If nothing else, at least I've discovered what it is we put our speakers through: sweaty palms, sleepless nights, a wholly unnatural fear of clocks. I mean, it's quite brutal.
Ако ништа друго, барем сам открио кроз шта пролазе наши говорници: ознојани дланови, непроспаване ноћи, потпуно неприродан страх од сатова. Мислим, баш је сурово.
And I'm also a little nervous about this. There are nine billion humans coming our way. Now, the most optimistic dreams can get dented by the prospect of people plundering the planet. But recently, I've become intrigued by a different way of thinking of large human crowds, because there are circumstances where they can do something really cool. It's a phenomenon that I think any organization or individual can tap into. It certainly impacted the way we think about TED's future, and perhaps the world's future overall.
И помало сам нервозан због овога. Приближавамо се броју од девет милијарди људи. Најоптимистичнији снови могу бити обесхрабрени чињеницом да људи пљачкају Земљу. Али недавно ме је заинтересовао другачији начин посматрања великих маса људи, јер постоје околности када оне могу да ураде нешто стварно кул. Мислим да је то феномен који било која организација или појединац може да искористи. Свакако је утицао на начин на који посматрамо будућност TED-a, и можда целокупну будућност света.
So, let's explore. The story starts with just a single person, a child, behaving a little strangely. This kid is known online as Lil Demon. He's doing tricks here, dance tricks, that probably no six-year-old in history ever managed before. How did he learn them? And what drove him to spend the hundreds of hours of practice this must have taken? Here's a clue.
Хајде да истражимо. Прича почиње једном особом, дететом, које се некако чудно понаша. Овај мали је познат на нету као Мали Демон. Он изводи трикове, плесне трикове, које вероватно ниједан шестогодишњак никада није успео. Како их је научио? И шта га је мотивисало да проводи стотине и стотине сати вежбајући? Можда ово.
(Video) Lil Demon: ♫ Step your game up. Oh. Oh. ♫ ♫ Step your game up. Oh. Oh. ♫
(Видео) Мали Демон: ♫ Покажи шта знаш. Ооо, оо. ♫ ♫ Покажи шта знаш. Ооо, оо. ♫
Chris Anderson: So, that was sent to me by this man, a filmmaker, Jonathan Chu, who told me that was the moment he realized the Internet was causing dance to evolve. This is what he said at TED in February. In essence, dancers were challenging each other online to get better; incredible new dance skills were being invented; even the six-year-olds were joining in. It felt like a revolution. And so Jon had a brilliant idea: He went out to recruit the best of the best dancers off of YouTube to create this dance troupe -- The League of Extraordinary Dancers, the LXD. I mean, these kids were web-taught, but they were so good that they got to play at the Oscars this year. And at TED here in February, their passion and brilliance just took our breath away.
Крис Андерсон: То ми је послао овај човек, Џонатан Чу, филмаџија, који ми је рекао да је у том тренутку схватио да интернет утиче на развој плеса. Ово је рекао на TED-у у фебруару. У суштини, плесачи изазивају једни друге преко нета да постану бољи; измишљају се невероватне нове плесне вештине; чак се и шестогодишњаци прикључују. То је било као револуција. Тако је Џон добио сјајну идеју: кренуо је да скупља најбоље од најбољих плесача са YouTube-а да би направио плесну трупу - Лигу Изузетних Плесача (The League of Extraordinary Dancers, LXD). Мислим, ови клинци уче преко интернета, али толико су добри, да су наступали на додели "Оскара" прошле године. А на TED-у у фебруару, њихова страст нас је оставила без даха.
So, this story of the evolution of dance seems strangely familiar. You know, a while after TEDTalks started taking off, we noticed that speakers were starting to spend a lot more time in preparation. It was resulting in incredible new talks like these two. ... Months of preparation crammed into 18 minutes, raising the bar cruelly for the next generation of speakers, with the effects that we've seen this week. It's not as if J.J. and Jill actually ended their talks saying, "Step your game up," but they might as well have. So, in both of these cases, you've got these cycles of improvement, apparently driven by people watching web video.
Дакле, ова прича о еволуцији плеса делује зачуђујуће познато. Знате, недуго пошто смо почели да објављујемо говоре, приметили смо да су говорници почели да проводе много више времена припремајући се. То је довело до невероватно нових говора, као што су ова два. ... Месеци припремања нагурани у 18 минута, сурово су подигли стандард за будуће генерације говорника, а ефекте смо видели током ове недеље. Нису Џ.Џ. и Џил стварно завршили своје говоре речима "Покажите шта знате", али као да јесу. Дакле, у оба ова случаја имате циклусе побољшања, које вероватно покрећу људи који гледају снимке на нету.
What is going on here? Well, I think it's the latest iteration of a phenomenon we can call "crowd-accelerated innovation." And there are just three things you need for this thing to kick into gear. You can think of them as three dials on a giant wheel. You turn up the dials, the wheel starts to turn. And the first thing you need is ... a crowd, a group of people who share a common interest. The bigger the crowd, the more potential innovators there are. That's important, but actually most people in the crowd occupy these other roles. They're creating the ecosystem from which innovation emerges. The second thing you need is light. You need clear, open visibility of what the best people in that crowd are capable of, because that is how you will learn how you will be empowered to participate. And third, you need desire. You know, innovation's hard work. It's based on hundreds of hours of research, of practice. Absent desire, not going to happen.
Шта се овде догађа? Па, ја мислим да је то најновија фаза феномена који се зове "иновација вођена масом". Потребне су вам само три ствари да би ово кренуло. Можете их замислити као три зупчаника на огромном точку. Пкренете их и точак почне да се окреће. А прва ствар која вам је потребна је ... маса, група људи која има заједнички интерес. Што је она већа, то је више потенцијалних иноватора. То је важно, али заправо највише људи у маси има друге улоге. Они креирају екосистем из ког се рађа иновација. Друга потребна ствар јесте светлост. Потребно је да се јасно, отворено види шта најбољи људи у тој маси могу да ураде, јер тако ћете научити, тако ћете бити мотивисани да учествујете. И треће, потребна вам је жеља. Знате, иновације нису лак посао. Заснивају се на стотинама сати истраживања, вежбе. Ако нема жеље, неће се десити.
Now, here's an example -- pre-Internet -- of this machine in action. Dancers at a street corner -- it's a crowd, a small one, but they can all obviously see what each other can do. And the desire part comes, I guess, from social status, right? Best dancer walks tall, gets the best date. There's probably going to be some innovation happening here. But on the web, all three dials are ratcheted right up. The dance community is now global. There's millions connected. And amazingly, you can still see what the best can do, because the crowd itself shines a light on them, either directly, through comments, ratings, email, Facebook, Twitter, or indirectly, through numbers of views, through links that point Google there. So, it's easy to find the good stuff, and when you've found it, you can watch it in close-up repeatedly and read what hundreds of people have written about it. That's a lot of light.
Ево једног примера - пре интернета - ове машине у акцији. Плесачи на неком уличном ћошку - то је група људи, мала, али сви могу јасно да виде шта свако ради. А жеља долази, претпостављам, из друштвеног статуса, је л' тако? Најбољи плесач хода поносно, има најбољу девојку. Овде ће вероватно доћи до неке иновације. Али на интернету, сва три зупчаника заједно напредују. Плесна заједница је сада глобална. Милиони људи су повезани. Невероватно, али и даље можете видети шта најбољи могу, јер их маса сама истиче, било директно, преко коментара и оцењивања, имејла, "Фејсбука", "Твитера", или индиректно, преко броја гледаности, преко линкова који дотле воде. Дакле, лако је пронаћи добре ствари, и кад их нађете можете изнова да их гледате и читате шта је на стотине људи рекло о њима. То је много светлости.
But the desire element is really dialed way up. I mean, you might just be a kid with a webcam, but if you can do something that goes viral, you get to be seen by the equivalent of sports stadiums crammed with people. You get hundreds of strangers writing excitedly about you. And even if it's not that eloquent -- and it's not -- it can still really make your day. So, this possibility of a new type of global recognition, I think, is driving huge amounts of effort. And it's important to note that it's not just the stars who are benefiting: because you can see the best, everyone can learn.
Али елемент жеље се заиста веома повећао. Мислим, можда сте само клинац са камером, али ако урадите нешто што се прошири, видеће вас велики број људи, као на препуним стадионима. Стотине непознатих људи узбуђено пише о вама. Чак и кад није баш елоквентно - а није - може вам улепшати дан. Дакле, мислим да ова могућност нове врсте глобалног признања узрокује велике количине труда. Важно је знати да нису само звезде те које имају користи: јер најбоље можете видети, сви могу научити.
Also, the system is self-fueling. It's the crowd that shines the light and fuels the desire, but the light and desire are a lethal one-two combination that attract new people to the crowd. So, this is a model that pretty much any organization could use to try and nurture its own cycle of crowd-accelerated innovation. Invite the crowd, let in the light, dial up the desire. And the hardest part about that is probably the light, because it means you have to open up, you have to show your stuff to the world. It's by giving away what you think is your deepest secret that maybe millions of people are empowered to help improve it.
Такође, тај систем је само-обнављајући. Маса је та која осветљава и покреће жељу, али светлост и жеља су кобна комбинација која привлачи нове људе у масу. Дакле, ово је модел који би скоро свака организација могла да искористи у покушају да негује свој циклус иновације коју води маса. Позовите масу, пустите светло, појачајте жељу. А најтежи део у томе је вероватно светлост, јер то значи да треба да се отворите, да покажете свету оно што знате. Одавањем онога што сматрате својом најдубљом тајном, можда охрабрујете милионе људи да помогну у њеном побољшању.
And, very happily, there's one class of people who really can't make use of this tool. The dark side of the web is allergic to the light. I don't think we're going to see terrorists, for example, publishing their plans online and saying to the world, "Please, could you help us to actually make them work this time?"
И срећом, постоји једна врста људи која стварно не може да искористи овај алат. Тамна страна интернета је алергична на светлост. Мислим да нећемо видети на пример, терористе да своје планове објављују и кажу свету "Молим вас помозите нам да нам овог пута успе."
But you can publish your stuff online. And if you can get that wheel to turn, look out.
Али можете објавити своја дела на нету. И ако се тај точак покрене, обратите пажњу.
So, at TED, we've become a little obsessed with this idea of openness. In fact, my colleague, June Cohen, has taken to calling it "radical openness," because it works for us each time. We opened up our talks to the world, and suddenly there are millions of people out there helping spread our speakers' ideas, and thereby making it easier for us to recruit and motivate the next generation of speakers. By opening up our translation program, thousands of heroic volunteers -- some of them watching online right now, and thank you! -- have translated our talks into more than 70 languages, thereby tripling our viewership in non-English-speaking countries. By giving away our TEDx brand, we suddenly have a thousand-plus live experiments in the art of spreading ideas. And these organizers, they're seeing each other, they're learning from each other. We are learning from them. We're getting great talks back from them. The wheel is turning.
Ми смо у TED-у постали помало опседнути идејом отворености. Уствари, моја колегиница, Џун Коен, то назива "радикална отвореност", јер нам сваки пут успева. Своје говоре смо дали свету и одједном има на милионе људи који помажу да се идеје говорника шире, и на тај начин нам олакшавају проналажење и мотивисање следеће генерације говорника. Отворили смо програм превода, и хиљаде добровољаца хероја - неки од њих нас управо гледају преко нета, хвала вам! - преводе наше говоре на више од 70 језика, утростручујући гледаност у земљама ван енглеског говорног подручја. Дајући TEDx бренд, одједном имамо преко хиљаду експеримената из уметности ширења идеја. А ти организатори, они се виђају, они уче једни од других. Ми учимо од њих. Од њих добијамо сјајне говоре. Точак се окреће.
Okay, step back a minute. I mean, it's really not news for me to tell you that innovation emerges out of groups. You know, we've heard that this week -- this romantic notion of the lone genius with the "eureka!" moment that changes the world is misleading. Even he said that, and he would know. We're a social species. We spark off each other. It's also not news to say that the Internet has accelerated innovation. For the past 15 years, powerful communities have been connecting online, sparking off each other. If you take programmers, you know, the whole open-source movement is a fantastic instance of crowd-accelerated innovation. But what's key here is, the reason these groups have been able to connect is because their work output is of the type that can be easily shared digitally -- a picture, a music file, software. And that's why what I'm excited about, and what I think is under-reported, is the significance of the rise of online video.
Океј, да се мало вратимо. Мислим, није нека новост да вам кажем да се иновација јавља из група. Знате, чули смо ове недеље - та романтична идеја о усамљеном генију који има тренутак "еуреке" који мења свет је заваравајућа. Чак је и он то рекао, а он зна. Ми смо друштвена врста. Покрећемо једни друге. Такође није новост рећи да интернет убрзава иновације. Последњих 15 година се моћна заједнице повезују, покрећу једне друге. Ако узмете програмере, знате, цео покрет софтвера отвореног кода је фантастичан пример иновације коју покреће маса. Али кључ овога, разлог зашто ове групе могу да се повезују је зато што је производ њиховог рада такав да може лако да се дигитално дели - слика, музички запис, софтвер. И зато је оно око чега сам ја узбуђен, што мислим да је запостављено, значај пораста интернет видеа.
This is the technology that's going to allow the rest of the world's talents to be shared digitally, thereby launching a whole new cycle of crowd-accelerated innovation. The first few years of the web were pretty much video-free, for this reason: video files are huge; the web couldn't handle them. But in the last 10 years, bandwidth has exploded a hundredfold. Suddenly, here we are. Humanity watches 80 million hours of YouTube every day. Cisco actually estimates that, within four years, more than 90 percent of the web's data will be video. If it's all puppies, porn and piracy, we're doomed. I don't think it will be. Video is high-bandwidth for a reason. It packs a huge amount of data, and our brains are uniquely wired to decode it.
То је технологија која ће омогућити да се остали таленти на свету дигитално деле, на тај начин започињући читав нови сиклус иновације коју покреће маса. Првих неколико година интернета углавном су биле без видеа, из следећег разлога: видео записи су били огромни; нет није могао да их подржи. Али у последњих 10 година проток је експлодирао стоструко. Одједном, ево нас. Човечанство гледа 80 милиона сати YouTube-а сваког дана. "Cisco" процењује да ће, у року од четири године, више од 90% садржаја на нету бити видео записи. Ако све буду кучићи, порнографија и пиратерија, пропали смо. Мислим да неће бити тако. Видео има велик проток с разлогом. Преноси огроман број података за чије декодирање је наш мозак јединствено програмиран.
Here, let me introduce you to Sam Haber. He's a unicyclist. Before YouTube, there was no way for him to discover his sport's true potential, because you can't communicate this stuff in words, right? But looking at video clips posted by strangers, a world of possibility opens up for him. Suddenly, he starts to emulate and then to innovate. And a global community of unicyclists discover each other online, inspire each other to greatness. And there are thousands of other examples of this happening -- of video-driven evolution of skills, ranging from the physical to the artful. And I have to tell you, as a former publisher of hobbyist magazines, I find this strangely beautiful. I mean, there's a lot of passion right here on this screen.
Представљам вам Сема Хејбера. Он вози моноцикл. Пре YouTube-а није било начина да открије прави потенцијал свог спорта, јер он не може да се преприча речима, зар не? Али гледајући видео снимке које су поставили незнанци, отворио му се свет нових могућности. Наједном, он почиње да се мења и да ствара ново. И глобално друштво моноциклиста се проналази преко нета, инспиришу једни друге да постану добри. Постоји на хиљаде примера како се ово дешава - развој вештина који покрећу видео снимци, од физичких све до уметничких. Морам вам рећи, као бивши издавач магазина за хобије, мислим да је ово изузетно лепо. Мислим, на овом екрану има много страсти.
But if Rube Goldberg machines and video poetry aren't quite your cup of tea, how about this. Jove is a website that was founded to encourage scientists to publish their peer-reviewed research on video. There's a problem with a traditional scientific paper. It can take months for a scientist in another lab to figure out how to replicate the experiments that are described in print. Here's one such frustrated scientist, Moshe Pritsker, the founder of Jove. He told me that the world is wasting billions of dollars on this. But look at this video. I mean, look: if you can show instead of just describing, that problem goes away. So it's not far-fetched to say that, at some point, online video is going to dramatically accelerate scientific advance.
Али ако "Руби Голдберг" машине и видео поезија нису по вашој мери, шта кажете на ово. "Jove" је вебсајт основан да покрене научнике да на видеу објаве истраживање чију ревизију су им радиле колеге. Постоји један проблем са традиционалним научним радовима. Понекад су потребни месеци да научник у другој лабораторији пронађе начин да понови експерименте о којима се говори у раду. Ево једног таквог фрустрираног научника, Моше Притскер, оснивач "Jove"-а. Рекао ми је да свет баца милијарде долара на ово. Али погледајте овај видео. мислим, погледајте: ако можете да покажете, уместо да само описујете, тај проблем нестаје. Није невероватно рећи да ће, у неком тренутку, веб видео драматично да убрза научни напредак.
Here's another example that's close to our hearts at TED, where video is sometimes more powerful than print -- the sharing of an idea. Why do people like watching TEDTalks? All those ideas are already out there in print. It's actually faster to read than to view. Why would someone bother? Well, so, there's some showing as well as telling. But even leaving the screen out of it, there's still a lot more being transferred than just words. And in that non-verbal portion, there's some serious magic. Somewhere hidden in the physical gestures, the vocal cadence, the facial expressions, the eye contact, the passion, the kind of awkward, British body language, the sense of how the audience are reacting, there are hundreds of subconscious clues that go to how well you will understand, and whether you're inspired -- light, if you like, and desire. Incredibly, all of this can be communicated on just a few square inches of a screen.
Ево још једног примера који је нама у TED-у близак, када је видео некада моћнији од штампе - дељење неке идеје. Зашто људи воле да гледају TEDTalks? Све те идеје већ постоје у штампаном облику. Заправо је читање брже од гледања. Зашто би се гњавили тиме? Па, ту има и показивања, као и причања. Али чак и да изоставимо екран, преноси се много више од самих речи. А у том невербалном делу има неке озбиљне магије. У физичким покретима, вокалном такту, изразима лица, контакту очима, страсти, у чудном британском говору тела, у начину на који публика реагује, крије се стотине подсвесних трагова који говоре колико добро ћете разумети и да ли ће вас инспирисати - светлост и жеља, ако желите. Зачудо, све ово може се пренети преко само неколико квадратних центиметара екрана.
Reading and writing are actually relatively recent inventions. Face-to-face communication has been fine-tuned by millions of years of evolution. That's what's made it into this mysterious, powerful thing it is. Someone speaks, there's resonance in all these receiving brains, the whole group acts together. I mean, this is the connective tissue of the human superorganism in action. It's probably driven our culture for millennia. 500 years ago, it ran into a competitor with a lethal advantage. It's right here. Print scaled. The world's ambitious innovators and influencers now could get their ideas to spread far and wide, and so the art of the spoken word pretty much withered on the vine. But now, in the blink of an eye, the game has changed again. It's not too much to say that what Gutenberg did for writing, online video can now do for face-to-face communication. So, that primal medium, which your brain is exquisitely wired for ... that just went global.
Читање и писање су уствари релативно млади изуми. Комуникација лицем у лице се усавршава милионима година еволуције. Због тога је то тако мистериозна и моћна ствар. Неко говори, и то одзвања у свим мозговима који слушају, цела група заједно дела. Мислим, то је везивно ткиво људског суперорганизма у акцији. То вероватно покреће нашу културу миленијумима. Пре 500 година, наишло је на супарника са погубном предношћу. Ево га овде. Штампа. Амбициозни иноватори у људи од утицаја у свету су сада могли да прошире своје идеје далеко и тако је уметност изговорене речи умногоме замрла. Али сада, док смо трепнули, игра се поново преокренула. Није превише рећи да, оно што је Гутенберг учинио за писање, веб видео сада може да учини за комуникацију лицем у лице. Дакле, тај примарни медијум за који је ваш мозак изванредно подешен... управо је доживео глобалну експанзију.
Now, this is big. We may have to reinvent an ancient art form. I mean, today, one person speaking can be seen by millions, shedding bright light on potent ideas, creating intense desire for learning and to respond -- and in his case, intense desire to laugh. For the first time in human history, talented students don't have to have their potential and their dreams written out of history by lousy teachers. They can sit two feet in front of the world's finest.
Ово је огромно. Можда ћемо морати да прилагодимо стари уметнички облик. Данас, особу која говори могу видети милиони људи, бацајући светлост на моћне идеје, стварајући велику жељу за учењем и одговором - у овом случају, велику жељу за смехом. По први пут у историји, потенцијал и снови талентованих ученика не морају бити избрисани из историје од стране бедних наставника. Могу да седе на пола метра од најбољих у свету.
Now, TED is just a small part of this. I mean, the world's universities are opening up their curricula. Thousands of individuals and organizations are sharing their knowledge and data online. Thousands of people are figuring out new ways to learn and, crucially, to respond, completing the cycle. And so, as we've thought about this, you know, it's become clear to us what the next stage of TED's evolution has to be. TEDTalks can't be a one-way process, one-to-many. Our future is many-to-many. So, we're dreaming of ways to make it easier for you, the global TED community, to respond to speakers, to contribute your own ideas, maybe even your own TEDTalks, and to help shine a light on the very best of what's out there. Because, if we can bubble up the very best from a vastly larger pool, this wheel turns.
А TED је само мали део овога. Светски универзитети отварају своје програме. Хиљаде појединаца и организација дели своје знање и податке на нету. Хиљаде људи проналази нове начине да учи и што је битно, да реагује, тако затварајући циклус. И тако, док смо о овоме размишљали, постало нам је јасно шта би требало да буде следећа фаза у развоју TED-а. TEDTalks не може бити једносмеран или процес од једног ка многима. Наша будућност је "од свих за све". Значи, ми сањамо о начинима да олакшамо вама, глобалној TED заједници да реагујете на говорнике, да допринесете својим идејама, можда чак и сопственим TED говорима, и да помогнете да се открије оно најбоље што постоји. Јер, ако можемо да издвојимо оно најбоље из много већег базена, онда се точак окреће.
Now, is it possible to imagine a similar process to this, happening to global education overall? I mean, does it have to be this painful, top-down process? Why not a self-fueling cycle in which we all can participate? It's the participation age, right? Schools can't be silos. We can't stop learning at age 21. What if, in the coming crowd of nine billion ... what if that crowd could learn enough to be net contributors, instead of net plunderers? That changes everything, right? I mean, that would take more teachers than we've ever had. But the good news is they are out there. They're in the crowd, and the crowd is switching on lights, and we can see them for the first time, not as an undifferentiated mass of strangers, but as individuals we can learn from. Who's the teacher? You're the teacher. You're part of the crowd that may be about to launch the biggest learning cycle in human history, a cycle capable of carrying all of us to a smarter, wiser, more beautiful place.
Да ли је могуће замислити процес сличан овоме, који се дешава глобалном образовању? Мислим, да ли то мора да буде мукотрпни процес са врха? Зашто то не био циклус који се сам покреће и у ком сви можемо да учествујемо? Ово је доба учествовања, зар не? Школе не могу бити силоси. Не можемо престати са учењем у 21. години. Шта ако би, у надолазећој маси од 9 милијарди... шта ако би та маса могла да научи довољно и да доприноси интернету, уместо да отима од њега? То мења све, зар не? Мислим, било би потребно више наставника него икада. Али добра вест је да они постоје. Они су у маси, а маса пали светла и по први пут можемо да их видимо, не као недиференцирану масу странаца, него као појединце од којих можемо да учимо. Ко је учитељ? Ви сте учитељ. Ви сте део масе која ће можда покренути највећи циклус учења у људској историји, циклус који може да нас одведе на паметније, мудрије, лепше место.
Here's a group of kids in a village in Pakistan near where I grew up. Within five years, each of these kids is going to have access to a cellphone capable of full-on web video and capable of uploading video to the web. I mean, is it crazy to think that this girl, in the back, at the right, in 15 years, might be sharing the idea that keeps the world beautiful for your grandchildren? It's not crazy; it's actually happening right now.
Ово је група деце у једном селу у Пакистану близу места где сам одрастао. У року од пет година, свако од ове деце имаће приступ мобилном телефону са приступом видеу на нету и са могућношћу постављања снимака на нет. Мислим, да ли је лудо мислити да ће ова девојчица, у позадини десно, за 15 година можда делити идеју која свет одржава лепим за ваше унуке? Није лудо; то се заправо управо сада дешава.
I want to introduce you to a good friend of TED who just happens to live in Africa's biggest shantytown.
Желим да вас упознам са једним добрим пријатељем TED-а који случајно живи у једном од највећих афричких сламова.
(Video) Christopher Makau: Hi. My name is Christopher Makau. I'm one of the organizers of TEDxKibera. There are so many good things which are happening right here in Kibera. There's a self-help group. They turned a trash place into a garden. The same spot, it was a crime spot where people were being robbed. They used the same trash to form green manure. The same trash site is feeding more than 30 families. We have our own film school. They are using Flip cameras to record, edit, and reporting to their own channel, Kibera TV. Because of a scarcity of land, we are using the sacks to grow vegetables, and also [we're] able to save on the cost of living. Change happens when we see things in a different way. Today, I see Kibera in a different way. My message to TEDGlobal and the entire world is: Kibera is a hotbed of innovation and ideas.
(Видео) Кристифер Макау: Здраво. Моје име је Кристофер Макау. Ја сам један од организатора "TEDxKibera". Толико много добрих ствари се дешава овде у Кибери. Постоји група за само-помоћ. Претворили су сметлиште у башту. Исто место, било је место криминала, где су људи пљачкани. Искористили су исто смеће да направе зелено ђубриво. Исто место храни више од 30 породица. Имамо сопствену школу филма. Користе "Flip" камере да сниме, монтирају, и извештавају свом каналу, Кибера ТВ. Због недостатка земље, користимо џакове да гајимо поврће и можемо да уштедимо на трошковима. Када ствари гледамо другачије, дешавају се промене. Данас видимо Киберу на другачији начин. Моја порука за TEDGlobal и за цео свет је: Кибера је расадник иновација и идеја.
(Applause)
(Аплауз)
CA: You know what? I bet Chris has always been an inspiring guy. What's new -- and it's huge -- is that, for the first time, we get to see him, and he can see us. Right now, Chris and Kevin and Dennis and Dickson and their friends are watching us, in Nairobi, right now. Guys, we've learned from you today. Thank you.
КА: Знате шта? Кладим се да је Крис увек био инспиративан. Оно што је ново - и значајно - је да, по први пут, ми можемо да видимо њега и он види нас. Управо сада, Крис и Кевин и Денис и Диксон и њихови пријатељи нас гледају, у Најробију, управо сада. Момци, од вас смо данас учили. Хвала вам.
And thank you.
И хвала вама.
(Applause)
(Аплауз)