I would be willing to bet I'm the dumbest guy in the room, because I couldn't get through school; I struggled with school. But I knew at a very early age that I loved money, I loved business and I loved this entrepreneurial thing. I was raised to be an entrepreneur. What I've been really passionate about ever since -- and I've never spoken about this ever, until now -- so this is the first time anyone's heard it, except my wife, three days ago. She said, "What are you talking about?" I told her that I think we miss an opportunity to find these kids who have the entrepreneurial traits, and to groom them or show them that being an entrepreneur is actually a cool thing. It's not something that is a bad thing and is vilified, which is what happens in a lot of society.
подготвен сум да се обложам дека јас сум најглупавиот човек во оваа просторија бидејќи не можев да го завршам училиштето. Но тоа што го знаев на многу рана возраст е дека ги сакам парите и го сакам бизнисот и го сакам претприемништвото. И јас бев одгледан така за да бидам претприемач. Уште од мал имав навистина голема страст за -- но за ова никогаш до сега не сум зборувал -- значи ова е прв пат некој друг да го слушне ова, освен жена ми пред три дена, бидејќи таа ми рече, „За што зборуваш?“ и јас и кажав -- мислам дека пропуштаме можност да ги најдеме оние деца кои имаат претприемачки особини, и да ги подготвиме или да им покажеме дека да се биде претприемач е всушност кул. Тоа не е нешто лошо, но е на лош глас, и тоа се случува во многу општества.
Kids, when we grow up, have dreams, and we have passions, and we have visions, and somehow we get those things crushed. We get told that we need to study harder or be more focused or get a tutor. My parents got me a tutor in French, and I still suck in French. Two years ago, I was the highest-rated lecturer at MIT's Entrepreneurial Master's Program. It was a speaking event in front of groups of entrepreneurs from around the world. When I was in grade two, I won a citywide speaking competition, but nobody had ever said, "Hey, this kid's a good speaker. He can't focus, but he loves walking around and getting people energized." No one said, "Get him a coach in speaking." They said, get me a tutor in what I suck at.
Децата, кога ќе пораснат, имаат соништа. Имаме страсти и имаме визии. И некако тие работи ни се рушат. И ни е кажано дека треба повеќе да учиме или да бидеме пофокусирани или да земеме тутор. Моите родители ми најдоа тутор за француски, но јас и понатаму немам поим од француски. Пред две години, јас бев највисоко оценет предавач на магистерските студии за претприемништво на MIT. А тоа беше настан на кој јас зборував пред група на претприемачи од цел свет. Кога бев во второ одделение, јас ја освоив градската награда во натпреварот за говорништво, но никој не рече, „Еј, ова дете е добар говорник. Не може да се фокусира, но сака да шета наоколу и да ги енергизира луѓето.“ Никој не рече, „Најдете му тренер за говорништво.“ Тие рекоа, најдете му тутор за она за што не го бива.
So as kids show these traits -- and we need to start looking for them -- I think we should be raising kids to be entrepreneurs instead of lawyers. Unfortunately, the school system is grooming this world to say, "Let's be a lawyer," or, "Let's be a doctor." We're missing that opportunity, because no one ever says, "Hey, be an entrepreneur." Entrepreneurs are people -- we have a lot of them in this room -- who have ideas and passions or see these needs in the world and decide to stand up and do it. And we put everything on the line to make that stuff happen. We have the ability to get the groups of people around us that want to build that dream with us. And I think if we could get kids to embrace the idea at a young age, of being entrepreneurial, we could change everything in the world that's a problem today. Every problem out there, somebody has the idea for. And as a young kid, nobody can say it can't happen, because you're too dumb to realize that you couldn't figure it out.
Значи децата пројавуваат такви особини. И ние треба да почнеме да ги бараме тие особини. Мислам дека треба да ги воспитуваме децата да бидат претприемачи наместо адвокати. А за жал училишниот систем го подготвува овој свет да каже, „Еј, ајде да бидеме адвокати или ајде да бидеме доктори,“ и ја пропуштаме можноста бидејќи никој никогаш не вели, „Еј, биди претприемач.“ Претприемачите се луѓе -- бидејќи ги има многу овде во просторијава -- кои имаат некои идеи и страсти или гледаат некои потреби во светот и одлучуваат да станат и да го направат тоа. И ризикуваме се само за да го оствариме тоа. И имаме способност да привлечеме група луѓе околу нас кои би сакале да го градат тој сон со нас. И мислам дека, ако децата ја прифатат оваа идеја, на мала возраст, да бидат претприемачи, би можеле да го промениме сето она во светот кое денес претставува проблем. За секој проблем кој постои, некој има идеја за него. Како мало дете, никој не може да ви каже дека тоа не може да се случи бидејќи вие сте многу незрели за да бидете свесни дека не можете да сфатите.
I think we have an obligation as parents and a society to start teaching our kids to fish instead of giving them the fish -- the old parable: "Give a man a fish, you feed him for a day. Teach a man to fish, you feed him for a lifetime." If we can teach our kids to be entrepreneurial, the ones that show the traits to be, like we teach the ones who have science gifts to go on in science, what if we saw the ones with entrepreneurial traits and taught them to be entrepreneurs? We could have these kids spreading businesses instead of waiting for government handouts.
Мислам дека ние како родители, но и општеството, имаме обврска да почнеме да ги учиме децата да ловат риба наместо да им даваме риба. Старата парабола, „Ако му дадеш на човекот риба, си го нахранил за еден ден. Ако го научиш човекот да лови риба, си го нахранил за цел живот.“ Треба да ги научиме нашите деца да бидат претприемачи, оние кои пројавуваат такви особини, како што ги учиме оние кои имаат дарба за наука да бидат научници. Што ако ги забележиме оние кои имаат претприемачки особини и ги научиме да бидат претприемачи? Би ги имале сите тие деца кои ќе го шират бизнисот наместо да ги чекаат владините донации.
What we do is teach our kids the things they shouldn't do: don't hit; don't bite; don't swear. Right now we teach our kids to go after really good jobs; the school system teaches them to go after things like being a doctor and being a lawyer and being an accountant and a dentist and a teacher and a pilot. And the media says it's really cool if we could go out and be a model or a singer or a sports hero like Luongo or Crosby. Our MBA programs do not teach kids to be entrepreneurs. The reason I avoided an MBA program, other than that I didn't get into any, since I had a 61 percent average out of high school, then a 61 percent average at the only school in Canada that accepted me, Carlton, is that our MBA programs don't teach kids to be entrepreneurs. They teach them to work in corporations.
А ние седиме и ги учиме нашите деца што не треба да прават. Немој да удираш; немој да гризаш; немој да пцуеш. Сега ги учиме децата да бараат навистина добри вработувања, знаете, а училишниот систем ги учи да изберат да бидат доктори и да бидат адвокати и да бидат сметководители и стоматолози и учители и пилоти. А медиумите велат дека е многу кул ако излеземе и бидеме модел или пејач или спортски херој како Сидни Крозби. Нашата МВА програма не ги учи децата да бидат претприемачи. Причината поради која јас ја избегнав МВА програмата -- на страна фактот дека не можев ниту да влезам во некоја бидејќи имав 61 процент просек во средното училиште и со 61 процент просек едвај ме примија во единственото училиште во Канада кое ме прифати, Карлтон -- но нашите МВА програми не ги учат децата да бидат претприемачи. Тие ги учат како да одат да работат во корпорации.
So who's starting these companies? It's these random few people. Even in popular literature, the only book I've ever found -- and this should be on all your reading lists -- the only book I've ever found that makes the entrepreneur a hero is "Atlas Shrugged." Everything else in the world looks at entrepreneurs and says we're bad people. I look at even my family. Both my grandfathers and my dad were entrepreneurs. My brother, sister and I, all three of us own companies as well. We all decided to start these things because it's the only place we fit. We didn't fit in normal work; we couldn't work for somebody else, we're stubborn and we have all these other traits.
Но кој ги основа тие компании? Тоа се случајно неколку луѓе. Дури и во популарната книжевност, единствената книга која јас ја најдов -- а оваа треба да се најде на листата за читање кај сите вас -- единствената книга која воопшто ја најдов која претприемачот го претвора во херој е „Atlas Shrugged“. Се друго во светот се стреми кон тоа да погледне во претприемачите и да рече дека тие се лоши луѓе. Јас гледам дури и на моето семејство. Моите дедовци обајцата биле претприемачи. Татко ми беше претприемач. И брат ми и сестра ми и јас, сите тројца поседуваме компании исто така. И сите ние одлучивме да почнеме со тоа бидејќи тоа е единственото место каде се вклопуваме. Ние не се снаоѓавме на нормално работно место. Не можевме да работиме за некој друг бидејќи сме премногу тврдоглави и имаме толку многу други способности.
But kids could be entrepreneurs as well. I'm a big part of a couple organizations called the Entrepreneurs' Organization and the Young Presidents' Organization. I just came back from speaking in Barcelona at the YPO global conference. And everyone I met over there who's an entrepreneur struggled with school. I have 18 out of the 19 signs of attention deficit disorder diagnosed. So this thing right here is freaking me out.
Но и децата можат да бидат претприемачи исто така. Јас сум голем дел од две глобални организации наречени Организација на претприемачи и Организација на млади претседатели. Штотуку се вратив од Барселона каде што говорев на ОМP глобалната конференција, и сите што ги запознав таму кои се претприемачи имаа потешкотии во училиштето. Кај мене се дијагностицирани 18 од 19 знаци за растројство на вниманието. Па ова нешто овде ме излудува.
(Laughter)
-
It's probably why I'm a bit panicked, other than all the caffeine I've had and the sugar. But this is really creepy for an entrepreneur. Attention deficit disorder, bipolar disorder. Do you know that bipolar disorder is nicknamed the CEO disease? Ted Turner's got it. Steve Jobs has it. All three of the founders of Netscape had it. I could go on and on. Kids -- you can see these signs in kids. And we're giving them Ritalin and saying, "Don't be an entrepreneurial type. Fit into this other system and try to become a student." Sorry, entrepreneurs aren't students. We fast-track. We figure out the game. I stole essays. I cheated on exams. I hired kids to do my accounting assignments in university for 13 consecutive assignments. But as an entrepreneur, you don't do accounting, you hire accountants. So I just figured that out earlier.
Веројатно затоа сега сум во мала паника -- на страна сиот кофеин и шеќерот што ги земав -- но ова е навистина морничаво за еден претприемач. Растројство на вниманието, биполарно растројство. Дали знаевте дека биполарносто растројство има прекар директорска болест? Тед Тарнер ја има. Стив Џобс ја има. Сите тројца основачи на Netscape ја имаат. Би можел да продолжам. Децата -- би можеле да ги видите тие знаци кај децата. Но тоа што го правиме ние е им даваме Ritalin и им велиме, „Немој да бидеш претприемачки тип. Вклопи се во овој систем и обиди се да станеш студент.“ Извинете, но претприемачите не се студенти. Ние одиме по брзата патека. Ние ја сваќаме играта. Ги крадев писмените задачи. Препишував на тестовите. Ги најмував децата за да ги завршат сметководствените задачи на Универзитетот за 13 Последователни задачи. Но како претприемач вие не работите сметководство, туку најмувате сметководители. Јас тоа порано го сфатив.
(Laughter)
-
(Applause)
-
At least I can admit I cheated in university; most of you won't. I'm also quoted -- and I told the person who wrote the textbook -- I'm now quoted in that exact same university textbook in every Canadian university and college studies -- in managerial accounting, I'm chapter eight. I open up chapter eight, talking about budgeting. I told the author, after they did my interview, that I cheated in that same course. She thought it was too funny to not include it.
Бар можам да признаам дека препишував на факултет; повеќето од нас не би го направиле тоа. Ме цитираат -- а јас и реков на личноста која ја пишуваше книгата -- Денес ме цитираат во истиот тој универзитетски учебник во секој универзитет и колеџ во Канада. Во сметководството за менаџери, јас сум во поглавје осум. Го отворам поглавјето осум зборувајќи за буџетот. И и реков на авторката, откако ме интервјуираа, дека препишував на тој предмет. А таа мислеше дека тоа е премногу смешно за да не се додаде. Но кај децата можете да ги забележите ваквите знаци.
But kids, you can see these signs in them. The definition of entrepreneur is "a person who organizes, operates and assumes the risk of a business venture." That doesn't mean you have to go to an MBA program, or that you have to get through school. It just means that those few things have to feel right in your gut. We've heard, "Is it nurture or is it nature?" Right? Is it thing one or thing two? What is it? Well, I don't think it's either. I think it can be both. I was groomed as an entrepreneur.
Дефиницијата за претприемач е „личност која организира, спроведува и го предвидува ризикот за деловната зделка.“ Тоа не значи дека треба да одите на МВА програмата. Тоа не значи дека мора да го завршите училиштето. Тоа само значи дека морате да се чувствувате добро во врска со тие работи. Сме ги слушнале приказните за тоа, дали тоа се стекнува или е вродено, нели. Дали е првото или е другото? Кое е? Па, јас не мислам дека е ни едното ни другото. Мислам дека се и двете. Јас бев подготвуван за претприемач.
When I was growing up as a young kid, I had no choice, because I was taught at a very early age, when my dad realized I didn't fit into everything else that was being taught to me in school, that he could teach me to figure out business at an early age. He groomed us, the three of us, to hate the thought of having a job and to love the fact of creating companies where we could employ other people.
Кога растев, јас немав избор, бидејќи бев поучуван уште многу рано, на мала возраст -- кога татко ми сфати дека јас нема да се вклопам во сето она што ме учеа на училиште -- дека тој може да ме научи да го сфатам бизнисот на многу мала возраст. Тој не подготви нас, сите тројца, да ја мразиме помислата да бидеме вработени и да ја сакаме можноста да креираме компании во кои ќе можеме да вработиме други луѓе. Мојата прва мала бизнис авантура, кога имав седум години, беше во Винипег,
My first business venture: I was seven years old, in Winnipeg. I was in my bedroom with one of those long extension cords, calling all the dry cleaners in Winnipeg to find out how much they'd pay me for coat hangers. And my mom came into the room and said, "Where are you going to get the hangers to sell to the dry cleaners?" And I said, "Let's go look in the basement." We went down to the basement, and I opened up this cupboard. There was about 1,000 hangers that I'd collected, because, when I told her I was going out to play, I was going door to door in the neighborhood to collect hangers to put in the basement, because I saw her a few weeks before that -- you could get paid, they used to pay two cents per coat hanger. So I was like, well, there's all kinds of hangers, so I'll just go get them. I knew she wouldn't want me to get them, so I just did it anyway. And I learned that you could actually negotiate with people. This one guy offered me three cents and I got him up to three and a half. I even knew at seven years old that I could get a fractional percent of a cent, and people would pay it, because it multiplied up. At seven years old I figured it out. I got three and a half cents for 1,000 hangers.
и јас лежев на мојот кревет со еден од оние долги продолжени кабли. И им се јавував на сите перални за хемиско чистење во Винипег за да дознаам колку тие би ми платиле за закачалки. И мајка ми влезе во собата и ми рече, „Од каде ќе ги набавиш закачалките за да им ги продадеш на хемиското чистење?“ А јас и реков, „Ајде да одиме и да погледнеме во подрумот.“ И отидовме долу во подрумот. И јас отворив еден креденец. И таму имаше околу илјада закачалки кои јас ги собирав. Бидејќи, кога јас и кажував дека излегувам надвор да си играм со децата, јас одев од врата до врата во соседството за да собирам закачалки и да ги чувам во подрумот за продавање. Бидејќи видов неколку недели пред тоа -- дека може да се заработи од тоа. Понекогаш наплатуваа по два центи за една закачалка. Сфатив дека има секакви видови на закачалки. И јас само ќе ги соберам. И јас знаев дека таа не би сакала јас да одам и да ги собирам, па јас едноствно отидов и го направив тоа. И научив дека всушност можеш да преговараш со луѓето. Една особа ми понуди три центи а јас ја убедив да ми даде три и половина. На седум годишна возраст го знаев дури и тоа дека всушност можам да добијам децимален процент од еден цент, а луѓето би го плаќале тоа бидејќи се множи. На седум години јас тоа го сфатив. Добив три и половина центи за илјада закачалки. Продавав штитници за регистарски таблички од врата до врата.
I sold license plate protectors door to door. My dad actually made me go find someone who would sell me them at wholesale. At nine years old, I walked around in the city of Sudbury selling license-plate protectors door to door. And I remember this one customer so vividly -- I also did some other stuff with these clients, I sold newspapers, and he wouldn't buy a newspaper from me, ever. But I was convinced I was going to get him to buy a license-plate protector. And he's like, "We don't need one." I said, "But you've got two cars." Remember, I'm nine years old. I'm like, "You have two cars and they don't have license-plate protectors. And this car has one license plate that's all crumpled up." He said, "That's my wife's car." I said, "Why don't we test one on her car and see if it lasts longer?" So I knew there were two cars with two license plates on each. If I couldn't sell all four, I could at least get one. I learned that at a young age.
Татко ми всушност ме натера да најдам некој кој би ми ги продал сите тие работи на големо. И на девет годишна возраст, јас одев низ градот Sudbury и продавав штитници за таблички од врата на врата по куќите. Живо се сеќавам на еден муштерија бидејќи работев и други работи со тие клиенти. Продавав весници. А тој никогаш не сакаше да купи весник од мене. Јас бев многу убеден дека ќе го натерам да купи штитник за таблички. И тој рече, „Па, нам не ни требаат.“ А јас реков, „Но вие имате два автомобила...“ -- Јас имам девет години. Велам, „Но вие имате два автомобила и тие немаат штитници за табличките.“ А тој рече, „Знам.“ А јас реков, „Овој автомобил има една табличка која е целата извиткана.“ А тој рече, „Да, тоа е автомобилот на жена ми.“ А јас реков, „Зошто не би тестирале само една на предната страна од автомобилот на жена ви и да видиме дали ќе трае подолго.“ Значи знаев дека имаше два автомобила со по две регистарски таблички. Ако не можам да му продадам за сите четири, би можел да продадам барем една. Тоа го научив на мала возраст.
I did comic book arbitrage. When I was about 10 years old, I sold comic books out of our cottage on Georgian Bay. I would go biking up to the end of the beach, buy all the comics from the poor kids, then go back to the other end of the beach to sell them to the rich kids. It was obvious to me: buy low, sell high. You've got this demand over here that has money. Don't try to sell to the poor kids; they don't have cash. The rich people do. Obvious, right? It's like a recession. So there's a recession. There's still 13 trillion dollars circulating in the US economy. Go get some of that. I learned that at a young age. I also learned, don't reveal your source: I got beat up after four weeks of this, because one of the rich kids found out where I was buying my comics, and didn't like that he was paying more.
Препродавав стрипови. Кога имав околу десет години, продавав стрипови од нашата куќа во Џорџискиот залив. Ќе одев со велосипедот до крајот на плажата и ќе ги купев сите стрипови од сиромашните деца. А потоа ќе се вратев на другиот крај на плажата и ќе им ги продадев на богатите деца. Но тоа беше очигледно за мене, нели. Купи евтино, продај скапо. Од оваа страна имаш побарувачка, тука се парите. Не се обидувајте да им продадете на сиромашните деца; тие немаат пари. Богатите ги имаат. Одете и земете им ги. Па тоа е очигледно, нели. Тоа е како рецесија. Значи, ете ја рецесијата. таму сеуште има 13 трилиони долари кои циркулираат низ економијата на Соединетите Држави. Па земете малку од тоа. А јас го научив тоа на мала возраст. Исто така научив да не ги откривам своите извори, бидејќи бев истепан после четри недели додека го правев тоа бидејќи едно од богатите деца откри од каде ги купувам стриповите, и не му се допадна фактот дека тој плаќа многу повеќе. На десет години бев приморан да разнесувам весници.
I was forced to get a paper route at 10 years old. I didn't want a paper route, but my dad said, "That's your next business." Not only did he get me one, but I had to get two. He wanted me to hire someone to deliver half the papers, which I did. Then I realized: collecting tips is how you made all the money. So I'd collect tips and get payment. I would collect for the papers -- he could just deliver them. Because then I realized I could make money. By this point, I was definitely not going to be an employee.
Всушност, многу и не го сакав разнесувањето на весници, но на десет години, татко ми ми рече, „Тоа ќе биде твојот следен бизнис.“ Не само што ми обезбеди еден, туку јас морав да имам два весника, а тогаш бараше од мене да најмам некого кој ќе ги носи половина од весниците, а јас тоа и го направив, и при тоа сфатив дека од собирањето на бакшишот најмногу се заработува. Па така, јас го собирав бакшишот и добивав плата. Тогаш одев и собирав за сите весници. Тој можеше само да ги носи. Бидејќи тогаш сфатив дека можам да заработувам. Од тогаш, јас дефинитивно не сакав да бидам вработен.
(Laughter)
-
My dad owned an automotive and industrial repair shop. He had all these old automotive parts lying around. They had this old brass and copper. I asked what he did with it, and he said he just throws it out. I said, "Wouldn't somebody pay for that?" And he goes, "Maybe." Remember: at 10 years old, 34 years ago, I saw opportunity in this stuff, I saw there was money in garbage. And I collected it from the automotive shops in the area on my bicycle. Then my dad would drive me on Saturdays to a scrap metal recycler where I got paid. And I thought that was kind of cool. Strangely enough, 30 years later, we're building 1-800-GOT-JUNK? and making money off that, too.
Мојот татко поседуваше авто и индустриски сервис. Имаше премногу стари автоделови кои беа расфрлани наоколу. Тие беа од месинг и од бакар. Па јас го прашав што прави со нив. А тој рече дека едноставно ги фрла. А јас реков, „Но, зарем нема некој кој би ти платил за тоа?“ А тој рече „Можеби.“ Запомнете, на десет години -- значи пред 34 години јас видов можност во тоа. Јас видов дека има пари во ѓубрето. Го собирав ѓубрето од сите автосервиси во околината, на мојот велосипед. А потоа татко ми во сабота ме возеше до отпадот каде што ми плаќаа за тоа. Мислев дека тоа е кул. Чудно но, 30 години подоцна, имаме линија 1-800-GOT-JUNK?(имате ѓубре?) и заработуваме на тоа. Кога имав 11 години, со извидниците правевме перничиња за игли,
I built these little pincushions when I was 11 years old in Cubs. We made these pincushions for our moms for Mother's Day out of wooden clothespins -- when we used to hang clothes on clotheslines outside. And you'd make these chairs. And I had these little pillows that I would sew up. And you could stuff pins in them. Because people used to sew and they needed a pincushion. But I realized you had to have options, so I spray-painted a whole bunch of them brown, so when I went to the door, it wasn't, "Do you want to buy one?" It was, "Which color would you like?" I'm 10 years old; you're not going to say no, especially if you have two options, the brown one or the clear one. So I learned that lesson at a young age.
и ги правевме за нашите мајки на денот на мајките. А перничињата ги правевме од дрвени штипки за алишта -- кога ја закачуваме облеката на жица надвор. И правевме вакви столчиња. А имавме и мали перничиња кои ги зашивавме. На нив може да се набоцкаат шпенадли. Бидејќи луѓето порано знаеа да шијат и им беа потребни перничиња за игли. Но јас сфатив дека мораме да имаме избор. Така, голем број од нив ги обоив со спреј во кафена боја. И тогаш, кога одев од врата на врата, немаше само „Дали сакате да купите едно?“ Туку, „Каква боја сакате?“ Имам 10 години; вие нема да ме одбиете, особено ако имате две опции; ја имате кафената или обичната. Па така јас ја научив оваа лекција уште на мала возраст.
I learned that manual labor really sucks. Right, like cutting lawns is brutal. But because I had to cut lawns all summer for all of our neighbors and get paid to do that, I realized that recurring revenue from one client is amazing, that if I land this client once, and every week I get paid by that person, that's way better than trying to sell one clothespin thing to one person, because you can't sell them more. So I love that recurring revenue model I started to learn at a young age.
Научив дека рачната работа е без врска. Да, како што косењето трева е скотски. Но бидејќи морав да ја косам тревата на сите комшии цело лето и бев платен за тоа, сфатив дека е супер да се имаат редовни примања од еден клиент. Ако обезбедам еден клиент, и секоја недела тој ми плаќа, тоа е многу подобро отколку да се обидувам да продадам едно перниче на една личност. Бидејќи и не можете да им продадете повеќе. Ми се допаѓа тоа што уште како мал го научив моделот на редовни примања.
Remember, I was being groomed to do this. I was not allowed to have jobs. I would go to the golf course and caddy for people, but I realized there was this one hill on our golf course, the 13th hole, that had this huge hill, and people could never get their bags up it. So I'd sit there in a lawn chair and carry for all the people who didn't have caddies. I'd carry their golf bags to the top; they'd pay me a dollar, while my friends worked for hours hauling some guy's bag around for 10 bucks. I'm like, "That's stupid. You have to work for five hours. That doesn't make sense. Figure out a way to make more money faster.
Запомнете, јас бев така одгледуван. Не ми беше дозволено да се вработам. Бев носач, одев на терените за голф и им бев носач на луѓето таму. Но сфатив дека има уште еден рид на нашиот терен, таа 13-та дупка која го имаше тој голем рид. Луѓето никогаш не можеа до таму да ги однесат торбите. Па јас седев таму на едно столче и им ги носев торбите на луѓето кои немаа носачи. Ги носев нивните торби за голф до врвот, а тие ми плаќаа по еден долар. Во меѓувреме, моите пријатели работеа по пет часа носејќи ја наоколу торбата на некој си, и за тоа беа платени по 10 долари. Јас мислев, „Тоа е глупаво бидејќи мораш да работиш по пет часа. Тоа нема никаква смисла.“ Едноставно сваќаш како побрзо да заработиш повеќе. Секоја недела, одев до продавницата на аголот и купував секакви сокови.
Every week, I'd go to the corner store and buy all these pops, Then I'd deliver them to these 70-year-old women playing bridge. They'd give me their orders for the following week. I'd deliver pop and charge twice. I had this captured market. You didn't need contracts, you just needed to have a supply and demand and this audience who bought into you. These women weren't going to go to anybody else because they liked me, and I kind of figured it out.
Потоа им ги доставував на едни 70 годишни бабички кои играа бриџ. А тие ќе ми ги дадеа своите порачки за следната недела. Така јас само им го доставував сокот а им наплатував дупло. Го имав тој сигурен пазар. Не беа потребни договори. Едноставно требаше само да имате понуда и побарувачка и публика која ви верува. Тие бабички не би отишле кај некој друг, бидејќи јас им се допаѓав, а јас тоа го сфатив.
I went and got golf balls from golf courses. But everybody else was looking in the bush and looking in the ditches for golf balls. I'm like, screw that. They're in the pond. And nobody's going into the pond. So I'd go into the ponds and crawl around and pick them up with my toes, just pick them up with both feet. You can't do it onstage. You get the golf balls, throw them in your bathing suit trunks and when you're done, you've got a couple hundred of them. But the problem is, people didn't want all the golf balls. So I just packaged them. I'm like 12, right? I packaged them up three ways. I had the Pinnacles, DDHs and the really cool ones. Those sold for two dollars each. Then I had the good ones that didn't look crappy: 50 cents each. And then I'd sell 50 at a time of all the crappy ones. And they could use those for practice balls.
Отидов и ги собирав топчињата од терените за голф. Додека сите други ги бараа по жбуновите и каналите. Јас бев во елемент. Сите се кај езерото а никој таму не влегува. Тогаш јас влегував во езерото, ползев наоколу и ги собирав со ножните прсти. Едноставно ги кревате со обете стопала. Тоа не може да се изведе овде на сцената. Само ги собирате топчињата за голф и ги ставате во џебовите од кратките панталони а кога ќе завршите имате барем стотина. Но проблемот беше во тоа што луѓето не сакаа стари голф топчиња. Па јас ги пакував. А тогаш имав 12 години, нели. Ги пакував на три начини. Имав „Pinnacles“ и „DDH“ и уште едни, кои во тоа време беа многу кул. Тие се продаваа за два долари парче. Имав и некои добри кои не изгледаа многу лошо. Тие беа по 50 центи парче. Тогаш продавав по 50 од оние лошите. А тие можеа да се користат за вежбање.
I sold sunglasses when I was in school, to all the kids in high school. This is what really kind of gets everybody hating you, because you're trying to extract money from all your friends all the time. But it paid the bills. So I sold lots and lots of sunglasses. Then when the school shut me down -- they called me into the office and told me I couldn't do it -- I went to the gas stations and sold lots of them to the gas stations and had the gas stations sell them to their customers. That was cool because then, I had retail outlets. I think I was 14.
Кога бев во училиште, продавав очила за сонце на сите деца во средното училиште. Тоа е нешто поради кое сите ве мразат, бидејќи постојано се обидувате да им ги извлечете парите на пријателите. Но тоа ги плаќаше сметките. Така продадов голем број очила за сонце. Но кога училиштето ме попречи -- ме повикаа во канцеларијата и ми рекоа дека не смеам повеќе да го правам тоа -- тогаш отидов на бензиската пумпа и им продадов голем број на вработените а тие пак ги продаваа на своите муштерии. Тоа беше кул бидејќи имав малопродажни објекти. А мислам дека тогаш имав четиринаесет години.
Then I paid my entire way through first year of university at Carlton by selling wineskins door to door. You know you can hold a 40-ounce bottle of rum and two bottles of coke in a wineskin? So what, right? But you know what? Stuff that down your shorts when you go to a football game, you can get booze in for free. Everybody bought them. Supply, demand, big opportunity. I also branded it, so I sold them for five times the normal cost. It had our university logo on it.
Потоа ја исплатив целата прва година од факултетот на Карлтон продавајќи мешини за вино од врата на врата. Знаете ли дека во една мешина за вино може да собере околу 1 литар рум а Да, ама знаете што? Го ставате тоа во панталоните, кога одите на фудбалски натпревар го внесувате пијалокот за џабе, и сите го купуваат. Понуда, побарувачка, голема можност. Јас и ги брендирав, па ги продавав по 5 пати повисока цена. Го ставив логото на нашиот универзитет.
You know, we teach our kids and we buy them games, but why don't we get them games, if they're entrepreneurial kids, that nurture the traits you need to be entrepreneurs? Why don't you teach them not to waste money? I remember being told to walk out into the middle of a street in Banff, Alberta. I'd thrown a penny out in the street, and my dad said, "Go pick it up. I work too damn hard for my money. I'm not going to see you waste a penny." I remember that lesson to this day.
Знаете, ги учиме нашите деца и им купуваме игри. Но ако тие се претприемачки деца, зошто не би им купиле некои игри, такви игри кои ги негуваат особините потребни за претприемачи? Зошто да не ги учиме да не ги расфрлаат парите? Се сеќавам дека морав да излезам на сред улица во Banff, Alberta, бидејќи фрлив една паричка на улицата. А татко ми ми рече, „Оди и земи ја.“ Рече, „Јас работам проклето напорно за моите пари. Не сакам да видам дека ти ги расфрлаш.“ И јас се сеќавам на таа лекција до овој ден. Џепарлакот ги учи децата на погрешни работи.
Allowances teach kids the wrong habits. Allowances, by nature, are teaching kids to think about a job. An entrepreneur doesn't expect a regular paycheck. Allowance is breeding kids at a young age to expect a regular paycheck. That's wrong, for me, if you want to raise entrepreneurs. What I do with my kids, nine and seven, is teach them to walk around the house and the yard, looking for stuff that needs to get done. Come and tell me what it is. Or I'll say, "Here's what I need done." And then, you know what we do? We negotiate. They go around looking for what it is, then we negotiate what they'll get paid. They don't have a regular check, but they have opportunities to find more stuff, and learn the skill of negotiating and of finding opportunities.
Џепарлакот, по природа, ги учи децата да размислуваат за вработување. А претприемачот не очекува редовна исплата. Џепарлакот ги навикнува децата уште на мала возраст да очекуваат редовна исплата. Тоа е погрешно, според мене, ако сакате да подигате претприемачи. Тоа што го правам со моите деца сега -- имам две деца, девет и седум годишно -- ги учам како да шетаат низ куќата и дворот, и да бараат работи кои треба да бидат направени. Дојдете до мене и кажете ми што е ова. Или ќе им пријдам и ќе им речам, „Еве што треба да се направи.“ И потоа знаете што правиме? Преговараме. Тие одат да видат за што се работи. Но тогаш преговараме за тоа како ќе им биде платено. И тогаш тие немаат редовна плата, но имаат повеќе прилики да пронајдат нешта и да ги научат вештините на преговарање, но и вештините за пронаоѓање на прилики.
You breed that kind of stuff. Each of my kids has two piggy banks. Fifty percent of all the money they earn goes in their house account, 50 percent goes in their toy account. The toy account, they spend on whatever they want. The 50 percent in their house account, every six months, goes to the bank. they walk up with me. Every year, all the money in the bank goes to their broker. Both my nine- and seven-year-olds have a stockbroker already. I'm teaching them to force that savings habit. It drives me crazy that 30-year-olds are saying, "Maybe I'll start contributing to my RSP now." Shit, you've missed 25 years. You can teach those habits to young kids, when they don't even feel the pain yet.
Такво нешто се негува. Секое од моите деца има две каси прасенца. 50 % од парите кои ќе ги заработат или ќе им бидат поклонети, 50 % одат за нивната домашна сметка, 50 % одат за нивната сметка за играчки. Се што ќе оди на нивната сметка за играчки можат да го потрошат на што сакаат. 50-те % кои одат на домашната сметка, секои шест месеци, одат во банка. Децата одат со мене. Секоја година сите нивни пари во банката одат кај нивниот брокер. Обајцата имаат свој брокер на берзата. Но јас ги учам да истраат во навиката за штедење. Ме излудува тоа кога некои триесетгодишни велат, „Можеби сега ќе почнам да вложувам во мојот пензиски фонд.“ Глупости, па сте пропуштиле 25 години. Можете да ги научите децата на такви навики додека се мали и сеуште не ја чувствуваат болката. Не им читајте приспивни приказни секоја вечер.
Don't read bedtime stories every night -- maybe four nights of the week, and three nights, have them tell stories. Why don't you sit down with kids and give them four items, a red shirt, a blue tie, a kangaroo and a laptop, and have them tell a story about those four things? My kids do that all the time. It teaches them to sell, teaches them creativity, teaches them to think on their feet. Do that kind of stuff, have fun with it.
Можеби е добро четири ноќи во неделата да им читате приспивни приказни а три ноќи во неделата тие нека ви раскажуваат приказни. Зошто не би седнале со децата и да им дадете 4 предмети, црвена маица, сина вратоврска, еден кенгур и еден лаптоп, и нека ви раскажат приказна за овие четири работи. Моите деца го прават тоа постојано. Тоа ги учи како да продаваат; ги учи на креативност; ги учи да мислат со своја глава. Едноставно правете такви нешта со децата и забавувајте се.
Get kids to stand up in front of groups and talk, even if it's just in front of their friends, and do plays and have speeches. Those are entrepreneurial traits you want to be nurturing. Show kids what bad customers or bad employees look like. Show them grumpy employees. When you see grumpy customer service, point it out. Say, "By the way, that guy is a crappy employee." And say, "These are good ones."
Направете децата да станат пред групата и да зборуваат, па дури и да е тоа само група од нивни пријатели, нека изведуваат претстави и нека држат говори. Тоа се претприемачки вештини кои треба да ги негувате. Покажете им на децата како изгледаат лоши муштерии или лоши работници. Покажете им ги намуртените работници. Кога ќе видите намќорести службеници, покажете им ги. Речете, „Патем речено, овој дечко е лош работник.“ И речете, „А овие се добри.“
(Laughter)
-
If you go into a restaurant and have bad customer service, show them what bad customer service looks like.
Ако одите во ресторан и ако добиете лоша услуга, покажете им како изгледа лошата услуга.
(Laughter)
-
We have all these lessons in front of us, but we don't take those opportunities; we teach kids to get a tutor. Imagine if you actually took all the kids' junk in the house right now, all the toys they outgrew two years ago and said, "Why don't we sell some of this on Craigslist and Kijiji?" And they actually sell it and learn how to find scammers when offers come in. They can come into your account or a sub account or whatever. But teach them how to fix the price, guess the price, pull up the photos. Teach them how to do that kind of stuff and make money. Then 50 percent goes in their house account, 50 percent in their toy account. My kids love this stuff.
Сите овие лекции ги имаме пред нас, но не ги користиме тие прилики; ние ги учиме децата да си најдат тутор. Замислете навистина да го земете сето она што е непотребно од децата сега, и сите оние играчки кои веќе ги надраснале, и да им речете, „Зошто да не почнеме да ги продаваме овие на оглас?“ И тие можат навистина да ги продадат и да научат како да ги препознаат измамниците кога ќе добијат понуди на email. Можат да го користат вашиот налог или подналог или било како. Но научете ги како да ја постават цената, да ја погодат цената, да постават фотографии. Научете како се прави тоа и како се заработуваат пари. Потоа со парите кои ќе ги добијат, 50 % нека одат на домашната сметка, 50 % нека одат на нивната сметка за играчки. На моите деца многу им се допаѓа ова.
Some of the entrepreneurial traits you've got to nurture in kids: attainment, tenacity, leadership, introspection, interdependence, values. All these traits, you can find in young kids, and you can help nurture them. Look for that kind of stuff. There's two traits I want you to also look out for that we don't get out of their system. Don't medicate kids for attention deficit disorder unless it is really, really freaking bad.
Некои од претприемачките работи кои морате да ги негувате кај децата: постигнување, истрајност, водство, интроспекција, меѓузависност, вредности. Сите овие особини можете да ги најдете кај децата и можете да помогнете тие да се негуваат. Барајте ги овие нешта. Има и две особини кои исто така сакам да ги барате а кои не ги извлекуваме од нив. Немојте да им давате на децата лекови против растројство на вниманието освен ако навистина, навистина е многу лошо.
(Applause)
-
The same with the whole things on mania and stress and depression, unless it is so clinically brutal, man. Bipolar disorder is nicknamed "the CEO disease." When Steve Jurvetson, Jim Clark and Jim Barksdale have all got it, and they built Netscape -- imagine if they were given Ritalin. We wouldn't have that stuff, right? Al Gore really would have had to invented the Internet.
Истото важи и за манијата и стресот и депресијата, освен ако се толку клинички брутални, човече. Биполарното растројство се нарекува и директорска болест. Кога Stiv Jurvetson и Jim Clark и Jim Barksdale ја имаат, а тие го создадоа Netscape. Замислете да им било давано Ritalin. Не би ги имале тие работи сега, нели? Al Gore тогаш би го измислил интернетот.
(Laughter)
-
These are the skills we should be teaching in the classroom, as well as everything else. I'm not saying don't get kids to want to be lawyers. But how about getting entrepreneurship to be ranked right up there with the rest of them? Because there's huge opportunities in that.
Овие вештини се вештини кои треба да се учат во училиштата исто како и се друго. Јас не велам да не им давате на децата да бидат адвокати. Но како би било претприемништвото да биде се наоѓа на исто ниво како и се друго останато. Бидејќи постојат огромни можности таму. Сакам да завршам со едно кратко видео.
I want to close with a quick video that was done by one of the companies I mentor. These guys, Grasshopper. It's about kids. It's about entrepreneurship. Hopefully, this inspires you to take what you've heard from me and do something with it to change the world.
Тоа е видео направено од една компанија која јас ја менторирав. Овие момци, Grasshopper. Се работи за децата. Се работи за претприемништвото. Се надевам дека ова ќе ве инспирира да го земете ова што го слушнавте од мене и ќе направите нешто за да го промените светот. [Дете... „Мислевте дека можете се да направите?“]
[Kid... "And you thought you could do anything?"]
[Вие сеуште можете.]
[You still can.]
[Бидејќи многу од тоа што го сметаме за невозможно...]
[Because a lot of what we consider impossible] [is easy to overcome]
[...лесно е да се надмине] [Бидејќи, во случај да не сте забележале, живееме на место каде]
[Because in case you haven't noticed, we live in a place where] [one individual can make a difference]
[една индивидуа може да ги промени работите] [Сакате доказ?]
[Want proof?] [Just look at the people who built our country:] [Our parents, grandparents, our aunts, uncles] [They were immigrants, newcomers ready to make their mark] [Maybe they came with very little] [or perhaps they didn't own anything except for] [a single brilliant idea] [These people were thinkers, doers] [innovators] [until they came up with the name] [entrepreneurs]
[Само погледнете во луѓето кои ја изградиле нашата земја;] [Нашите родители, баби и дедовци, нашите тетки, чичковци...] [Тие биле имигранти, новодојденци подготвени да остават свој печат] [Можеби тие дошле со многу малку] [или веројатно тие не поседувале ништо друго освен...] [... една брилијантна идеја] [Тие луѓе биле мислители, чинители...] [...иноватори...] [...се додека не го смислиле името...] [...претприемачи!]
[They change the way we think about what is possible.] [They have a clear vision of how life can be better] [for all of us, even when times are tough.]
[Тие го менуваат нашето мислење за тоа што е возможно.] [Тие имаат јасна визија за тоа како животот може да биде подобар] [за сите нас, дури и кога времињата се тешки.]
[Right now, it's hard to see] [when our view is cluttered with obstacles.] [But turbulence creates opportunities] [for success, achievement, and pushes us] [to discover new ways of doing things]
[Токму сега, тешко е да се види...] [...кога погледот ни е затрупан со препреки.] [Но турбуленциите креираат можности] [за успех, постигнување, и не туркаат...] [да најдеме нови начини за правење на нештата]
[So what opportunities will you go after and why?] [If you're an entrepreneur] [you know that risk isn't the reward.] [No. The rewards are driving innovation] [changing people's lives. Creating jobs.] [Fueling growth.] [And making a better world.]
[Па, кои шанси ќе ги искористите и зошто?] [Ако сте претприемач] [знаете дека ризикот не е награда.] [Не. Награди се постојаните иновации...] [...менување на животот на луѓето. Создавање на работни места.] [Поттикнување на растот.] [И градење на подобар свет.]
[Entrepreneurs are everywhere.] [They run small businesses that support our economy,] [design tools to help you] [stay connected with friends, family and colleagues] [And they're finding new ways of helping to solve society's oldest problems.]
[Претприемачите се насекаде.] [Тие водат мали бизниси кои ја поддржуваат нашата економија,] [создаваат алатки за да ви помогнат...] [...за да останете поврзани со пријателите, семејството и колегите низ светот.] [И тие пронаоѓаат нови начини за помош во решавањето на најстарите општествени проблеми.]
[Do you know an entrepreneur?] [Entrepreneurs can be anyone Even... you] [So seize the opportunity to create the job you always wanted] [Help heal the economy] [Make a difference.] [Take your business to new heights,] [but most importantly,] [remember when you were a kid] [when everything was within your reach,] [and then say to yourself quietly, but with determination:]
[Дали познавате некој претприемач?] [Претприемач може да биде секој...] [Дури... и вие!] [Па искористете ја можноста да ја создадете работата која отсекогаш сте ја сакале] [Помогнете да зајакне економијата] [Направете разлика.] [Кренете го вашиот бизнис до нови височини.] [Но најважно,] [сетете се кога бевте дете...] [кога се ви беше на дофат на раката,] [и тогаш речете си на себе си тивко, но одлучно:]
[it still is.]
[„Тоа сеуште е.“]
Thank you very much for having me.
Ви благодарам многу за вниманието.
(Applause)