I'm Chetan Bhatt and when I give my name, I'm often asked, "Where are you from?" And I normally say London.
Ја сам Четан Бат и када кажем своје име, често ме питају: „Одакле сте?“, а ја обично кажем: „Из Лондона.“
(Laughter)
(Смех)
But of course, I know what they're really asking, so I say something like, "Well, my grandparents and my mum were born in India, my dad and I were born in Kenya, and I was brought up in London. And then they've got me mapped. "Ah, you're a Kenyan Asian. I've worked with one of those."
Али, наравно, знам шта заправо питају, па кажем нешто попут: „Па, моји деда, баба и мама су рођени у Индији, мој тата и ја смо рођени у Кенији, а одрастао сам у Лондону.“ И онда ме мапирају. „Ах, ви сте Азијат из Кеније. Радио сам са једним од њих.“
(Laughter)
(Смех)
And from my name they probably assume that I'm a Hindu. And this sort of fixes me for them.
На основу мог имена вероватно закључе да сам хиндус. И тако ме на неки начин одређују.
But what about the Christians and the Muslims and the atheists that I grew up with? Or the socialists and the liberals, even the occasional Tory?
Али, шта је са свим хришћанима, муслиманима и атеистима са којима сам одрастао? Или социјалистима и либералима, чак и повременим торијевцем?
(Laughter)
(Смех)
Indeed, all kinds of women and men -- vegetable sellers, factory workers, cooks, car mechanics -- living in my working class area, in some profoundly important way, they are also a part of me and are here with me. Maybe that's why I find it hard to respond to questions about identity and about origin. And it's not just a sort of teenage refusal to be labeled. It's about our own most identities, the ones that we put our hands up to, the ones that we cheer for, the ones that we fight for, the ones that we love or hate. And it's about how we apprehend ourselves as well as others. And it's about identities we just assume that we have without thinking too much about them.
Заиста, свакојаки типови жена и мушкараца - продавци поврћа, радници у фабрици, кувари, аутомеханичари - који су живели у мом крају радничке класе на неки су изузетно важан начин и део мене и са мном су овде сада. Можда ми је због тога тешко да одговорим на питања о идентитету и пореклу. А није то само некакво тинејџерско одбијање да будете обележени. Ради се о нашим сопственим већинским идентитетима, о онима којима се предајемо, о онима за које навијамо, о онима за које се боримо, о онима које волимо или мрзимо. А ради се о томе како видимо себе, као и друге. А ради се о идентитетима за које једноставно претпостављамо да су наши без много размишљања о њима.
But our responses to questions of identity and origin have substantial social and political importance. We see the wars, the rages of identity going on all around us. We see violent religious, national and ethnic disputes. And often the conflict is based on old stories of identity and belonging and origins. And these identities are based on myths, typically about ancient, primordial origins. And these could be about Adam and Eve or about the supremacy of a caste or gender or about the vitality of a supposed race or about the past glories of an empire or civilization or about a piece of land that some imagined deity has gifted.
Међутим, наши одговори на питања о идентитету и пореклу од велике су друштвене и политичке важности. Видимо ратове, дивљања идентитета како се дешавају свуда око нас. Видимо насилне верске, националне и етничке размирице. Често су основе конфликта старе приче о идентитету, припадању и пореклу. А ови идентитети су засновани на митовима, обично о древном, првобитном пореклу. А они би могли бити о Адаму и Еви, или о надмоћи касте или рода, или о виталности неке расе, или о прошлим славама царства или цивилизације, или о делу земље које је неко замишљено божанство подарило.
Now, people say that origin stories and identity myths make us feel secure. What's wrong with that? They give us a sense of belonging. Identity is your cultural clothing, and it can make you feel warm and fuzzy inside. But does it really? Do we really need identity myths to feel safe? Because I see religious, national, ethnic disputes as adding to human misery.
Е, сад, људи кажу да нас приче о пореклу и митови о идентитету чине сигурнима. Шта је лоше у томе? Дају нам осећај припадности. Идентитет је ваша културолошка преобука и може да учини да осећате топлину и ушушканост изнутра. Али, да ли заиста то чини? Да ли су нам стварно потребни митови о идентитету да се осећамо сигурно? Јер ја видим верске, националне, етничке размирице као нешто што повећава људску несрећу.
Can I dare you to refuse every origin myth that claims you? What if we reject every single primordial origin myth and develop a deeper sense of personhood, one responsible to humanity as a whole rather than to a particular tribe, a radically different idea of humanity that exposes how origin myths mystify, disguise global power, rapacious exploitation, poverty, the worldwide oppression of women and girls, and of course massive, accelerating inequalities?
Да ли могу да вас изазовем да одбијете сваки мит о пореклу који полаже право на вас? Шта ако одбијемо сваки мит о првобитном пореклу и развијемо дубљи осећај индивидуалности који је одговоран пред целокупним човечанством уместо пред одређеним племеном, што је радикално другачија идеја о човечанству која разоткрива како митови о пореклу мистификују, прерушавају глобалну власт, похлепну експлоатацију, сиромашто, тлачење жена и девојчица широм света и, наравно, огромне неједнакости које све брже расту?
Now, origin myths are closely linked to tradition, and the word tradition points to something old and permanent, almost natural, and people assume tradition is just history, simply the past condensed into a nice story. But let's not confuse tradition with history. The two are often in severe conflict. Origin stories are usually recently created fictions of ancient belonging, and they're absurd given the complexity of humanity and our vastly interconnected, even if very unequal world. And today we see claims to tradition that claim to be ancient changing rapidly in front of our eyes.
Митови о пореклу су уско повезани са традицијом, а реч „традиција“ указује на нешто старо и трајно, скоро природно, а људи претпостављају да је традиција само историја, једноставно историја сажета у лепу причу. Али, хајде да не мешамо традицију и историју. Оне су често у веома оштром конфликту. Приче о пореклу су обично недавно измишљене приче о прадавној припадности, а апсурдне су ако се узме у обзир сложеност човечанства и наш нашироко повезан, иако не и равноправан свет. Данас видимо да се тврдње о традицији које говоре да су исконске мењају великом брзином пред нашим очима.
I was brought up in the 1970s near Wembley with Asian, English, Caribbean, Irish families living in our street, and the neo-Nazi National Front was massive then with regular marches and attacks on us and a permanent threat and often a frequent reality of violence against us on the streets, in our homes, typically by neo-Nazis and other racists. And I remember during a general election a leaflet came through our letter box with a picture of the National Front candidate for our area. And the picture was of our next-door neighbor. He threatened to shoot me once when I played in the garden as a kid, and many weekends, shaven-headed National Front activists arrived at his house and emerged with scores of placards screaming that they wanted us to go back home. But today he's one of my mum's best mates. He's a very lovely, gentle and kind man, and at some point in his political journey out of fascism he embraced a broader idea of humanity.
Одрастао сам '70-их година близу Вемблија са азијским, енглеским, карипским, ирским породицама у нашој улици, а неонацистички Национални фронт био је огроман тада, уз редовне маршеве, нападе на нас и константне претње, а често се у реалности дешавало и насиље уперено против нас на улицама, у нашим домовима, обично од стране неонациста и других расиста. Сећам се како је за време општих избора стигао летак у наше поштанско сандуче уз слику кандидата Националног фронта из нашег краја. А на слици је био наш први комшија. Једном је претио да ће ме упуцати док сам се у дворишту играо као дете, а викендима су активисти Националног фронта обријаних глава долазили у његову кућу, излазили са мноштвом плаката и урлали да желе да се вратимо кући. Међутим, данас је он један од најбољих пријатеља моје мајке. Он је један диван, нежан и љубазан човек, а у неком тренутку његовог политичког путовања из фашизма пригрлио је ширу идеју о човечности.
There was a Hindu family that we got to know well -- and you have to understand that life in our street was a little bit like the setting for an Asian soap opera. Everyone knew everyone else's business, even if they didn't want it to be known by anyone at all. You really had no choice in this matter. But in this family, there was a quiet little boy who went to the same school as I did, and after I left school, I didn't hear much more about him, except that he'd gone off to India. Now around 2000, I remember seeing this short book. The book was unusual because it was written by a British supporter of Al Qaeda, and in it the author calls for attacks in Britain. This is in 1999, so 9/11 and the invasion of Iraq was still in the future, and he helped scout New York bombing targets. He taught others how to make a dirty bomb to use on the London Underground, and he plotted a massive bombing campaign in London's shopping areas. He's a very high-risk security prisoner in the UK and one of the most important Al Qaeda figures to be arrested in Britain.
Била је ту и хиндуистичка породица коју смо добро упознали, а морате да схватите да је живот у нашој улици био помало налик поставци из азијске сапунице. Сви су знали све о другима, чак и против њихове воље. Заиста нисте могли да бирате у овом случају. Али, у једној породици живео је један тихи дечкић који је ишао у исту школу као и ја, а након што сам завршио школу нисам више чуо за њега, осим да је отишао у Индију. Е, сад, око 2000. године, сећам се да сам видео једну танку књижицу. Књига је била необична јер ју је написала британска присталица Ал Каиде, а у њој писац позива на нападе у Британији. Ово је 1999. година, па су 9/11 и инвазија Ирака још увек будућност, а он је помогао да се осмотре бомбашке мете у Њујорку. Научио је друге како да направе прљаву бомбу за напад у лондонском метроу, а креирао је и кампању за масовне бомбашке нападе у лондонским трговинским подручјима. Он је затвореник високог безбедносног ризика у Британији и једна од најважнијих особа из Ал Каиде која је била ухапшена у Британији.
The author of that book was the very same quiet little boy who went to my school. So a Hindu boy from Britain became an Al Qaeda fighter and a most-wanted international terrorist, and he rejected what people would call his Hindu or Indian or British identity, and he became someone else. He refused to be who he was. He recreated himself, and this kind of journey is very common for young men and women who become involved in Al Qaeda or Islamic State or other transnational armed groups. Al Qaeda's media spokesman is a white American from a Jewish and Catholic mixed background, and neither he nor the boy from my school were from Muslim backgrounds. There's no point in asking them where are they from. A more important question is where they're going.
Писац те књиге је исти тај тихи дечкић који је ишао у моју школу. Дакле, Индијац из Британије постао је борац Ал Каиде и најтраженији интернационални терориста, а одбацио је оно што би људи назвали његовим хиндуистичким, индијским или британским идентитетом и постао неко други. Одбио је да буде оно што је био. Поново је створио себе, а овакво путовање је веома често за младиће и девојке који се придруже Ал Каиди или Исламској Држави или другим транснационалним оружаним групама. Ал Каидин портпарол за медије је белац из Америке мешаног јеврејског и католичког порекла, а ни он ни дечак из моје школе немају муслиманско порекло. Нема сврхе да их питате одакле су. Много важније питање је где иду.
And I would also put it to you that exactly the same journey occurs for those young men and women who were brought up in Muslim family backgrounds. Most of those who join Al Qaeda and other Salafi jihadi groups from Europe, Asia, North America, even in many cases the Middle East are those who have comprehensively rejected their backgrounds to become, in essence, new people. They spend an enormous amount of time attacking their parents' backgrounds as profane, impure, blasphemous, the wrong type of Islam, and their vision instead is a fantastical view of cosmic apocalypse. It's a born again vision. Discard your past, your society, your family and friends since they're all impure. Instead, become someone else, your true self, your authentic self. Now, this isn't about a return to the past. It's about using a forgery of the past to envision an appalling future which begins today at year zero. This is why over 80 percent of the victims of Al Qaeda and Islamic State are people from Muslim backgrounds. The first act by Salafi jihadi groups when they take over an area is to destroy existing Muslim institutions including mosques, shrines, preachers, practices. Their main purpose is to control and punish people internally, to dictate the spaces that women may go, their clothing, family relations, beliefs, even the minute detail of how one prays. And you get the impression in the news that they are after us in the West, but they are actually mainly after people from other Muslim backgrounds. In their view, no other Muslim can ever be pure enough, so ordinary beliefs and practices that have existed for centuries are attacked as impure by teenagers from Birmingham or London who know nothing about the histories that they so joyously obliterate.
Такође ћу вам рећи и да се исто путовање дешава и оним младићима и девојкама који су одрасли у муслиманским породицама. Већина оних који се придруже Ал Каиди и другим салафијским џихадским групама из Европе, Азије, Северне Америке, а чак у многим случајевима из Средњег Истока, су они који су потпуно одбацили своје порекло да би, у суштини, постали нови људи. Они проводе веома много времена у нападима на порекло својих родитеља, које сматрају прљавим, нечистим, богохулним, погрешном врстом ислама, а њихова је визија уместо тога бајковито виђење космичке апокалипсе. То је виђење поново рођене особе. Одбаците своју прошлост, друштво, породицу и пријатеље пошто су нечисти. Уместо тога, постаните неко други, откријте право „ја“, вашу аутентичну личност. Е, сад, овде се не ради о враћању у прошлост. Овде се ради о фалсификовању прошлости да би се замислила грозна будућност, која почиње данас, у нултој години. Због овога 80 процената жртава Ал Каиде и Исламске Државе чине људи муслиманског порекла. Прво што салафијске џихадске групе учине када преузму неко подручје је уништавање постојећих муслиманских институција, укључујући џамије, светилишта, проповеднике, обичаје. Главна сврха је да се људи контролишу и казне унутар заједнице, да се диктирају места на која жене могу да иду, њихова одећа, породични односи, веровања, чак и најмањи детаљи везани за нечију молитву. Стичете утисак гледајући вести да смо им ми на Западу непријатељи, али заправо углавном прогањају људе из других муслиманских заједница. Према њима, ниједан други муслиман никада неће бити довољно чист, па се уобичајена веровања и обичаји који постоје вековима нападају као нечисти од стране тинејџера из Бирмингема или Лондона који ништа не знају о историји коју уништавају са толико уживања.
Now here, their claim to tradition is at war with history, but they're nevertheless very certain about their purity and about the impurity of others. Purity, certainty, the return to authentic tradition, the quest for these can lead to lethal visions of perfect societies and perfected people.
Овде се њихово позивање на традицију судара са историјом, али су без обзира на то веома сигурни у своју чистоту и у укаљаност осталих. Чистота, убеђеност, повратак аутентичној традицији, потрага за тиме може довести до смртоносних визија о савршеним друштвима и усавршеним људима.
This is what the main Hindu fundamentalist organization in India looks like today at its mass rally. Maybe it reminds you of the 1930s in Italy or Germany, and the movement's roots are indeed in fascism. It was a member of the same Hindu fundamentalist movement who shot dead Mahatma Gandhi. Hindu fundamentalists today view this murderer as a national hero, and they want to put up statues of him throughout India. They've been involved for decades in large-scale mass violence against minorities. They ban books, art, films. They attack romantic couples on Valentine's Day, Christians on Christmas Day. They don't like others talking critically about what they see as their ancient culture or using its images or caricaturing it or drawing cartoons about it. But the people making the strongest possible claims about ancient, timeless Hindu religion are dressed in brown shorts and white shirts while claiming, oddly, to be the original Aryan race, just like the violent Salafi jihadis who make their claims about their primordial religion while dressed in black military uniforms and wearing balaclavas.
Овако данас изгледа главна хиндуистичка фундаменталистичка организација у Индији на масовном окупљању. Можда вас подсећа на тридесете године 20. века у Италији или Немачкој, а корени овог покрета су заиста фашистички. Члан овог истог хиндуистичког фундаменталистичког покрета убио је Махатму Гандија. Хиндуистички фундаменталисти данас виде овог убицу као националног хероја и желе да поставе његове споменике широм Индије. Деценијама су укључени у масовно насиље широких размера које је уперено ка мањинама. Забрањују књиге, уметничка дела, филмове. Нападају парове на Дан заљубљених, хришћане на Божић. Не воле када други критикују оно што они виде као древну културу, када користе њене слике, када је карикирају или цртају стрипове о њој. Али, људи који имају најснажније могуће тврдње о древној, непролазној хиндуистичкој религији носе браон шортс и белу кошуљу док тврде, неким чудом, да припадају изворној аријевској раси, као што насилни салафијски џихадисти износе тврдње о својој праисконској религији док носе црне војне униформе и маске.
These people are manufacturing pure, pristine identities of conviction and of certainty. Fundamentalists see religion and culture as their sole property, a property. But religions and cultures are processes. They're not things. They're impermanent. They're messy. They're impure. Look at any religion and you'll see disputes and arguments going all the way down.
Ови људи производе чисте, исконске идентитете убеђења и сигурности. Фундаменталисти виде религију и културу као нешто што припада само њима, као власништво. Али, религије и културе су процеси. Оне нису ствари. Несталне су. Хаотичне су. Нечисте су. Погледајте било коју религију и видећете спорове и несугласице које иду до самог дна.
Any criticism of religion in any form has to therefore be part of the expansive sense of humanity we should aspire to. I respect your right to have and to express your religion or your culture or your opinion, but I don't necessarily have to respect the content. I might like some of it. I might like how an old church looks, for example, but this isn't the same thing. Similarly, I have a human right to say something that you may find offensive, but you do not have a human right not to be offended. In a genuine democracy, we're constantly offended since people express different views all the time. They also change their views, so their views are impermanent. You cannot fix someone's political views based on their religious or national or cultural background.
Било каква критика религије у било ком облику зато мора бити део растућег осећаја човечности којем треба да тежимо. Поштујем ваше право да имате и изражавате вашу религију, културу или мишљење, али не морам нужно да поштујем и њихов садржај. Можда ми се делови тога свиде. Можда ми се свиди како изгледа стара црква, на пример, али то није иста ствар. На сличан начин, имам право да кажем нешто што ће вас можда увредити, али ви немате право да не будете увређени. У истинској демократији, непрестано нас вређају јер људи стално изражавају различите ставове. Они, такође, мењају ставове, па су они нестални. Не можете да одредите нечије политичке ставове на основу њиховог верског, националног или културолошког порекла.
Now, these points about religious purity also apply to nationalism and to racism. I'm always puzzled to have pride in your national or ethnic identity, pride in the accident of birth from a warm and cozy womb, belief in your superiority because of the accident of birth.
Ова схватања о верској чистоти важе и за национализам и расизам. Увек ме збуни када је неко поносан на национални или етнички идентитет, поносан на порекло стечено рођењем из топле и удобне материце, веровање у супериорност због порекла.
These people have very firm ideas about what belongs and what doesn't belong inside the cozy national cultures that they imagine. And I'm going to caricature a bit here, but only a little bit. I want you to imagine the supporter of some Little Englander or British nationalist political party, and he's sitting at home and he's screaming about foreigners invading his country while watching Fox News, an American cable channel owned by an Australian on his South Korean television set which was bought by his Spanish credit card which is paid off monthly by his high-street British bank which has its headquarters in Hong Kong. He supports a British football team owned by a Russian. His favorite brand of fish and chips is owned by a Swedish venture capitalist firm. The church he sometimes goes to has its creed decided in meetings in Ghana. His Union Jack underpants were made in India.
Ови људи имају веома круте идеје о томе шта припада и не припада ушушканој националној култури коју замишљају. Мало ћу карикирати овде, али само мало. Желим да замислите некаквог великоенглеског заговорника или присталицу Британске националне партије који седи код куће, виче да му странци врше инвазију на земљу док гледа Фокс Њуз, амерички кабловски канал чији је власник Аустралијанац, на телевизору из Јужне Кореје који је купио шпанском кредитном картицом, а коју месечно исплаћује велика британска банка чије је седиште у Хонг Конгу. Навија за британски фудбалски тим чији је власник Рус. Власник његовог омиљеног бренда рибе и кромпирића је шведска приватна акционарска фирма. Црква у коју понекад иде одлучује о његовој вери на састанцима у Гани. Његово доње рубље са заставом Британије направљено је у Индији.
(Laughter)
(Смех)
And --
А...
(Applause)
(Аплауз)
Thank you.
Хвала вам.
And they're laundered regularly by a very nice Polish lady.
А редовно их пере веома фина Пољакиња.
(Laughter)
(Смех)
There is no pure ethnicity, national culture, and the ethical choices we have today are far wider than being forced to choose between racist right and religious right visions, dismal visions of culture.
Не постоји чиста етничка припадност, национална култура, а етички избори које имамо данас далеко су шири од тога да смо присиљени да бирамо између визија расистичке деснице и верске деснице, мрачних визија културе.
Now, culture isn't just about language, food, clothing and music, but gender relations, ancient monuments, a heritage of sacred texts. But culture can also be what has been decided to be culture by those who have a political stake in pounding culture into the shape of a prison. Big political identity claims are elite bids for power. They're not answers to social or economic or political injustices. They often obscure them. And what about the large number of people across the globe who can't point to a monument from their past, who don't possess a sacred written text, who can't hark back to the past glories of a civilization or empire? Are these people less a part of humanity?
Култура се не тиче само језика, хране, одеће и музике, већ и односа међу половима, древних споменика, наследства светих списа. Али, култура може бити и оно што су одлучили да буде култура људи који имају политичке интересе да силом обликују културу у затвор. Велике тврдње о политичком идентитету су елитна настојања да се дође до власти. Оне нису одговор на друштвене, економске или политичке неправде. Често их прикривају. А шта је са великим бројем људи широм планете који не могу да покажу на споменик из њихове прошлости, који не поседују свете списе, који се не сећају некадашње славе цивилизације или царства? Да ли то ове људе чини мање заслужним делом човечанства?
What about you, now, listening to this? What about you and your identity, because you stitch your experiences and your thoughts into a continuous person moving forward in time. And this is what you are when you say, "I," "am," or "me." But this also includes all of your hopes and dreams, all of the you's that could have been, and it includes all the other people and the things that are in the biography of who you are. They, the others, are also a part of you, moving forward with you. Your authentic self, if such a thing exists, is a complex, messy and uncertain self, and that is a very good thing. Why not value those impurities and uncertainties? Maybe clinging to pure identities is a sign of immaturity, and ethnic, nationalist and religious traditions are bad for you. Why not be skeptical about every primordial origin claim made on your behalf? Why not reject the identity myths that call on you to belong, that politicians and community leaders, so-called community leaders, place on you? If we don't need origin stories and fixed identities, we can challenge ourselves to think creatively about each other and our future.
А шта је са вама који сада слушате ово? Шта је са вама и вашим идентитетом, јер укључујете ваша искуства и мисли у особу која се константно развија крећући се напред у времену. А то је оно што сте када кажете: „ја“, „јесам“ или „мене“. Али, то укључује и све ваше наде и снове, све оне особе које сте могли бити и укључује све друге људе и ствари из ваше биографије о томе ко сте. Они, ти други људи, су део вас, такође, и иду напред са вама. Ваше аутентично „ја“, ако тако нешто уопште постоји, је сложено, хаотично и несигурно „ја“, а то је веома добра ствар. Зашто да не ценимо те нечисте и несигурне ствари? Можда је то што се држимо чистих идентитета знак незрелости, а етничке, националистичке и верске традиције су можда лоше по вас. Зашто не бисмо били скептични по питању тврдњи о исконском пореклу изговорених у ваше име? Због чега не бисмо одбацили митове о идентитету који вас позивају да припадате, које вам политичари и вође заједнице, такозване вође заједница, намећу? Ако нам не требају приче о пореклу и непроменљиви идентитети, можемо да се натерамо да креативно размишљамо једни о другима и о нашој будућности.
And here culture always takes care of itself. I'm not worried about culture. Cultures are creative, dynamic processes, not imposed laws and boundaries.
А овде се култура увек побрине за себе. Не брине ме култура. Културе су креативни, динамични процеси, а не наметнути закони и ограничења.
This is Abu al-Walid Muhammad ibn Ahmad ibn Rushd, a very senior Muslim judge and thinker in Cordoba in the 12th century, and his writings were considered deeply blasphemous, heretical and evil. Long after he died, followers of his work were ruthlessly hunted down, banished and killed over several centuries by the most powerful religious institution of the medieval period. That institution was the Roman Catholic Church. Why? Because ibn Rushd said that something true in religion may conflict with something that your reason finds to be true on earth, but the latter is still true. There are two distinct worlds of truth, one based on our reason and evidence, and one that is divine, and the state, political power, social law are in the realm of reason. Religious life is a different realm. They should be kept separated. Social and political life should be governed by our reason, not by religion. And you can see why the church was upset by his writings, as indeed were some Muslims during his lifetime, because he gives us a strong statement of secularism of a kind which is normal in Europe today.
Ово је Абу ал-Вахид Мухамед ибн Ахмад ибн Рашид, стари муслимански судија и мислилац из Кордобе у 12. веку, а његова дела се сматрају веома богохулним, јеретичким и злим. Дуго након његове смрти његове су присталице окрутно прогањане, протериване и убијане током неколико векова од стране најмоћније верске институције средњовековног периода. Ова институција била је Римокатоличка црква. Зашто? Јер је ибн Рашид рекао да нешто што је истина у религији може бити у сукобу са нечим што ваш ум сматра истином на земљи, али је последње поменуто и даље тачно. Постоје два одвојена света истине - један се заснива на разуму и доказу, а други на божанском, а држава, политичка моћ, друштвени закон су у домену разума. Верски живот је другачија сфера. Треба да буду одвојени. Друштвени и политички живот треба да је вођен разумом, а не религијом. Видите зашто су цркву узнемирила његова дела, као и неке муслимане током његовог живота - јер нам пружа снажну тврдњу о секуларизму која је нормална у данашњој Европи.
Now, history plays many tricks on us. It undermines our fixed truths and what we believe to be our culture and their culture. Ibn Rushd, someone who happens to be a Muslim, is considered one of the key influences in the introduction and spread of secularism in Europe.
Историја се често поиграва са нама. Она подрива наше устаљене истине и оно за шта верујемо да су наша и њихова култура. Ибн Рашид, неко ко је игром случаја муслиман, сматра се једним од кључних утицаја у увођењу и ширењу секуларизма у Европи.
So against religious, nationalist and racial purists of all kinds, can you make his story a part of your own, not because he happened to be a Muslim, not because he happened to be an Arab, but because he was a human being with some very good ideas that shook his world and ours.
Па, супротно од верских, националистичких и расних пуританаца сваке врсте, да ли његову причу можете укључити у вашу? Не зато што је игром случаја муслиман, не зато што је игром случаја Арапин, већ зато што је био људско биће са неким веома добрим идејама које су потресале његов свет, а и наш.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)