Good afternoon, everybody. I've got something to show you. (Laughter) Think about this as a pixel, a flying pixel. This is what we call, in our lab, sensible design. Let me tell you a bit about it. Now if you take this picture -- I'm Italian originally, and every boy in Italy grows up with this picture on the wall of his bedroom -- but the reason I'm showing you this is that something very interesting happened in Formula 1 racing over the past couple of decades. Now some time ago, if you wanted to win a Formula 1 race, you take a budget, and you bet your budget on a good driver and a good car. And if the car and the driver were good enough, then you'd win the race. Now today, if you want to win the race, actually you need also something like this -- something that monitors the car in real time, has a few thousand sensors collecting information from the car, transmitting this information into the system, and then processing it and using it in order to go back to the car with decisions and changing things in real time as information is collected. This is what, in engineering terms, you would call a real time control system. And basically, it's a system made of two components -- a sensing and an actuating component.
Добар дан свима. Имам нешто да вам покажем. (Смех) Помислите да је ово пиксел, летећи пиксел. Овако нешто, у нашој лабораторији, називамо осетљивим дизајном. Допустите ми да вам о томе нешто испричам. Када би узели ову фотографију -- ја сам Италијан пореклом, и сваки дечак у Италији одраста уз ову фотографију на зиду своје собе. Али разлог због којег вам ово показујем је да се нешто јако интересантно догодило у тркама Формуле 1 последњих неколико деценија. Пре неког времена, да би сте победили у трци Формуле 1, узели би буџет, и кладили би се на доброг возача и на добар ауто. И ако би ауто и возач били довољно добри, ви би сте победили. Данас, да би сте победили, потребно вам је заправо нешто овако -- нешто што прати ауто у стварном времену, има неколико хиљада сензора и сакупља информације из аутомобила, преноси исте у систем, и затим их обрађује и користи их да би донео одлуке и мењао ствари у правом времену све док се информације скупљају. Ово, у инжењерским терминима, бисмо назвали контролни систем у стварном времену. У основи, то је систем сачињен од две компоненте -- од сензора и компоненте за актививирање.
What is interesting today is that real time control systems are starting to enter into our lives. Our cities, over the past few years, just have been blanketed with networks, electronics. They're becoming like computers in open air. And, as computers in open air, they're starting to respond in a different way to be able to be sensed and to be actuated. If we fix cities, actually it's a big deal. Just as an aside, I wanted to mention, cities are only two percent of the Earth's crust, but they are 50 percent of the world's population. They are 75 percent of the energy consumption -- up to 80 percent of CO2 emissions. So if we're able to do something with cities, that's a big deal. Beyond cities, all of this sensing and actuating is entering our everyday objects.
Оно што је интересантно данас је да су контролни системи у стварном времену почели да улазе у наше животе. Наши су градови, у протеклих пар година, једноставно били прекривени мрежама, електроником. Постали су као компјутери на отвореном. И, као компјутери на отвореном, почели су да реагују на различите начине да би се могли регистровати и активирати. Када би преправили градове, била би то, заправо, велика ствар. Само са стране, желео сам да поменем, градови су само два процента земљине површине, али представљају 50 процената људске популације. Они су 75 процената потрошачи енергије -- и емитују до 80 процената CO2. Дакле, када би били у могућности да урадимо нешто са градовима, то би била велика ствар. Осим градова, сво ово регистровање и активирање улази у свакодневне предмете.
That's from an exhibition that Paola Antonelli is organizing at MoMA later this year, during the summer. It's called "Talk to Me." Well our objects, our environment is starting to talk back to us. In a certain sense, it's almost as if every atom out there were becoming both a sensor and an actuator. And that is radically changing the interaction we have as humans with the environment out there. In a certain sense, it's almost as if the old dream of Michelangelo ... you know, when Michelangelo sculpted the Moses, at the end it said that he took the hammer, threw it at the Moses -- actually you can still see a small chip underneath -- and said, shouted, "Perché non parli? Why don't you talk?" Well today, for the first time, our environment is starting to talk back to us. And I'll show just a few examples -- again, with this idea of sensing our environment and actuating it.
Ово је са изложбе коју Паола Антонели организује у Музеју Модерне уметности ове године, током лета. Зове се "Причај ми". Дакле, наши предмети, наша окружења, почињу да комуницирају са нама. У одређеном смислу, то је као да сваки атом постаје и сензор и погон. И то драстично мења однос који ми као људи имамо са окружењем. У одређеном смислу, то је као Микеланђелов сан... знате, када је Микеланђело извајао Мојсија, на крају је речено да је узео чекић и бацио га на Мојсија -- заправо још увек се може видети траг -- и рекао, викнуо, "Perché non parli? Зашто не проговориш?" Данас, по први пут, наше окружење почиње да разговара са нама. Показаћу вам само пар примера -- са идејом о нашем осећају окружења и активирању.
Let's starting with sensing. Well, the first project I wanted to share with you is actually one of the first projects by our lab. It was four and a half years ago in Italy. And what we did there was actually use a new type of network at the time that had been deployed all across the world -- that's a cellphone network -- and use anonymous and aggregated information from that network, that's collected anyway by the operator, in order to understand how the city works. The summer was a lucky summer -- 2006. It's when Italy won the soccer World Cup. Some of you might remember, it was Italy and France playing, and then Zidane at the end, the headbutt. And anyway, Italy won at the end.
Почнимо са осећајем. Први пројекат који сам желео да поделим са вама је заправо један од првих пројеката наше лабораторије. То је било пре четири и по године у Италији. И то што смо тамо урадили је да смо заправо користили нову врсту мреже која је била распрострањена по свету -- мрежа мобилне телефоније -- и користили смо анонимне и агрегатне информације те мреже, коју сакупља оператер да би схватили како функционише град. То лето је било срећно лето -- 2006. Када је Италија победила у светском првенству у фудбалу. Неки се од вас можда и сећају, играле су Италија и Француска, када је на крају Зидан главом дао гол. Али ипак, Италија је на крају победила.
(Laughter)
(Смех)
Now look at what happened that day just by monitoring activity happening on the network. Here you see the city. You see the Colosseum in the middle, the river Tiber. It's morning, before the match. You see the timeline on the top. Early afternoon, people here and there, making calls and moving. The match begins -- silence. France scores. Italy scores. Halftime, people make a quick call and go to the bathroom. Second half. End of normal time. First overtime, second. Zidane, the headbutt in a moment. Italy wins. Yeah. (Laughter) (Applause) Well, that night, everybody went to celebrate in the center. You saw the big peak. The following day, again everybody went to the center to meet the winning team and the prime minister at the time. And then everybody moved down. You see the image of the place called Circo Massimo, where, since Roman times, people go to celebrate, to have a big party, and you see the peak at the end of the day. Well, that's just one example of how we can sense the city today in a way that we couldn't have done just a few years ago.
Сада погледајте шта се тог дана догодило само пратећи активност која се одвијала на мрежи. Овде видите град. Видите Колосеум у средини, реку Тибер. Јутро је, пре утакмице. На врху видите временску линију. Рано послеподне, људи и овде и тамо телефонирају и крећу се. Утакмица почиње -- тишина. Француска даје гол. Италија даје гол. Полувреме, људи обављају кратке позиве и иду до тоалета. Друго полувреме. Крај нормалног времена. Први продужетак, други. Зидан у моменту даје гол главом. Италија побеђује. (Смех) (Аплауз) Те ноћи сви су славили у центру града. Видели сте врхунац. Следећег дана су сви отишли у центар да дочекају победнички тим и тадашњег премијера. И сви су кренули на доле. Видите слику места које се зове Цирко Масимо, на које, још из доба старих Римљана, људи одлазе да прославе -- да направе велико славље, и видите врхунац на крају дана. То је само један од примера како можемо да осећамо град данас, на начин на који нисмо били у могућности пре пар година.
Another quick example about sensing: it's not about people, but about things we use and consume. Well today, we know everything about where our objects come from. This is a map that shows you all the chips that form a Mac computer, how they came together. But we know very little about where things go. So in this project, we actually developed some small tags to track trash as it moves through the system. So we actually started with a number of volunteers who helped us in Seattle, just over a year ago, to tag what they were throwing away -- different types of things, as you can see here -- things they would throw away anyway. Then we put a little chip, little tag, onto the trash and then started following it. Here are the results we just obtained.
Још један кратак пример о осећају: не ради се о људима, него о стварима које користимо и конзумирамо. Дакле, данас познајемо све о томе одакле наши предмети потичу. Ово је мапа која вам показује све чипове који чине Мак рачунар, како су састављени. Али знамо јако мало о томе где ствари одлазе. Дакле, у овом пројекту, ми смо заправо развили неке мале ознаке да би лоцирали ђубре које се креће кроз систем. Почели смо заправо са малим бројем волонтера који су помогли у Сијатлу, пре годину дана, и означили ствари које су бацали -- различите ствари, као што можете видети овде -- ствари које би бацили у сваком случају. Онда смо уградили мали чип, малу ознаку, у ђубре и почели смо да га пратимо. Ово су резултати које смо управо добили.
(Music)
(Музика)
From Seattle ... after one week. With this information we realized there's a lot of inefficiencies in the system. We can actually do the same thing with much less energy. This data was not available before. But there's a lot of wasted transportation and convoluted things happening. But the other thing is that we believe that if we see every day that the cup we're throwing away, it doesn't disappear, it's still somewhere on the planet. And the plastic bottle we're throwing away every day still stays there. And if we show that to people, then we can also promote some behavioral change. So that was the reason for the project.
Из Сијатла... после недељу дана. Овом информацијом смо схватили да постоји доста неефикасности у систему. Могли би заправо урадити исту ствар са много мање енергије. Овај податак раније није био доступан. Али, постоји доста изгубљеног транспорта и замршених ствари које се дешавају. Али, друга ствар је да верујемо да уколико би свакодневно виђали да чаша коју бацамо, не нестаје, да је и даље негде на планети. И пластична флаша коју бацамо сваког дана и даље остаје тамо. И када би то показали људима, могли би промовисати неке промене понашања. Дакле, ово је био разлог пројекта.
My colleague at MIT, Assaf Biderman, he could tell you much more about sensing and many other wonderful things we can do with sensing, but I wanted to go to the second part we discussed at the beginning, and that's actuating our environment. And the first project is something we did a couple of years ago in Zaragoza, Spain. It started with a question by the mayor of the city, who came to us saying that Spain and Southern Europe have a beautiful tradition of using water in public space, in architecture. And the question was: How could technology, new technology, be added to that? And one of the ideas that was developed at MIT in a workshop was, imagine this pipe, and you've got valves, solenoid valves, taps, opening and closing. You create like a water curtain with pixels made of water. If those pixels fall, you can write on it, you can show patterns, images, text. And even you can approach it, and it will open up to let you jump through, as you see in this image.
Мој колега са MIT-а, Асаф Бидерман, би вам могао рећи много више о детектовању и о осталим прелепим стварима које можемо урадити детектовањем, али желео сам да пређем на други део о коме смо на почетку разговарали, а то је активирање наше средине. И први пројекат је нешто што смо урадили пре неколико година у Сарагози, У Шпанији. Почело је питањем градоначелника, који нам је пришао говорећи да Шпанија и јужна Европа имају прелепу традицију коришћења воде у јавном простору, у архитектури. И питање је било: Како може технологија, нова технологија, томе да се прикључи? И једна од идеја коју смо на MIT-у у радионици развили је да, замислите ову цев, и имате вентиле, електромагнетне вентиле, картице, које се отварају и затварају. Стварате водену завесу са пикселима направљеним од воде. Када би ови пиксели пали, могли бисте на њима писати, могли бисте показати шаре, слике, текстове. А могли бисте им чак и прићи, и они би се отворили да вас пусте да уђете, као што видите на овој слици.
Well, we presented this to Mayor Belloch. He liked it very much. And we got a commission to design a building at the entrance of the expo. We called it Digital Water Pavilion. The whole building is made of water. There's no doors or windows, but when you approach it, it will open up to let you in. (Music) The roof also is covered with water. And if there's a bit of wind, if you want to minimize splashing, you can actually lower the roof. Or you could close the building, and the whole architecture will disappear, like in this case. You know, these days, you always get images during the winter, when they take the roof down, of people who have been there and said, "They demolished the building." No, they didn't demolish it, just when it goes down, the architecture almost disappears. Here's the building working. You see the person puzzled about what was going on inside. And here was myself trying not to get wet, testing the sensors that open the water.
Дакле, ово смо презентовали градоначелнику Белошу. Јако му се допало. И добили смо средства да дизајнирамо објекат на улазу у сајам. Назвали смо га Дигитални Водени Павиљон. Цео објекат је направљен од воде. Не постоје ни врата ни прозори, али када му приђете, отвориће се и пустиће вас да уђете. (Музика) Кров је такође прекривен водом. И ако има мало ветра, да би смањили прскање, можете заправо спустити кров. Или затворити зграду, и комплетна архитектура ће нестати, као у овом случају. Знате, ових дана, увек добијате слике током зиме када скидају кров, од људи који су се тамо нашли и рекли: "Уништили су зграду". Не, нису је уништили, али када се кров скине, архитектура скоро да нестаје. Овде је објекат у функцији. Видите особу која је збуњена тиме шта се догађа унутра. И овде сам ја и покушавам да се не поквасим, тестирајући сензоре који пуштају воду.
Well, I should tell you now what happened one night when all of the sensors stopped working. But actually that night, it was even more fun. All the kids from Zaragoza came to the building, because the way of engaging with the building became something different. Not anymore a building that would open up to let you in, but a building that would still make cuts and holes through the water, and you had to jump without getting wet.
Морам вам испричати шта се то догодило једне ноћи када су сви сензори престали да раде. Али, у ствари, те ноћи је било још забавније. Сва деца из Сарагозе су дошла до објекта, зато што је сам однос са објектом постао нешто друго. Више није била зграда која би се отворила и пустила вас да уђете, већ објекат који би стварао просторе и шупљине кроз воду, и ви сте морали да скачете, а да се притом не поквасите.
(Video) (Crowd Noise)
(Видео) (Бука)
And that was, for us, was very interesting, because, as architects, as engineers, as designers, we always think about how people will use the things we design. But then reality's always unpredictable. And that's the beauty of doing things that are used and interact with people.
И то је, за нас, било веома интересантно, зато што, као архитекте, инжењери, дизајнери, увек мислимо о томе како ће људи користити наше производе. Али стварност је увек непредвидива. И то је лепота у прављењу ствари које се користе и које су у интеракцији са људима.
Here is an image then of the building with the physical pixels, the pixels made of water, and then projections on them. And this is what led us to think about the following project I'll show you now. That's, imagine those pixels could actually start flying. Imagine you could have small helicopters that move in the air, and then each of them with a small pixel in changing lights -- almost as a cloud that can move in space. Here is the video.
Ово је слика објекта са физичким пикселима, пикселима направљеним од воде, и затим, њихова пројекција. И то нас је навело да размишљамо о следећем пројекту који ћу вам сада показати. Замислите да ти пиксели могу заправо да лете. Замислите да имате мале хеликоптере који лете у ваздуху, и онда сваки од њих са малим пикселом у промењивом светлу -- скоро као облак који се помера у простору. Ево га видео.
(Music)
(Музика)
So imagine one helicopter, like the one we saw before, moving with others, in synchrony. So you can have this cloud. You can have a kind of flexible screen or display, like this -- a regular configuration in two dimensions. Or in regular, but in three dimensions, where the thing that changes is the light, not the pixels' position. You can play with a different type. Imagine your screen could just appear in different scales or sizes, different types of resolution. But then the whole thing can be just a 3D cloud of pixels that you can approach and move through it and see from many, many directions. Here is the real Flyfire control and going down to form the regular grid as before. When you turn on the light, actually you see this. So the same as we saw before. And imagine each of them then controlled by people. You can have each pixel having an input that comes from people, from people's movement, or so and so.
Дакле, замислите један хеликоптер, као онај што смо видели малопре, да се помера са осталим синхронизовано. Тако да можете добити овај облак. Можете имати флексибилан екран или дисплеј, овако -- регуларна конфигурација у две димензије. Или нерегуларна, али у три димензије, где је светло то што се мења, а не позиција пиксела. Можете се играти са различитим врстама. Замислите да се екран може једноставно појавити у различитим размерама или величинама, различитим типовима резолуције. Али онда комплетна ствар може бити само 3Д облак сачињен од пиксела коме можете прићи и кроз који се можете кретати и видети у много, много праваца. Ово је прави Флајфајер контролом иде на доле да би формирао регуларно V као раније. Када упалите светло, уствари видите ово. Дакле, исто као што смо видели и раније. И замислите да је сваки од њих контролисан од стране људи. Имали бисте сваки пиксел са улазом који долази од људи, из њихових покрета, или слично.
I want to show you something here for the first time. We've been working with Roberto Bolle, one of today's top ballet dancers -- the étoile at Metropolitan in New York and La Scala in Milan -- and actually captured his movement in 3D in order to use it as an input for Flyfire. And here you can see Roberto dancing. You see on the left the pixels, the different resolutions being captured. It's both 3D scanning in real time and motion capture. So you can reconstruct a whole movement. You can go all the way through. But then, once we have the pixels, then you can play with them and play with color and movement and gravity and rotation. So we want to use this as one of the possible inputs for Flyfire.
Желим вам нешто показати по први пут. Радили смо са Робертом Боле, најбољим балетским плесачем данас -- звездом Метрополитена у Њу Јорку и у миланској Скали -- и бележили смо заправо његов покрет у 3Д-у да бисмо га касније користили као улаз за Флајфајер. Овде можете видети Роберта како игра. Са леве стране видите пикселе, могу се забележити различите резолуције. Оба представљају 3Д скенирање у стварном времену и снимање покрета. Тако да можете реконструисати цео покрет. Можете ићи све до краја. Али, када имамо пикселе, онда се можемо играти са њима и играти се са бојом и покретом и гравитацијом и ротацијом. Тако да ово желимо да искористимо као један од могућих улаза за Флајфајер.
I wanted to show you the last project we are working on. It's something we're working on for the London Olympics. It's called The Cloud. And the idea here is, imagine, again, we can involve people in doing something and changing our environment -- almost to impart what we call cloud raising -- like barn raising, but with a cloud. Imagine you can have everybody make a small donation for one pixel. And I think what is remarkable that has happened over the past couple of years is that, over the past couple of decades, we went from the physical world to the digital one. This has been digitizing everything, knowledge, and making that accessible through the Internet.
Желим да вам покажем последњи пројекат на коме радимо. То је нешто што радимо за Олимпијаду у Лондону. Зове се Облак. И идеја је, замислите, опет, да ангажујемо људе да нешто ураде и промене нашу средину -- готово да пренесу оно што називамо подизањем облака -- као подизање амбара, али са облаком. Замислите када би свако дао малу донацију за један пиксел. И оно што сматрам извандредним је то што се догодило у протеклих неколико година је да смо у последњих пар деценија, прешли из физичког у дигитални свет. Све постаје дигитално, знање, и постаје приступачно преко интернета.
Now today, for the first time -- and the Obama campaign showed us this -- we can go from the digital world, from the self-organizing power of networks, to the physical one. This can be, in our case, we want to use it for designing and doing a symbol. That means something built in a city. But tomorrow it can be, in order to tackle today's pressing challenges -- think about climate change or CO2 emissions -- how we can go from the digital world to the physical one. So the idea that we can actually involve people in doing this thing together, collectively.
Данас, по први пут -- и Обамина кампања нам је то показала -- ми можемо прећи из дигиталног света, из самоорганизујућих снага мрежа, у физички свет. Ово може бити, у нашем случају, коришћено за дизајнирање и прављење симбола. То значи нешто што је саграђено у граду. Али сутра већ може оборити данашњи приступ изазовима -- размислите о климатским променама или CO2 емисији -- како можемо прећи из дигиталног света у физички. Дакле, идеја је да заиста можемо ангажовати људе да заједно, колективно раде на томе.
The cloud is a cloud, again, made of pixels, in the same way as the real cloud is a cloud made of particles. And those particles are water, where our cloud is a cloud of pixels. It's a physical structure in London, but covered with pixels. You can move inside, have different types of experiences. You can actually see from underneath, sharing the main moments for the Olympics in 2012 and beyond, and really using it as a way to connect with the community. So both the physical cloud in the sky and something you can go to the top [of], like London's new mountaintop. You can enter inside it. And a kind of new digital beacon for the night -- but most importantly, a new type of experience for anybody who will go to the top.
Овај облак је сачињен од пиксела, на исти начин као што је и прави облак сачињен из делова. А ти делови су вода, при чему је наш облак, облак од пиксела. То је стварна конструкција у Лондону, али прекривена пикселима. Можете се кретати у њој, доживети различита искуства. Можете заправо видети одоздо, делећи главне моменте за Олимпијаду у 2012. и касније, и стварно је користити као начин да се повежете са заједницом. Тако да оба, стварни облак на небу и нешто на чији се врх можете попети, као нови лондонски планински врх. Можете ући у њега. И као нека нова врста дигиталног ноћног светионика -- али најбитније, једна нова врста искуства за онога ко ће се попети на врх.
Thank you.
Хвала.
(Applause)
(Аплауз)