How do you feed a city? It's one of the great questions of our time. Yet it's one that's rarely asked. We take it for granted that if we go into a shop or restaurant, or indeed into this theater's foyer in about an hour's time, there is going to be food there waiting for us, having magically come from somewhere.
Како да се нахрани еден град? Тоа е едно од големите прашања на нашето време. А, сепак, ретко се поставува. Го земаме здраво за готово фактот дека кога ќе влеземе во продавница, ресторан или, на пример, во фоајето на овој театар за еден час, ќе нè чека храна, која магично стигнала од кој знае каде.
But when you think that every day for a city the size of London, enough food has to be produced, transported, bought and sold, cooked, eaten, disposed of, and that something similar has to happen every day for every city on earth, it's remarkable that cities get fed at all.
Но, кога ќе помислиме дека секој ден за град голем како Лондон треба да се произведе, транспортира, да се купи, продаде, да се зготви, изеде и фрли доволно храна, и дека истиот процес треба да се повтори секој ден, во секој град на светот, тогаш неверојатно е како градовите воопшто се хранат.
We live in places like this as if they're the most natural things in the world, forgetting that because we're animals and that we need to eat, we're actually as dependent on the natural world as our ancient ancestors were. And as more of us move into cities, more of that natural world is being transformed into extraordinary landscapes like the one behind me -- it's soybean fields in Mato Grosso in Brazil -- in order to feed us. These are extraordinary landscapes, but few of us ever get to see them.
Живееме на вакви места, како тие да се нешто најприродно во светот, заборавајќи дека, поради тоа што сме животни и мора да се храниме, подеднакво сме зависни од природата како и нашите претци низ историјата. Како што сè повеќе луѓе се селат во градовите, сè поголем дел од природата се трансформира во извонредни предели, како овој зад мене, на кој се гледаат полиња со соја во Мата Гросо во Бразил, за да нè нахранат. Ова се навистина изнонредни предели, но малкумина од нас имаат шанса да ги видат.
And increasingly these landscapes are not just feeding us either. As more of us move into cities, more of us are eating meat, so that a third of the annual grain crop globally now gets fed to animals rather than to us human animals. And given that it takes three times as much grain -- actually ten times as much grain -- to feed a human if it's passed through an animal first, that's not a very efficient way of feeding us.
И сè почесто овие предели не се создаваат за да нè хранат само нас. Како што сè повеќе луѓе се населуваат во градовите, се јаде сè повеќе месо, па со една третина од глобалната годишна жетва на житарици сега се хранат животни, а не ние - човечките животни. А, со оглед на тоа што се потребни три пати повеќе житарици - всушност, десет пати повеќе житарици - за да се нахрани еден човек доколку тие прво поминале низ животни, тогаш тоа не е баш ефикасен начин за хранење на луѓето.
And it's an escalating problem too. By 2050, it's estimated that twice the number of us are going to be living in cities. And it's also estimated that there is going to be twice as much meat and dairy consumed. So meat and urbanism are rising hand in hand. And that's going to pose an enormous problem. Six billion hungry carnivores to feed, by 2050. That's a big problem. And actually if we carry on as we are, it's a problem we're very unlikely to be able to solve.
А, проблемот станува сè поголем. Се проценува дека до 2050-та година бројот на луѓето кои живеат во градови ќе биде двојно поголем. Се проценува и дека ќе се конзумира двојно повеќе месо и млеко. Значи, месото и урбанизмот растат заедно. Тоа ќе предизвика огромен проблем. До 2050-та ќе треба да се хранат шест милијарди гладни месојатци. Тоа е голем проблем. А, ако продолжиме како до сега, тешко и дека би можеле да го решиме.
Nineteen million hectares of rainforest are lost every year to create new arable land. Although at the same time we're losing an equivalent amount of existing arables to salinization and erosion. We're very hungry for fossil fuels too. It takes about 10 calories to produce every calorie of food that we consume in the West. And even though there is food that we are producing at great cost, we don't actually value it. Half the food produced in the USA is currently thrown away. And to end all of this, at the end of this long process, we're not even managing to feed the planet properly. A billion of us are obese, while a further billion starve. None of it makes very much sense.
Секоја година, се уништуваат 19 милиони хектари прашума, за да се создаде нова обработлива земја. Иако, во исто време, се губи подеднаква површина од постоечкото обработливо земјиште, поради салинизација и ерозија. Многу сме гладни и за фосилни горива, исто така. Потребни се околу 10 калории за да се произведе секоја калорија од храната која ја консумираме во Западниот свет. А, сепак, храна која толку скапо ја произведуваме воопшто не ја цениме. Половина од храната произведена во САД се фрла. А, на крајот на целиот овој долг процес, не ни успеваме да ја нахраниме планетата како што треба. Една милијарда од нас се предебели, додека друга милијарда гладуваат. Сето ова нема многу смисла.
And when you think that 80 percent of global trade in food now is controlled by just five multinational corporations, it's a grim picture. As we're moving into cities, the world is also embracing a Western diet. And if we look to the future, it's an unsustainable diet.
А, кога ќе сфатите дека 80% од глобалната трговија со храна е под контрола на само пет мултинационални корпорации, сликата станува тмурна. Со преселбата во градовите, се прифаќа и исхраната на Западниот свет. А, ако гледаме кон иднината, овој начин на исхрана не може да се одржи.
So how did we get here? And more importantly, what are we going to do about it? Well, to answer the slightly easier question first, about 10,000 years ago, I would say, is the beginning of this process in the ancient Near East, known as the Fertile Crescent. Because, as you can see, it was crescent shaped. And it was also fertile. And it was here, about 10,000 years ago, that two extraordinary inventions, agriculture and urbanism, happened roughly in the same place and at the same time.
Па, како стигнавме овде? И, што е уште поважно, што ќе сториме сега? Прво да го одговорам малку полесното прашање. Почетокот на овој процес е некаде пред околу 10.000 години, во стариот Близок Исток, познат и како „плодната полумесечина“, затоа што, како што гледате, регионот има форма на полумесечина и бил плоден. Тука, пред околу 10.000 години, откриени се два извонредни пронајдоци, земјоделството и урбанизмот, приближно во исто време и на исто место.
This is no accident, because agriculture and cities are bound together. They need each other. Because it was discovery of grain by our ancient ancestors for the first time that produced a food source that was large enough and stable enough to support permanent settlements. And if we look at what those settlements were like, we see they were compact. They were surrounded by productive farm land and dominated by large temple complexes like this one at Ur, that were, in fact, effectively, spiritualized, central food distribution centers.
Ова не е случајност. Земјоделството и градовите се тесно поврзани. Не можат едно без друго. Бидејќи со пронајдокот на житариците нашите претци за прв пат имале извор на храна кој бил доволно голем и стабилен за да ги одржува постојаните населби. Ако погледнеме како изгледале овие населби, ќе видиме дека биле збиени, опколени со плодни ниви и во нив доминирале големи комплекси на храмови, како овој во Ур, кои, всушност, биле духовни, централизирани центри за дистрибуција на храна,
Because it was the temples that organized the harvest, gathered in the grain, offered it to the gods, and then offered the grain that the gods didn't eat back to the people. So, if you like, the whole spiritual and physical life of these cities was dominated by the grain and the harvest that sustained them. And in fact, that's true of every ancient city. But of course not all of them were that small. Famously, Rome had about a million citizens by the first century A.D. So how did a city like this feed itself? The answer is what I call "ancient food miles."
бидејќи храмовите ја организирале жетвата, го собирале житото, го принесувале на боговите, а житото што боговите не го јаделе, го делеле на народот. Па, може да се рече дека севкупниот духовен и физички живот на овие градови зависел од житото и од жетвата, кои ги одржувале. Всушност, тоа важи за сите антички градови. Но, секако, не биле сите толку мали. Па така, познато е дека Рим имал околу еден милион жители во првиот век од нашата ера. Па, како успевале да нахранат толкав град? Решението е она што јас го нарекувам „антички пат на храната“.
Basically, Rome had access to the sea, which made it possible for it to import food from a very long way away. This is the only way it was possible to do this in the ancient world, because it was very difficult to transport food over roads, which were rough. And the food obviously went off very quickly. So Rome effectively waged war on places like Carthage and Egypt just to get its paws on their grain reserves. And, in fact, you could say that the expansion of the Empire was really sort of one long, drawn out militarized shopping spree, really. (Laughter) In fact -- I love the fact, I just have to mention this: Rome in fact used to import oysters from London, at one stage. I think that's extraordinary.
Рим имал излез на море, што му овозможувало да увезува храна од многу оддалечени места. Тоа е единствениот начин на кој ова било изводливо во античко време, затоа што било многу тешко да се пренесе храна преку патиштата, кои биле многу тешки за патување, а и храната многу бргу се расипувала. Римјаните вешто војувале со други држави, како Картагина и Египет, само за да дојдат до нивните резерви на жито. Всушност, може да се рече дека ширењето на империјата било еден вид многу долго, растегнато, милитаризирано пазарување. (смеа) Всушност, многу го сакам овој податок и едноставно мора да го споменам: Римјаните увезувале остриги од Лондон, во еден период. Мислам дека тоа е неверојатно.
So Rome shaped its hinterland through its appetite. But the interesting thing is that the other thing also happened in the pre-industrial world. If we look at a map of London in the 17th century, we can see that its grain, which is coming in from the Thames, along the bottom of this map. So the grain markets were to the south of the city. And the roads leading up from them to Cheapside, which was the main market, were also grain markets.
Значи, Римјаните ги обликувале границите на империјата според својот апетит. Но, интересно е што уште нешто се случило во прединдустрискиот свет. Ако ја разгледаме картата на Лондон во 17-тиот век, гледаме дека житото, кое доаѓа преку Темза, се наоѓа на дното од картава. Па така, пазарите за жито биле на југот на градот, а улиците кои воделе од нив до Чипсајд, кој бил главниот пазар, исто така биле пазари за жито.
And if you look at the name of one of those streets, Bread Street, you can tell what was going on there 300 years ago. And the same of course was true for fish. Fish was, of course, coming in by river as well. Same thing. And of course Billingsgate, famously, was London's fish market, operating on-site here until the mid-1980s. Which is extraordinary, really, when you think about it. Everybody else was wandering around with mobile phones that looked like bricks and sort of smelly fish happening down on the port.
Ако се земе предвид името на една од овие улици, Бред Стрит (Лебна улица), јасно е што се случувало таму пред 300 години. Истото важело и за рибата. И таа доаѓала до градот преку реката. Ја имаме истата ситуација. Билингсгејт е познат пазар за риби во Лондон, кој опстојувал на истото место сè до средината на 1980-тите. Тоа е навистина неверојатно. Сите се шетале наоколу со мобилни телефони што изгледаат како цигли, а долу на пристаништето се продавале смрдливи риби.
This is another thing about food in cities: Once its roots into the city are established, they very rarely move. Meat is a very different story because, of course, animals could walk into the city. So much of London's meat was coming from the northwest, from Scotland and Wales. So it was coming in, and arriving at the city at the northwest, which is why Smithfield, London's very famous meat market, was located up there. Poultry was coming in from East Anglia and so on, to the northeast. I feel a bit like a weather woman doing this. Anyway, and so the birds were coming in with their feet protected with little canvas shoes. And then when they hit the eastern end of Cheapside, that's where they were sold, which is why it's called Poultry.
Ова е уште една важна работа за храната и градовите: кога еднаш ќе се пуштат корења на некое место, многу ретко се поместува оттаму. Месото е сосема друга приказна, бидејќи животните можат сами да влезат во градот. Најголем дел од месото пристигнувало во Лондон од северозапад, од Шкотска и Велс. Влегувало и пристигнувало во северозападниот дел од градот, па затоа и Смитфилд, познатиот пазар за месо во Лондон, се наоѓал таму. Живината доаѓала од Источна Англија, од североистокот. Се чувствувам како презентерка на метео-вести... Птиците доаѓале со стапала заштитени со платнени чевлички. Кога ќе стигнеле до источниот крај на Чипсајд, таму биле продавани. Затоа и тоа место се вика Полтри (живина).
And, in fact, if you look at the map of any city built before the industrial age, you can trace food coming in to it. You can actually see how it was physically shaped by food, both by reading the names of the streets, which give you a lot of clues. Friday Street, in a previous life, is where you went to buy your fish on a Friday. But also you have to imagine it full of food. Because the streets and the public spaces were the only places where food was bought and sold.
Всушност, ако ја погледнете картата на кој било град изграден пред индустриското време, може да ги препознаете патиштата за влез на храната. Може да видите како градот физички бил обликуван од храната, преку имињата на улиците, кои ви даваат многу знаци. Како, на пример, Фрајдеј стрит (ул. Петок), каде што се купувала риба во петок. Но, исто така, треба градот да го замислите полн со храна, затоа што улиците и јавните простори биле единствените места каде што се купувала и продавала храна.
And if we look at an image of Smithfield in 1830 you can see that it would have been very difficult to live in a city like this and be unaware of where your food came from. In fact, if you were having Sunday lunch, the chances were it was mooing or bleating outside your window about three days earlier. So this was obviously an organic city, part of an organic cycle. And then 10 years later everything changed.
Ако погледнеме слика од Смитфилд од 1830 година, може да видите дека би било многу тешко да живеете во ваков град, а да не знаете од каде ви доаѓа храната. Всушност, додека уживате во вашиот неделен ручек, многу е веројатно дека тој мукал или блеел под вашиот прозорец при дена претходно. Очигледно е дека ова бил органски град и дел од еден органски циклус. Десет години подоцна сè се сменило.
This is an image of the Great Western in 1840. And as you can see, some of the earliest train passengers were pigs and sheep. So all of a sudden, these animals are no longer walking into market. They're being slaughtered out of sight and mind, somewhere in the countryside. And they're coming into the city by rail. And this changes everything. To start off with, it makes it possible for the first time to grow cities, really any size and shape, in any place. Cities used to be constrained by geography; they used to have to get their food through very difficult physical means. All of a sudden they are effectively emancipated from geography.
Ова е слика од Големата западна железница од 1840 година. Како што гледате, овците и свињите биле меѓу првите патинци на возовите. Наеднаш, овие животни повеќе не оделе до пазарите, туку биле колени далеку од очите и совеста на граѓаните, некаде на село, а во градовите ги носеле преку железницата. Ова менува сè. За почеток, овозможува, за прв пат, да се развиваат градови со секаква големина и форма на кое било место. Градовите порано биле ограничени од географијата. Доаѓале до храна на физички многу тежок начин. И, одеднаш, успешно се ослободуваат од географските пречки.
And as you can see from these maps of London, in the 90 years after the trains came, it goes from being a little blob that was quite easy to feed by animals coming in on foot, and so on, to a large splurge, that would be very, very difficult to feed with anybody on foot, either animals or people. And of course that was just the beginning. After the trains came cars, and really this marks the end of this process. It's the final emancipation of the city from any apparent relationship with nature at all.
Како што може да се види од овие карти на Лондон, во текот на 90 години по доаѓањето на возовите, тој се менува од мала дамка, која може лесно да се нахрани, со животни кои влегуваат пеш и сл. до огромно место, во кое би било претешко да се влезе пеш, било тоа да се однесува на животните или луѓето. Секако, тоа беше само почетокот. По возовите дојдоа автомобилите. Ова навистина го обележува крајот на тој процес. Тоа е последното ослободување на градот од секаква очигледна врска со природата.
And this is the kind of city that's devoid of smell, devoid of mess, certainly devoid of people, because nobody would have dreamed of walking in such a landscape. In fact, what they did to get food was they got in their cars, drove to a box somewhere on the outskirts, came back with a week's worth of shopping, and wondered what on earth to do with it. And this really is the moment when our relationship, both with food and cities, changes completely.
Ова е град кој е испразнет од мириси, мешаници и, секако, испразнет од луѓе, затоа што никој не би ни помислил да оди пеш во ова опкружување. Сè што треба да направат за да дојдат до храна е да седнат во кола, да се одвезат до некаква кутија некаде на крајот од градот да се вратат со намирници доволни за една недела, и да се чудат што да прават со нив. Ова, всушност, е моментот кога нашата врска со храната и градовите целосно се менува.
Here we have food -- that used to be the center, the social core of the city -- at the periphery. It used to be a social event, buying and selling food. Now it's anonymous. We used to cook; now we just add water, or a little bit of an egg if you're making a cake or something. We don't smell food to see if it's okay to eat. We just read the back of a label on a packet. And we don't value food. We don't trust it. So instead of trusting it, we fear it. And instead of valuing it, we throw it away.
Храната, која некогаш била центарот и социјалното јадро на градот, сега е на периферијата. Продавањето и купувањето на храна тогаш бил друштвен настан. Сега е анонимен процес. Некогаш готвевме, а сега само додаваме вода или едно јајце ако правиме торта или нешто слично. Не ја мирисаме храната за да провериме дали може да се јаде. Само го читаме датумот на етикетата на пакувањето. И не ја цениме храната. Не ѝ веруваме. Наместо да ѝ веруваме, ние се плашиме од неа. А, наместо да ја цениме, ја фрламе.
One of the great ironies of modern food systems is that they've made the very thing they promised to make easier much harder. By making it possible to build cities anywhere and any place, they've actually distanced us from our most important relationship, which is that of us and nature. And also they've made us dependent on systems that only they can deliver, that, as we've seen, are unsustainable.
Една од најголемите иронии на модерните системи за храна е во тоа што она што ветуваа дека ќе го олеснат го направија многу потешко. Со тоа што овозможија градовите да бидат градени на кое било место, тие нè дистанцираа од нашата најважна врска, а тоа е врската со природата. Нè направија и зависни од системи кои само тие можат да ги опслужуваат и кои, како што видовме, се неодржливи.
So what are we going to do about that? It's not a new question. 500 years ago it's what Thomas More was asking himself. This is the frontispiece of his book "Utopia." And it was a series of semi-independent city-states, if that sounds remotely familiar, a day's walk from one another where everyone was basically farming-mad, and grew vegetables in their back gardens, and ate communal meals together, and so on. And I think you could argue that food is a fundamental ordering principle of Utopia, even though More never framed it that way.
Па, што ќе направиме околу сево ова? Тоа не е ново прашање. Пред 500 години и Томас Мур си го поставувал истото прашање. Ова е воведната илустрација од неговата книга „Утопија“. Прикажана е серија полунезависни градови-држави, ако тоа ви звучи бар малку познато. Оддалечени се на ден одење, во нив сите се занимаваат со земјоделство, одгледуваат зеленчук во дворовите, јадат заеднички оброци и така натаму. Може да се каже дека храната е основен принцип на уредување во Утопија, иако Мур тоа никогаш не го формулирал на тој начин.
And here is another very famous "Utopian" vision, that of Ebenezer Howard, "The Garden City." Same idea: series of semi-independent city-states, little blobs of metropolitan stuff with arable land around, joined to one another by railway. And again, food could be said to be the ordering principle of his vision. It even got built, but nothing to do with this vision that Howard had. And that is the problem with these Utopian ideas, that they are Utopian.
Еве уште една многу позната визија на Утопија, познатиот „Град градина“ на Ебенизер Хауард. Истата идеја. Серија полунезависни градови-држави. Мали градови со обработлива земја околу нив, поврзани меѓусебно со железница. Повторно може да се каже дека храната е принципот на уредување во неговата визија. Таа дури и беше изградена, но немаше врска со визијата на Хауард. Тоа е и проблемот со овие утописки идеи. Тие едноставно се утописки.
Utopia was actually a word that Thomas Moore used deliberately. It was a kind of joke, because it's got a double derivation from the Greek. It can either mean a good place, or no place. Because it's an ideal. It's an imaginary thing. We can't have it. And I think, as a conceptual tool for thinking about the very deep problem of human dwelling, that makes it not much use. So I've come up with an alternative, which is Sitopia, from the ancient Greek, "sitos" for food, and "topos" for place.
Томас Мур намерно го искористил зборот утопија. Тоа било шега, затоа што зборот има двојна етимологија од грчкиот јазик. Може да значи или „добро место“ или „никакво место“. Тоа е идеал. Нешто замислено. Не можеме да го имаме. И мислам дека, како концептуална алатка за размислување за длабокиот проблем на човековото опстојување, овој збор и не е премногу корисен. Па, затоа изнајдов алтернатива, а тоа е Ситопија, од старогрчкиот „sitos“ - храна и „topos“ - место.
I believe we already live in Sitopia. We live in a world shaped by food, and if we realize that, we can use food as a really powerful tool -- a conceptual tool, design tool, to shape the world differently. So if we were to do that, what might Sitopia look like? Well I think it looks a bit like this. I have to use this slide. It's just the look on the face of the dog. But anyway, this is -- (Laughter) it's food at the center of life, at the center of family life, being celebrated, being enjoyed, people taking time for it. This is where food should be in our society.
Верувам дека веќе живееме во Ситопија. Живееме во свет кој е обликуван од храната, и ако го сфатиме тоа, ќе може храната да ја искористиме како навистина моќна алатка - концептуална алатка, алатка за дизајн со која би го обликувале светот поинаку. Па, ако го направиме тоа, како би изгледала Ситопија? Мислам дека изгледа вака некако. Мора да го користам овој слајд. само заради фацата на кучето. Како и да е... (смеа) Храната овде е во центарот на животот, во центарот на семејниот живот, се слави, се ужива во неа, луѓето одвојуваат време за неа. Тоа е местото што храната треба да го има во нашето општество.
But you can't have scenes like this unless you have people like this. By the way, these can be men as well. It's people who think about food, who think ahead, who plan, who can stare at a pile of raw vegetables and actually recognize them. We need these people. We're part of a network. Because without these kinds of people we can't have places like this. Here, I deliberately chose this because it is a man buying a vegetable. But networks, markets where food is being grown locally. It's common. It's fresh. It's part of the social life of the city. Because without that, you can't have this kind of place, food that is grown locally and also is part of the landscape, and is not just a zero-sum commodity off in some unseen hell-hole. Cows with a view. Steaming piles of humus. This is basically bringing the whole thing together.
Но, не може да имаме вакви сцени, ако немаме и вакви луѓе. Секако, ова може да бидат и мажи. Тоа се луѓе кои размислуваат за храната, кои гледаат напред, планираат, кои можат да гледаат цел куп зеленчук и да го препознаат секој вид зеленчук таму. Ни требаат овие луѓе. Тие се дел од мрежа. Без овие луѓе не може да имаме вакви места. Намерно ја одбрав оваа слика бидејќи се гледа маж како купува зеленчук. Тоа се мрежи и пазари, каде се продава локална храна. Заедничка. Свежа. Тоа е дел од друштвениот живот на градот. Без тоа не може да се има вакво место. Тоа е храна која се одгледува локално и истовремено е дел од пејсажот, а не е само стока далеку во некој ќумез. Крави со поглед. Купишта хумус кој испарува. Во основа, ова го спојува целиот процес.
And this is a community project I visited recently in Toronto. It's a greenhouse, where kids get told all about food and growing their own food. Here is a plant called Kevin, or maybe it's a plant belonging to a kid called Kevin. I don't know. But anyway, these kinds of projects that are trying to reconnect us with nature is extremely important.
Ова е проект на една заедница, која неодамна ја посетив во Торонто. Тоа е стакленик, каде на децата им се објаснува сè за храната и за тоа како сами да одгледуваат храна. Еве едно растение кое се вика Кевин, или можеби детето што го засадило се вика Кевин. Не знам. Ваквите проекти, кои се обидуваат да нè поврзат со природата, се многу важни.
So Sitopia, for me, is really a way of seeing. It's basically recognizing that Sitopia already exists in little pockets everywhere. The trick is to join them up, to use food as a way of seeing. And if we do that, we're going to stop seeing cities as big, metropolitan, unproductive blobs, like this. We're going to see them more like this, as part of the productive, organic framework of which they are inevitably a part, symbiotically connected. But of course, that's not a great image either, because we need not to be producing food like this anymore. We need to be thinking more about permaculture, which is why I think this image just sums up for me the kind of thinking we need to be doing. It's a re-conceptualization of the way food shapes our lives.
За мене, Ситопија е поглед кон светот. Во основа, треба да видиме дека таа веќе постои во мали делови насекаде. Трикот е тие само да се спојат и да ја користиме храната како поглед кон светот. Ако го направиме тоа, ќе престанеме да ги гледаме градовите како големи непродуктивни дамки, како оваа. Ќе ги гледаме повеќе на овој начин, како дел од продуктивната органска мрежа, од која тие се неизбежен дел, симбиотично поврзани. Секако, и тоа не е баш најдобра слика. Повеќе не треба да произведуваме храна на овој начин. Треба повеќе да размислуваме за пермакултурата. Затоа мислам дека оваа слика го сумира начинот на кој треба да размислуваме. Тоа е реконцептуализација на начинот на кој храната ни го обликува животот.
The best image I know of this is from 650 years ago. It's Ambrogio Lorenzetti's "Allegory of Good Government." It's about the relationship between the city and the countryside. And I think the message of this is very clear. If the city looks after the country, the country will look after the city. And I want us to ask now, what would Ambrogio Lorenzetti paint if he painted this image today? What would an allegory of good government look like today? Because I think it's an urgent question. It's one we have to ask, and we have to start answering. We know we are what we eat. We need to realize that the world is also what we eat. But if we take that idea, we can use food as a really powerful tool to shape the world better. Thank you very much. (Applause)
Најдобрата слика која го опишува ова е од пред 650 години. Тоа е „Алегорија на добрата влада“ на Амброџо Лоренцети. Ја претставува врската помеѓу градот и селото. И мислам дека нејзината порака е многу јасна. Ако градот се грижи за селото, селото ќе се грижи за градот. Да се запрашаме што би насликал Лоренцети кога би ја сликал сликава денес. Како би изгледала алегоријата на добрата влада денес? Мислам дека тоа е итно прашање, кое мора да го поставиме и мора да почнеме да го одговараме. Знаеме дека сме она што го јадеме. Треба да сфатиме дека и светот е она што го јадеме. Ако тргнеме од таа идеја, може да ја користиме храната како навистина моќна алатка за подобро да го обликуваме нашиот свет. Благодарам. (аплауз)