Democracy is in trouble, no question about that, and it comes in part from a deep dilemma in which it is embedded. It's increasingly irrelevant to the kinds of decisions we face that have to do with global pandemics, a cross-border problem; with HIV, a transnational problem; with markets and immigration, something that goes beyond national borders; with terrorism, with war, all now cross-border problems.
Демократијата е во неволја, тука нема муабет, а тоа е делумно резултат на длабоката дилема во која е вградена. Сè помалку е релевантна за одлуките кои се поврзани со глобалните пандемии, меѓу-граничен проблем; со ХИВ, транснационален проблем; со пазарите и имиграцијата, нешто што ги надминува националните граници; со тероризмот, со војната, со сите сегашни меѓу-гранични проблеми.
In fact, we live in a 21st-century world of interdependence, and brutal interdependent problems, and when we look for solutions in politics and in democracy, we are faced with political institutions designed 400 years ago, autonomous, sovereign nation-states with jurisdictions and territories separate from one another, each claiming to be able to solve the problem of its own people. Twenty-first-century, transnational world of problems and challenges, 17th-century world of political institutions. In that dilemma lies the central problem of democracy. And like many others, I've been thinking about what can one do about this, this asymmetry between 21st-century challenges and archaic and increasingly dysfunctional political institutions like nation-states.
Всушност, ние живееме во 21от век, во свет на меѓузависност, и брутални меѓузависни проблеми, но кога бараме решенија преку политиката и демократијата, ние сме соочени со политички институции направени пред 400 години, автономни, суверени национални држави кои имаат засебни надлежности и територии, секоја тврдејќи дека е способна да го реши проблемот на својот народ. Од една страна имате транснационални проблеми својствени за 21от век, а од друга страна имате политички институции од 17от век. Во таа дилема лежи централниот проблем на демократијата. И како и многу други, и јас размислував како да се реши асиметријата помеѓу предизвиците од 21от век и архаичните и сè понефункционални политички институции наречени национални држави.
And my suggestion is that we change the subject, that we stop talking about nations, about bordered states, and we start talking about cities. Because I think you will find, when we talk about cities, we are talking about the political institutions in which civilization and culture were born. We are talking about the cradle of democracy.
И мојот предлог е да ја смениме темата, да престанеме да зборуваме за нации, и држави со граници, и да почнеме да зборуваме за градови. Кога зборуваме за градовите, и самите ќе увидите дека зборуваме за политичките институции во кои цивилизацијата и културата биле родени. Зборуваме за лулката на демократијата.
We are talking about the venues in which those public spaces where we come together to create democracy, and at the same time protest those who would take our freedom, take place. Think of some great names: the Place de la Bastille, Zuccotti Park, Tahrir Square, Taksim Square in today's headlines in Istanbul, or, yes, Tiananmen Square in Beijing.
Зборуваме за местата и за оние јавни простори на кои се собираме за да ја креираме демократијата, и во исто време да протестираме против оние кои ни ја земаат слободата. Помислете на неколку значајни имиња: на Плоштадот Бастилја, Зукоти Парк, Плоштадот Тахир, Плоштадот Таксим во денешните наслови во Истанбул, и, да, Тинамен Плоштадот во Пекинг.
(Applause)
(Аплауз)
Those are the public spaces where we announce ourselves as citizens, as participants, as people with the right to write our own narratives. Cities are not only the oldest of institutions, they're the most enduring. If you think about it, Constantinople, Istanbul, much older than Turkey. Alexandria, much older than Egypt. Rome, far older than Italy. Cities endure the ages. They are the places where we are born, grow up, are educated, work, marry, pray, play, get old, and in time, die. They are home. Very different than nation-states, which are abstractions. We pay taxes, we vote occasionally, we watch the men and women we choose rule rule more or less without us. Not so in those homes known as our towns and cities where we live. Moreover, today, more than half of the world's population live in cities. In the developed world, it's about 78 percent. More than three out of four people live in urban institutions, urban places, in cities today. So cities are where the action is. Cities are us. Aristotle said in the ancient world, man is a political animal. I say we are an urban animal. We are an urban species, at home in our cities. So to come back to the dilemma, if the dilemma is we have old-fashioned political nation-states unable to govern the world, respond to the global challenges that we face like climate change, then maybe it's time for mayors to rule the world, for mayors and the citizens and the peoples they represent to engage in global governance.
Тоа се тие јавни простори каде се прогласуваме себеси како граѓани, како учесници, како луѓе со право да го пишуваме сопствениот наратив. Градовите не само што се најстарите институции, тие се и најиздржливите. Ако размислите за тоа, Константинопол, Инстанбул, се многу постари од Турција. Александрија, многу постара од Египет. Рим, далеку постар од Италија. Градовите се издржливи. Тоа се местата во кои сме родени, израснати, образовани, работиме, се венчаваме, се молиме, играме, старееме, и со време, умираме. Тие се домот. Многу поразлични од националните држави, кои пак се апстракции. Плаќаме даноци, гласаме повремено, ги гледаме избраните мажи и жени како владеат владеат повеќе или помалку без нас. Но не е така во нашите гратчиња и градови во кои живееме. Уште повеќе, денеска, повеќе од половина од светската популација живее во градови. Во развиениот свет, тоа е околу 78 проценти. Денес, околу 78 проценти од луѓето живеат во урбани институции, урбани средини, во градовите. Значи во градовите е акцијата. Градовите сме ние. Уште во антиката Аристотел рекол, човекот е политичко животно. Јас велам дека сме урбано животно. Ние сме урбан вид кој се чувствува удобно во градовите. Па да се вратиме на дилемата, ако дилемата е дека имаме застарени национални држави неспособни да владеат со светот, да одговорат на глобалните предизвици како климатските промени, тогаш можеби е време градоначалниците да владеат со светот, градоначалниците и граѓаните кои тие ги претставуваат да се вклучат во глобалното владеење.
When I say if mayors ruled the world, when I first came up with that phrase, it occurred to me that actually, they already do. There are scores of international, inter-city, cross-border institutions, networks of cities in which cities are already, quite quietly, below the horizon, working together to deal with climate change, to deal with security, to deal with immigration, to deal with all of those tough, interdependent problems that we face. They have strange names: UCLG, United Cities and Local Governments; ICLEI, the International Council for Local Environmental Issues. And the list goes on: Citynet in Asia; City Protocol, a new organization out of Barcelona that is using the web to share best practices among countries. And then all the things we know a little better, the U.S. Conference of Mayors, the Mexican Conference of Mayors, the European Conference of Mayors. Mayors are where this is happening.
Кога за првпат ја сковав фразата, "ако градоначалниците би владееле со светот," ми стана јасно дека всушност, тие веќе владеат со него. Има број на интернационални, меѓуградски, меѓу-гранични институции, мрежи од градови во кои градовите, доста тивко, зад завесата, работат заедно за да се справат со климатските промени, со безбедноста, да се справат со имиграцијата, да се справат со оние тешки, меѓузависни проблеми со кои сме соочени. Тие имаат чудни имиња: "UCLG," "Обединети Градови и Локални Влади;" "ICLEI," "Интернационален совет за проблеми поврзани со локалната околина." И листата продолжува: "CityNet" во Азија; "City Protocol," нова организација од Барселона кој го користи интернетот со цел размена на позитивни искуства меѓу земјите. И тогаш, сите оние кои малку подобро ни се познати, Конференцијата на градоначалници на САД, Мексиканската конференција на градоначалници, Европската конференција на градоначалници Таму се собираат градоначалниците.
And so the question is, how can we create a world in which mayors and the citizens they represent play a more prominent role? Well, to understand that, we need to understand why cities are special, why mayors are so different than prime ministers and presidents, because my premise is that a mayor and a prime minister are at the opposite ends of a political spectrum. To be a prime minister or a president, you have to have an ideology, you have to have a meta-narrative, you have to have a theory of how things work, you have to belong to a party. Independents, on the whole, don't get elected to office. But mayors are just the opposite. Mayors are pragmatists, they're problem-solvers. Their job is to get things done, and if they don't, they're out of a job. Mayor Nutter of Philadelphia said, we could never get away here in Philadelphia with the stuff that goes on in Washington, the paralysis, the non-action, the inaction. Why? Because potholes have to get filled, because the trains have to run, because kids have to be able to get to school. And that's what we have to do, and to do that is about pragmatism in that deep, American sense, reaching outcomes. Washington, Beijing, Paris, as world capitals, are anything but pragmatic, but real city mayors have to be pragmatists. They have to get things done, they have to put ideology and religion and ethnicity aside and draw their cities together. We saw this a couple of decades ago when Teddy Kollek, the great mayor of Jerusalem in the '80s and the '90s, was besieged one day in his office by religious leaders from all of the backgrounds, Christian prelates, rabbis, imams. They were arguing with one another about access to the holy sites. And the squabble went on and on, and Kollek listened and listened, and he finally said, "Gentlemen, spare me your sermons, and I will fix your sewers."
И прашањето е, како можеме да креираме свет во кој градоначалниците и граѓаните кои тие ги претставуваат ќе играат поважна улога? За да го разбереме тоа, мораме да разбереме зошто градовите се посебни, зошто градоначалниците се толку различни од премиерите и претседателите, зашто мојата премиса е дека градоначалникот и премиерот се двата спротивни краја на политичкиот спектрум. За да бидеш премиер или претседател, мора да имаш идеологија, мора да имаш мета-наратив, мора да имаш теорија за тоа како нештата функционираат, мора да припаѓаш на партија. Независните, во глобала, не можат да дојдат до позиција. Но градоначалниците се токму спротивното. Градоначалниците се прагматичари, тие се решавачи на проблеми. Нивната работа е да ги завршат работите, а ако не го сторат тоа, ќе летаат од работа. Градоначалникот на Филаделфија, Нутер, рекол, овде во Филаделфија никогаш не би можеле да се скриеме ако се однесуваме како оние во Вашингтон, доколку сме неактивни и пасивни. Зошто? Затоа што дупките мора да се закрпат, затоа што возовите мора да се движат, затоа што децата мора да одат на училиште. И тоа е тоа што мора да го направиме. а тоа во својата суштина е кога прагматизмот во таа длабока, Американска смисла, ќе донесе резултати. Вашингтон, Пекинг, Париз како светски престолнини, се сè само не прагматични, но вистинските градоначаници мораат да бидат прагматичари. Тие мораат да ги завршат работите, мораат да ја остават идеологијата, религијата и етничката припадност настрана и да ги обединат своите градови. Ова го видовме пред неколку декади кога Теди Колек, големиот градоначалник на Ерусалим од 80тите и 90тите, еден ден беше опколен во својата канцеларија од религиозни лидери од секаква провиниенција, Христијански свештеници, рабини, имами. Тие се расправале меѓу себе за пристапот до светите места. И кавгата траела долго време, а Колек слушал и слушал, и најпосле рекол, „Господа, поштедете ме од вашите проповеди, и ќе ги поправам вашите канализации.“
(Laughter)
(смеење)
That's what mayors do. They fix sewers, they get the trains running. There isn't a left or a right way of doing. Boris Johnson in London calls himself an anarcho-Tory. Strange term, but in some ways, he is. He's a libertarian. He's an anarchist. He rides to work on a bike, but at the same time, he's in some ways a conservative. Bloomberg in New York was a Democrat, then he was a Republican, and finally he was an Independent, and said the party label just gets in the way. Luzhkov, 20 years mayor in Moscow, though he helped found a party, United Party with Putin, in fact refused to be defined by the party and finally, in fact, lost his job not under Brezhnev, not under Gorbachev, but under Putin, who wanted a more faithful party follower. So mayors are pragmatists and problem-solvers. They get things done.
И тоа е тоа што го прават градоначалниците. Тие поправаат канализации, ги придвижуваат возовите. Не постојат левичари и десничари. Борис Џонсон во Лондон се нарекува себеси анархо-торијанец. Чуден термин, но во некоја смисла, тој и è, Тој е либертаријанец. Тој е анархист. На работа оди со велосипед, но во исто време, во некои погледи, тој е конзервативец. Блумберг во Њујорк беше демократ, па беше републиканец, а на крај беше независен, и рече дека партиската ознака само му сметала. Лужков, 20 години градоначалник на Москва, иако заедно со Путин ја формирале "Обединета Партија," тој одбил да биде дефиниран од партијата и најпосле ја загуби работата не во време на Брежнев, не во време на Горбачов, туку во времето на Путин, кој пак сакаше полојален партиски следбеник. Градоначалниците се прагматичари и решавачи на проблемите. Тие ги завршуваат работите.
But the second thing about mayors is they are also what I like to call homeboys, or to include the women mayors, homies. They're from the neighborhood. They're part of the neighborhood. They're known. Ed Koch used to wander around New York City saying, "How am I doing?" Imagine David Cameron wandering around the United Kingdom asking, "How am I doing?" He wouldn't like the answer. Or Putin. Or any national leader. He could ask that because he knew New Yorkers and they knew him. Mayors are usually from the places they govern. It's pretty hard to be a carpetbagger and be a mayor. You can run for the Senate out of a different state, but it's hard to do that as a mayor.
Но втората работа околу градоначалниците е дека тие се и „маалски момчиња“, или да ги вклучиме жените градоначници, „маалци“. Тие се од маалото. Тие се дел од маалото. Ги познаваме. Ед Кох на времето се шетал низ Њујорк велејќи, „Како ми оди?“ Замислете го Дејвид Камерон да се шета низ Обединетото Кралство прашувајќи, „Како ми оди?“ Нема да му се допадне одговорот. Или Путин. Или било кој национален лидер. Тој можел да праша затоа што ги познавал њујорчани и тие го познавале него. Градоначалниците обично потекнуваат од местата со кои раководат. Тешко е да станеш градоначалник ако си дојденец. Можеш да се кандидираш за Сенатот на друга држава, но тешко е да станеш градоначалник на туѓ град.
And as a result, mayors and city councillors and local authorities have a much higher trust level, and this is the third feature about mayors, than national governing officials. In the United States, we know the pathetic figures: 18 percent of Americans approve of Congress and what they do. And even with a relatively popular president like Obama, the figures for the Presidency run about 40, 45, sometimes 50 percent at best. The Supreme Court has fallen way down from what it used to be. But when you ask, "Do you trust your city councillor, do you trust your mayor?" the rates shoot up to 70, 75, even 80 percent, because they're from the neighborhood, because the people they work with are their neighbors, because, like Mayor Booker in Newark, a mayor is likely to get out of his car on the way to work and go in and pull people out of a burning building -- that happened to Mayor Booker -- or intervene in a mugging in the street as he goes to work because he sees it. No head of state would be permitted by their security details to do it, nor be in a position to do it.
И како резултат, градоначалниците, градските советници и локалните власти имаат многу повисоко ниво на доверливост отколку националните власти, и ова е третата особина на градоначалниците. Во САД, ги знаеме патетичните бројки: 18 проценти од американците го одобруваат Конгресот и неговата работа. И дури кога имате популарен претседател како Обама, бројките за претседателството се околу 40, 45, понекогаш 50 проценти, во најдобриот случај. Довербата во Врховниот суд е драстично намалена. Но кога ќе прашате, „Дали му верувате на вашиот градски советник, дали му верувате на вашиот градоначалник?“ бројките скокаат до 70, 75, дури и 80 проценти, затоа што тие се од маалото, затоа што луѓето со кои работат се нивни соседи, затоа што, како градоначалникот Букер во Њуарк, одејќи на работа, градоначалникот веројатно ќе излезе од колата и ќе влезе во опожарена зграда за да извлекува луѓе -- тоа му се случило на градоначалникот Букер -- или да спречи грабеж на улица додека оди на работа затоа што му е пред очи. Обезбедувањето нема да му го дозволи тоа на ниеден државен претседател, а ниту пак ќе се најде во таква позиција.
That's the difference, and the difference has to do with the character of cities themselves, because cities are profoundly multicultural, open, participatory, democratic, able to work with one another.
Тоа е разликата, и разликата има многу врска со карактерот на самите градови, затоа што градовите во суштина се мултикултурални, отворени, партиципативни, демократски, способни да работат едни со други.
When states face each other, China and the U.S., they face each other like this. When cities interact, they interact like this. China and the U.S., despite the recent meta-meeting in California, are locked in all kinds of anger, resentment, and rivalry for number one. We heard more about who will be number one. Cities don't worry about number one. They have to work together, and they do work together. They work together in climate change, for example. Organizations like the C40, like ICLEI, which I mentioned, have been working together many, many years before Copenhagen. In Copenhagen, four or five years ago, 184 nations came together to explain to one another why their sovereignty didn't permit them to deal with the grave, grave crisis of climate change, but the mayor of Copenhagen had invited 200 mayors to attend. They came, they stayed, and they found ways and are still finding ways to work together, city-to-city, and through inter-city organizations. Eighty percent of carbon emissions come from cities, which means cities are in a position to solve the carbon problem, or most of it, whether or not the states of which they are a part make agreements with one another. And they are doing it. Los Angeles cleaned up its port, which was 40 percent of carbon emissions, and as a result got rid of about 20 percent of carbon. New York has a program to upgrade its old buildings, make them better insulated in the winter, to not leak energy in the summer, not leak air conditioning. That's having an impact. Bogota, where Mayor Mockus, when he was mayor, he introduced a transportation system that saved energy, that allowed surface buses to run in effect like subways, express buses with corridors. It helped unemployment, because people could get across town, and it had a profound impact on climate as well as many other things there. Singapore, as it developed its high-rises and its remarkable public housing, also developed an island of parks, and if you go there, you'll see how much of it is green land and park land. Cities are doing this, but not just one by one. They are doing it together. They are sharing what they do, and they are making a difference by shared best practices. Bike shares, many of you have heard of it, started 20 or 30 years ago in Latin America. Now it's in hundreds of cities around the world. Pedestrian zones, congestion fees, emission limits in cities like California cities have, there's lots and lots that cities can do even when opaque, stubborn nations refuse to act.
Кога ќе се сретнат државите, Кина и САД, нивната средба е ваква. Средбата на градовите пак, изгледа вака. Кина и САД, и покрај скорешниот состанок во Калифорнија, постојано се во конфликт за разни работи и се борат за првата позиција. Слушнавме доста работи за тоа кој ќе биде прв. Градовите не се грижат кој ќе биде прв. Тие мораат да работат заедно, и тие работат заедно. Тие работат заедно на климатските промени, на пример. Организациите како C40, како ICLEI, кои ги споменав, работат заедно многу, многу години и пред Копенхаген. Во Копенхаген, пред четири или пет години, 184 нации се собраа за да си објаснат една на друга зошто нивната сувереност не им дозволува да се справат со сериозните климатски промени, но градоначалникот на Копенхаген имаше покането 200 градоначалници да присуствуваат. Тие дојдоа, останаа, и најдоа начини и уште наоѓаат начини за да работат заедно, град-со-град, преку нивните меѓу-градски организации. Осумдесет проценти од емисиите на јаглерод доаѓаат од градовите, што значи дека градовите со во позиција да го решат проблемот со јагледорот, или поголемиот дел, без разлика дали државите од кои се дел имаат заеднички договор. И тие тоа и го прават. Лос Анџелес го исчисти своето пристаниште, кое беше одговорно за 40 проценти од емисиите на јаглерод, и како резултат се ослободи од 20 проценти од јаглеродот. Њујорк има програма да ги поправи своите стари згради, да ги направи подобро изолирани во зима, да не испуштаат енергија во лето, да не трошат климатизерите. Тоа има влијание. Во Богота, поранешниот градоначалник Мокус, воведе систем за превоз кој штеди енергија, кој овозможи автобусите да функционираат како метро, воведе експресни автобуси со коридори. Тоа ја намали невработеноста, затоа што луѓето можеа да се движат низ градот, а имаше значителен ефект и врз климата како и врз многу други работи. Сингапур, додека ги градеше висококатниците и неверојатните социјални станови, истовремено изгради и остров со паркови и ако отидете таму сега, ќе видите колку е озеленото и колку паркови има. Градовите го прават ова, но не индивидуално. Тие го прават ова заедно. Тие го споделуваат тоа што го прават, и одат во нагорна линија споделувајќи ги позитивните искуства. Споделувањето на велосипеди, многу од вас чуле за ова, почна пред 20 или 30 години во Латинска Америка. Сега го имате во стотици градови насекаде низ светот. Пешачките зони, таксите за метеж, ограничување на емисиите како во Калифорниските градови, многу работи можат да направат градовите дури и кога нетранспарентните и тврдоглави држави одбиваат да делуваат.
So what's the bottom line here? The bottom line is, we still live politically in a world of borders, a world of boundaries, a world of walls, a world where states refuse to act together. Yet we know that the reality we experience day to day is a world without borders, a world of diseases without borders and doctors without borders, maladies sans frontières, Médecins Sans Frontières, of economics and technology without borders, of education without borders, of terrorism and war without borders. That is the real world, and unless we find a way to globalize democracy or democratize globalization, we will increasingly not only risk the failure to address all of these transnational problems, but we will risk losing democracy itself, locked up in the old nation-state box, unable to address global problems democratically.
И како да го резимираме сето ова? Еве вака, во политичка смисла ние сè уште живееме во свет на граници, во свет на ограничувања, во свет на ѕидови, свет каде државите одбиваат да работат заедно. Но сепак, знаеме дека секојдневието во кое живееме е свет без граници, свет на болести кој нема граници и доктори без граници, болести без граници, лекари без граници, на економија и технологија без граници, на образование без граници, на тероризам и војна без граници. Тоа е реалниот свет, и ако не најдеме начин да ја глобализираме демократијата или да ја демократизираме глобализацијата, не само што ни се намалуваат шансите да најдеме решение за овие транснационални проблеми, туку и ризикуваме да ја изгубиме самата демократија, која ќе остане заклучена во кутијата наречена национална држава, неможејќи да им пристапи на глобалните проблеми демократски.
So where does that leave us? I'll tell you. The road to global democracy doesn't run through states. It runs through cities. Democracy was born in the ancient polis. I believe it can be reborn in the global cosmopolis. In that journey from polis to cosmopolis, we can rediscover the power of democracy on a global level. We can create not a League of Nations, which failed, but a League of Cities, not a United or a dis-United Nations, but United Cities of the World. We can create a global parliament of mayors. That's an idea. It's in my conception of the coming world, but it's also on the table in City Halls in Seoul, Korea, in Amsterdam, in Hamburg, and in New York. Mayors are considering that idea of how you can actually constitute a global parliament of mayors, and I love that idea, because a parliament of mayors is a parliament of citizens and a parliament of citizens is a parliament of us, of you and of me.
И каде нè води ова? Ќе ви кажам. Патот до глобалната демократија не оди преку државите. Оди преку градовите. Демократијата е родена во античките полиси. Верувам дека може одново да се роди во глобалните космополиси. Патувајќи од полисите до космополисите, можеме одново да ја откриеме моќта на демократијата на глобално ниво. Можеме да создадеме не Лига на нации, која пропадна, туку Лига на градови, не Обединети или не-Обединети нации, туку Обединети градови на светот. Можеме да создадеме глобален парламент на градоначалници. Тоа е идеја. Тоа е мојата концепција за светот кој надоаѓа, идеја за која се расправа во Градските собранија во Сеул, Кореја, во Амстердам, во Хамбург и во Њујорк. Градоначалниците ја разгледуваат идејата за конституирање на глобален парламент на градоначалници. Ја сакам оваа идеја, затоа што парламент на градоначалници е парламент на граѓани, а парламентот на граѓани е наш парламент, на мене и тебе.
If ever there were citizens without borders, I think it's the citizens of TED who show the promise to be those citizens without borders. I am ready to reach out and embrace a new global democracy, to take back our democracy. And the only question is, are you?
И ако некогаш имало граѓани без граници, мислам дека се тоа граѓаните на TED кои покажуваат потенцијал да бидат токму тие граѓани без граници. Јас сум спремен да пружам раце и да ја прегрнам новата глобална демократија, да ја вратам нашата демократија. И единственото прашање е, дали и вие сте спремни?
Thank you so much, my fellow citizens.
Ви благодарам многу, мои сограѓани.
(Applause)
(Аплауз)
Thank you. (Applause)
Ви благодарам. (Аплауз)