I'm just going to play a brief video clip.
Ќе ви пуштам краток видео клип.
Video: On the fifth of December 1985, a bottle of 1787 Lafitte was sold for 105,000 pounds -- nine times the previous world record. The buyer was Kip Forbes, son of one of the most flamboyant millionaires of the 20th century. The original owner of the bottle turned out to be one of the most enthusiastic wine buffs of the 18th century. Château Lafitte is one of the greatest wines in the world, the prince of any wine cellar.
Видео:50,000 фунти. На 5ти Декември 1985, шише од 1787 Лафит беше продадено за 105,000 фунти -- 9 пати повеќе од претходниот светски рекорд. Г-дин Форбс. Купувач беше Кип Форбс, син на еден од најбоемските милионери на 20иот век. Оригиналниот сопственик на шишето се испостави дека е еден од најголемите вински ентузијасти на 18иот век. Шато Лафит е едно од најдобрите вина во светот, принцот во секоја винска визба.
Benjamin Wallace: Now, that's about all the videotape that remains of an event that set off the longest-running mystery in the modern wine world. And the mystery existed because of a gentleman named Hardy Rodenstock. In 1985, he announced to his friends in the wine world that he had made this incredible discovery. Some workmen in Paris had broken through a brick wall, and happened upon this hidden cache of wines -- apparently the property of Thomas Jefferson. 1787, 1784. He wouldn't reveal the exact number of bottles, he would not reveal exactly where the building was and he would not reveal exactly who owned the building. The mystery persisted for about 20 years.
Бенџамин Валас : Ова беше речиси целиот видеоматријал кој постои околу настан кој ја отпочна најдолготрајната мистерија во модерниот свет на виното. Мистеријата постоеше поради господинот кој се викаше Харди Роденсток. Во 1985, тој им најави на неговите пријатели од светот на виното дека му се случило неверојатно откритие. Некои работници во Париз пробиле низ ѕид, и наишле на скриена визба за вино -- под претпоставка дека се на Томас Џеферсон. 1787, 1784 Не сакаше да го открие точниот број на шишиња, и не сакаше да открие каде точно е зградата ниту кој бил сопственикот на зградата. Мистеријата опстојуваше околу 20 години.
It finally began to get resolved in 2005 because of this guy. Bill Koch is a Florida billionaire who owns four of the Jefferson bottles, and he became suspicious. And he ended up spending over a million dollars and hiring ex-FBI and ex-Scotland Yard agents to try to get to the bottom of this. There's now ample evidence that Hardy Rodenstock is a con man, and that the Jefferson bottles were fakes.
Конечно почна да се открива во 2005 поради овој човек. Бил Коч е милијардер од Флорида кој поседува 4 од Џеферсоновите шишиња, и почна да станува сомничав. И на крајот заврши со потрошени повеќе од милион долари и најмување на екс-ФБИ и екс-Скотланд Јард агенти за да дојдат до дното на мистеријата. Сега има многу докази дека Харди Роденсток е измамник, и дека Џеферсоновите шишиња биле лажни.
But for those 20 years, an unbelievable number of really eminent and accomplished figures in the wine world were sort of drawn into the orbit of these bottles. I think they wanted to believe that the most expensive bottle of wine in the world must be the best bottle of wine in the world, must be the rarest bottle of wine in the world. I became increasingly, kind of voyeuristically interested in the question of you know, why do people spend these crazy amounts of money, not only on wine but on lots of things, and are they living a better life than me?
Но за тие 20 години, неверојатен број на навистина еминентни и докажани личности од светот на виното беа вовлечени во орбитата на овие шишиња. Мислам дека сакаа да веруваат во тоа дека најскапото шише вино на светот мора да е најдоброто шише вино на светот, мора да е најреткото шише вино на светот. Почнав се повеќе , на некој воајеристички начин да се интересирам за ова прашање, знаете, зошто луѓето ги даваат овие луди суми на пари не само за вино туку и за многу други работи, и дали тие живеат подобар живот од мојот ?
So, I decided to embark on a quest. With the generous backing of a magazine I write for sometimes, I decided to sample the very best, or most expensive, or most coveted item in about a dozen categories, which was a very grueling quest, as you can imagine.
Така, решив да се впуштам во предизвик. Со огромна подршка на списанието за кое пишувам понекогаш, решив да ги пробам најдобрите, или најскапите, или највосхитуваните работи во повеќе категори, што беше многу неблагодарен предизвик, како што си претставувате.
(Laughter)
(Смеа)
This was the first one. A lot of the Kobe beef that you see in the U.S. is not the real thing. It may come from Wagyu cattle, but it's not from the original, Appalachian Hyogo Prefecture in Japan. There are very few places in the U.S. where you can try real Kobe, and one of them is Wolfgang Puck's restaurant, Cut, in Los Angeles. I went there, and I ordered the eight-ounce rib eye for 160 dollars. And it arrived, and it was tiny. And I was outraged. It was like, 160 dollars for this? And then I took a bite, and I wished that it was tinier, because Kobe beef is so rich. It's like foie gras -- it's not even like steak. I almost couldn't finish it. I was really happy when I was done.
Ова беше првиот. Многу од Кобе Говедското месо кое го гледате во САД не е вистинско. Можеби потекнува од Вагју говеда, но тоа не е од оригиналната, Апалачка Хјого префектура во Јапонија. Има само неколку места во САД каде може да пробате вистинско Кобе, и едно од нив е во ресторанот на Волфганг Пак, CUT, во Лос Анџелес. Отидов таму, и го нарачав 225 грамскиот стек за 160 долари. И кога пристигна, беше малечок. И јас бев вџашен. Бев, 160 долари за ова ?! И тогаш го пробав, и посакав да беше помал, бидејќи Кобе говедското е толку богато. Личи на паштета од патка -- дури не личи на стек. И речиси да не го дојадов. Многу бев среќен кога успеав да го изедам.
(Laughter)
(Смеа)
Now, the photographer who took the pictures for this project for some reason posed his dog in a lot of them, so that's why you're going to see this recurring character. Which, I guess, you know, communicates to you that I did not think that one was really worth the price.
Сега, фотографот кој ги правеше сликите за проектов од некоја причина го постави своето куче да позира во нив, и затоа ќе го гледате истиов лик кој ќе се повторува. Ова, претпоставувам , ви кажува дека не мислев дека е вредно за цената.
White truffles. One of the most expensive luxury foods by weight in the world. To try this, I went to a Mario Batali restaurant in Manhattan -- Del Posto. The waiter, you know, came out with the white truffle knob and his shaver, and he shaved it onto my pasta and he said, you know, "Would Signore like the truffles?" And the charm of white truffles is in their aroma. It's not in their taste, really. It's not in their texture. It's in the smell. These white pearlescent flakes hit the noodles, this haunting, wonderful, nutty, mushroomy smell wafted up. 10 seconds passed and it was gone. And then I was left with these little ugly flakes on my pasta that, you know, their purpose had been served, and so I'm afraid to say that this was also a disappointment to me. There were several -- several of these items were disappointments.
Бели тартуфи. Една од најскапите луксузни храни по тежина на светот. За да го пробам ова, отидов во ресторанот на Марио Батали во Менхетн -- Дел Посто. Келнерот, знате, дојде со топче бела тартуфа и со мало ренде,и го изренда на моите тестенини и рече, знаете, „Дали господинот би сакал тартуфи ?“ Шармот на белите тартуфи е во нивната арома. Не е во нивниот вкус. Не е во нивната текстура. Тоа е во нивниот мирис. Овие бисерни снегулки кога ќе паднат на тестенините, тој прекрасен мирис на лешник, печурки се издигна. После 10 секунди се изгуби. И ми останаа само грдите снегулки на мојата тестенина, знаете, нивната улога пројде, и се плашам дека и ова истотака беше разочарување за мене. Имаше неколку -- неколку од овие работи беа разочарување.
(Laughter)
(Смеа)
Yeah. The magazine wouldn't pay for me to go there.
Да. Списанието не сакаше да плати за да одам овде.
(Laughter)
(Смеа)
They did give me a tour, though. And this hotel suite is 4,300 square feet. It has 360-degree views. It has four balconies. It was designed by the architect I.M. Pei. It comes with its own Rolls Royce and driver. It comes with its own wine cellar that you can draw freely from. When I took the tour, it actually included some Opus One, I was glad to see. 30,000 dollars for a night in a hotel.
Но ми направија тура. И овој апартман е 4,300 квадратни фити. има поглед од 360 степени. има 4 балкони. и беше дизајниран од архитектот И.М Пеи. Доаѓа со сопствен Ролс Ројс и возач. има сопстевена визба за вино од која можете слободно да пиете. Кога ми ја правеа турата, имаше вклучено и малку Опус Оне, што ми беше мило да го видам. 30,000 долари за една вечер во хотелот.
This is soap that's made from silver nanoparticles, which have antibacterial properties. I washed my face with this this morning in preparation for this. And it, you know, tickled a little bit and it smelled good, but I have to say that nobody here has complimented me on the cleanliness of my face today.
Ова е сапун што е направен од сребрени наночестички, кои имаат антибактериски карактеристики. Го измив лицето ова утро кога се спремав за говорот. И, знаете, малку скокоткаше и мирисаше добро, но морам да кажам дека никој овде не ми даде комплимент за чистината на моето лице денес.
(Laughter)
(Смеа)
But then again, nobody has complimented me on the jeans I'm wearing. These ones GQ did spring for -- I own these -- but I will tell you, not only did I not get a compliment from any of you, I have not gotten a compliment from anybody in the months that I have owned and worn these. I don't think that whether or not you're getting a compliment should be the test of something's value, but I think in the case of a fashion item, an article of clothing, that's a reasonable benchmark. That said, a lot of work goes into these. They are made from handpicked organic Zimbabwean cotton that has been shuttle loomed and then hand-dipped in natural indigo 24 times. But no compliments.
Но исто така, никој не ми даде комплимент за фармерките што ги носам. За овие GQ ги претстави во пролетната колекција -- и ги поседувам овие -- но ќе ви кажам, не само што не добив комплимент од никој од вас, немам добиено комплимент од никој во месеците откако ги купив и носев овие. Не мислам дека добивањето комплимент треба да е тест за вредноста на нештата, но мислам во случај на моден детал, или дел од облека, тоа е разумна оценка. Без разлика, многу работа е извршена на фармерките. направени се од рачно собиран органски памук од Зимбабве кој е специјално преден и потоа рачно потопен во природно индиго 24 пати. Но нема комплименти.
(Laughter)
(Смеа)
Thank you.
Благодарам.
Armando Manni is a former filmmaker who makes this olive oil from an olive that grows on a single slope in Tuscany. And he goes to great lengths to protect the olive oil from oxygen and light. He uses tiny bottles, the glass is tinted, he tops the olive oil off with an inert gas. And he actually -- once he releases a batch of it, he regularly conducts molecular analyses and posts the results online, so you can go online and look at your batch number and see how the phenolics are developing, and, you know, gauge its freshness. I did a blind taste test of this with 20 people and five other olive oils. It tasted fine. It tasted interesting. It was very green, it was very peppery. But in the blind taste test, it came in last. The olive oil that came in first was actually a bottle of Whole Foods 365 olive oil which had been oxidizing next to my stove for six months.
Армандо Мани е поранешен филмаџија кој произведува маслиново масло од маслинка која расте само на една падина во Тоскана. И вложува многу труд да го заштити маслиновото масло од оксидирање и светлина. користи тесни шишиња, стаклото е обоено, и го дополнува со инертен гас над маслото. и всушност -- штом ќе испрати пратка од шишиња, регуларно прави молекуларна анализа и ги поставува резултатите онлајн, за да можете да одите онлајн и да го најдете вашиот број на пратка и да видите точно како се развиваат фенолите. и , знаете, да ја одредите свежината. Направивме тест на ова масло со 20 луѓе и 5 други маслинови масла. Имаше убав вкус. Имаше интересен вкус. Беше многу зелено, и со многу бибер. но на тестот, испадна последно. Маслиновото масло што беше прво беше шише од Whole Foods 365 маслиново масло кое оксидираше покрај мојата рингла 6 месеци.
(Laughter)
(Смеа)
A recurring theme is that a lot of these things are from Japan -- you'll start to notice.
Повторувачка тема е дека многу од овие работи се од Јапонија -- Како што ќе забележите.
I don't play golf, so I couldn't actually road test these, but I did interview a guy who owns them. Even the people who market these clubs -- I mean, they'll say these have four axis shafts which minimize loss of club speed and thereby drive the ball farther -- but they'll say, look, you know, you're not getting 57,000 dollars worth of performance from these clubs. You're paying for the bling, that they're encrusted with gold and platinum. The guy who I interviewed who owns them did say that he's gotten a lot of pleasure out of them, so ...
Не играм голф, така што не можев да ги пробам во реалност овие, но интервјуирав човек кој ги поседува. Дури и луѓето кои ги продаваат палките -- ќе кажат дека овие имаат жлебови по четири оски кои ја минимизираат загубата на брзина и заради тоа овозможуваат подалечни удари -- но знаат да кажат, видете, не добивате перформанси вредни 57,000 долари од овие палки. Плаќате за брендот и сјајот, затоа што тие се обложени со злато и платина. Човекот кој го интервјуирав и кој ги поседува рече дека му причиниле многу задоволство, па...
Oh, yeah, you know this one? This is a coffee made from a very unusual process. The luwak is an Asian Palm Civet. It's a cat that lives in trees, and at night it comes down and it prowls the coffee plantations. And apparently it's a very picky eater and it, you know, hones in on only the ripest coffee cherries. And then an enzyme in its digestive tract leeches into the beans, and people with the unenviable job of collecting these cats' leavings then go through the forest collecting the, you know, results and processing it into coffee -- although you actually can buy it in the unprocessed form. That's right.
Ах да, ги знаете овие ? Ова е кафе направено на многу необичен начин. Лувакот е азиски цивет кој живее на палми. тоа е мачка која живее на дрвја, и навечер се симнува и оди по плантажите за кафе. И очигледно е многу пребирлива во јадењето, се фокусира само на најзрелите зрна кафе. И тогаш ензим кој се наоѓа во нејзиниот дигестивен тракт се внесува во зрната, и луѓе чија работа воопшто не е за завидување го пребаруваат изметот шетајќи низ шумата прибирајќи ги, знаете, резултатите и ги процесираат во кафе -- Иако можете да го купите и во оригиналната не процесирана форма. Точно
Unrelatedly --
Неповрзано со ова --
(Laughter)
(Смеа)
Japan is doing crazy things with toilets.
во Јапонија се прават луди работи со тоалетните шољи.
(Laughter)
(Смеа)
There is now a toilet that has an MP3 player in it. There's one with a fragrance dispenser. There's one that actually analyzes the contents of the bowl and transmits the results via email to your doctor. It's almost like a home medical center -- and that is the direction that Japanese toilet technology is heading in. This one does not have those bells and whistles, but for pure functionality it's pretty much the best -- the Neorest 600. And to try this -- I couldn't get a loaner, but I did go into the Manhattan showroom of the manufacturer, Toto, and they have a bathroom off of the showroom that you can use, which I used. It's fully automated -- you walk towards it, and the seat lifts. The seat is preheated. There's a water jet that cleans you. There's an air jet that dries you. You get up, it flushes by itself. The lid closes, it self-cleans. Not only is it a technological leap forward, but I really do believe it's a bit of a cultural leap forward. I mean, a no hands, no toilet paper toilet. And I want to get one of these.
Сега има нова Тоалетна шоља со МP3 свирач на неа. Има една со вграден парфем. Има една која всушност ја анализира содржината на шољата и ги испраќа резултатите преку електронска порака на доктор. нешто како домашен медицински центар -- и тоа е насоката во која се движи Јапонската тоалетна технологија. Оваа ги нема сите можни функционалности, но од чисто функцонална страна е речиси најдобра -- Неорест 600. И за да ја пробам -- не можев да добијам на заем, но отидов во салонот на производителот, Тото, во Менхетн, и имаат купатило во салонот каде може да го пробате, што и направив. Потполно е автоматизирано -- кога му се доближувате, седиштето се подига. Седиштето е претходно загреано . Има воден млаз кој ве мие. има воздушен млаз кој ве суши. Кога ќе станете, само пушта вода. капакот се затвора, и само се чисти. Не само што е технолошки скок напред, но исто така верувам дека е и културен скок напред. мислам, без раце, без тоалетна хартија. И сакам едно од нив.
(Laughter)
(Смеа)
This was another one I could not get a loaner of. Tom Cruise supposedly owns this bed. There's a little plaque on the end that, you know, each buyer gets their name engraved on it.
Еве уште едно нешто кое не можев да го добијам на заем. Том Круз наводно поседува ваков кревет. Има мала плочка на едниот крај каде, знаете, е изгравирано името на секој купувач.
(Laughter)
(Смеа)
To try this one, the maker of it let me and my wife spend the night in the Manhattan showroom. Lights glaring in off the street, and we had to hire a security guard and all these things. But anyway, we had a great night's sleep. And you spend a third of your life in bed. I don't think it's that bad of a deal.
За да го пробаме ова, производителот на мене и мојата сопруга ни дозволи да преспиеме во нивниот продажен салон во Менхетн. Светлата влегуваат од улицата, и моравме да најмиме чувар и сите тие работи. Но како и да е, имавме прекрасен сон. А минуваме една третина од животот во кревет. Не мислам дека е толку лоша зделка.
(Laughter)
(Смеа)
This was a fun one. This is the fastest street-legal car in the world and the most expensive production car. I got to drive this with a chaperone from the company, a professional race car driver, and we drove around the canyons outside of Los Angeles and down on the Pacific Coast Highway. And, you know, when we pulled up to a stoplight the people in the adjacent cars kind of gave us respectful nods. And it was really amazing. It was such a smooth ride. Most of the cars that I drive, if I get up to 80 they start to rattle. I switched lanes on the highway and the driver, this chaperone, said, "You know, you were just going 110 miles an hour." And I had no idea that I was one of those obnoxious people you occasionally see weaving in and out of traffic, because it was just that smooth. And if I was a billionaire, I would get one.
Ова беше забавно. Ова е најбрзата кола која е легално да се вози на патишатата во светот. и најскапата кола во производство. Ми дозволија да ја возам со придружник од фирмата, кој е професионален тркач со автомобили, и се возевме низ кањоните надвор од Лос Анџелес и по пацифичкиот крајбрежен автопат. И, знаете, кога ќе застаневме на семафор луѓето во соседните коли некако , ги климаа главите со почит. Беше вистина извонредно. Имаше прекрасно глатко возење. Повеќето од коли што ги возам, ако одам повеќе од 80 почнуваат да се тресат. Сменив лента на автопатот и возачот, придружникот, рече, „Знаете, возите со 110 милји на час.“ И навистина немав престава дека всушност бев еден од оние неподносливи луѓе кои понекогаш ги гледате како одат низ сообраќајот лево десно, бидејќи беше толку прекрасно. И да бев милијардер, ќе купев една.
(Laughter)
(Смеа)
This is a completely gratuitous video I'm just going to show of one of the pitfalls of advanced technology. This is Tom Cruise arriving at the "Mission: Impossible III" premiere. When he tries to open the door, you could call it "Mission: Impossible IV."
Ова е сосема бесплатно видео коешто ќе ви го прикажам за некои од замките на напредната технологија. Ова е Том Круз како пристига на премиерата на „Невозможна Мисија III“ Кога ќе се обиде да ја отвори вратата, може да го наречете „Невозможна Мисија IV".
There was one object that I could not get my hands on, and that was the 1947 Cheval Blanc. The '47 Cheval Blanc is probably the most mythologized wine of the 20th century. And Cheval Blanc is kind of an unusual wine for Bordeaux in having a significant percentage of the Cabernet Franc grape. And 1947 was a legendary vintage, especially in the right bank of Bordeaux. And just together, that vintage and that chateau took on this aura that eventually kind of gave it this cultish following. But it's 60 years old. There's not much of it left. What there is of it left you don't know if it's real -- it's considered to be the most faked wine in the world. Not that many people are looking to pop open their one remaining bottle for a journalist.
Имаше една работа до која никако не можев да дојдам, а тоа беше 1947 Шевал Бланк. Шевал Бланк од '47 е веројатно најмистифицираното вино на 20иот век. И Шевал Бланк е необичен вид на Бордо виното по тоа што има голем процент на гроздови од Каберне Франк. А 1947 е легендарна реколта, посебно од десниот брег на Бордо. и двете заедно, таа реколта и таа страна добија таква аура што евентуално придонесе да има речиси култен однос. Но веќе е 60 години старо. И нема многу останато. Она малку што е останато не знаете дали е вистинско -- се смета дека е едно од најфалсификуваните вина на светот. И не многу луѓе се заинтересирани да си ги отворат нивните останати едно до две шишиња за некојси новинар.
So, I'd about given up trying to get my hands on one of these. I'd put out feelers to retailers, to auctioneers, and it was coming up empty. And then I got an email from a guy named Bipin Desai. Bipin Desai is a U.C. Riverside theoretical physicist who also happens to be the preeminent organizer of rare wine tastings, and he said, "I've got a tasting coming up where we're going to serve the '47 Cheval Blanc." And it was going to be a double vertical -- it was going to be 30 vintages of Cheval Blanc, and 30 vintages of Yquem. And it was an invitation you do not refuse. I went.
Така речиси се откажав пробувајќи да најдам едно шише од тоа вино. Се обидов со препродавачи, со аукционери, ама немаше резултат. И тогаш добив емаил од еден човек со име Бипин Десаи. Бипин Десаи е теоретски физичар од Универзитетот Риверсајд кој како што се испостави е главен организатор за пробувања на ретки вина, и ми рече, „имам закажано дегустирање во скоро време каде ќе сервираме Шевал Бланк“'. И требаше да бидат две вертикали -- ќе имаше 30 реколти од Шевал Бланк, и 30 реколти од Иквем. И тоа беше понуда што не се одбива. Отидов.
It was three days, four meals. And at lunch on Saturday, we opened the '47. And you know, it had this fragrant softness, and it smelled a little bit of linseed oil. And then I tasted it, and it, you know, had this kind of unctuous, porty richness, which is characteristic of that wine -- that it sort of resembles port in a lot of ways. There were people at my table who thought it was, you know, fantastic. There were some people who were a little less impressed. And I wasn't that impressed. And I don't -- call my palate a philistine palate -- so it doesn't necessarily mean something that I wasn't impressed, but I was not the only one there who had that reaction. And it wasn't just to that wine. Any one of the wines served at this tasting, if I'd been served it at a dinner party, it would have been, you know, the wine experience of my lifetime, and incredibly memorable. But drinking 60 great wines over three days, they all just blurred together, and it became almost a grueling experience.
Траеше 3 дена, по 4 оброци. И на ручек во Саботата, ја отворивме '47. И знаете, ја имаа таа миризлива мекост, и малку мирисаше и на ленено масло. Потоа го пробав, и ја имаше таа карактеристична богатост како порто, што е карактеристика на ова вино -- заради што и потсеќа на порто на многу начини. Имаше луѓе на мојата маса кои мислеа дека е, знаете, фантастично. Имаше луѓе кои беа помалку импресионирани. А јас не бев којзнае колку импресиониран. И јас не -- можете да го наречете моето непце примитивно -- така да не значи многу ако не сум импресиониран, но не бев единствениот кој реагираше на тој начин. И не беше само на тоа вино. Сите вина кои ги послужија на ова пробување, ако ме послужеа на вечера, ќе беше, знаете, најпрекрасното винско искуство, вистински незаборавно. Но после испивање на 60 одлични вина во тие 3 дена, сите некако се замаглија во едно, и стана речиси напорно искуство.
And I just wanted to finish by mentioning a very interesting study which came out earlier this year from some researchers at Stanford and Caltech. And they gave subjects the same wine, labeled with different price tags. A lot of people, you know, said that they liked the more expensive wine more -- it was the same wine, but they thought it was a different one that was more expensive. But what was unexpected was that these researchers did MRI brain imaging while the people were drinking the wine, and not only did they say they enjoyed the more expensively labeled wine more -- their brain actually registered as experiencing more pleasure from the same wine when it was labeled with a higher price tag.
И сакав да завршам со спомнување на многу интересна студија која излезе порано годинава од некои истражувачи во Стенфорд и Калтек. Тие им дале на испитаниците исто вино, но го обележале со различни цени. Многу луѓе , знаете, рекле дека го сакале повеќе поскапото вино -- иако било истото вино, но тие мислеле дека е различно она кое било поскапо. Но она што било неочекувано , што овие истажувачи го виделе дека МРИ снимката на мозокот на луѓето додека го пиеле виното, не само што тие рекле дека повеќе уживале во поскапото вино повеќе -- туку и нивниот мозок всушност регистирал дека доживува повеќе задоволство од истото вино , со самиот факт дека било обележано со повисока цена.
Thank you.
ви благодарам.