I want to share with you over the next 18 minutes a pretty incredible idea. Actually, it's a really big idea. But to get us started, I want to ask if everyone could just close your eyes for two seconds and try and think of a technology or a bit of science that you think has changed the world. Now I bet, in this audience, you're thinking of some really incredible technology, some stuff that I haven't even heard of, I'm absolutely sure. But I'm also sure, pretty sure, that absolutely nobody is thinking of this. This is a polio vaccine.
Желео бих да поделим са вама у следећих 18 минута прилично невероватну идеју. Уствари, то је стварно велика идеја. Али на почетку, желим да сви затворите очи на две секунде и покушате, помислите на технологију или научно достигнуће које је по вашем мишљењу променило свет. Е сад, кладим се да ви, овдашња публика, мислите на неке стварно невероватне технологије, неке ствари о којима ја нисам ни чуо, потпуно сам сигуран у то. Али сам исто тако прилично сигуран да апсолутно нико није помислио на ово. Ово је вакцина против дечје парализе.
And it's a great thing actually that nobody's had to think about it here today because it means that we can take this for granted. This is a great technology. We can take it completely for granted. But it wasn't always that way. Even here in California, if we were to go back just a few years, it was a very different story. People were terrified of this disease. They were terrified of polio, and it would cause public panic. And it was because of scenes like this. In this scene, people are living in an iron lung. These are people who were perfectly healthy two or three days before, and then two days later, they can no longer breathe, and this polio virus has paralyzed not only their arms and their legs, but also their breathing muscles. And they were going to spend the rest of their lives, usually, in this iron lung to breathe for them.
И стварно је сјајно да нико данас овде није помислио на њу, јер то значи да се она подразумева. Ово је сјајна технологија. Ми је, у потпуности, узимамо здраво за готово. Али није увек било тако. Чак и овде у Калифорнији, ако бисмо се вратили само неколико година у назад, прича је била сасвим другачија. Људи су били престрављени овом болешћу. Били су престрављени дечјом парализом и могло је доћи до опште панике. А све то због сцена као што су ове. У овој сцени, људи живе у челичним плућима. Ово су људи који су били савршено здрави два, три дана раније, и пар дана касније, више нису могли да дишу, вирус дечје парализе их је паралисао, не само њихове руке и ноге, већ и мишиће за дисање. И остатак живота би проводили, најчешће, у овим челичним плућима која су дисала за њих.
This disease was terrifying. There was no cure, and there was no vaccine. The disease was so terrifying that the president of the United States launched an extraordinary national effort to find a way to stop it. Twenty years later, they succeeded and developed the polio vaccine. It was hailed as a scientific miracle in the late 1950s. Finally, a vaccine that could stop this awful disease, and here in the United States it had an incredible impact. As you can see, the virus stopped, and it stopped very, very fast.
Ова болест је била стравична; није било лека, и није било вакцине. Болест је била тако страшна да је председник Сједињених Америчких Држава покренуо невероватну националну кампању да се нађе начин да зауставе болест. Двадесет година касније, постигнут је успех и развијена је вакцина против дечје парализе. Дочекана је као научно чудо у другој половини педесетих година XX века. Напокон, вакцина које је могла да спречи ову ужасну болест. Овде, у Сједињеним Државама резултати су били невероватни. Као што можете да видите, вирус је заустављен, и то је заустављен веома брзо.
But this wasn't the case everywhere in the world. And it happened so fast in the United States, however, that even just last month Jon Stewart said this:
Али није било тако свуда у свету. У Сједињеним Државама се то десило толико брзо да је, колико прошлог месеца, Џон Стјуарт рекао следеће:
(Video) Jon Stewart: Where is polio still active? Because I thought that had been eradicated in the way that smallpox had been eradicated.
(Видео) Џон Стјуарт: Где је дечја парализа још увек активна? Ја сам мислио да је искорењена као што су искорењене овчије богиње.
Bruce Aylward: Oops. Jon, polio's almost been eradicated. But the reality is that polio still exists today. We made this map for Jon to try to show him exactly where polio still exists. This is the picture. There's not very much left in the world. But the reason there's not very much left is because there's been an extraordinary public/private partnership working behind the scenes, almost unknown, I'm sure to most of you here today. It's been working for 20 years to try and eradicate this disease, and it's got it down to these few cases that you can see here on this graphic.
Брус Аилворд: Упс. Џон, дечја парализа је скоро искорењена. Стварност је да дечја парализа постоји и данас. Направили смо мапу за Џона да би му показали где тачно дечја парализа још увек постоји. Ово је та слика. Нема је на још много места у свету. Али разлог што је нема на још много места је невероватно партнерство државног и приватног које је функционисало у позадини, скоро непознато, чак и већини вас који сте овде данас. То партнерство функционише већ 20 година у покушају да искорени ову болест. И успели су да је сведу на неколико случајева које можете видети на овој слици.
But just last year, we had an incredible shock and realized that almost just isn't good enough with a virus like polio. And this is the reason: in two countries that hadn't had this disease for more than probably a decade, on opposite sides of the globe, there was suddenly terrible polio outbreaks. Hundreds of people were paralyzed. Hundreds of people died -- children as well as adults. And in both cases, we were able to use genetic sequencing to look at the polio viruses, and we could tell these viruses were not from these countries. They had come from thousands of miles away. And in one case, it originated on another continent. And not only that, but when they came into these countries, then they got on commercial jetliners probably and they traveled even farther to other places like Russia, where, for the first time in over a decade last year, children were crippled and paralyzed by a disease that they had not seen for years.
Али прошле године, доживели смо невероватан шок и схватили да скоро није довољно добро кад је у питању вирус као што је дечја парализа. А ево га разлог: у две земље које нису имале случајеве ове болести у последњој декади, на различитим странама света, изненада су имали епидемије дечје парализе. Стотине људи су парализоване. Стотине људи су умрле -- и деца и одрасли. И у оба случаја, могли смо да употребимо генетску анализу и простудирамо вирусе. И установили смо да ови вируси нису из тих земаља. Потицали су са места хиљадама километара далеко. А у једном од случајева, вирус је био пореклом са другог континента. И не само то, када су доспели у ове земље, онда су, вероватно, доспели и у авио систем и проширили су се и даље на друга места као што је Русија, где су, по први пут у декади, прошле године, деца постајала инвалиди и бивала паралисана болешћу коју нису видели годинама.
Now all of these outbreaks that I just showed you, these are under control now, and it looks like they'll probably stop very, very quickly. But the message was very clear. Polio is still a devastating, explosive disease. It's just happening in another part of the world. And our big idea is that the scientific miracle of this decade should be the complete eradication of poliomyelitis.
Све ове епидемије које сам вам управо показао, су под контролом сада, и сви су изгледи да ће их зауставити веома, веома брзо. Али порука је веома јасна. Дечја парализа је још увек разарајућа, брзоширећа болест. Једино што се дешава у другом делу света. Наша велика идеја је да научно чудо ове декаде треба да буде потпуно искорењивање полиомиелитиса.
So I want to tell you a little bit about what this partnership, the Polio Partnership, is trying to do. We're not trying to control polio. We're not trying to get it down to just a few cases, because this disease is like a root fire; it can explode again if you don't snuff it out completely. So what we're looking for is a permanent solution. We want a world in which every child, just like you guys, can take for granted a polio-free world. So we're looking for a permanent solution, and this is where we get lucky. This is one of the very few viruses in the world where there are big enough cracks in its armor that we can try to do something truly extraordinary. This virus can only survive in people. It can't live for a very long time in people. It doesn't survive in the environment hardly at all. And we've got pretty good vaccines, as I've just showed you. So we are trying to wipe out this virus completely. What the polio eradication program is trying to do is to kill the virus itself that causes polio everywhere on Earth.
Зато бих желео да вам кажем још нешто што ово партнерство, Партнерство против дечје парализе, покушава да уради. Ми не покушавамо да контролишемо дечју парализу. Ми не покушавамо да је сведемо на неколицину случајева, зато што се болест као ова понаша као пожар у корену; може да се рашири уколико је не угушите у потпуности. Оно чему тежимо је трајно решење. Ми желимо свет у коме свако дете, баш као и ви, може здраво за готово да узме да на свету нема дечје парализе. Зато ми тражимо стално решење. И ево сретног обрта. Ово је један од ретких вируса на свету који има довољно слаб оклоп да можемо да покушамо да урадимо нешто заиста несвакидашње. Овај вирус може да преживи само у људима. Hе може да живи веома дуго у људима. У спољашњој средини практично не може да преживи уопште. А ми имамо веома добре вакцине, као што сам вам показао. Зато ми покушавамо да искоренимо овај вирус у потпуности. Оно што програм искорењивања дечје парализе покушава да уради јесте да уништи сам вирус који је изазивач дечје парализе свуда на свету.
Now we don't have a great track record when it comes to doing something like this, to eradicating diseases. It's been tried six times in the last century, and it's been successful exactly once. And this is because disease eradication, it's still the venture capital of public health. The risks are massive, but the pay-off -- economic, humanitarian, motivational -- it's absolutely huge. One congressman here in the United States thinks that the entire investment that the U.S. put into smallpox eradication pays itself off every 26 days -- in foregone treatment costs and vaccination costs. And if we can finish polio eradication, the poorest countries in the world are going to save over 50 billion dollars in the next 25 years alone. So those are the kind of stakes that we're after.
Ми немамо сјајне резултате када се ради о сличним стварима, искорењивању болести. Покушано је шест пута у претходном веку, и успех је постигнут само једном. А то је зато што је искорењивање болести, још увек високоризично улагање у области јавног здравља. Ризици су оромни, али је надокнада -- економска, хуманитарна, мотивациона -- апсолутно велика. Један конгресмен овде у Сједињеним Државама мисли да укупна инвестиција САД у искорењивање овчијих богиња поврати саму себе сваких 26 дана -- у трошковима претходних третмана и трошковима вакцинације. Ако би нам пошло за руком да завршимо искорењивање дечје парализе, најсиромашније земље света би уштеделе преко 50 милијарди долара само у следећих 25 година. Е то су улози за које се боримо.
But smallpox eradication was hard; it was very, very hard. And polio eradication, in many ways, is even tougher, and there's a few reasons for that. The first is that, when we started trying to eradicate polio about 20 years ago, more than twice as many countries were infected than had been when we started off with smallpox. And there were more than 10 times as many people living in these countries. So it was a massive effort. The second challenge we had was -- in contrast to the smallpox vaccine, which was very stable, and a single dose protected you for life -- the polio vaccine is incredibly fragile. It deteriorates so quickly in the tropics that we've had to put this special vaccine monitor on every single vial so that it will change very quickly when it's exposed to too much heat, and we can tell that it's not a good vaccine to use on a child -- it's not potent; it's not going to protect them. Even then, kids need many doses of the vaccine.
Али искорењивање овчијих богиња је било тешко; било је веома, веома тешко. А искорењивање дечје парализе је, на много начина, још теже. И постоји неколико разлога за то. Први је, када смо почели да искорењујемо дечју парализу пре неких 20 година инфекције је било у више од дупло више земаља него када смо почели да искорењујемо овчије богиње. А било је и десет пута више људи који су живели у тим земљама. Тако да је то био огроман напор. Други разлог је био -- насупрот вакцини против овчијих богиња, која је била веома стабилна, и једна доза је штитила током целог живота -- вакцина против дечје парализе је невероватно осетљива. Толико се брзо распада у тропском поднебљу да морамо да имамо ову специјалну контролу вакцине на свакој појединачној бочици, која реагује веома брзо када је изложена превеликој топлоти, и тако знамо да то није добра вакцина да би је употребили на детету -- нема снагу, неће их штитити. Чак и тако деци треба неколико доза вакцине.
But the third challenge we have -- and probably even bigger one, the biggest challenge -- is that, in contrast to smallpox where you could always see your enemy -- every single person almost who was infected with smallpox had this telltale rash. So you could get around the disease; you could vaccinate around the disease and cut it off. With polio it's almost completely different. The vast majority of people who are infected with the polio virus show absolutely no sign of the disease. So you can't see the enemy most of the time, and as a result, we've needed a very different approach to eradicate polio than what was done with smallpox.
Али трећи разлог који имамо -- вероватно је већи, највећи проблем -- је што, за разлику од овчијих богиња код којих сте увек могли да видите непријатеља -- практично је свака особа која се инфицирала овчијим богињама имала као симптом осип. Могли сте да се бавите болешћу могли сте да вакцинишете околину и тако изолујете болесне. Са дечјом парализом скоро да је у потпуности другачије. Велика већина људи који су инфицирани вирусом дечје парализе нема никакве симптоме болести. Тако да, углавном, не можете видети непријатеља А резултат тога је да нам је требао потпуно другачији приступ искорењивању дечје парализе од онога који је примењен на овчије богиње.
We've had to create one of the largest social movements in history. There's over 10 million people, probably 20 million people, largely volunteers, who have been working over the last 20 years in what has now been called the largest internationally-coordinated operation in peacetime. These people, these 20 million people, vaccinate over 500 million children every single year, multiple times at the peak of our operation. Now giving the polio vaccine is simple. It's just two drops, like that. But reaching 500 million people is much, much tougher. And these vaccinators, these volunteers, they have got to dive headlong into some of the toughest, densest urban slums in the world. They've got to trek under sweltering suns to some of the most remote, difficult to reach places in the world. And they also have to dodge bullets, because we have got to operate during shaky cease-fires and truces to try and vaccinate children, even in areas affected by conflict.
Морали смо да створимо један од највећих друштвених покрета у историји. Има преко 10 милиона људи, вероватно 20 милиона људи, углавном добровољаца, који раде последњих 20 година на ономе што се сада зове највећа међународно координирана мирнодопска операција. Ови људи, ових 20 милиона људи вакцинише преко 500 милиона деце сваке године, неколико пута на врхунцу нашег рада. Сада је једноставно дати полио вакцину. У питању су две капи, само то. Али допрети до 500 милиона људи је много, много теже. И ти добровољци који дају вакцине они морају да се упусте наглавце у посао у неким од најтежих, најгушћих градских сиротињских квартова на свету. Они морају да пешаче под спарним сунцем до неких од најудаљенијих, тешко доступних места на свету. И морају да избегавају метке, јер ми морамо да радимо током несигурних прекида ватре и примирја да би покушали да вакцинишемо децу, чак и у областима које су погођене сукобима.
One reporter who was watching our program in Somalia about five years ago -- a place which has eradicated polio, not once, but twice, because they got reinfected. He was sitting outside of the road, watching one of these polio campaigns unfold, and a few months later he wrote: "This is foreign aid at its most heroic." And these heroes, they come from every walk of life, all sorts of backgrounds. But one of the most extraordinary is Rotary International. This is a group whose million-strong army of volunteers have been working to eradicate polio for over 20 years. They're right at the center of the whole thing.
Један репортер који је пратио наш програм у Сомалији пре неких пет година -- где је искорењена дечја парализа, и то не једном већ два пута јер су били поново заражени. Седео је крај пута, посматрао како се одвија једна од кампања, и онда је неколико месеци касније написао: "Ово је инострана помоћ у најхеројскијем издању." И ови хероји, они су са свих нивоа друштва, разноразног порекла. Али један од најневероватнијих је Ротари интернационал. Они су група која својом војском од милион добровољаца ради на искорењивању дечје парализе преко 20 година. Они су у средишту целе ствари.
Now it took years to build up the infrastructure for polio eradication -- more than 15 years, much longer than it should have -- but once it was built, the results were striking. Within a couple of years, every country that started polio eradication rapidly eradicated all three of their polio viruses, with the exception of four countries that you see here. And in each of those, it was only part of the country. And then, by 1999, one of the three polio viruses that we were trying to eradicate had been completely eradicated worldwide -- proof of concept. And then today, there's been a 99 percent reduction -- greater than 99 percent reduction -- in the number of children who are being paralyzed by this awful disease. When we started, over 20 years ago, 1,000 children were being paralyzed every single day by this virus. Last year, it was 1,000.
Биле су потребне године да се успостави инфраструктура за искорењивање дечје парализе -- више од 15 година, много дуже него што је требало -- али једном када је успостављена, резултати су упечатљиви. У оквиру од неколико година, свака земља која је започела искорењивање дечје парализе брзо је успела да искорени све три врсте вируса дечје парализе, са изузетком ове четири земље које можете видети овде. А у свакој од ових, у питању је само део земље. Тако је, до 1999. један од три вируса дечје парализе које смо покушавали да искоренимо био искорењен у потпуности широм света -- што доказује концепт. И онда данас, имамо 99 процената смањења -- више од 99 процената смањења -- броја деце која су парализована услед ове ужасне болести. Када смо почели, пре више од 20 година, 1000 деце је било парализовано због овог вируса сваког појединог дана. Прошле године је укупно било 1000.
And at the same time, the polio eradication program has been working to help with a lot of other areas. It's been working to help control pandemic flu, SARS for example. It's also tried to save children by doing other things -- giving vitamin A drops, giving measles shots, giving bed nets against malaria even during some of these campaigns. But the most exciting thing that the polio eradication program has been doing has been to force us, the international community, to reach every single child, every single community, the most vulnerable people in the world, with the most basic of health services, irrespective of geography, poverty, culture and even conflict.
У исто време програм искорењивања дечје парализе је доприносио и у другим областима. Доприносио је контроли пандемије грипа, на пример САРС. У исто време је покушавао да спаси децу на друге начине -- дајући капи витамина А, дајући инекције против рубеола, делећи креветске мреже у борби против маларије током неких од ових кампања. Али најузбудљивија ствар коју програм искорењивања дечје парализе ради је да нас тера, нас, међународну заједницу, да допремо до сваког детета, сваке заједнице -- најнезаштићенијих људи на свету са најосновнијом здравственом заштитом, без обзира на географију, сиромаштво, културу па чак и сукобе.
So things were looking very exciting, and then about five years ago, this virus, this ancient virus, started to fight back. The first problem we ran into was that, in these last four countries, the strongholds of this virus, we just couldn't seem to get the virus rooted out. And then to make the matters even worse, the virus started to spread out of these four places, especially northern India and northern Nigeria, into much of Africa, Asia, and even into Europe, causing horrific outbreaks in places that had not seen this disease for decades. And then, in one of the most important, tenacious and toughest reservoirs of the polio virus in the world, we found that our vaccine was working half as well as it should have. In conditions like this, the vaccine just couldn't get the grip it needed to in the guts of these children and protect them the way that it needed to.
Развој ситуације је обећавао, а онда је пре пет година, овај вирус, прастари вирус, кренуо да узвраћа. Први проблем на кој смо наишли био је да у ове четири земље, упоришту вируса, никако нисмо могли да искоренимо вирус. И онда да ствари буду још горе, вирус је почео да се шири са ова четири места, нарочито из северне Индије и северне Нигерије, у велики део Африке, Азију па чак и у Европу, изазивајући стравичне епидемије на местима на којима нису видели болест деценијама. А онда смо, на једном од најважнијих, истрајних и најјачих извора вируса дечје парализе на свету, открили да наша вакцина ради само упола ефикасно колико би требало. У таквим условима, вакцина једноставно није могла да се задржи како јој је било потребно у дечјим стомацима да би их заштитила на одговарајући начин.
Now at that time, there was a great, as you can imagine, frustration -- let's call it frustration -- it started to grow very, very quickly. And all of a sudden, some very important voices in the world of public health started to say, "Hang on. We should abandon this idea of eradication. Let's settle for control -- that's good enough." Now as seductive as the idea of control sounds, it's a false premise. The brutal truth is, if we don't have the will or the skill, or even the money that we need to reach children, the most vulnerable children in the world, with something as simple as an oral polio vaccine, then pretty soon, more than 200,000 children are again going to be paralyzed by this disease every single year. There's absolutely no question.
У то доба, били смо, као што можете да замислите, фрустирани -- зовимо то фрустрацијом -- и то се све више и више ширило. А онда су изненада, неки веома важни гласови из света јавног здравља почели да говоре "Стани мало. Требало би да одустанемо од ове идеје искорењивања. Хајде да се задовољимо контролом -- то је довољно." Колико год заводљиво идеја о контроли звучала, то је лажна премиса. Сурова истина је, ако немамо воље или способности, или чак новца који нам је потребан да би доспели до деце, најрањивије деце на свету, са нечим што је тако једноставно као што је орална вакцина, онда ће ускоро, више од 200.000 деце бити парализовано услед ове болести сваке године. У то нема никакве сумње.
These are children like Umar. Umar is seven years old, and he's from northern Nigeria. He lives in a family home there with his eight brothers and sisters. Umar also has polio. Umar was paralyzed for life. His right leg was paralyzed in 2004. This leg, his right leg, now takes an awful beating because he has to half-crawl, because it's faster to move that way to keep up with his friends, keep up with his brothers and sisters, than to get up on his crutches and walk. But Umar is a fantastic student. He's an incredible kid. As you probably can't see the detail here, but this is his report card, and you'll see, he's got perfect scores. He got 100 percent in all the important things, like nursery rhymes, for example there. But you know I'd love to be able to tell you that Umar is a typical kid with polio these days, but it's not true. Umar is an exceptional kid in exceptional circumstances.
То су деца попут Умара. Умар има седам година, и он је из северне Нигерије. Он живи у породичној кући са осам браће и сестара. Умар има дечју парализу. Умар је доживотно парализован. Његова десна нога је прализована 2004. Та нога, његова десна нога, сада трпи пуно удараца, јер он се креће полу пузећи, брже му је да се креће тако, да одржи корак са пријатељима, браћом и сестрама, него да користи штаке и хода. Али Умар је фантастичан ученик. Он је невероватно дете. Мислим да не можете да видите овај детаљ али ово је његово школско сведочанство. Могли би да видите да је одличан. Има петице из свих важних предмета, као што су дечје песмице, на пример. Волео бих да могу да вам кажем да је Умар типично дете са дечјом парализом ових дана, али то није тачно. Умар је изузетно дете у изузетним околностима.
The reality of polio today is something very different. Polio strikes the poorest communities in the world. It leaves their children paralyzed, and it drags their families deeper into poverty, because they're desperately searching and they're desperately spending the little bit of savings that they have, trying in vain to find a cure for their children. We think children deserve better. And so when the going got really tough in the polio eradication program about two years ago, when people were saying, "We should call it off," the Polio Partnership decided to buckle down once again and try and find innovative new solutions, new ways to get to the children that we were missing again and again.
Стварност дечје парализе данас је нешто сасвим друго. Дечја парализа напада најсиромашније заједнице на свету. Оставља децу парализовану, и повлачи њихове породице дубље у сиромаштво, пошто они очајнички траже и очајнички троше и оно мало уштеђевине што имају узалуд покушавајући да нађу лек за своју децу. Ми сматрамо да деца заслужују боље. И када је све постало заиста тешко у програму искорењивања дечје парализе пре две године, када су људи говорили "Треба да одустанемо" Партерство против дечје парализе је одлучило да се опет припреми и проба да нађе иновативна нова решења, нове путеве до деце која су нам стално измицала.
In northern India, we started mapping the cases using satellite imaging like this, so that we could guide our investments and vaccinator shelters, so we could get to the millions of children on the Koshi River basin where there are no other health services. In northern Nigeria, the political leaders and the traditional Muslim leaders, they got directly involved in the program to help solve the problems of logistics and community confidence.
У северној Индији, почели смо да мапирамо случајеве користећи сателитске снимке попут овог, тако да смо могли да водимо склоништа за наше инвеститоре и добровољце, да би допрли до милиона деце у басену реке Коши где нема никаквих других здравствених услуга. У северној Нигерији, политичке вође и традиционалистичке муслиманске вође су се директно укључиле у програм да би помогли да се реше логистички проблеми и придобије поверење заједница.
And now they've even started using these devices -- speaking of cool technology -- these little devices, little GIS trackers like this, which they put into the vaccine carriers of their vaccinators. And then they can track them, and at the end of the day, they look and see, did these guys get every single street, every single house. This is the kind of commitment now we're seeing to try and reach all of the children we've been missing. And in Afghanistan, we're trying new approaches -- access negotiators. We're working closely with the International Committee of the Red Cross to ensure that we can reach every child.
А сада су чак почели да користе ове уређаје -- кад већ причамо о новим технологијама -- ове мале уређаје, као што је ГИС попут овог, које стављају у ковчеге за пренос вакцина њихових добровољаца. И онда могу да их прате. А на крају дана погледају и виде, да ли су њихови људи били баш у свакој улици, баш у свакој кући. То је ниво посвећености који сада видимо, покушај да се допре до сваког детета које смо промашивали. У Авганистану, покушавамо са новим приступом -- преговарачи за приступ. Блиско сарађујемо са Међународним комитетом Црвеног крста да би осигурали да можемо да допремо до сваког детета.
But as we tried these extraordinary things, as people went to this trouble to try and rework their tactics, we went back to the vaccine -- it's a 50-year-old vaccine -- and we thought, surely we can make a better vaccine, so that when they finally get to these kids, we can have a better bang for our buck. And this started an incredible collaboration with industry, and within six months, we were testing a new polio vaccine that targeted, just two years ago, the last two types of polio in the world. Now June the ninth, 2009, we got the first results from the first trial with this vaccine, and it turned out to be a game-changer. The new vaccine had twice the impact on these last couple of viruses as the old vaccine had, and we immediately started using this. Well, in a couple of months we had to get it out of production. And it started rolling off the production lines and into the mouths of children around the world. And we didn't start with the easy places. The first place this vaccine was used was in southern Afghanistan, because it's in places like that where kids are going to benefit the most from technologies like this.
Али и док покушавамо све ове невероватне ствари док су се људи оволико мучили да би покушали да реактивирају своје тактике ми смо се окренули и вакцини -- 50 година старој вакцини -- и помислили смо да сигурно можемо да направимо и бољу вакцину, тако да када коначно доспеју до те деце, можемо да постигнемо боље резултате. И то је покренуло невероватну сарадњу са индустријом. Након шест месеци, тестирали смо нову вакцину против дечје парализе која је циљала, пре само две године, последња два типа вируса дечје парализе на свету. 9. јуна 2009. године имамо прве резултате са првих тестирања те вакцине. И испоставило се да су веома значајни. Нова вакцина има дупло бољи резултат на овај пар вируса него што га има стара вакцина. Тако да смо сместа почели да је користимо. У неколико наредних месеци морала је да изађе из производње. И почела је да силази са производних трака и да доспева у уста деце широм света. А нисмо почели са лаким местима. Прво место на коме је вакцина употребљена био је јужни Авганистан, зато што на таквим местима деца имају највише користи од технологија као што је ова.
Now here at TED, over the last couple of days, I've seen people challenging the audience again and again to believe in the impossible. So this morning at about seven o'clock, I decided that we'd try to drive Chris and the production crew here berserk by downloading all of our data from India again, so that you could see something that's just unfolding today, which proves that the impossible is possible. And only two years ago, people were saying that this is impossible. Now remember, northern India is the perfect storm when it comes to polio. Over 500,000 children are born in the two states that have never stopped polio -- Uttar Pradesh and Bihar -- 500,000 children every single month. Sanitation is terrible, and our old vaccine, you remember, worked half as well as it should have. And yet, the impossible is happening. Today marks exactly six months -- and for the first time in history, not a single child has been paralyzed in Uttar Pradesh or Bihar.
Сада сам овде, на TED-у, у последњих неколико дана, гледао људе који наново изазивају публику да верује у немогуће. Јутрос, око седам сати, решио сам да пробамо да излудимо Криса и продукцијску екипу поновним преузимањем комплетних података из Индије, тако да би могли да видите нешто што се управо данас дешава, што доказује да је и немогуће могуће. А само две године раније, људи су говорили да је ово немогуће. Запамтите, северна Индија је савршена олуја када је у питању дечја парализа. Преко 500.000 деце је рођено у ове две државе у којима дечја парализа никада није заустављена -- Утар Прадеш и Бихар -- 500.000 деце сваког месеца. Санитарни услови су ужасни, и наша стара вакцина, сећате се, је радила у пола снаге. Па ипак, немогуће се дешава. Данас је тачно шест месеци -- и по први пут у историји, ниједно једино дете није парализовано у Утар Прадешу или Бихару.
(Applause)
(Аплауз)
India's not unique. In Umar's home country of Nigeria, a 95 percent reduction in the number of children paralyzed by polio last year. And in the last six months, we've had less places reinfected by polio than at any other time in history.
Индија није јединствена. У Умаровој домовини, Нигерији, број деце парализоване услед дечје парализе смањен је за 95% прошле године. У последњих шест месеци, имали смо мање места која су наново заражена вирусом дечје парализе него што смо имали икада раније.
Ladies and gentlemen, with a combination of smart people, smart technology and smart investments, polio can now be eradicated anywhere. We have major challenges, you can imagine, to finish this job, but as you've also seen, it's doable, it has great secondary benefits, and polio eradication is a great buy. And as long as any child anywhere is paralyzed by this virus, it's a stark reminder that we are failing, as a society, to reach children with the most basic of services. And for that reason, polio eradication: it's the ultimate in equity and it's the ultimate in social justice. The huge social movement that's been involved in polio eradication is ready to do way more for these children. It's ready to reach them with bed nets, with other things. But capitalizing on their enthusiasm, capitalizing on their energy means finishing the job that they started 20 years ago.
Даме и господо, комбинацијом паметних људи, паметне технологије и паметних инвестиција, дечја парализа сада може бити искорењена свуда. Пред нама је главни изазов, као што можете да замислите, да завршимо овај посао, али као што сте видели, то је изводиво, има огромне секундарне користи, и искорењивање дечје парализе је сјајна прилика. Докле год је неко дете негде паралисано овим вирусом, то је прави подсетник да нисмо успели, као друштво, да допремо до деце основним услугама. Због тог разлога искорењивање дечје парализе представља начело правичности и начело социјалног права. Велики друштвени покрет који је био део искорењивања дечје парализе је спреман да уради много више за ову децу. Спреман је да им достави мреже за кревет и друге ствари. Али капитализацијом на њиховом ентузијазму, капитализацијом на њиховој енергији можемо да завршимо посао који су започели пре 20 година.
Finishing polio is a smart thing to do, and it's the right thing to do. Now we're in tough times economically. But as David Cameron of the United Kingdom said about a month ago when he was talking about polio, "There's never a wrong time to do the right thing." Finishing polio eradication is the right thing to do. And we are at a crossroads right now in this great effort over the last 20 years. We have a new vaccine, we have new resolve, and we have new tactics. We have the chance to write an entirely new polio-free chapter in human history. But if we blink now, we will lose forever the chance to eradicate an ancient disease. Here's a great idea to spread: End polio now. Help us tell the story. Help us build the momentum so that very soon every child, every parent everywhere can also take for granted a polio-free life forever.
Искоренити дечју парализу је паметно урадити, и права је ствар за урадити. Сада смо у економски тешким временима. Али као што је Дејвид Камерон из Велике Британије рекао, пре неких месец дана када је причао о дечјој парализи, "Никада није погрешно време да се уради права ствар." Завршити искорењивање дечје парализе је права ствар. А ми смо управо на раскрсници овог великог труда током последњих 20 година. Имамо нову вакцину, имамо нову одлучност, и имамо нове тактике. Имамо шансу да испишемо потпуно ново поглавље без дечје парализе у људској историји Али ако трепнемо, изгубићемо заувек шансу да искоренимо праисторијску болест. Ево једне велике идеје за ширење: Окончајмо дечју парализу. Помозите нам да испричамо причу. Помозите нам да повећамо замах. Тако да ускоро свако дете, сваки родитељ свуда такође могу да узму здраво за готово живот без дечје парализе заувек.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)
Bill Gates: Well Bruce, where do you think the toughest places are going to be? Where would you say we need to be the smartest?
Бил Гејтс: Брус, где мислиш да ће бити најтеже? Где мислиш да је најпотребније бити паметан?
BA: The four places where you saw, that we've never stopped -- northern Nigeria, northern India, the southern corner of Afghanistan and bordering areas of Pakistan -- they're going to be the toughest. But the interesting thing is, of those three, India's looking real good, as you just saw in the data. And Afghanistan, Afghanistan, we think has probably stopped polio repeatedly. It keeps getting reinfected. So the tough ones: going to get the top of Nigeria finished and getting Pakistan finished. They're going to be the tough ones.
БА: Та четири места која сте видели, где болест никада нисмо зауставили -- северна Нигерија, северна Индија, јужни ћошак Авганистана и пограничне области Пакистана -- та места ће бити најтежа. Али оно што је интересантно, од ова три, Индија изгледа стварно добро, као што сте могли да видите у подацима. А Авганистан, Авганистан, мислимо да је вероватно заустављао дечју парализу у више наврата. Али стално поново избија зараза. И тако остају тешки: изборити се на северу Нигерије и изборити се у Пакистану. Они ће бити најтежи.
BG: Now what about the money? Give us a sense of how much the campaign costs a year. And is it easy to raise that money? And what's it going to be like the next couple of years?
БГ: А шта је са парама? Предочи нам колико годишње кошта кампања. И да ли је лако прикупити толико новца? И како ће изгледати следећих неколико година?
BA: It's interesting. We spend right now about 750 million to 800 million dollars a year. That's what it costs to reach 500 million children. It sounds like a lot of money; it is a lot of money. But when you're reaching 500 million children multiple times -- 20, 30 cents to reach a child -- that's not very much money. But right now we don't have enough of that. We have a big gap in that money. We're cutting corners, and every time we cut corners, more places get infected that shouldn't have, and it just slows us down. And that great buy costs us a little bit more.
БА: То је интересантно. Ми сада трошимо око 750 милиона па до 800 милиона долара годишње. Толико кошта да се допре до 500 милиона деце. Звучи као да је пуно пара; то је пуно пара. Али када допрете до 500 милиона деце неколико пута -- 20, 30 центи да би допрли до детета -- то није тако пуно пара. Али у овом тренутку немамо довољно. Имамо велик недостатак новца. Зато штедимо. И сваки пут кад штедимо, на више места избије зараза него што би требало и то нас успорава. И то нас онда кошта још мало више.
BG: Well, hopefully we'll get the word out, and the governments will keep their generosity up. So good luck. We're all in this with you. Thank you. (BA: Thank you.)
БГ: Па надајмо се да ћемо упознати широку јавност са овим, и да ће владе наставити да дају средства. Срећно. Ми смо сви у овоме са вама. Хвала ти. (БА: Хвала)
(Applause)
(Аплауз)