Music is the most universal language that we have, way more so than any dialect or tongue. You can play a melody to a child in China and the same melody to a child in South Africa. And despite the huge differences between those two children, they will still draw some of the same truths from that melody.
Музика је најуниверзалнији језик који имамо, далеко универзалнији од било ког дијалекта или језика. Можете да пустите неку мелодију детету у Кини и исту ту мелодију можете пустити детету у Јужној Африци. Упркос огромним разликама између ово двоје деце, ипак ће доћи до истих истинитости из те мелодије.
Now, I think the reason why music has this universality, this way of speaking to each and every one of us, is that somehow it's capable of holding up a mirror to us that reveals, in some small or large way, a little bit of who or what we are.
Мислим да је разлог ове свеобухватности музике, овог начина на који се она обраћа сваком од нас понаособ, то што некако може да држи испред нас огледало које открива, донекле или у потпуности, понешто о томе ко смо и шта смо.
By logical extension of this, if music is this universal force, then surely groups of musicians -- let's call them orchestras -- should reflect every aspect of the community. Logical, but not necessarily true.
Као логички след овога, ако је музика универзална сила, онда би, наравно, групе музичара - назовимо их оркестрима - требало да одражавају сваки аспект заједнице. То је логично, али не мора бити истинито.
At TEDxBrussels today, we've been looking forward to the future -- 50 years from now. Well, I'm going to ask you to go in the other direction for a minute, to come back with me 50 years into the past, the early 1960s to be precise. And if you took a look at all the great orchestras of the world at that time, a snapshot, how many women do you think you would find playing in those orchestras? The answer: virtually none. Well, here we are 50 years on, in 2011, and pretty much every orchestra on the planet has a fantastic and healthy balance between the sexes. "Of course!" I hear you say, "Totally logical."
Данас се на TEDxBrussels-у радујемо будућности, унапред педесет година. Па, замолићу вас да на тренутак пођете у супротном правцу, да се са мном вратите уназад педесет година, у ране '60-е године 20. века, да будем прецизан. Ако бисте бацили поглед на све велике светске оркестре из тог времена, направили снимак, шта мислите, колико жена бисте нашли да свирају у овим оркестрима? Одговор је - буквално ниједну. Па, ево нас 50 година након тога, у 2011. години, а скоро сваки оркестар на планети има фантастичну и здраву равнотежу у заступљености полова. „Наравно!“, чујем вас да говорите. „То је потпуно логично.“
But how about another aspect of the community? The disabled community. Do we find them well-represented in the great orchestras of our world? Well, I can tell you as a conductor, I work with orchestras around the world all the time, and I can count on the fingers of one hand the number of disabled musicians I've encountered in any orchestra, anywhere. Why is this? You can't tell me that there aren't millions upon millions of prodigiously gifted musicians of disability around the world. Where is their platform? Where is the infrastructure that creates a space for them so that they can collaborate with other great musicians?
Али, шта је са још једним аспектом заједнице, са заједницом особа са хендикепом? Да ли мислимо да су добро представљени у великим светским оркестрима? Па, могу вам рећи да као диригент стално радим са оркестрима широм света и на прсте једне руке могу избројати музичаре са хендикепом на које сам наишао у било ком оркестру, било где. Зашто је то тако? Не можете ми рећи да не постоје милиони и милиони невероватно надарених музичара са инвалидитетом широм света. Где је њихова бина? Где је инфраструктура која ствара простор за њих да би могли да сарађују са другим сјајним музичарима?
So, ladies and gentlemen, as you can probably tell, I'm on a bit of a mission. And this mission has a personal root to it. I have four children, the youngest of whom was born with cerebral palsy. She's now five, and through her glorious existence, I suppose I have now become a fully paid-up member of the amazing, dizzyingly wonderful disabled community. And I find myself looking at the Paralympics and thinking what an incredible model that is. It's taken a good five decades, actually, but I can say with hand on heart that when the Paralympics comes to London next year, there will not be an intelligent person anywhere on the planet who does not absolutely believe in the validity of disabled sportspeople. What an amazing position to be in!
Па, даме и господо, као што вероватно видите, имам малу мисију, а ова мисија потиче из личног разлога. Имам четворо деце од које је најмлађе рођено са церебралном парализом. Она сада има пет година, а кроз њено величанствено постојање претпостављам да сам постао потпуно предан члан ове невероватне, запањујуће сјајне заједнице особа са инвалидитетом. Затекнем себе да гледам Параолимпијаду и размишљам како је то невероватан модел. Било је потребно читавих пет деценија за то, заправо, али искрено могу да изјавим да, када Параолимпијада стигне у Лондон следеће године, неће постојати ниједна интелигентна особа било где на планети која неће у потпуности веровати у оправданост постојања спортиста са хендикепом. Каква невероватна ситуација!
So, ladies and gentlemen, where the hell is music in all this? Apologies to any of you who are sports fans, but music is far more universal than sport. Where is the platform? Where is their voice? So, we in the UK are at the very early stages in forming what will be Britain's first-ever national disabled orchestra. We are going to call it the British Paraorchestra, because with the world's eyes on London next year and particularly on the Paralympics, we want to throw down the gauntlet to every single other country that is represented there, to say to them, "Here's our paraorchestra. Where's yours?" Every country should have a multiplicity of paraorchestras of all shapes and sizes, no question.
Па, даме и господо, где је, доврага, музика у свему овоме? Извињавам се свима међу вама који су спортски навијачи, али музика је далеко универзалнија од спорта. Где је бина? Где је њихов глас? Ми смо у Уједињеном Краљевству на почетку стварања онога што ће бити британски први национални оркестар особа са хендикепом. Назваћемо га Британски Параоркестар јер, уз свет чије ће очи бити уперене у Лондон следеће године, а посебно у Параолимпијаду, желимо да изазовемо сваку земљу која ће бити тамо представљена и да им кажемо: „Ево нашег параоркестра. Где је ваш?“ Свака земља би требало да има многоструке параоркестре свих врста и величина; у то нема сумње.
Now, today is a very special day for me, because it is the first time that the first four members of my little embryonic paraorchestra are going to play in public; four extraordinary musicians of which the number will grow and grow. I hope in the end the Paraorchestra could even be as big as 50 musicians. We present to you today a little sonic adventure, a little piece of improvisational whimsy, if you like, a piece on which, of course, the ink is still wet, the clay is still wet. After all, improvisation is never a fixed thing. We decided what we wanted to share with you, at the heart of our improvisation, was a tune which is beloved of British people. It's one of the only folk melodies that we still recognize in our culture. And here's an interesting thing: folk music can tell you an awful lot about the cultural DNA of the country from which it originates. You see, we in Britain are quietly melancholic. You know, the rain ... it does rain. The food's not so good.
Данас је посебан дан за мене јер ће први пут прва четири члана мог малог параоркестра у развоју наступати у јавности; четири изузетна музичара чији ће се број повећавати. Надам се да ће Параоркестар на крају можда имати чак и педесет музичара. Данас вам представљамо малу звучну авантуру, мало музичко дело импровизацијског хира, ако хоћете да га тако назовете, дело на ком се, наравно, мастило још увек суши, дело које је тек завршено. На крају крајева, импровизација никада није фиксна ствар. Одлучили смо да желимо да поделимо са вама централни део наше импровизације, мелодију коју воле Британци. То је једина народна мелодија коју још увек препознајемо у својој култури. Ево и интересантне ствари - народна музика нам може рећи ужасно много о културолошкој ДНК земље из које потиче. Видите, ми у Британији смо тихо меланхолични, Знате, киша...често пада. Храна није баш најбоља.
(Laughter)
(Смех)
Quietly melancholic. Not blackly so, just quietly so. And as Shakespeare put it so brilliantly in "Twelfth Night," he loves music that has "a dying fall."
Тихо меланхолични. Не потпуно, али тихо. Као што је Шекспир брилијантно срочио у „Богојављенској ноћи“, он воли музику која има „умирући пад“.
So this melody, "Greensleeves," is chock-full of "dying fall." You may know this tune.
Тако је ова мелодија, „Зелени рукави“, препуна „умирућих падова“. Можда вам је позната мелодија.
(Singing) Da, da, da da da da, dying fall.
(Пева) Та-ра-ра, умирући пад.
(Laughter)
(Смех)
Da da da, da da da da, dying fall.
Та-ра-ра-ра, умирући пад.
Da dee, da da na na ... dying fall ... na na nee, na ah ah ah ah.
Та-ри-ра-ра-ра-ра, умирући пад, ни-на-на-а-а.
Brief burst of sunshine, ladies and gentlemen, the chorus --
Кратак долазак сунца, даме и господо, рефрен -
(Singing) Ya da da da, dying fall ...
(Пева) Тја-ра-ра-ра, умирући пад.
(Laughter)
(Смех)
(Singing) Da da dee, da da da da, dying fall ...
(Пева) На-ра-ни-на-ра, умирући пад.
Ya da da da, dying fall ...
Тја-ра-ра-ра, умирући пад.
OK? It's like we need some melodic Viagra in our culture, ladies and gentlemen.
У реду? Као да нам треба мелодијска вијагра у нашој култури, даме и господо.
(Laughter)
(Смех)
(Applause)
(Аплауз)
It goes without saying that we are very much at the starting gates with this project. We need your help, we need the global community to help us deliver this dream, so that this orchestra can be full steam ahead by summer 2012. If you think there's any way that you can help us, please, please, get in touch.
Подразумева се да смо тек на почетку са овим пројектом. Потребна нам је ваша помоћ, потребна нам је глобална заједница да нам помогне у остваривању овог сна, да би овај оркестар пуно паром ишао напред до лета 2012. године. Ако мислите да нам можете помоћи на било који начин, молим вас, молим вас, контактирајте са нама.
And so, ladies and gentlemen, it gives me enormous pride, pleasure and joy to introduce to you, with a short improvisation upon that most melancholic tune, "Greensleeves," the first four members of the British Paraorchestra.
Тако, даме и господо, изузетно сам поносан, задовољан и радостан што могу да вам представим кратку импровизацију најмеланхоличније мелодије, „Зелених рукава“, коју изводе првих четири члана Британског Параоркестра.
(Applause) (Cheers)
(Аплауз) (Овације)
(Music)
(Музика)
(Applause)
(Аплауз)
(Cheers) (Applause)
(Овације) (Аплауз)