When we're young, we're innocently brave, and we fearlessly dream about what our lives might be like. Maybe you wanted to be an astronaut or a rocket scientist. Maybe you dreamed of traveling to every continent. Since I was very young, I dreamed of working for the United Nations in some of the most difficult countries in the world. And thanks to a lot of courage that dream came true.
Кога сме млади, ние сме наивно храбри и си ја замислуваме иднината без трошка страв. Можеби сте сакале да станете астронаути или научници. Можеби сте сонувале да ги посетите сите континенти. Уште од мала сонував да работам за Обединетите нации во најпроблематичните држави во светот. И благодарение на големата храброст сонот ми се оствари.
But here's the thing about courage: it doesn't just appear whenever we need it. It's the result of tough reflection and real work, involving the balance between fear and bravery. Without fear, we'll do foolish things. And without courage, we'll never step into the unknown. The balance of the two is where the magic lies, and it's a balance we all deal with every day.
Но имајте го предвид ова: храброста не се појавува кога ќе ни притреба. Таа е производ на длабока промисленост и вистинска работа, и значи рамнотежа меѓу стравот и храброста. Без страв, би правеле будалаштини. А без храброст, не би тргнале кон непознатото. Кога има рамнотежа меѓу нив, се случува магија, тоа е рамнотежата која секојдневно ја бараме.
First, a word about my fancy wheels. I haven't always used a wheelchair. I grew up like many of you, running, jumping and dancing. I love to dance. However, in my mid-twenties, I began to experience a series of inexplicable falls. And a few years later, I was diagnosed with a recessive genetic condition called hereditary inclusion body myopathy, or HIBM. It's a progressive muscle wasting disease that affects all of my muscles from head to toe. HIBM is very rare. In the United States there are less than 200 people diagnosed. To date, there is no proved treatment or cure, and within 10 to 15 years of its onset, HIBM typically leads to quadriplegia, which is why I now use a wheelchair.
Најпрво, збор-два за моите симпатични тркала. Не бев отсекогаш во инвалидска количка. Пораснав како вас, трчав, скокав, танцував. Обожавав да танцувам. Но во средината на дваесеттите, почнав да паѓам без причина. По неколку години, ми дијагностицираа рецесивна генетска болест што се нарекува наследна миопатија со инклузии или HIBM. Тоа е прогресивна невромускулна болест што влијае на сите мускули од глава до пети. HIBM е многу ретка. Има помалку од 200 случаи во САД. До денес, не е откриен третман или лек, и по 10 до 15 години од првите симптоми, доведува до квадриплегија, па затоа денес користам количка.
When I was first diagnosed, everything changed. It was frightening news because I had no experience with chronic illness or disabilities. And I had no idea how the disease might progress. But what was most disheartening was to listen to other people advise me to limit my ambitions and dreams, and to change my expectations of what to expect from life. "You should quit your international career." "No one will marry you this way." "You would be selfish to have children." The fact that someone who wasn't me was putting limitations on my dreams and ambitions was preposterous. And unacceptable. So I ignored them.
Кога ми ја дијагностицираа болеста, сѐ се промени. Беа тоа страшни вести зашто немав искуство со хронична болест или со инвалидитет. Немав претстава како може да напредува болеста. Но најмногу ме обесхрабруваше кога слушав како ме советуваат да си ги зауздам амбициите и сништата, и да ги променам очекувањата во животот. „Треба да се откажеш од меѓународната кариера.“ „Никој нема да се омажи со тебе ваква.“ „Би било себично да сакаш деца.“ Фактот дека други луѓе ми ги ограничуваа сништата и амбициите беше бесмислен. И неприфатлив. Затоа ги игнорирав.
(Cheers and applause)
(бодрење и аплаудирање)
I did get married. And I decided for myself not to have children. And I continued my career with the United Nations after my diagnosis, going to work for two years in Angola, a country recovering from 27 years of brutal civil war. However, it would be another five years until I officially declared my diagnosis to my employer. Because I was afraid that they would question my capacity to manage and I'd lose my job. I was working in countries where polio had been common, so when I overheard someone say that they thought I might have survived polio, I thought my secret was safe. No one asked why I was limping. So I didn't say anything.
Се омажив. И сама одлучив да не родам деца. И ја продолжив кариерата во Обединетите нации по дијагнозата, две години работев во Ангола која се опоравуваше од 27-годишна граѓанска војна. Дури по 5 години му ја соопштив дијагнозата на мојот работодавач. Затоа што се плашев дека ќе се сомневаат во моите способности и ќе добијам отказ. Работев во држави каде детската парализа беше честа, па кога наслушнав како велат дека можеби сум преживеала детска парализа, мислев дека тајната ќе остане неоткриена. Не ме прашуваа зошто куцам. Па, не кажав ништо.
It took me over a decade to internalize the severity of HIBM, even as basic tasks and functions became increasingly difficult. Yet, I continued to pursue my dream of working all over the world, and was even appointed as a disability focal point for UNICEF in Haiti, where I served for two years after the devastating 2010 earthquake. And then my work brought me to the United States. And even as the disease progressed significantly and I needed leg braces and a walker to get around, I still longed for adventure. And this time, I started dreaming of a grand outdoor adventure. And what's more grand than the Grand Canyon?
Потребно беше деценија да се соочам со сериозноста на HIBM, дури кога простите задачи и функции почнаа да стануваат потешки. Но продолжив да си го следам сонот и да работам низ светот, бев назначена како фокусна точка за инвалидитет за УНИЦЕФ во Хаити, каде служев две години по разурнувачкиот земјотрес од 2010. Потоа, работата ме донесе во САД. Дури и кога болеста значајно напредуваше и ми беа неопходни протези и одалка, копнеев за авантура. А овојпат, сонував за грандиозна авантура на отворено. А што е пограндиозно од Големиот Кањон?
Did you know that for every five million people who visit the Rim only one percent go down to the canyon's base? I wanted to be a part of that one percent. The only thing is --
Знаете ли дека на секои 5 милиони посетители само еден процент слегува во подножјето на кањонот? Сакав да бидам дел од тој еден процент. Само што -
(Applause)
(аплауз)
The only thing is that the Grand Canyon isn't exactly accessible. I was going to need some assistance to get down the 5,000-foot descent of vertical loose terrain. Now, when I face obstacles, fear doesn't necessarily immediately set in because I assume that one way or another, I'll figure it out. And in this case, my thought was, well, if I can't walk down, I could learn to ride a horse. So that's what I did.
Само што Големиот Кањон не е лесно пристаплив. Потребна ми беше помош да се спуштам по стрмната удолнина долга 1.5 км. Но кога се соочувам со препреки стравот не настапува веднаш зашто си велам, вака или онака, ќе најдам начин. Во овој случај, си помислив, ако не успеам да отидам пеш, би можела да научам да јавам коњ. Токму тоа го сторив.
And with that fateful decision began a four-year commitment, tossing back and forth between fear and courage to undertake a 12-day expedition. Four days on horseback to cross Grand Canyon rim to rim, and eight days rafting 150 miles of the Colorado River, all with a film crew in tow. Spoiler alert -- we made it. But not without showing me how my deepest fear can somehow manifest a mirror response of equal courage. On April 13, 2018, sitting eight feet above the ground, riding a mustang horse named Sheriff, my first impression of Grand Canyon was one of shock and terror. Who knew I had a fear of heights.
И од таа судбоносна одлука произлезе четиригодишна предаденост, одржување рамнотежа меѓу стравот и храброста за да го отпочнам дванаесетдневниот поход. Четири дена на коњ да го поминам Големиот Кањон од крај до крај. 8 дена и 240 км на сплав на реката Колорадо со филмска екипа покрај нас. На крајот - успеавме. Но не пред да увидам дека стравовите можат да се претворат во подеднакво голема храброст. На 13 април 2018 г., додека се наоѓав на 2.5 км над земјата, и јавав коњ по име Шериф, мојот прв впечаток за Големиот Кањон беше шок и ужас. Кој знаел дека се плашам од височини.
(Laughter)
(смеа)
But there was no giving up now. I mustered up every ounce of courage inside me to not let my fear get the best of me. Embarking on the South Rim, all I could do to keep myself composed was to breathe deeply, stare up into the clouds and focus on my team's voices. But then, in the first hour, disaster struck. Unable to hold myself upright in the saddle, going down an oversized step, I flung forward and smacked my face on the back of the horse's head. There was panic, my head hurt fiercely, but the path was too narrow for us to dismount. Only at the halfway point at 2,300 feet, at least another two hours down, could we stop and remove my helmet and see the egg-sized bump protruding from my forehead. For all of that planning and gear, how is it that we didn't even have an ice pack?
Но немаше откажување сега. Го собрав секој грам храброст од мене и не му дозволив на стравот да ме надвладее. Додека се движев по Јужниот раб, за да останам прибрана можев само да дишам длабоко, да гледам во облаците и да се фокусирам на гласовите од групата. Но веднаш штом тргнавме - катастрофа. Не бев исправена на седлото, и на едно преголемо скалило излетав напред и со лицето плеснав право во коњот. Настана паника, главата ужасно ме болеше, но стазата беше претесна за да се симнам од седлото. Само на половина пат, на висина 700 метри, барем по два часа спуштање, можевме да застанеме да ја тргнам кацигата и да видам џумка голема колку јајце. При сето планирање и опрема, како не зедовме пакет мраз?
(Laughter)
(смеа)
Luckily for all of us, the swelling came outwards, and would drain into my face as two fantastic black eyes which is an amazing way to look in a documentary film.
За среќа, отокот излегуваше и ми се изли под очите, во форма на две фантастични модрици што патем е одличен изглед за документарец.
(Laughter)
(смеа)
(Applause and cheers)
(аплауз и бодрење)
This was not an easy, peaceful journey, and yet, that was exactly the point. Even though I was afraid to get back into the saddle, I got back in. The descent alone to the canyon floor took a total of 10 hours and that was just day one of four riding.
Не беше лесно и мирно патување, но во тоа се криеше пораката. Иако се плашев да се вратам на седлото, се вратив. Самото спуштање до дното на кањонот траеше вкупно 10 часа а тоа беше само првиот од четирите дена.
Next came the mighty rapids. The Colorado River in the Grand Canyon has some of the highest white water in the country. And just to be prepared in case we should capsize, we'd practice having me swim through a smaller rapid. And it's safe to say it wasn't glamorous.
Следни беа силните брзаци. На реката Колорадо во Големиот Кањон се дел од најголемите брзаци во државата. И за да сме подготвени во случај на превртување, вежбавме така што пливав по помали брзаци. И можам да кажам дека не беше гламурозно.
(Laughter)
(смеа)
I took my breath in the wrong part of the wave, choked on river water and was unable to steer myself. Yes, it was scary, but it was also fantastic. Waterfalls, slick canyons and a couple billion years of bedrock that seemed to change color throughout the day. The Grand Canyon is true wilderness and worthy of all of its accolades.
Зедов воздух во погрешен дел од бранот се засркнав со водата и не можев да се водам себеси. Да, беше застрашувачки, но истовремено беше фантастично. Водопади, лизгави кањони и карпесто тло старо милјарди години што изгледаше како да менува бои. Големиот Кањон е вистинска дивина и вреди секој кажан збор за него.
(Applause)
(аплауз)
The expedition, all that planning and the trip itself, showed me a level of fear I had never experienced before. But more importantly, it showed me how boldly courageous I can be. My Grand Canyon journey was not easy. This was not a vision of an Amazonian woman effortlessly making her way through epic scenery. This was me crying, exhausted and beat up with two black eyes. It was scary, it was stressful, it was exhilarating.
Експедицијата, целото планирање и самото патување, ми покажаа ниво на страв што никогаш не сум го искусила. Но, поважно, ми покажаа колку голема храброст има во мене. Патувањето не беше лесно. Ова не беше визија на Амазонка која без напор се пробива преку импресивна природа. Бев јас - со солзи, преморена и претепана со две модри очи. Беше застрашувачки, беше стресно, беше восхитувачко.
Now that the trip is over, it's easy to be blasé about what we achieved. I know I want to raft the river again. This time, all 277 miles of it.
Откако заврши, лесно е опуштено да раскажувам што постигнавме. Знам дека сакам да одам на рафтинг повторно. Овој пат, на сите 445 км.
(Applause)
(аплауз)
But I also know that I would never do the horseback-riding part again.
Но знам и дека не би го поминувала одново делот со коњот.
(Laughter)
(смеа)
It's just too dangerous. And that's my real point. I'm not just here to show you my film footage. I'm here to remind us all that life is really just a lesson in finding the balance between fear and courage. And understanding what is and what isn't a good idea.
Преопасно е. И тоа ми е пораката. Не дојдов само да ви покажам снимки. Дојдов да ве потсетам дека животот е само лекција за рамнотежата меѓу стравот и храброста. И да научиме што е, а што не е добра идеја.
(Laughter)
(смеа)
Life is already scary, so for our dreams to come true, we need to be brave. In facing my fears and finding the courage to push through them, I swear my life has been extraordinary. So live big and try to let your courage outweigh your fear. You never know where it might take you.
Животот сам по себе е страшен, и за да си ги оствариме сништата, мора да сме храбри. Во соочувањето со стравовите и наоѓањето храброст да се пробивам низ нив, се колнам, животот ми беше извонреден. Затоа, живејте со полно срце и обидете се храброста да го надвладее стравот. Не се знае до каде ќе стигнете.
Thank you.
Благодарам.
(Applause and cheers)
(аплауз и бодрење)