So, stepping down out of the bus, I headed back to the corner to head west en route to a braille training session. It was the winter of 2009, and I had been blind for about a year. Things were going pretty well. Safely reaching the other side, I turned to the left, pushed the auto-button for the audible pedestrian signal, and waited my turn. As it went off, I took off and safely got to the other side. Stepping onto the sidewalk, I then heard the sound of a steel chair slide across the concrete sidewalk in front of me. I know there's a cafe on the corner, and they have chairs out in front, so I just adjusted to the left to get closer to the street. As I did, so slid the chair. I just figured I'd made a mistake, and went back to the right, and so slid the chair in perfect synchronicity. Now I was getting a little anxious. I went back to the left, and so slid the chair, blocking my path of travel. Now, I was officially freaking out. So I yelled, "Who the hell's out there? What's going on?" Just then, over my shout, I heard something else, a familiar rattle. It sounded familiar, and I quickly considered another possibility, and I reached out with my left hand, as my fingers brushed against something fuzzy, and I came across an ear, the ear of a dog, perhaps a golden retriever. Its leash had been tied to the chair as her master went in for coffee, and she was just persistent in her efforts to greet me, perhaps get a scratch behind the ear. Who knows, maybe she was volunteering for service. (Laughter)
И тако сам се, изашавши из аутобуса запутио назад ка углу, кренувши ка западу, на путу ка едукацији за Брајеву азбуку. Била је зима 2009. године и био сам слеп већ око годину дана. Ствари су се добро одвијале. Кад сам безбедно стигао на другу страну, скренуо сам лево, притиснуо аутоматско дугме за звучни сигнал за пешаке и сачекао свој ред. Када се укључио, кренуо сам и безбедно стигао на другу страну. Био сам путу да закорачим на тротоар када сам чуо звук челичних столица која клизе по плочнику испред мене. Знам да постоји кафић на углу и да имају столице испред, те сам прилагодио свој ход улево да бих се приближио улици. Док сам се кретао, столица је ишла упоредо. Схватио сам да сам погрешио и вратио се назад, удесно, а столица је ишла за мном савршено уједначено. Сада сам се већ помало унервозио. Вратио сам се уназад, улево, а столица је ишла за мном, блокирајући ми пут да идем даље. Сада сам већ званично лудео. Повикао сам: „Ко је то, доврага, тамо? Шта се дешава?“ Баш тада, док сам викао, чуо сам нешто друго, познати звекет. Звучало је познато и брзо сам узео у обзир другу могућност, посегао сам левом руком и моји прсти су се очешали о нешто длакаво и налетео сам на уво, уво пса, можда златног ретривера. Његова узица је била везана за столицу, док је газда ушао унутра по кафу, а она је само била упорна у својим настојањима да ме поздрави, можда добије чешкање иза увета. Ко зна, можда се јавила да ради као добровољац. (Смех)
But that little story is really about the fears and misconceptions that come along with the idea of moving through the city without sight, seemingly oblivious to the environment and the people around you.
Ова причица је заправо о страховима и заблудама које иду уз идеју кретања по граду без вида, док сте наизглед несвесни околине и људи око вас.
So let me step back and set the stage a little bit. On St. Patrick's Day of 2008, I reported to the hospital for surgery to remove a brain tumor. The surgery was successful. Two days later, my sight started to fail. On the third day, it was gone.
Дозволите да одем корак уназад и направим поставку. На дан Св. Патрика 2008. године, пријавио сам се у болницу ради операције да ми се одстрани тумор на мозгу. Операција је била успешна. Два дана касније, мој вид је почео да попушта. Трећег дана је нестао.
Immediately, I was struck by an incredible sense of fear, of confusion, of vulnerability, like anybody would. But as I had time to stop and think, I actually started to realize I had a lot to be grateful for. In particular, I thought about my dad, who had passed away from complications from brain surgery. He was 36. I was seven at the time. So although I had every reason to be fearful of what was ahead, and had no clue quite what was going to happen, I was alive. My son still had his dad. And besides, it's not like I was the first person ever to lose their sight. I knew there had to be all sorts of systems and techniques and training to have to live a full and meaningful, active life without sight.
Истог тренутка ме је обузео невероватан осећај страха, збуњености, рањивости, као што би и сваког. Ипак, како сам имао времена да станем и размислим, заправо сам почео да схватам да треба да сам захвалан због многих ствари. Посебно сам размишљао о свом оцу, који је преминуо због компликација насталих због операције на мозгу. Имао је 36 година. Мени је тада било седам. Тако, иако сам имао разлога да се бојим онога што следи и нисам имао појма шта ће се десити, био сам жив. Мој је син и даље имао оца. Поред тога, нисам прва особа на свету која је изгубила вид. Знао сам да мора да постоје различити системи, технике и обуке које се могу уписати да се живи испуњеним и сврсисходним, активним животом без вида.
So by the time I was discharged from the hospital a few days later, I left with a mission, a mission to get out and get the best training as quickly as I could and get on to rebuilding my life. Within six months, I had returned to work. My training had started. I even started riding a tandem bike with my old cycling buddies, and was commuting to work on my own, walking through town and taking the bus. It was a lot of hard work.
Оног тренутка када су ме отпустили из болнице, неколико дана касније, отишао сам са мисијом, мисијом да изађем и добијем најбољу обуку што пре је могуће и да почнем са поновном изградњом свог живота. За шест месеци сам се вратио на посао. Моја обука је кренула. Чак сам почео да возим и тандем бицикл са својим старим другарима и путовао сам на посао самостално, идући пешке кроз град и возећи се аутобусом. Било је то пуно рада.
But what I didn't anticipate through that rapid transition was the incredible experience of the juxtaposition of my sighted experience up against my unsighted experience of the same places and the same people within such a short period of time.
Међутим, оно што нисам очекивао кроз брзу транзицију било је невероватно упоредно искуство мог доживљаја са видом у односу на доживљај без њега истих места и истих људи током тако кратког временског периода.
From that came a lot of insights, or outsights, as I called them, things that I learned since losing my sight. These outsights ranged from the trival to the profound, from the mundane to the humorous. As an architect, that stark juxtaposition of my sighted and unsighted experience of the same places and the same cities within such a short period of time has given me all sorts of wonderful outsights of the city itself. Paramount amongst those was the realization that, actually, cities are fantastic places for the blind. And then I was also surprised by the city's propensity for kindness and care as opposed to indifference or worse. And then I started to realize that it seemed like the blind seemed to have a positive influence on the city itself. That was a little curious to me.
Из тога су произашли увиди, или изванвиди, како сам их звао, ствари које сам научио од како сам изгубио вид. Ови изванвиди су се кретали од тривијалних до истински дубоких, од обичних до смешних. Као архитекти, потпуна супротност између мог доживљаја са видом и без њега истих места и истих градова током тако кратког периода пружила ми је различите изванвиде у сам град. Најважнија ствар међу њима коју сам схватио била је, заправо, да су градови фантастична места за слепе. Затим, био сам, такође, изненађен склоношћу града да буде љубазан и брижан, супротно од тога да је равнодушан или горе од тога. Затим сам почео да схватам да је деловало као да слепи људи имају позитиван утицај на сам град. То ми је било мало чудно.
Let me step back and take a look at why the city is so good for the blind. Inherent with the training for recovery from sight loss is learning to rely on all your non-visual senses, things that you would otherwise maybe ignore. It's like a whole new world of sensory information opens up to you. I was really struck by the symphony of subtle sounds all around me in the city that you can hear and work with to understand where you are, how you need to move, and where you need to go. Similarly, just through the grip of the cane, you can feel contrasting textures in the floor below, and over time you build a pattern of where you are and where you're headed. Similarly, just the sun warming one side of your face or the wind at your neck gives you clues about your alignment and your progression through a block and your movement through time and space. But also, the sense of smell. Some districts and cities have their own smell, as do places and things around you, and if you're lucky, you can even follow your nose to that new bakery that you've been looking for.
Дозволите да се удаљим и позабавим се тиме зашто је град толико добар за слепе људе. Неодвојиво од обуке за опоравак од губитка вида је учење да се ослоните на своја невизуелна чула, ствари које бисте, да видите, можда игнорисали. То је као да се потпуно нови свет чулних информација отвара за вас. Заиста ме је погодила симфонија суптилних звукова свуда око мене у граду које чујете и са којима радите да бисте схватили где се налазите, како треба да се крећете и где треба да идете. Слично томе, само кроз дршку штапа, можете да осетите различите текстуре пода испод вас, а временом изграђујете образац тога где се налазите и где сте се упутили. Слично томе, сунце које обасјава само једну страну лица или ветар на вашем врату даје вам наговештаје о вашем положају и напретку кроз блок, као и ваше кретање кроз време и простор. Ту је, међутим, и чуло мириса. Неке области и градови имају сопствени мирис, као и места и ствари око вас, а ако имате среће, можете да пратите и свој њух до нове пекаре коју тражите.
All this really surprised me, because I started to realize that my unsighted experienced was so far more multi-sensory than my sighted experience ever was. What struck me also was how much the city was changing around me. When you're sighted, everybody kind of sticks to themselves, you mind your own business. Lose your sight, though, and it's a whole other story. And I don't know who's watching who, but I have a suspicion that a lot of people are watching me. And I'm not paranoid, but everywhere I go, I'm getting all sorts of advice: Go here, move there, watch out for this. A lot of the information is good. Some of it's helpful. A lot of it's kind of reversed. You've got to figure out what they actually meant. Some of it's kind of wrong and not helpful. But it's all good in the grand scheme of things.
Све ово ме је заиста изненадило, јер сам почео да схватам да је мој доживљај без вида садржао много више осета него што је мој доживљај док сам видео икада имао. Оно што ми је било упечатљиво је и колико се град око мене мењао. Када поседујете вид, сви се некако ослањају на себе, гледају своја посла. Међутим, ако изгубите вид, то је потпуно друга прича. Не знам ко кога посматра, али сумњам да ме много људи посматра. Нисам параноичан, али где год да одем, добијам свакојаке савете - иди овде, помери се тамо, пази се од овога. Пуно информација је добро. Неке су од помоћи. Многе су помало наопаке. Треба да прокљувите шта заправо значе. Неке од њих су погрешне и не помажу. Све је, ипак, добро у ширем контексту.
But one time I was in Oakland walking along Broadway, and came to a corner. I was waiting for an audible pedestrian signal, and as it went off, I was just about to step out into the street, when all of a sudden, my right hand was just gripped by this guy, and he yanked my arm and pulled me out into the crosswalk and was dragging me out across the street, speaking to me in Mandarin. (Laughter) It's like, there was no escape from this man's death grip, but he got me safely there. What could I do? But believe me, there are more polite ways to offer assistance. We don't know you're there, so it's kind of nice to say "Hello" first. "Would you like some help?"
Међутим, једном сам био у Оукленду, шетао Бродвејем и дошао до ћошка. Чекао сам на звучни сигнал за пешаке и када се огласио, спремао сам се да закорачим на улицу, када ми је изненада десну руку зграбио овај мушкарац, вукао ме је за руку и извукао ме на прелаз и вукао ме је по улици, обраћајући ми се на мандаринском. (Смех) Није се могло побећи од оловног стиска овог човека, али ме је безбедно довео дотле. Шта сам могао да учиним? Верујте ми, постоје љубазнији начини да понудите помоћ. Не знамо да сте тамо, па би било лепо да прво кажете „Здраво“. „Да ли вам треба помоћ?“
But while in Oakland, I've really been struck by how much the city of Oakland changed as I lost my sight. I liked it sighted. It was fine. It's a perfectly great city. But once I lost my sight and was walking along Broadway, I was blessed every block of the way.
Међутим, док сам био у Оукланду, био ми је прави утисак колико се град Оукланд променио откако сам изгубио вид. Свиђао ми се док сам видео. Био је фин. Био је савршено добар град. Међутим, када сам изгубио вид и док сам шетао Бродвејем, благосиљали су ме у сваком наредном блоку.
"Bless you, man."
„Жив био, човече.“
"Go for it, brother."
„Само напред, брате.“
"God bless you."
„Бог те благословио.“
I didn't get that sighted. (Laughter) And even without sight, I don't get that in San Francisco. And I know it bothers some of my blind friends, it's not just me. Often it's thought that that's an emotion that comes up out of pity. I tend to think that it comes out of our shared humanity, out of our togetherness, and I think it's pretty cool. In fact, if I'm feeling down, I just go to Broadway in downtown Oakland, I go for a walk, and I feel better like that, in no time at all.
То ми нису говорили док сам имао вид. (Смех) Чак и без вида, то ми се не дешава у Сан Франциску. Знам да то мучи и неке моје слепе пријатеље; нисам само ја у питању. Често је то мисао да је то емоција која произилази из сажаљења. Склон сам да помислим да произилази из наше заједничке хуманости, из нашег заједништва и мислим да је то супер. Заправо, ако се осећам лоше, само одем на Бродвеј у центар Оукланда, одем у шетњу и почнем да се осећам боље тек тако, истог тренутка.
But also that it illustrates how disability and blindness sort of cuts across ethnic, social, racial, economic lines. Disability is an equal-opportunity provider. Everybody's welcome. In fact, I've heard it said in the disability community that there are really only two types of people: There are those with disabilities, and there are those that haven't quite found theirs yet. It's a different way of thinking about it, but I think it's kind of beautiful, because it is certainly far more inclusive than the us-versus-them or the abled-versus-the-disabled, and it's a lot more honest and respectful of the fragility of life.
То, такође, показује како инвалидитет и слепило превазилазе етничке, друштвене, расне, економске границе. Инвалидитет је оно што пружа једнаке могућности. Сви су добродошли. Заправо, чуо сам изјаву у заједници инвалида да заправо постоје само два типа људи - они са инвалидитетом, а постоје и они који свој инвалидитет још увек нису пронашли. То је другачији начин да се размишља о томе, али мислим да је прелеп, јер је засигурно далеко инклузивнији од „ми насупрот њима“ или „они који нису инвалиди насупрот инвалидима“ и много је искренији и више поштује крхкост живота.
So my final takeaway for you is that not only is the city good for the blind, but the city needs us. And I'm so sure of that that I want to propose to you today that the blind be taken as the prototypical city dwellers when imagining new and wonderful cities, and not the people that are thought about after the mold has already been cast. It's too late then. So if you design a city with the blind in mind, you'll have a rich, walkable network of sidewalks with a dense array of options and choices all available at the street level. If you design a city with the blind in mind, sidewalks will be predictable and will be generous. The space between buildings will be well-balanced between people and cars. In fact, cars, who needs them? If you're blind, you don't drive. (Laughter) They don't like it when you drive. (Laughter) If you design a city with the blind in mind, you design a city with a robust, accessible, well-connected mass transit system that connects all parts of the city and the region all around. If you design a city with the blind in mind, there'll be jobs, lots of jobs. Blind people want to work too. They want to earn a living.
Тако је моја крајња порука за вас да не само да је град добар за слепе, већ да смо и потребни граду. Толико сам сигуран у то да желим да вам предложим данас да би слепе требало узети за прототип градских житеља када се замишљају нови и сјајни градови, а не као људе о којима се размишља када се калуп већ излије. Тада је прекасно. Дакле, ако осмишљавате град и узмете слепе у обзир, имаћете богату мрежу тротоара по ком се може ходати са богатим мноштвом опција и избора доступних на нивоу улица. Ако осмишљавате град и узмете слепе у обзир, тротоаре ће бити лако предвидети и биће их много. Простор између зграда имаће добру равнотежу између људи и кола. Заправо, кола, коме још она требају? Ако сте слепи, не возите. (Смех) Они не воле кад возите. (Смех) Ако осмишљавате град и узмете слепе у обзир, пројектујете град са снажним, приступачним, добро повезаним системом јавног превоза који повезује све делове града и све регионе у околини. Ако осмишљавате град и узмете слепе у обзир, биће послова, много послова. Слепи људи, такође, желе да раде. Желе да зарађују за живот.
So, in designing a city for the blind, I hope you start to realize that it actually would be a more inclusive, a more equitable, a more just city for all. And based on my prior sighted experience, it sounds like a pretty cool city, whether you're blind, whether you have a disability, or you haven't quite found yours yet.
Дакле, током пројектовања града за слепе, надам се да ћете почети да схватате да ће то заправо бити иклузивнији, равноправнији, правичнији град за све. На основу мог претходног искуства док сам видео, то звучи као прилично добар град, било да сте слепи или да имате инвалидитет, или га још увек нисте открили.
So thank you.
Хвала вам.
(Аплауз)
(Applause)