When we think of games, there's all kinds of things. Maybe you're ticked off, or maybe, you're looking forward to a new game. You've been up too late playing a game. All these things happen to me. But when we think about games, a lot of times we think about stuff like this: first-person shooters, or the big, what we would call AAA games, or maybe you're a Facebook game player. This is one my partner and I worked on. Maybe you play Facebook games, and that's what we're making right now. This is a lighter form of game. Maybe you think about the tragically boring board games that hold us hostage in Thanksgiving situations. This would be one of the tragically boring board games that you can figure out. Or maybe you're in your living room, playing with the Wii with the kids, and there's this whole range of games, and that's very much what I think about. I make my living from games, I've been lucky enough to do this since I was 15, which also qualifies as I've never really had a real job.
Када помислимо на игре, свега ту има. Можда се нервирате, а можда се надате новом наслову. Остајете до касно играјући игру. Све ово се мени дешава. Али кад мислимо о играма, често размишљамо о оваквим стварима: пуцачине из првог лица или велике, како бисмо их назвали, игре које су прва лига. А можда играте игрице на Фејсбуку. На овој смо радили мој колега и ја. Можда играте Фејсбук игрице, па управо на томе сада радимо. Ово је једноставнији облик игре. Можда помишљате на дозлабога досадне друштвене игре које нас држе као таоце током празника. Ова је једна од тих дозлабога досадних игара, видите и сами. А можда сте у дневној соби, знате оно, играте Wii са децом или нешто слично. И, знате, ту је читав дијапазон игара, а то је заправо оно о чему ја размишљам. Ја зарађујем на играма. Имала сам довољно среће да то радим од петнаесте године,
But we think about games as fun, and that's completely reasonable, but let's just think about this. So this one here, this is the 1980 Olympics. Now I don't know where you guys were, but I was in my living room. It was practically a religious event. And this is when the Americans beat the Russians, and this was -- yes, it was technically a game. Hockey is a game. But really, was this a game? I mean, people cried. I've never seen my mother cry like that at the end of Monopoly.
што такође важи јер никада нисам имала прави посао. Ми мислимо да су игре завабне, што је сасвим логично, али да размислимо о овоме. Ова овде, је са Олимпијских игара из 1980. Сад, не знам за вас, али ја сам била у својој дневној соби. Овај догађај је малтене био религиозно искуство. Тада су Американци потукли Русе, и да, то је технички била игра. Хокеј је игра. Али, заиста, да ли је то била игра? Мислим, људи су плакали. Никад нисам видела моју мајку да тако плаче
(Laughter) And so this was an amazing experience.
кад је завршила Монопол. Ово је било невероватно искуство.
Or, if anybody here is from Boston -- So when the Boston Red Sox won the World Series after I believe, 351 years --
Или, знате, ако има овде неког из Бостона - Дакле, када су Ред Сокси из Бостона освојили Светску серију после, чини ми се, триста педесет и једне године,
(Laughter)
када су освојили Светску серију, било је невероватно.
when they won the World Series, it was amazing. I happened to be living in Springfield at the time, and the best part of it was, you would close the women's door in the bathroom, and I remember seeing "Go Sox," and I thought, really? Or the houses, you'd come out, because every game, well, I think almost every game, went into overtime, right? So we'd be outside, and all the other lights are on in the whole block. And kids -- the attendance was down in school, kids weren't going to school, but it's OK, it's the Red Sox, right? I mean, there's education, and then there's the Red Sox, and we know where they're stacked. So this was an amazing experience, and again, yes, it was a game, but they didn't write newspaper articles, people didn't say, "You know, really, I can die now, because the Red Sox won." And many people did.
У то време живела сам у Спрингфилду, а најбоље у свему томе било је кад затворите врата на женском тоалету, сећам се да је писало "Напред Сокси", а ја у фазону: "Мислим, стварно?" Или куће, изашли бисте напоље јер је у свакој утакмици, мислим да је у скоро свакој утакмици било продужетака, зар не? Дакле, били бисмо напољу, видели сва светла у блоку упаљена, а деца, као да је био школски распуст, деца нису ишла у школу. Али добро, у питању су Ред Сокси, је л' тако? Мислим, имате образовање с једне и Ред Соксе с друге стране, а знамо која је превагнула. Стога је ово искуство било невероватно и понављам, да, то је била игра, али није било новинских чланака, људи нису говорили: "Сад могу да умрем јер су Ред Сокси победили." А много људи је то говорило.
So games, it means something more to us. It absolutely means something more.
Дакле, игре нам значе нешто више. Заиста нам значе нешто више.
So now, this is an abrupt transition here. There was three years where I actually did have a real job, sort of. I was the head of a college department teaching games, so, again, it was sort of a real job, and now I got to talk about making them as opposed to making them. Part of the job of it, when you're a chair of a department, is to eat, and I did that very well -- and so I'm out at a dinner with this guy called Zig Jackson. So this is Zig in this photograph, this is also one of Zig's photographs. He's a photographer. And he goes all around the country taking pictures of himself, and you can see here he's got Zig's Indian Reservation. And this particular shot -- this is one of the more traditional shots. This is a rain dancer.
И сада, правим наглу дигресију. Био је један период од три године када сам имала прави посао, рецимо. Била сам управник катедре на једном колеџу, подучавала сам о играма, дакле, нека врста правог посла, а сада причам о прављењу истих уместо да их правим. Била сам на некој вечери. У посао је улазило и то, када сте управник катедре, да једете, а то сам врло добро обављала. Дакле, ето мене на вечери са једним ликом који се зове Зиг Џексон. Ево га Зиг на овој фотографији. Ово је такође једна од Зигових фотографија. Он је фотограф. Он путује широм земље фотографишући себе и на овој можете да видите Зигов резерват Индијанаца. Конкретно ова фотографија је једна од традиционалнијих. У питању је играч који призива кишу.
And this is one of my favorite shots here. So you can look at this, and maybe you've even seen things like this. This is an expression of culture, right? And this is actually from his Degradation series. And what was most fascinating to me about this series is just, look at that little boy there, can you imagine? We can see that's a traditional Native American. Now I just want to change that guy's race. Just imagine if that's a black guy. So, "Honey, come here, let's get you a picture with the black guy." Right? Like, seriously, nobody would do this. It baffles the mind. And so Zig, being Indian, likewise it baffles his mind. His favorite photograph -- my favorite photograph of his, which I don't have in here -- is Indian taking picture of white people taking pictures of Indians.
А ова овде је једна од мојих омиљених фотографија. Погледајте, можда сте чак и виђали овакве ствари. Ово је приказ културе, је л' тако? Заправо, ово је из његове серије која се зове: Понижење. Оно што ми је највише очаравајуће у вези са овом серијом је, погледајте овог дечачића. Можете ли да замислите? Видимо да је у питању Индијанац. Сад бих хтела да му променим расу. Замислите да је у питању црнче. "Душо, дођи 'вамо, да се сликамо са црнчетом." Разумете? Мислим, стварно, нико то не би урадио. Такве ствари праве збрку у глави. Како је Зиг Индијанац, ово прави збрку и у његовој глави. Његова омиљена фотографија, моја омиљена његова фотографија, коју немам овде, је Индијанац који фотографише белце који фотографишу Индијанце.
(Laughter)
(Смех)
So I happen to be at dinner with this photographer, and he was talking with another photographer about a shooting that had occurred, and it was on an Indian Reservation. He'd taken his camera up there to photograph it, but when he got there, he discovered he couldn't do it. He just couldn't capture the picture. And so they were talking back and forth about this question. Do you take the picture or not? And that was fascinating to me as a game designer, because it never occurs to me, should I make the game about this difficult topic or not? Because we just make things that are fun or will make you feel fear, that visceral excitement. But every other medium does it.
Дакле, ето мене на вечери са овим фотографом. Причао је са једним другим фотографом у вези са фотографисањем у једном од индијанских резервата. Понео је са собом своју камеру да га фотографише међутим, када је стигао тамо, открио је да не може. Једноставно није могао да фотографише. Тако су они нашироко и надалеко дискутовали о овом питању. Фотографисати или не? За мене, као дизајнера игара, ово је било задивљујуће јер ми никада није пало на памет да ли би требало да направим игру на ову тешку тему или не? Зато што ми правимо ствари које су забавне или, знате, ствари које ће да вас уплаше или да, знате, пусте језу кроз кичму. Али сваки други медиј то ради.
So this is my kid. This is Maezza, and when she was seven years old, she came home from school one day, and like I do every single day, I asked her, "What did you do today?" So she said, "We talked about the Middle Passage."
Ово је моја ћерка. Зове се Меза и када је имала седам година, један дан је дошла из школе и, као што то радим сваки дан, питала сам је: "Шта сте радили данас?"
Now, this was a big moment. Maezza's dad is black, and I knew this day was coming. I wasn't expecting it at seven, I don't know why, but I wasn't.
На шта је она одговорила: "Причали смо о Средњем пролазу." Ово је био битан моменат. Мезин тата је црнац и знала сам да ће тај дан доћи. Нисам очекивала да то буде са њених седам година.
Anyways, so I asked her, "How do you feel about that?" So she proceeded to tell me, and so any of you who are parents will recognize the bingo buzzwords here. "The ships start in England, they come down from England, they go to Africa, they go across the ocean -- that's the Middle Passage part -- they come to America, where the slaves are sold," she's telling me. But Abraham Lincoln was elected president, and then he passed the Emancipation Proclamation, and now they're free.
Не знам зашто, али нисам. Како било, питала сам је: "Шта ти мислиш о томе?" Одговорила ми је, а ви који сте родитељи ћете препознати реч која пали лампицу у глави. Имамо бродове који полазе из Енглеске, долазе из Енглеске, иду до Африке, прелазе океан - то је тај Средњи пролаз - долазе до Америке где се продају робови, каже она мени. Али Абрахам Линколн бива изабран за председника, затим издаје Проглас о ослобађању робова и они су сада слободни. Пауза од неких десетак секунди.
Pause for about 10 seconds.
"Мама, могу ли да идем да се играм?"
"Can I play a game, Mommy?"
А ја помислим, то је то?
And I thought, that's it? And so, you know, this is the Middle Passage, this is an incredibly significant event, and she's treating it like, basically some black people went on a cruise, this is more or less how it sounds to her.
Знате, то је Средњи пролаз, невероватно битан догађај, а она на то практично гледа као да су тамо неки црнци отишли на крстарење.
(Laughter)
Мање-више, тако то њој звучи.
And so, to me, I wanted more value in this, so when she asked if she could play a game, I said, "Yes."
(Смех) Што се мене тиче, ја сам хтела нешто више од тога, па кад је питала да ли може да се игра, одговорила сам:
(Laughter)
"Да."
And so I happened to have all of these little pieces. I'm a game designer, so I have this stuff sitting around my house. I said, "Yeah, you can play a game," and I give her a bunch of these, and I tell her to paint them in different families. These are pictures of Maezza when she was -- God, it still chokes me up seeing these. So she's painting her little families. So then I grab a bunch of them and I put them on a boat. This was the boat, it was made quickly, obviously. And so the basic gist of it is, I grabbed a bunch of families, and she's like, "Mommy, but you forgot the pink baby and you forgot the blue daddy and you forgot all these other things." And she says, "They want to go." And I said, "Honey, no, they don't want to go. This is the Middle Passage, Nobody wants to go on the Middle Passage." So she gave me a look that only a daughter of a game designer would give a mother, and as we're going across the ocean, following these rules, she realizes that she's rolling pretty high, and she says to me, "We're not going to make it."
(Смех) Ја сам дизајнер игара и код куће имам ствари што ничему не служе. Рекла сам: "Да, можеш да се играш." Дала сам јој хрпу тих зезалица и рекла да их обоји и направи од њих породице. Ово су слике Мезе, боже, још ми стане кнедла у грлу кад их видим. Дакле, овде боји своје мале породице. Узела сам једну гомилицу и ставила их на брод. Ово је био тај брод. Види се да је склепан на брзину. (Смех) Суштина тога је да сам узела гомилу породица, а она ће на то: "Али, мама, заборавила си розе бебу и плавог тату и ове остале ствари." И додаје: "И они би да иду." Рекла сам јој: "Душо, не желе да иду. Ово је Средњи пролаз. Нико не жели да иде у Средњи пролаз." Затим ме је погледала онако како би само ћерка дизајнерке игара погледала своју мајку и док смо прелазиле океан, пратећи трасу, она схвата да се много љуљамо и каже ми: "Нећемо успети."
And she realizes, we don't have enough food, and so she asks what to do, and I say -- remember, she's seven -- "We can either put some people in the water or we can hope that they don't get sick and we make it to the other side." Just the look on her face came over -- now mind you this is after a month of -- this is Black History Month, right? After a month, she says to me, "Did this really happen?" And I said, "Yes." And so she said -- this is her brother and sister -- "If I came out of the woods, Avalon and Donovan might be gone." "Yes." "But I'd get to see them in America." "No." "But what if I saw them? Couldn't we stay together?" "So Daddy could be gone." "Yes." She was fascinated by this, and she started to cry, I started to cry, her father started to cry, and now we're all crying. He didn't expect to come home from work to the Middle Passage, but there it goes.
И схвата да, знате, немамо довољно хране и пита ме шта да радимо, на шта јој одговарам: "Па, можемо да" - сетите се, имала је седам година - "Можемо да гурнемо неке људе у воду или да се надамо да се неће разболети и тако ћемо успети да пређемо на другу страну." А она - тај израз на њеном лицу - рекла је - значи, ово се дешава након месец дана од - ово је Месец историје црнаца. Након месец дана каже ми: "Да ли се ово стварно догодило?" Рекла сам: "Да." А она ће: "Дакле, да сам ја дошла из шуме" - ово су њени брат и сестра - "Да сам дошла из шуме, Авалона и Донована можда не би било." "Да." "Али видела бих их у Америци." "Не." "А шта кад бих их видела? Зар не бисмо могли да останемо заједно?" "Па, ни тате не би било." "Не би." Толико је била изненађена да је почела да плаче, а онда сам ја почела да плачем, затим је њен отац почео да плаче и сада смо сви плакали. Он није очекивао да ће с посла право у Средњи пролаз али, шта је, ту је.
And so, we made this game, and she got it. She got it because she spent time with these people. It wasn't abstract stuff in a brochure or in a movie.
И тако, направисмо ту игру и она је схватила. Схватила је зато што је провела време са овим људима. То нису биле апстракције из брошуре или филма.
And so it was just an incredibly powerful experience. This is the game, which I've ended up calling "The New World," because I like the phrase. I don't think the New World felt too new worldly exciting to the people who were brought over on slave ships.
Било је то једно невероватно снажно искуство. Ово је игра, коју сам на крају назвала Нови свет, зато што ми се допала та фраза. Не верујем да се Нови свет осећао светски узбудљивим људима који су довезени бродовима за робове.
But when this happened, I saw the whole planet; I was so excited. I'd been making games for 20-some years, and then I decided to do it again. My history is Irish. So this is a game called "Síochán Leat." It's "peace be with you." It's the entire history of my family in a single game.
Када се ово десило, видела сам целу планету. Била сам тако узбуђена. Правила сам игре неких двадесетак година, а онда одлучила да то опет радим. Ја сам ирског порекла. Тако да сам ову игру назвала "Сиохан Лит" што значи "мир с тобом". Цела историја моје породице у једној игри.
I made another game called "Train." I was making a series of six games that covered difficult topics, and if you're going to cover a difficult topic, this is one you need to cover, and I'll let you figure out what that's about on your own.
Направила сам још једну игру која се зове "Воз". Направила сам серију од шест игара које се баве тешким питањима, а ако ћете да се бавите тешким питањем, ово морате да покријете, а пустићу вас да сами откријете о чему се ради.
And I also made a game about the Trail of Tears. This is a game with 50,000 individual pieces. I was crazy when I decided to start it, but I'm in the middle of it now. It's the same thing. I'm hoping that I'll teach culture through these games.
Такође, направила сам игру "Траг суза". То је игра са 50 000 појединачних фигура. Била сам луда када сам одлучила да је започнем, али сад сам већ на пола. Иста ствар.
And the one I'm working on right now, which is -- because I'm right in the middle of it, and these for some reason choke me up like crazy -- is a game called "Mexican Kitchen Workers." And originally, it was a math problem, more or less. Here's the economics of illegal immigration. And the more I learned about Mexican culture -- my partner is Mexican — the more I learned that, you know, for all of us, food is a basic need, and it is obviously with Mexicans, too, but it's much more than that. It's an expression of love. It's an expression of -- God, I'm totally choking up way more than I thought. I'll look away from the picture. It's an expression of beauty, it's how they say they love you. It's how they say they care, and you can't hear somebody talk about their Mexican grandmother without saying "food" in the first sentence. And so to me, this beautiful culture, this beautiful expression is something that I want to capture through games.
Надам се да ћу подучавати о култури путем ових игара. Затим, једна на којој тренутно радим је - зато што сам на пола, а ове ме из неког разлога јако потресу - је игра која се зове "Мексички кухињски радници". У суштини, у питању је решавање математичких проблема. Знате, економија илегалних имиграната. И што сам више учила о мексичкој култури - мој партнер је Мексиканац - више сам сазнавала да, знате, за све нас храна је основна потреба, наравно исто је и са Мексиканцима, али и више од тога. Она је израз љубави. Израз - господе, грцам више него што сам очекивала. Склонићу поглед са слике. Она је израз лепоте. Они тако кажу да вас воле. Тако кажу да брину и никада нећете чути некога да прича о својој баки Мексиканки, а да не помене храну у првој реченици. А мени, ова прелепа култура, овај прелепи израз је нешто што желим да ухватим у играма.
And so games, for a change, it changes how we see topics, it changes our perceptions about those people in topics, and it changes ourselves. We change as people through games, because we're involved, and we're playing, and we're learning as we do so.
А игре, с друге стране, мењају наш поглед на разна питања, мењају наше виђење људи из тих питања, и мењају нас саме. Као људи, мењамо се кроз игре, јер учествујемо и играмо, и учимо док то радимо.
Thank you.
Хвала вам. (Аплауз)