Chris Anderson asked me if I could put the last 25 years of anti-poverty campaigning into 10 minutes for TED. That's an Englishman asking an Irishman to be succinct.
Крис Андерсон ме праша дали би можел да ги сумирам последните 25 години од активизам против сиромаштијата во 10 минути за TED. Англичанец бара од Ирец да биде концизен.
(Laughter)
(Смеа)
I said, "Chris, that would take a miracle."
Јас му реков: „Крис, за тоа е потребно чудо.“
He said, "Bono, wouldn't that be a good use of your messianic complex?"
Тој рече: “Боно, зарем нема твојот месијански комплекс да биде од корист тука?„
So, yeah. Then I thought, let's go even further than 25 years. Let's go back before Christ, three millennia, to a time when, at least in my head, the journey for justice, the march against inequality and poverty really began. Three thousand years ago, civilization just getting started on the banks of the Nile, some slaves, Jewish shepherds in this instance, smelling of sheep shit, I guess, proclaimed to the Pharaoh, sitting high on his throne, "We, your majesty-ness, are equal to you."
Па, да. Потоа си помислив, наместо 25, ќе се навратам уште поназад. Ќе почнам пред Христос, пред три милениуми, време кога, барем според мене, борбата за правда и маршот против нееднаквост и сиромаштија навистина започнале. Пред три илјади години, со зачеток на цивилизацијата на бреговите од Нил, некои робови, еврејски овчари во овој случај, претпоставувам мирисајќи на овчи лајна, на фараонот кој седел на неговиот престол, му рекле: „Ние, Височество, сме еднакви со вас.“
And the Pharaoh replies, "Oh, no. You, your miserableness, have got to be kidding."
А фараонот им одговорил: „Ааа, не. Вие, ваше проклетство, мора да се зезате со мене.“
And they say, "No, no, that's what it says here in our holy book."
А тие му велат: „Не, не, така пишува овде во нашата света книга.“
Cut to our century, same country, same pyramids, another people spreading the same idea of equality with a different book. This time it's called the Facebook. Crowds are gathered in Tahrir Square. They turn a social network from virtual to actual, and kind of rebooted the 21st century. Not to undersell how messy and ugly the aftermath of the Arab Spring has been, neither to oversell the role of technology, but these things have given a sense of what's possible when the age-old model of power, the pyramid, gets turned upside down, putting the people on top and the pharaohs of today on the bottom, as it were. It's also shown us that something as powerful as information and the sharing of it can challenge inequality, because facts, like people, want to be free, and when they're free, liberty is usually around the corner, even for the poorest of the poor -- facts that can challenge cynicism and the apathy that leads to inertia, facts that tell us what's working and, more importantly, what's not, so we can fix it, facts that if we hear them and heed them could help us meet the challenge that Nelson Mandela made back in 2005, when he asked us to be that great generation that overcomes that most awful offense to humanity, extreme poverty, facts that build a powerful momentum.
Денес во нашиот век, истата земја, истите пирамиди, други луѓе ја шират истата идеја за еднаквост преку поинаква книга. Овој пат таа се вика Фејсбук. (бук=книга) Толпи се собрани на плоштадот Тахрир. Тие ја претворија социјалната мрежа од виртуелна во реална и може да се каже го рестартираа 21от век. Не сакам да го потценам хаосот и одвратноста непосредно по „Арапската пролет," ниту пак сакам да ја преценам улогата на технологијата, но овие случувања покажаа што е возможно кога прастариот модел на моќ, пирамидата, се превртува наопаку, ставајќи ги луѓето на врвот, а фараоните од денешницата на дното, како што и се случи. Ова исто така ни покажа дека нешто толку моќно, како што е споделувањето информации, може да ја разниша нееднаквоста, бидејќи фактите, како и луѓето, сакаат да бидат слободни, а кога се ослободени, човековата слобода е вообичаено на дофат, дури и за најсиромашните. Факти кои му се спротивставуваат на цинизмот и апатијата кои пак водат до инертност, факти кои ни кажуваат што функционира и многу поважно, што не функционира, за да можеме да го поправиме; факти коишто ако ги чуеме и послушаме можат да ни помогнат во постигнување на целта која Нелсон Мендела ја постави во 2005, кога побара од нас да бидеме таа голема генерација која ќе ја надмине најужасната навреда кон човештвото, екстремната сиромаштија - факти кои стануваат сè посилна движечка сила.
So I thought, forget the rock opera, forget the bombast, my usual tricks. The only thing singing today would be the facts, for I have truly embraced by inner nerd. So exit the rock star. Enter the evidence-based activist, the factivist.
Така, си реков, заборави на рокот, бомбастичните изрази, моите вообичаени трикови. Единственото нешто што ќе го пеам денеска се фактите, бидејќи вистински ја прифатив бубалицата во мене. Така излегувам од рок ѕвездата. Влегувам во активистот базиран на докази - фактивист.
Because what the facts are telling us is that the long, slow journey, humanity's long, slow journey of equality, is actually speeding up. Look at what's been achieved. Look at the pictures these data sets print. Since the year 2000, since the turn of the millennium, there are eight million more AIDS patients getting life-saving antiretroviral drugs. Malaria: There are eight countries in sub-Saharan Africa that have their death rates cut by 75 percent. For kids under five, child mortality, kids under five, it's down by 2.65 million a year. That's a rate of 7,256 children's lives saved each day. Wow. Wow. (Applause)
Бидејќи фактите ни кажуваат дека долгата и бавна борба, човековата долга и бавна борба за еднаквост, всушност се вжестува. Погледнете што е постигнато до сега. Погледнете што ни кажуваат податоците. Од 2000та па навака, од почетокот на новиот милениум, бројката на болни од СИДА кои примаат антиретровирална терапија се зголеми за 8 милиони. Маларија: Во осум земји од суб-сахарска Африка, смртната стапка е намалена за 75 проценти. Кај децата под 5 години, смртната стапка е намалена за 2.65 милиони годишно. Односно, секојдневно се спасуваат по 7,256 детски животи. Уау. Уау. (Аплауз)
Let's just stop for a second, actually, and think about that. Have you read anything anywhere in the last week that is remotely as important as that number? Wow. Great news. It drives me nuts that most people don't seem to know this news. Seven thousand kids a day. Here's two of them. This is Michael and Benedicta, and they're alive thanks in large part to Dr. Patricia Asamoah -- she's amazing -- and the Global Fund, which all of you financially support, whether you know it or not. And the Global Fund provides antiretroviral drugs that stop mothers from passing HIV to their kids. This fantastic news didn't happen by itself. It was fought for, it was campaigned for, it was innovated for. And this great news gives birth to even more great news, because the historic trend is this. The number of people living in back-breaking, soul-crushing extreme poverty has declined from 43 percent of the world's population in 1990 to 33 percent by 2000 and then to 21 percent by 2010. Give it up for that. (Applause) Halved. Halved.
Ајде да застанеме за момент и да размислиме за ова. Дали во текот на изминатата недела, прочитавте нешто што беше барем приближно толку важно како овој број? Уау. Одлични вести. Се нервирам бидејќи повеќето луѓе не го знаат овој факт. Седум илјади деца на ден. Еве две од нив. Ова се Мајкл и Бенедикта, и тие се живи, благодарение воглавно на Др. Патриша Асамоа - таа е неверојатна - и на Меѓународниот Фонд кој сите вие финансиски го поддржувате, без разлика дали сте свесни или не. А Глобалниот Фонд обезбедува антиретровирални лекови кои го спречуваат пренесувањето на ХИВ вирусот од мајките на нивните бебиња. Овие неверојатни работи не се случија сами по себе. За нив некој се борел, спроведувал кампањи, создавал иновации. А овие добри вести раѓаат уште повеќе добри вести, бидејќи еве ви го историскиот тренд. Бројот на луѓе кои живеат во најужасна и екстремна сиромаштија е намален од 43 проценти од светското население во 1990та на 33 проценти до 2000та, а потоа на 21 процент до 2010та. Еден аплауз за ова. (Аплауз) Преполовен. Преполовен.
Now, the rate is still too high -- still too many people unnecessarily losing their lives. There's still work to do. But it's heart-stopping. It's mind-blowing stuff. And if you live on less than $1.25 a day, if you live in that kind of poverty, this is not just data. This is everything. If you're a parent who wants the best for your kids -- and I am -- this rapid transition is a route out of despair and into hope. And guess what? If the trajectory continues, look where the amount of people living on $1.25 a day gets to by 2030. Can't be true, can it? That's what the data is telling us. If the trajectory continues, we get to, wow, the zero zone. For number-crunchers like us, that is the erogenous zone, and it's fair to say that I am, by now, sexually aroused by the collating of data. So virtual elimination of extreme poverty, as defined by people living on less than $1.25 a day, adjusted, of course, for inflation from a 1990 baseline. We do love a good baseline. That's amazing.
Но, стапката е сè уште превисока - сè уште премногу луѓе непотребно ги губат своите животи. Сè уште има работа. Но ова е зачудувачка ствар. И ако живееш на помалку од 1.25 долари на ден, ако живееш во таква сиромаштија, тогаш ова не се само податоци. Ова е сè. Ако сте родител кој го посакува најдоброто за своите деца - а јас сум - тогаш оваа молскавична транзиција е пат од очај кон надеж. И погодете што? Ако продолжи овој тренд, погледнете на колку ќе се намали бројот на луѓе кои живеат со 1,25 долари на ден до 2030та. Дали е тоа возможно? Ете што ни кажуваат податоците. Ако трендот продолжи вака ќе стигнеме до.. уау.. нулата. За љубители на бројки, како нас, тоа е ерогената зона, и може да се каже дека јас сум, до сега, сексуално возбуден од податоциве. Значи, целосно искоренување на екстремната сиромаштија, дефинирана како луѓе кои живеат со помалку од $1,25 на ден, коригирана, секако - за инфлацијата од 1990та како основа. Ние обожаваме добра основа, зарем не? Тоа е неверојатно.
Now I know that some of you think this progress is all in Asia or Latin America or model countries like Brazil -- and who doesn't love a Brazilian model? -- but look at sub-Saharan Africa. There's a collection of 10 countries, some call them the lions, who in the last decade have had a combination of 100 percent debt cancellation, a tripling of aid, a tenfold increase in FDI -- that's foreign direct investment -- which has unlocked a quadrupling of domestic resources -- that's local money -- which, when spent wisely -- that's good governance -- cut childhood mortality by a third, doubled education completion rates, and they, too, halved extreme poverty, and at this rate, these 10 get to zero too. So the pride of lions is the proof of concept.
Некои од вас ќе речат дека овој напредок е само во Азија или Латинска Америка или во модел земјите како Бразил - а кој не сака бразилски модели? - но погледнете ја суб-сахарска Африка. Има група од 10 земји - некои ги нарекуваат "лавовите" - кои во последната деценија успеаја целосно да го исплатат државниот долг, добија огромна помош, имаат десетоструко зголемување на директните странски инвестиции кои пак предизвикаа четвороструко зголемување на домашните ресурси т.е. локалните пари - кои, кога потрошени мудро т.е. добра политика - ја намалија детската смртност за една третина, ја дуплираа стапката на образованост и ја преполовија екстремната сиромаштија, а ако продолжат вака, и овие 10 земји ќе дојдат до нулата. Значи гордоста на лавовите е доказ за еден успешен концепт.
There are all kinds of benefits to this. For a start, you won't have to listen to an insufferable little jumped-up Jesus like myself. How about that? (Applause)
Има и други поволности од ова. За почеток, не ќе морате да ги слушате неподносливите и по малку арогантни Исуси како мене. Што велите на тоа? (Аплауз)
And 2028, 2030? It's just around the corner. I mean, it's about three Rolling Stones farewell concerts away. (Laughter) I hope. I'm hoping. Makes us look really young.
А 2028, 2030? Еве ги кај се. Мислам, уште три проштални концерти на Ролинг Стоунс. (Смеа) Се надевам. Нè прави да изгледаме многу млади.
So why aren't we jumping up and down about this? Well, the opportunity is real, but so is the jeopardy. We can't get this done until we really accept that we can get this done. Look at this graph. It's called inertia. It's how we screw it up. And the next one is really beautiful. It's called momentum. And it's how we can bend the arc of history down towards zero, just doing the things that we know work.
Тогаш зошто не скокаме од радост поради ова? Па, шансата е реална, но реален е, и ризикот. Не можеме да успееме во ова, сè додека не прифатиме дека можеме да успееме. Погледнете го овој график. Се вика инерција. Покажува како ја зезнавме работата. А следниот е навистина убав. Се вика движечка сила. Ни покажува како да го свиткаме лакот на историјата надолу кон нулата, едноставно правејќи го она што знаеме дека функционира.
So inertia versus momentum. There is jeopardy, and of course, the closer you get, it gets harder. We know the obstacles that are in our way right now, in difficult times. In fact, today in your capital, in difficult times, some who mind the nation's purse want to cut life-saving programs like the Global Fund. But you can do something about that. You can tell politicians that these cuts [can cost] lives.
Значи инерција наспроти движечка сила. Постои ризик, и секако, колку сте поблиску, толку е сè потешко. Ги знаеме пречките кои се наоѓаат на патот, сега, во овие тешки времиња. Всушност, денес во вашиот главен град, некои луѓе кои се загрижени за чантата на државата, сакаат да ги укинат програмите кои спасуваат животи, како Глобалниот Фонд. Но вие можете да сторите нешто околу тоа. Можете да им кажете на политичарите дека овие укинувања чинат животи.
Right now today, in Oslo as it happens, oil companies are fighting to keep secret their payments to governments for extracting oil in developing countries. You can do something about that too. You can join the One Campaign, and leaders like Mo Ibrahim, the telecom entrepreneur. We're pushing for laws that make sure that at least some of the wealth under the ground ends up in the hands of the people living above it.
Баш сега, во Осло, нафтените компании се борат да не излезе во јавност, фактот дека им плаќале пари на владите за да можат да вадат нафта во неразвиените земји. И во врска со ова можете да направите нешто. Можете да се приклучите на "One Campaign" движењето и на лидерите како Мо Ибрахим, телеком претприемачот. Ние се бориме за воведување на закони кои ќе осигураат барем малку од богатството под земја да заврши во рацете на луѓето кои живеат над него.
And right now, we know that the biggest disease of all is not a disease. It's corruption. But there's a vaccine for that too. It's called transparency, open data sets, something the TED community is really on it. Daylight, you could call it, transparency. And technology is really turbocharging this. It's getting harder to hide if you're doing bad stuff.
А денеска знаеме дека најголемата болест од сите не е болест. Тоа е корупцијата. Но има вакцина и против тоа. Се вика транспарентност, отворен пристап до податоци, нешто за што TED заедницата се залага. Можете да го наречете, транспарентност на дневна светлина. А технологијата навистина помага во ова. Сè потешко е да се скриете ако правите лоши работи.
So let me tell you about the U-report, which I'm really excited about. It's 150,000 millennials all across Uganda, young people armed with 2G phones, an SMS social network exposing government corruption and demanding to know what's in the budget and how their money is being spent. This is exciting stuff.
Дозволете ми да ви кажам за ЈУ-извештајот за кој сум многу возбуден. Се работи за 150,000 млади, распространети низ Уганда вооружени со 2ЏИ телефони и со СМС социјална мрежа која ја открива владината корупција, ја истражува состојбата во државниот буџет и воедно како се трошат нивните пари. Ова е возбудливо.
Look, once you have these tools, you can't not use them. Once you have this knowledge, you can't un-know it. You can't delete this data from your brain, but you can delete the cliched image of supplicant, impoverished peoples not taking control of their own lives. You can erase that, you really can, because it's not true anymore. (Applause)
Видете, откако ќе дојдете до овие алатки, невозможно е, а да не ги користите. Штом еднаш го стекнете знаењето, не можете да го однезнаете. Не можете да ги избришете овие податоци од вашиот мозок, но можете да го избришете стереотипот за слаби, сиромашни нации кои се неспособни да управуваат со своите животи. Можете да го избришете тоа, навистина можете, бидејќи повеќе не е така. (Аплауз)
It's transformational. 2030? By 2030, robots, not just serving us Guinness, but drinking it. By the time we get there, every place with a rough semblance of governance might actually be on their way.
Ова е револуционерно. 2030? До 2030, роботи, не само ќе што нè служат Гинис пиво, но и ќе го пијат. Додека да стигнеме до таму, ќе мораме да се избориме против коруптивните влади кои ни стојат на патот.
So I'm here to -- I guess we're here to try and infect you with this virtuous, data-based virus, the one we call factivism. It's not going to kill you. In fact, it could save countless lives. I guess we in the One Campaign would love you to be contagious, spread it, share it, pass it on. By doing so, you will join us and countless others in what I truly believe is the greatest adventure ever taken, the ever-demanding journey of equality. Could we really be the great generation that Mandela asked us to be? Might we answer that clarion call with science, with reason, with facts, and, dare I say it, emotions? Because as is obvious, factivists have feelings too.
Значи јас сум овде - ние сме овде - да се обидеме да ве инфицираме со овој виртуозен, вирус базиран на факти, вирус кој го нарекуваме фактивизам. Нема да ве убие. Туку може да спаси неброени животи. Ние во "One Campaign" движењето би сакале да бидете заразни, да го ширите, споделувате, да го пренесете. Преку тоа, ќе ни се приклучите нам и на безброј други во она што јас верувам е најголемата авантура било кога започната - постојаната борба за глобална еднаквост. Дали сме навистина големата генерација како што рече Мендела? Можеме ли да одговориме на тој повик со наука со разум, со факти и, ќе се осмелам да кажам, со емоции? Бидејќи како што се гледа и фактивистите имаат чувства.
I'm thinking of Wael Ghonim, though. Some of you know him. He set up one of the Facebook groups behind the Tahrir Square in Cairo. He got thrown in jail for it, but I have his words tattooed on my brain.
Впрочем, мислам на Ваел Гоним. Некои од вас го знаат. Тој ја започна една од фејсбук групите одговорни за протестот на плоштадот Тахрир во Каиро. Беше фрлен во затвор поради тоа, но неговите зборови ги имам истетовирано на мојот мозок.
"We are going to win because we don't understand politics. We are going to win because we don't play their dirty games. We are going to win because we don't have a party political agenda. We are going to win because the tears that come from our eyes actually come from our hearts. We are going to win because we have dreams, and we're willing to stand up for those dreams."
„Ќе победиме бидејќи ние не се разбираме од политика. Ќе победиме бидејќи ние не ги играме нивните валкани игри. Ќе победиме бидејќи ние немаме политичка агенда. Ќе победиме бидејќи солзите кои течат од нашите очи всушност течат од нашите срца. Ќе победиме бидејќи имаме соништа и спремни сме да застанеме во име на тие соништа.“
Wael is right. We're going to win if we work together as one, because the power of the people is so much stronger than the people in power.
Ваел е во право. Ќе победиме ако работиме како едно, бидејќи моќта на луѓето е многу посилна од онаа на власта.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause) Thank you so much. (Applause)
(Аплауз) Ви благодарам многу. (Аплауз)