I am a conductor, and I'm here today to talk to you about trust. My job depends upon it. There has to be, between me and the orchestra, an unshakable bond of trust, born out of mutual respect, through which we can spin a musical narrative that we all believe in.
Ја сам диригент и данас сам овде да вам говорим о поверењу. Мој посао зависи од поверења. Између оркестра и мене мора постојати нераскидиво поверење рођено из обостраног поштовања, којим испредамо музички наратив у који верујемо.
Now in the old days, conducting, music making, was less about trust and more, frankly, about coercion. Up to and around about the Second World War, conductors were invariably dictators -- these tyrannical figures who would rehearse, not just the orchestra as a whole, but individuals within it, within an inch of their lives. But I'm happy to say now that the world has moved on, music has moved on with it. We now have a more democratic view and way of making music -- a two-way street. I, as the conductor, have to come to the rehearsal with a cast-iron sense of the outer architecture of that music, within which there is then immense personal freedom for the members of the orchestra to shine.
У ранија времена, дириговање и музичко стварање је мање било ствар поверења, а више, искрено, ствар принуде. До и око Другог светског рата, диригенти су, без изузетка, били диктатори; тирански ликови који су увежбавали, не само оркестар у целини, већ и појединце у њему, целог свог живота. Срећом, данас могу да кажем да је свет напредовао, а музика је напредовала са њим. Ми данас имамо демократичнији поглед и начин стварања музике -- двосмеран пут. Ја, као диригент, морам на пробу да дођем са чврстим осећајем за спољну архитектуру те музике, у оквиру које онда постоји неизмерна лична слобода како би чланови оркестра засијали.
For myself, of course, I have to completely trust my body language. That's all I have at the point of sale. It's silent gesture. I can hardly bark out instructions while we're playing.
Што се мене тиче, наравно да морам имати потпуно поверење у свој говор тела. Све што у тренутку могу да понудим јесте нечујан покрет. Тешко да могу извикавати упутства док свирамо.
(Music)
(Музика)
Ladies and gentlemen, the Scottish Ensemble.
Даме и господо, Шкотски Ансамбл.
(Applause)
(Аплауз)
So in order for all this to work, obviously I have got to be in a position of trust. I have to trust the orchestra, and, even more crucially, I have to trust myself. Think about it: when you're in a position of not trusting, what do you do? You overcompensate. And in my game, that means you overgesticulate. You end up like some kind of rabid windmill. And the bigger your gesture gets, the more ill-defined, blurry and, frankly, useless it is to the orchestra. You become a figure of fun. There's no trust anymore, only ridicule.
Како би све ово функционисало, очигледно се морам наћи у ситуацији да верујем. Морам веровати оркестру, и чак значајније, морам веровати себи. Размислите: када сте у ситуацији да не верујете шта тада радите? Надокнађујете. У мом послу, то значи да се превише размашете. На крају завршите као некаква побеснела ветрењача. И што ваш покрет постане већи, више је недефисинан, замагљен и заиста, неупотребљив за оркестар. Тада постанете предмет спрдње. Нема више поверења, већ само подсмех.
And I remember at the beginning of my career, again and again, on these dismal outings with orchestras, I would be going completely insane on the podium, trying to engender a small scale crescendo really, just a little upsurge in volume. Bugger me, they wouldn't give it to me. I spent a lot of time in those early years weeping silently in dressing rooms. And how futile seemed the words of advice to me from great British veteran conductor Sir Colin Davis who said, "Conducting, Charles, is like holding a small bird in your hand. If you hold it too tightly, you crush it. If you hold it too loosely, it flies away." I have to say, in those days, I couldn't really even find the bird.
И сећам се, на почетку своје каријере, изнова и изнова, на овим суморним излетима са оркестром, ја бих потпуно полудео на подијуму, покушавајући да изазовем мали крешендо - само мали пораст јачине. Мучило ме је то што то нисам добијао. Много времена сам потрошио, у тим раним годинама, тихо патећи у гардероби. Како ми је само бескорисно изгледао савет великог британског диригентског ветерана: сер Колина Дејвиса који ми је рекао, "Дириговање је, Чарлс, као држање мале птице у руци. Ако је превише стегнеш, сломићеш је. Ако је држиш лабаво, одлетеће." Морам рећи да у то време, нисам могао ни да нађем птицу.
Now a fundamental and really viscerally important experience for me, in terms of music, has been my adventures in South Africa, the most dizzyingly musical country on the planet in my view, but a country which, through its musical culture, has taught me one fundamental lesson: that through music making can come deep levels of fundamental life-giving trust. Back in 2000, I had the opportunity to go to South Africa to form a new opera company. So I went out there, and I auditioned, mainly in rural township locations, right around the country. I heard about 2,000 singers and pulled together a company of 40 of the most jaw-droppingly amazing young performers, the majority of whom were black, but there were a handful of white performers.
Основно и заиста суштински значајно искуство за мене, у музичком смислу, биле су моје авантуре у Јужној Африци, музички највише збуњујућој земљи, по мом виђењу. Али земљи која ме је, својом музичком културом, научила основну лекцију: кроз музичко стварање могу доћи дубински нивои суштинског, животног поверења. Раније, у 2000., имао сам прилику да одем у Јужну Африку, да оформим ново оперско друштво. Тако сам отишао тамо и вршио аудиције, углавном у руралним општинама, на селу. Чуо сам око 2000 певача, и саставио друштво од 40 најфасцинантнијих младих извођача, већину су чинили црнци, али и шачица белих извођача.
Now it emerged early on in the first rehearsal period that one of those white performers had, in his previous incarnation, been a member of the South African police force. And in the last years of the old regime, he would routinely be detailed to go into the township to aggress the community. Now you can imagine what this knowledge did to the temperature in the room, the general atmosphere. Let's be under no illusions. In South Africa, the relationship most devoid of trust is that between a white policeman and the black community. So how do we recover from that, ladies and gentlemen? Simply through singing. We sang, we sang, we sang, and amazingly new trust grew, and indeed friendship blossomed. And that showed me such a fundamental truth, that music making and other forms of creativity can so often go to places where mere words cannot.
Испоставило се, већ на првим пробама, да је један од белих извођача, у својој претходној инкарнацији, био припадник јужноафричких полицијских снага. И у последњим годинама старог режима, он би рутински добио упутства да оде у општину да угњетава заједницу. Можете само замислити како је ово сазнање усијавало расположење, општу атмосферу. Хајде да се не заваравамо. У Јужној Африци, однос највише лишен поверења јесте однос између белог полицајца и заједнице црнаца. Како да се од тога опоравимо, даме и господо? Једноставно кроз певање. Певали смо, певали, певали... и задивљујуће ново поверење је расло и заиста, пријатељство је процветало. И то ми је показало фундаменталну истину, да музицирање и други облици креативности често могу да допру до места где саме речи не могу.
So we got some shows off the ground. We started touring them internationally. One of them was "Carmen." We then thought we'd make a movie of "Carmen," which we recorded and shot outside on location in the township outside Cape Town called Khayelitsha. The piece was sung entirely in Xhosa, which is a beautifully musical language, if you don't know it. It's called "U-Carmen e-Khayelitsha" -- literally "Carmen of Khayelitsha." I want to play you a tiny clip of it now for no other reason than to give you proof positive that there is nothing tiny about South African music making.
Покренули смо неке програме и почели светску турнеју. Један од њих је био "Кармен". Онда смо размишљали да "Кармен" претворимо у филм који смо снимили напољу, на локацији у вароши изван Кејптауна, која се зове Кајелитша. Дело је отпевано у потпуности на коскском који је диван музикалан језик, ако то не знате. Названо је "U-Carmen e-Khayelitsha" -- дословно "Кармен Кајелитшска". Желим да вам пустим једак мали снимак тога само из разлога да вам докажем да ништа није мало у јужноафричком музицирању.
(Music)
(Музика)
(Applause)
(Аплауз)
Something which I find utterly enchanting about South African music making is that it's so free. South Africans just make music really freely. And I think, in no small way, that's due to one fundamental fact: they're not bound to a system of notation. They don't read music. They trust their ears. You can teach a bunch of South Africans a tune in about five seconds flat. And then, as if by magic, they will spontaneously improvise a load of harmony around that tune because they can. Now those of us that live in the West, if I can use that term, I think have a much more hidebound attitude or sense of music -- that somehow it's all about skill and systems. Therefore it's the exclusive preserve of an elite, talented body. And yet, ladies and gentlemen, every single one of us on this planet probably engages with music on a daily basis.
Оно што ми је потпуно очаравајуће у јужноафричком музицирању јесте његова велика слобода. Јужноафриканци баш музицирају заиста слободно. И мислим, да је то због једне основне чињенице: они нису ограничени системом нотације. Они не читају музику. Они верују својим ушима. Можете гомилу јужноафриканаца научити једној мелодији за пет секунди. И онда, као магијом, они ће спонтано да импровизују хармонију за ту мелодију зато што могу. Они међу нама који живе на Западу, ако могу да употребим тај израз, мислим да имају много више скучен став или осећај за музику - да је она сва, некако, у вештинама и системима. Стога, она је искључиво привилегија елитне, талентоване особе. А опет, даме и господо, баш свако од нас на овој планети се, највероватније, користи музиком на дневном нивоу.
And if I can broaden this out for a second, I'm willing to bet that every single one of you sitting in this room would be happy to speak with acuity, with total confidence, about movies, probably about literature. But how many of you would be able to make a confident assertion about a piece of classical music? Why is this? And what I'm going to say to you now is I'm just urging you to get over this supreme lack of self-confidence, to take the plunge, to believe that you can trust your ears, you can hear some of the fundamental muscle tissue, fiber, DNA, what makes a great piece of music great. I've got a little experiment I want to try with you.
И ако могу ово да проширим за тренутак, могу да се кладим да би свако од вас који седите у овој просторији радо говорио жустро и самоуверено, о филмовима или, вероватно, о књижевности. Међутим, колико вас би било у стању да самоуверено говори о делу класичне музике? Зашто је то тако? И оно што што ћу рећи сада јесте да вас позивам да превазиђете овај највиши недостатак самопоуздања, да се одважите, да верујете да можете имати поверења у сопствене уши, да можете чути основно градивно ткиво, материјал, ДНК, оно што велико музичко дело чини великим. Спремио сам мали експермент који бих да испробам са вама.
Did you know that TED is a tune? A very simple tune based on three notes -- T, E, D. Now hang on a minute. I know you're going to say to me, "T doesn't exist in music." Well ladies and gentlemen, there's a time-honored system, which composers have been using for hundreds of years, which proves actually that it does. If I sing you a musical scale: A, B, C, D, E, F, G -- and I just carry on with the next set of letters in the alphabet, same scale: H, I, J, K, L, M, N, O, P, Q, R, S, T -- there you go. T, see it's the same as F in music. So T is F. So T, E, D is the same as F, E, D. Now that piece of music that we played at the start of this session had enshrined in its heart the theme, which is TED. Have a listen.
Да ли сте знали да је "TED" мелодија. Веома једноставна мелодија са три ноте у основи - те е де. Чекај мало. Знам шта ћете ми рећи, "те" не постоји у музици. Па даме и господо, постоји традиционалан систем, који композитори користе стотинама година, који доказује да постоји. Ако вам отпевам музчку скалу: а, бе, це, де, е, еф, ге -- и исту скалу наставим следећим скупом слова алфабета: ха, и , ј, ка, ел, ем, ен, о, пе, кју, ер, ес, ТЕ -- ето. Те, видите да је исто што и еф у музици. Значи, те је еф. Тако је "те - е - де" исто што и "еф - е - де". Музички комад који смо свирали на почетку овог дружења у свом језгру садржи тему која је "TED". Послушајте.
(Music)
(Музика)
Do you hear it? Or do I smell some doubt in the room? Okay, we'll play it for you again now, and we're going to highlight, we're going to poke out the T, E, D. If you'll pardon the expression.
Чујете ли? Или осећам неку сумњу у просторији? У реду. Свираћемо је поново за вас, и нагласићемо, извући ћемо "те е де". Опростите на изразу.
(Music)
(Музика)
Oh my goodness me, there it was loud and clear, surely. I think we should make this even more explicit. Ladies and gentlemen, it's nearly time for tea. Would you reckon you need to sing for your tea, I think? I think we need to sing for our tea. We're going to sing those three wonderful notes: T, E, D. Will you have a go for me?
О мој боже, то је баш било гласно и јасно, сигурно. Мислим да ово треба да још више истакнемо. Даме и господо, још мало ће време за чај. Да ли бисте помислили да треба да певате за свој чај? Ја мислим да ми треба да певамо за свој чај. Певаћемо ове три предивне ноте: те - е - де. Да ли бисте то покушали за мене?
Audience: T, E, D.
Публика: те - е - де.
Charles Hazlewood: Yeah, you sound a bit more like cows really than human beings. Shall we try that one again? And look, if you're adventurous, you go up the octave. T, E, D.
Малчице звучи као мукање уместо као људски звук. Да пробамо још једном? И видите, ако сте авантуриста, отићи ћете за октаву више. Те - Е - Де.
Audience: T, E, D.
Публика: те - е - де.
CH: Once more with vim. (Audience: T, E, D.)
Још једном, жестоко. (Публика: те - е - де.)
There I am like a bloody windmill again, you see. Now we're going to put that in the context of the music. The music will start, and then at a signal from me, you will sing that. (Music) One more time, with feeling, ladies and gentlemen. You won't make the key otherwise. Well done, ladies and gentlemen. It wasn't a bad debut for the TED choir, not a bad debut at all.
Ето ме, опет попут проклете ветрењаче, видите. Сада ћемо све ово ставити у музички контекст. Музика ће почети и на мој сигнал, ви то запевајте. (Музика) Још једном, осећајно, даме и господо. Другачије нећете заслужити чај. Врло добро, даме и господо. Није био лош деби за "TED" хор. Уопште није лош деби.
Now there's a project that I'm initiating at the moment that I'm very excited about and wanted to share with you, because it is all about changing perceptions, and, indeed, building a new level of trust. The youngest of my children was born with cerebral palsy, which as you can imagine, if you don't have an experience of it yourself, is quite a big thing to take on board. But the gift that my gorgeous daughter has given me, aside from her very existence, is that it's opened my eyes to a whole stretch of the community that was hitherto hidden, the community of disabled people. And I found myself looking at the Paralympics and thinking how incredible how technology's been harnessed to prove beyond doubt that disability is no barrier to the highest levels of sporting achievement. Of course there's a grimmer side to that truth, which is that it's actually taken decades for the world at large to come to a position of trust, to really believe that disability and sports can go together in a convincing and interesting fashion.
Постоји један пројекат око кога сам веома узбуђен и који бих волео да поделим са вама, зато што је о мењању перцепције, и заиста, о изградњи поверења на новом нивоу. Моје најмлађе дете је рођено са церебралном парализом, као што можете замислити, ако са њом немате сопственог искуства она је прилично крупна ствар за прихватање. Међутим, дар који ми је моја дивна ћерка поклонила, осим свог постојања, јесте то што ми је отворила очи за читаву распрострањену заједницу која је била до сада сакривена. Заједницу људи са инвалидитетом. И затекао сам себе како гледам Параолимпијаду и мислим како је невероватно, како је технологија искоришћена да докаже изван сваке сумње да инвалидитет није препрека за спортска достигнућа највишег нивоа. Наравно, постоји суморнија страна те истне, а то је: да су, заправо, биле потребне деценије за свет у целини да дође у позицију поверења, да заиста верује да инвалидитет и спортови могу ићи заједно на убедљив и занимљив начин.
So I find myself asking: where is music in all of this? You can't tell me that there aren't millions of disabled people, in the U.K. alone, with massive musical potential. So I decided to create a platform for that potential. It's going to be Britain's first ever national disabled orchestra. It's called Paraorchestra.
Тако затекнем себе са питањем: где је музика у свему томе? Не можете ми рећи да не постоје милиони људи са инвалидитетом, само у Уједињеном Краљевству, са огромним музичким потенцијалом. Па сам одлучио да направим платформу за тај потенцијал. То ће бити први британски национални оркестар инвалида. Зове се - Параоркестар.
I'm going to show you a clip now of the very first improvisation session that we had. It was a really extraordinary moment. Just me and four astonishingly gifted disabled musicians. Normally when you improvise -- and I do it all the time around the world -- there's this initial period of horror, like everyone's too frightened to throw the hat into the ring, an awful pregnant silence. Then suddenly, as if by magic, bang! We're all in there and it's complete bedlam. You can't hear anything. No one's listening. No one's trusting. No one's responding to each other. Now in this room with these four disabled musicians, within five minutes a rapt listening, a rapt response and some really insanely beautiful music.
Сада ћу вам показати снимак баш првог импровизацијског окупљања. Био је то, одиста, изванредан тренутак. Само ја и четири задивљујуће талентована музичара са инвалидитетом. Уобичајено је да када импровизујете, а ја то радим стално широм света, постоји тај почетни период страха, као да су сви превише уплашени да први повуку ногу. Страховито мучна тишина. Онда изненада, као чаролијом, БЕНГ! Сви смо у томе и то је потпуни џумбус. Не можете чути ништа. Нико не слуша. Нико не верује. Нико не реагује на оног другог. Сада, у овој соби са ова четири музичара са инвалидитетом, током пет минута биће усхићеног слушања, усхићеног реаговања и неке врло лудачки лепе музике.
(Video) (Music)
(Видео) (Музика)
Nicholas:: My name's Nicholas McCarthy. I'm 22, and I'm a left-handed pianist. And I was born without my left hand -- right hand. Can I do that one again?
Моје име је Николас Мек Карти. Имам 22 године и ја сам леворуки пијаниста. Ја сам рођен без своје леве руке... десне руке. Могу ли испочетка?
(Music)
(Музика)
Lyn: When I'm making music, I feel like a pilot in the cockpit flying an airplane. I become alive.
Када правим музику, осећам се као пилот у кабини који управља авионом. Постанем жива.
(Music)
(Музика)
Clarence: I would rather be able to play an instrument again than walk. There's so much joy and things I could get from playing an instrument and performing. It's removed some of my paralysis.
Пре бих да будем способан да опет свирам инструмент него да шетам. Има толико радости и ствари које могу добити од свирања инструмента и извођења. Оно је уклонило нешто од моје парализе.
(Music)
(Музика)
(Applause)
(Аплауз)
CH: I only wish that some of those musicians were here with us today, so you could see at firsthand how utterly extraordinary they are. Paraorchestra is the name of that project. If any of you thinks you want to help me in any way to achieve what is a fairly impossible and implausible dream still at this point, please let me know. Now my parting shot comes courtesy of the great Joseph Haydn, wonderful Austrian composer in the second half of the 18th century -- spent the bulk of his life in the employ of Prince Nikolaus Esterhazy, along with his orchestra. Now this prince loved his music, but he also loved the country castle that he tended to reside in most of the time, which is just on the Austro-Hungarian border, a place called Esterhazy -- a long way from the big city of Vienna.
Волео бих да су неки од ових музичара овде са нама данас да можете видети из прве руке како су потпуно изванредни. Параоркестра је име овог пројекта. Ако ико од вас жели да ми помогне на било који начин да постигнем овај сасвим немогућ и невероватан сан у овом тренутку, молим вас, ставите ми до знања. И сада, мој опроштајни снимак долази захваљујући великом Јозефу Хајдну, дивног аустријског композитора у другој половини 18. века. Он је провео највећи део свог живота у служби принца Николаса Естерхазија, заједно са својим оркестром. Овај принц је обожавао његову музику, али је такође волео и сеоски замак у коме је био склон да проводи највише времена и који је баш на аустроугарској граници. Место се зове Естерхази и далеко је од великог града Беча.
Now one day in 1772, the prince decreed that the musicians' families, the orchestral musicians' families, were no longer welcome in the castle. They weren't allowed to stay there anymore; they had to be returned to Vienna -- as I say, an unfeasibly long way away in those days. You can imagine, the musicians were disconsolate. Haydn remonstrated with the prince, but to no avail. So given the prince loved his music, Haydn thought he'd write a symphony to make the point.
Једнога дана, 1772. године, принц је одлучио да породице музичара, породице оркестарских музичара више нису пожељне на двору. Њима више није било дозвољено да тамо остану; морали су да се врате у Беч, који је, као што рекох, био неподношљиво далек у то време. Можете само замислити. Музичари су били безнадежни. Хајдн се успротивио принцу, али безуспешно. Пошто је принц волео његову музику, Хајдн је помислио да би могао да напише симфонију са истом поруком.
And we're going to play just the very tail end of this symphony now. And you'll see the orchestra in a kind of sullen revolt. I'm pleased to say, the prince did take the tip from the orchestral performance, and the musicians were reunited with their families. But I think it sums up my talk rather well, this, that where there is trust, there is music -- by extension life. Where there is no trust, the music quite simply withers away.
И ми ћемо сада одсвирати сам крај ове симфоније. И видећете оркестар у некој врсти зловољног бунта. Драго ми је да кажем да је принц схватио алузију оркестарског перформанса и музичари су отишли својим породицама. Мислим да ова симфонија лепо резимира мој говор: тамо где има поверења, има и музике, а самим тим и живота. Тамо где нема поверења, музика једноставно одумире.
(Music)
(Музика)
(Applause)
(Аплауз)