I'm going to talk to you about some stuff that's in this book of mine that I hope will resonate with other things you've already heard, and I'll try to make some connections myself, in case you miss them.
Ќе зборувам за некои работи кои се во мојата книга, кои што се надевам ќе се блиски со работи кои веќе сте ги чуле, и ќе се обидам да истакнам некои врски во случај да сте ги пропуштиле. Сакам да започнам со она што јас го нарекувам “Официјална догма”.
But I want to start with what I call the "official dogma." The official dogma of what? The official dogma of all Western industrial societies. And the official dogma runs like this: if we are interested in maximizing the welfare of our citizens, the way to do that is to maximize individual freedom. The reason for this is both that freedom is, in and of itself, good, valuable, worthwhile, essential to being human, and because if people have freedom, then each of us can act on our own to do the things that will maximize our welfare, and no one has to decide on our behalf. The way to maximize freedom is to maximize choice.
Официјална догма на што? Официјална догма на сите западни индистриски развиени општества. А официјалната догма гласи: ако сакаме да ја максимизираме благосостојбата на нашите граѓани, тоа ќе го направиме со максимизирање на индивидуалната слобода. Причината за ова е затоа што слободата сама по себе е добра, вредна, ценета и есенцијална за човековото битисување. И, ако луѓето имаат слобода, тогаш секој од нас ќе може самиот да делува и да прави работи кои ќе ја максимизираат благосостојбата, без некој друг да одлучува за нас. Патот до максимизирање на слободата е преку максимизирање на изборот.
The more choice people have, the more freedom they have, and the more freedom they have, the more welfare they have. This, I think, is so deeply embedded in the water supply that it wouldn't occur to anyone to question it. And it's also deeply embedded in our lives. I'll give you some examples of what modern progress has made possible for us.
Колку повеќе избор имаат луѓето, толку повеќе слобода имаат, и колку повеќе слобода имаат, толку повеќе и благосостојба имаат. Ова мислам е толку длабоко врежано што на никој не му паѓа на памет да го оспорува. Тоа е исто така длабоко врежано и во нашите животи. Ќе ви дадам некои примери за тоа што современиот прогрес направи за нас.
This is my supermarket. Not such a big one. I want to say just a word about salad dressing. A hundred seventy-five salad dressings in my supermarket, if you don't count the 10 extra-virgin olive oils and 12 balsamic vinegars you could buy to make a very large number of your own salad dressings, in the off-chance that none of the 175 the store has on offer suit you. So this is what the supermarket is like. And then you go to the consumer electronics store to set up a stereo system -- speakers, CD player, tape player, tuner, amplifier -- and in this one single consumer electronics store, there are that many stereo systems. We can construct six and a half million different stereo systems out of the components that are on offer in one store.
Ова е супермаркетот во кој купувам. Не е многу голем. Сакам да кажам неколку збора за преливите за салати. 175 преливи за салати во мојот супермаркет, без да ги рачунаме 10-те различни екстра-вирџин маслинови масла и 12-те видови балсамико оцет кои може да ги купите и да направите уште многу голем број сопствени преливи за салати, доколку ниеден од понудените 175 не ви одговара. Ете на што личат денес супермаркетите. И потоа одите во продавница за техничка роба да купите музички стерео систем -- звучници, ЦД плеер, касетофон, радио приемник, појачало. И само во оваа една продавница, има толку многу стерео системи. Може да составиме шест ипол милиони различни музички системи од компонентите кои ги има во една продавница.
You've got to admit that's a lot of choice. In other domains -- the world of communications. There was a time, when I was a boy, when you could get any kind of telephone service you wanted, as long as it came from Ma Bell. You rented your phone, you didn't buy it. One consequence of that, by the way, is that the phone never broke. And those days are gone. We now have an almost unlimited variety of phones, especially in the world of cell phones. These are cell phones of the future. My favorite is the middle one -- the MP3 player, nose hair trimmer, and crème brûlée torch. And if --
Ќе признаете дека тоа е навистина голем избор. Во други домени - во светот на комуникациите. Имаше времиња, кога јас бев дете, кога можевте да добиете телефонска услуга каква што сакате, се додека доаѓа од Ма Бел. Телефонот се изнајмуваше. Не се купуваше. Како последица на ова, патем речено, телефонот никогаш не се расипуваше. Но тие денови поминаа. Сега имаме скоро неограничен број на различни телефони, посебно во делот на мобилните телефони. Ова се телефоните на иднината. Мој омилен е оној во средината - со МП3 плеер, апаратче за кратење влакна во нос, и крем бруле греач. И ако се уште не сте виделе таков во продавница,
(Laughter)
if by some chance you haven't seen that in your store yet, you can rest assured that one day soon, you will. And what this does is it leads people to walk into their stores, asking this question. And do you know what the answer to this question now is? The answer is "no." It is not possible to buy a cell phone that doesn't do too much.
бидете сигурни дека наскоро ќе видите. И, ова води до тоа да луѓето доаѓаат во продавница со вакво прашање. ("Имате ли телефон што не прави многу работи?") И знаете кој е одговорот на ова прашање? Одговорот е 'Не.' Не е можно да купите миобилен што не прави многу работи.
So, in other aspects of life that are much more significant than buying things, the same explosion of choice is true. Health care. It is no longer the case in the United States that you go to the doctor, and the doctor tells you what to do. Instead, you go to the doctor, and the doctor tells you, "Well, we could do A, or we could do B. A has these benefits and these risks. B has these benefits and these risks. What do you want to do?" And you say, "Doc, what should I do?" And the doc says, "A has these benefits and risks, and B has these benefits and risks. What do you want to do?" And you say, "If you were me, Doc, what would you do?" And the doc says, "But I'm not you." And the result is -- we call it "patient autonomy," which makes it sound like a good thing, but what it really is is a shifting of the burden and the responsibility for decision-making from somebody who knows something -- namely, the doctor -- to somebody who knows nothing and is almost certainly sick and thus, not in the best shape to be making decisions -- namely, the patient. There's enormous marketing of prescription drugs to people like you and me, which, if you think about it, makes no sense at all, since we can't buy them. Why do they market to us if we can't buy them? The answer is that they expect us to call our doctors the next morning and ask for our prescriptions to be changed.
И во другите области од живеењето, кои се многу поважни од купувањето работи, истата експлозија од избори е присутна. Здравствената заштита – во Соединетите Држави повеќе не можете да одите на лекар и лекарот да ви каже што да правите. Наместо тоа, одите на лекар, и лекарот ви вели, добро, можеме да направиме А или може да направиме Б. А ги има овие бенефити и овие ризици. Б ги има овие бенефити и овие ризици. Што сакате да направите? И, вие му велите, "Докторе, што треба да правам?" А лекарот ви вели, А ги има овие бенефити и овие ризици, Б ги има овие бенефити и овие ризици. Што сакате да направите? И вие му велите, “Ако вие бевте јас, Докторе, што ќе изберевте?” А докторот вели,"Но јас не сум ти." И резултатот го нарекуваме - “автономија на пациентот”, што го прави да звучи како да е нешто убаво. Но, всушност, е префрлање на тежината и одговорноста, за донесување одлука од некој што знае нешто – имено, докторот – на некој кој незнае ништо и скоро сигурно е болен па со тоа и не е во најдобра форма да донесува одлуки – имено, пациентот. Има многу реклами за лекови кои одат на рецепт упатени кон луѓе како вас и мене, кои што, ако малку размислите, воопто немаат смисол, затоа што неможеме да ги купиме лековите. Зошто тогаш ни ги рекламираат лековите ако неможеме да ги купиме? Одговорот е - тие очекуваат од нас, да им се јавиме на нашите лекари уште следното утро и да побараме да ни го сменат рецептот.
Something as dramatic as our identity has now become a matter of choice, as this slide is meant to indicate. We don't inherit an identity; we get to invent it. And we get to reinvent ourselves as often as we like. And that means that every day, when you wake up in the morning, you have to decide what kind of person you want to be. With respect to marriage and family: there was a time when the default assumption that almost everyone had is that you got married as soon as you could, and then you started having kids as soon as you could. The only real choice was who, not when, and not what you did after.
И нешто толку битно како што е нашиот идентитет сега стана прашање на избор, како што покажува овој слајд. Идентитетот не го наследуваме, туку треба да го измислиме. И можеме да го менуваме онолку често колку што сакаме. А тоа значи дека секој ден кога ќе се разбудите наутро, ќе треба да одлучите каква личност сакате да бидете. Во врска со бракот и семејството, имаше времиња кога скоро секој знаеше дека треба да стапиш во брак што е можно побрзо, и потоа да имаш деца што поскоро. Единствен вистински избор беше "со кого", не "кога" и не "што ќе правам после".
Nowadays, everything is very much up for grabs. I teach wonderfully intelligent students, and I assign 20 percent less work than I used to. And it's not because they're less smart, and it's not because they're less diligent. It's because they are preoccupied, asking themselves, "Should I get married or not? Should I get married now? Should I get married later? Should I have kids first or a career first?" All of these are consuming questions. And they're going to answer these questions, whether or not it means not doing all the work I assign and not getting a good grade in my courses. And indeed they should. These are important questions to answer.
Во денешно време, се ви стои на располагање. Предавам на прекрасни интелегентни студенти, а им давам 20% помалку материјал од порано. Не затоа што се помалку бистри, не затоа што не се вредни. Туку, затоа што тие се преокупирани, прашувајќи се себеси “Дали треба да се женам/мажам или не? Дали треба да стапам во брак сега? Дали треба да стапам во брак подоцна? Дали прво да имам деца или прво да направам кариера?” Сите овие прашања одземат премногу време. И тие ќе ги одговорат овие прашања, без оглед на тоа дали ќе ги завршат задачите што сум им го дал и без оглед на тоа колку добра оценка ке добијат. И секако дека треба да ги одговорат.Тоа се важни прашања кои треба да се одговорат.
Work. We are blessed, as Carl was pointing out, with the technology that enables us to work every minute of every day from any place on the planet -- except the Randolph Hotel.
Работата – со која сме благословени, како што велеше Карл, и со технологија која ни овозможува да работиме секоја минута од денот од било кое место на планетава - освен Рандолф хотелот.
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
There is one corner, by the way, that I'm not going to tell anybody about, where the WiFi actually works. I'm not telling you about it, because I want to use it. So what this means, this incredible freedom of choice we have with respect to work, is that we have to make a decision, again and again and again, about whether we should or shouldn't be working. We can go to watch our kid play soccer, and we have our cell phone on one hip and our Blackberry on our other hip, and our laptop, presumably, on our laps. And even if they're all shut off, every minute that we're watching our kid mutilate a soccer game, we are also asking ourselves, "Should I answer this cell phone call? Should I respond to this email? Should I draft this letter?" And even if the answer to the question is "no," it's certainly going to make the experience of your kid's soccer game very different than it would've been.
Има едно ќоше, патем кажано, за кое нема никому да кажам, каде што се фаќа бежичната интернет врска. Но не ви кажувам каде е зошто јас сакам да се приклучам. Значи, со оваа неверојатна слобода на избор што ја имаме во однос на работата, всушност треба да одлучуваме, повторно и повторно и повторно, за тоа - дали треба да работиме или не треба да работиме. Можеме да одиме да ги гледаме нашето дете како игра фудбал, со мобилен на едната страна на појасот, и со Блекбери на другата страна на појасот, и со лаптоп, најверојатно на скутот, И, иако се исклучени, секој миг додека го гледаме детето како го шутира фудбалот, ние истовремено се прашуваме, "Дали да одговорам на мобилниот? Дали да одговорам на е-маилот? Дали да напишам пораката?" И дури и одговорот на прашањата да е "не," со сигурност ќе ја доживеете играта на своето дете многу поинаку отколку порано.
So everywhere we look, big things and small things, material things and lifestyle things, life is a matter of choice. And the world we used to live in looked like this.
Значи, каде и да погледнеме, големи или мали работи, материјални или нешта кои се дел од нашиот стил на живеење, како и да е - животот е прашање на избор. Светот во кој што живеевме беше ваков (“10-те заповеди. Тие се врежани во каменот”).
[Well, actually, they are written in stone.] That is to say, there were some choices, but not everything was a matter of choice. The world we now live in looks like this.
Можеме да кажеме, имаше некој избор, но не беше баш се прашање на избор. А светот во кој сега живееме изгледа вака. (“10-те заповеди. Направи сам.”).
[The Ten Commandments Do-It-Yourself Kit]
И, прашањето е дали е ова добра вест или лоша вест?
And the question is: Is this good news or bad news? And the answer is "yes."
А одговорт е “Да”.
(Laughter)
(Смеа)
We all know what's good about it, so I'm going to talk about what's bad about it. All of this choice has two effects, two negative effects on people. One effect, paradoxically, is that it produces paralysis rather than liberation. With so many options to choose from, people find it very difficult to choose at all. I'll give you one very dramatic example of this, a study that was done of investments in voluntary retirement plans. A colleague of mine got access to investment records from Vanguard, the gigantic mutual fund company, of about a million employees and about 2,000 different workplaces. What she found is that for every 10 mutual funds the employer offered, rate of participation went down two percent. You offer 50 funds -- 10 percent fewer employees participate than if you only offer five. Why? Because with 50 funds to choose from, it's so damn hard to decide which fund to choose, that you'll just put it off till tomorrow, and then tomorrow and then tomorrow and tomorrow, and, of course, tomorrow never comes. Understand that not only does this mean that people are going to have to eat dog food when they retire because they don't have enough money put away, it also means that making the decision is so hard that they pass up significant matching money from the employer. By not participating, they are passing up as much as 5,000 dollars a year from the employer, who would happily match their contribution.
Сите знаеме кои се добрите страни на ова, па затоа јас ќе зборувам за лошите страни. Целиот овој избор има два ефекта, два негативни ефекта врз луѓето. Едниот ефект е, парадоксално, тоа што произведува парализа наместо ослободување. Со толку многу опции од кои може да се избере, на луѓето им станува тешко да изберат било што. Ќе ви дадам еден многу сликовит пример за ова, за проучување кое е правено за инвестирањето во доброволни пензиски фондови. Моја колешка имаше пристап до податоците за инвестирање во Вангард, гигантски инвестициски фонд, со милион вработени и 2000 различни локации на канцеларии. И тоа што таа го откри е дека за секои 10 заеднички фондови кои работодавачот ги нуди за избор, стапката на учество на вработените во нив опаѓа за два проценти. Понудувате 50 фондови -- 10 проценти помалку вработени учествуваат отколку да сте понудиле само 5. Зошто? Затоа што со листа од 50 фондови од кои може да се избере, ѓаволски тешко е да се одлучите кој фонд да го изберете така да ќе је одложите одлуката за утре. А потоа пак за утре, и пак утре, и утре, и утре, а се знае, утрето никогаш не доаѓа. Разберете дека ова не значи само дека луѓето ќе треба да јадат кучешка храна кога ќе се пензионираат затоа што немале доволно пари да остават на страна, тоа исто така заначи и дека донесувањето на одлуката е толку тешко што тие се откажуваат од значителна сума на пари од работодавачот. Со тоа што не учествуваат, тие се откажуваат од околу 5000 долари годишно од рабтодавачот, кој би бил среќен да може да придонесе.
So paralysis is a consequence of having too many choices. And I think it makes the world look like this.
Значи, парализата е последица на имање преголем избор. И мислам дека тоа го прави светот да изгледа вака.“...и, од сега па за навек изберете: француско, сино сирење или ранч?”).
[And lastly, for all eternity, French, bleu cheese or ranch?]
(Смеа)
(Laughter)
You really want to get the decision right if it's for all eternity, right? You don't want to pick the wrong mutual fund or wrong salad dressing. So that's one effect. The second effect is that, even if we manage to overcome the paralysis and make a choice, we end up less satisfied with the result of the choice than we would be if we had fewer options to choose from. And there are several reasons for this. One of them is, with a lot of different salad dressings to choose from, if you buy one and it's not perfect -- and what salad dressing is? -- it's easy to imagine that you could've made a different choice that would've been better. And what happens is, this imagined alternative induces you to regret the decision you made, and this regret subtracts from the satisfaction you get out of the decision you made, even if it was a good decision. The more options there are, the easier it is to regret anything at all that is disappointing about the option that you chose.
Секако би сакале да направите правилен избор кога се работи за вечност нели? Не би сакале да изберете погрешен фонд, па дури ни погрешен прелив за салата. Значи тоа е првиот ефект. Вториот ефект е дека, дури и да успееме да ја надминеме парализата и да направиме избор, пак ќе бидеме помалку среќни со резултатот на изборот отколку кога би имале помалку опции за избор. Постојат неколку причини за ова. Една од нив е дека, од толку многу различни преливи за салата, ако купите еден, и тој не е перфектен - и потоа се прашувате кој е перфектен? Лесно е да замислите дека сте можеле да направите друг избор кој би бил подобар. И што е случува - овој замислен алтернативен избор, ве поттикнува да зажалите за направениот избор, и ова жалење го намалува задоволството од изборот што сте го направиле, дури и ако изборот бил добар. Колку повеќе можности постојат, толку е поверојатно дека ке зажалите што е разочарувачки за опцијата која ја избирате.
Second, what economists call "opportunity costs." Dan Gilbert made a big point this morning of talking about how much the way in which we value things depends on what we compare them to. Well, when there are lots of alternatives to consider, it's easy to imagine the attractive features of alternatives that you reject that make you less satisfied with the alternative that you've chosen. Here's an example.
Второ, она што економистите го нарекуваат “опортунитетен трошок” или “економски опортунитетен губиток”. Ден Гилберт многу добро истакна утрово дека начинот на кој ги оценуваме работите зависи од тоа со што ги споредуваме. Па, кога имате многу алтернативи да земете во обзир, лесно е да се замислат атрактивните нешта од алтернативите кои ги отфрлате, и со тоа станувате помалку задоволен со избраната алтернатива.
[I can't stop thinking about those other available parking spaces on W 85th Street]
Еве еден пример. На вас кои не сте Њујорчани, Ви се извинувам.
If you're not a New Yorker, I apologize. Here's what you're supposed to be thinking. Here's this couple on the Hamptons. Very expensive real estate. Gorgeous beach. Beautiful day. They have it all to themselves. What could be better? "Damn it," this guy is thinking, "It's August. Everybody in my Manhattan neighborhood is away. I could be parking right in front of my building." And he spends two weeks nagged by the idea that he is missing the opportunity, day after day, to have a great parking space.
(Смеа) (На плажа “Неможам да престанам да мислам на паркинг местата кои сега се слободни на Западната 85-та улица”) Но, еве што би мислеле. Имаме еден пар на Хемптонс. Многу скап имот. Прекрасна плажа. Прекрасен ден. И се тоа само за нив двајца. Зар би можело да биде поубаво. “По ѓаволите” си размислува мажот – ”Август е сите соседи од Менхетен се заминати некаде. Сега би можел да се паркирам пред сама зграда.” И тој поминува две недели гушен од идејата дека пропушта можност, ден за ден, да го искористи слободниот паркинг.
(Laughter)
Опортунитетната загуба одземена од задоволството од она што сме го избрале,
Opportunity costs subtract from the satisfaction that we get out of what we choose, even when what we choose is terrific. And the more options there are to consider, the more attractive features of these options are going to be reflected by us as opportunity costs.
дури и ако она што сме го избрале е одлично. И колку повеќе избор имаме толку повеќе атрактивни нешта од можните алтернативи ќе ни се рефлектираат како опортунитетен губиток.
Here's another example.
Еве уште еден пример.
(Laughter)
Now, this cartoon makes a lot of points. It makes points about living in the moment as well, and probably about doing things slowly. But one point it makes is that whenever you're choosing one thing, you're choosing not to do other things, and those other things may have lots of attractive features, and it's going to make what you're doing less attractive.
Оваа карикатура ни истакнува неколку работи. Ја истакнува важноста на живеењето на моментот, и можеби дека некои работи треба да се прават без многу брзање. Но една нешто кое е битно е дека, кога ќе изберете да правите една работа, сте одлучиле да не правите други работи. А тие други работи може да имаат многу атрактивни особини, кои ќе го направат тоа што сте избрале да го правите помалку атрактивно. Трето: ескалација на очекувањата.
Third: escalation of expectations. This hit me when I went to replace my jeans. I wear jeans almost all the time. There was a time when jeans came in one flavor, and you bought them, and they fit like crap. They were incredibly uncomfortable, and if you wore them long enough and washed them enough times, they started to feel OK. I went to replace my jeans after years of wearing these old ones. I said, "I want a pair of jeans. Here's my size." And the shopkeeper said, "Do you want slim fit, easy fit, relaxed fit? You want button fly or zipper fly? You want stonewashed or acid-washed? Do you want them distressed? Do you want boot cut, tapered?" Blah, blah, blah on and on he went. My jaw dropped. And after I recovered, I said, "I want the kind that used to be the only kind."
Ова и мене ме погоди кога решив да ги сменам фармерките. Скоро секогаш сум во фармерки. Имено, имаше времиња кога излегуваше одреден нов модел, и ќе си ги купиш тие фармерки, кои воопшто не ти стојат, и не се воопшто комфорни, и ако ги носите доволно долго и ако ги перете доволно пати, ќе почнат да стануваат ОК. . И, отидов да си купам нови фармерки, после години носење на старите, и реков “Знаете, сакам пар фармерки, ова е мојата големина.” И продавачот ми вели, “Сакате тесен, нормален или широк крој? Сакате со копчиња или со патент? Сакате избледени или не? Можеби скинати? Ѕвонарки, разресени, бла бла бла..." прашува ли прашува. Ми падна вилицата од вџашеност, и кога се повратив му реков, “Сакам од оној вид какви што беа кога имаше само еден вид.” (Смеа)
(Laughter)
Тој немаше поим за што зборувам,
He had no idea what that was.
(Laughter)
па така изгубив еден час во пробување на сите тие проклети фармерки,
So I spent an hour trying on all these damn jeans, and I walked out of the store -- truth -- with the best-fitting jeans I had ever had. I did better.
и излегов од продавницата – за воља на вистината – со фармерки што ми стоеја најдобро од сите што сум ги имал досега. Направив добар избор. Големиот избор ми помогна да направам добар избор.
All this choice made it possible for me to do better. But -- I felt worse. Why? I wrote a whole book to try to explain this to myself. The reason is --
Но се чувствував лошо. Зошто? Па напишав цела книга обидувајќи се да си го објаснам ова себеси Се чувствував лошо затоа што,
(Laughter)
The reason I felt worse is that with all of these options available, my expectations about how good a pair of jeans should be went up. I had very low, no particular expectations when they only came in one flavor. When they came in 100 flavors, damn it, one of them should've been perfect. And what I got was good, but it wasn't perfect. And so I compared what I got to what I expected, and what I got was disappointing in comparison to what I expected. Adding options to people's lives can't help but increase the expectations people have about how good those options will be. And what that's going to produce is less satisfaction with results, even when they're good results.
со сите тие можности кои ми беа на располагање, моите очекувања за тоа како треба да изгледа добар пар фармерки – пораснаа. Претходно имав ниски очекувања. Не сум имал никакви посебни очекувања кога имаше само еден модел. Но кога има 100 модели, по ѓаволите, сигурно еден од нив е перфектен. Она што го добив беше добро, но не беше перфектно И потоа споедував што сум добил со тоа што сум очекувал, и испадна дека тоа што го добив е разочарувачки кога се споредува со тоа што го очекував. Додавање опции во животите на луѓето, не им помага, туку ги зголемува очекувањата на луѓето за тоа колку добри треба да се опциите. А тоа ќе произведе помалку задоволство од резултатите, дури и кога тие се добри.
[It all looks so great. I can't wait to be disappointed.]
Никој од светот на маркетингот не го знае ова.
Nobody in the world of marketing knows this.
Затоа што, ако го знаеа, вие денес немаше да дознаете за ова.
Because if they did, you wouldn't all know what this was about. The truth is more like this.
Вистината е отприлика ваква. ("Се беше подобро кога беше полошо")
[Everything was better back when everything was worse.]
(Смеа)
The reason that everything was better back when everything was worse is that when everything was worse, it was actually possible for people to have experiences that were a pleasant surprise. Nowadays, the world we live in -- we affluent, industrialized citizens, with perfection the expectation -- the best you can ever hope for is that stuff is as good as you expect it to be. You will never be pleasantly surprised, because your expectations, my expectations, have gone through the roof. The secret to happiness -- this is what you all came for -- the secret to happiness is: low expectations.
Причината зошто се беше подобро порано, кога се беше полошо е затоа што, кога се беше полошо, всушност беше можно луѓето да почувствуваат некое пријатно изненадување. Денес, светот во кој живееме - ние добростоечки, индустријализирани граѓани, со преголеми очекувања -- најдобро на што може да се надеваме е да биде добро колку што очекуваме. Никогаш нема да бидете пријатно изненадени затоа што вашите очекувања, моите очекувања, пораснаа до плафон. Тајната на среќата -- тоа е она за што сите вие дојдовте -- тајната за среќа е да се има ниски очекувања.
(Laughter)
(Смеа)
[You'll do]
(Аплауз)
(Applause)
(Laughter)
I want to say -- just a little autobiographical moment -- that I actually am married to a wife, and she's really quite wonderful. I couldn't have done better. I didn't settle. But settling isn't always such a bad thing.
Сакам да кажам -- само еден мал автобиографски момент -- дека всушност сум во брак со жена, која е навистина прекрасна. Направив супер избор. Не се помирив со судбината. Но помирувањето не е секогаш лоша работа.
Finally, one consequence of buying a bad-fitting pair of jeans when there is only one kind to buy is that when you are dissatisfied and you ask why, who's responsible, the answer is clear: the world is responsible. What could you do? When there are hundreds of different styles of jeans available and you buy one that is disappointing and you ask why, who's responsible, it is equally clear that the answer to the question is "you." You could have done better. With a hundred different kinds of jeans on display, there is no excuse for failure. And so when people make decisions, and even though the results of the decisions are good, they feel disappointed about them; they blame themselves.
На крај, една последица од купувањето на некомотни фармерки кога има само еден модел да се купи е тоа дека, кога сте незадоволни, и се запрашате зошто, кој е одговорен, одговорот е јасен. Светот е одговорен. Што можеш да направиш? Кога има илјадници различни фармерки, и купиш едни кои се разочарувачки, и се запрашаш, кој е одговорен? Сосема е јасно дека одговорот е ти. Си можел да избереш и подобро. Со стотици различни фармерки на излог, нема изговор за грешка. И така, кога луѓето донесуваат одлуки, дури и кога резултатите од одлуката се добри, се чувствуваат разочарани, си префрлаат себеси.
Clinical depression has exploded in the industrial world in the last generation. I believe a significant -- not the only, but a significant -- contributor to this explosion of depression and also suicide, is that people have experiences that are disappointing because their standards are so high, and then when they have to explain these experiences to themselves, they think they're at fault. So the net result is that we do better in general, objectively, and we feel worse. So let me remind you: this is the official dogma, the one that we all take to be true, and it's all false. It is not true. There's no question that some choice is better than none. But it doesn't follow from that that more choice is better than some choice. There's some magical amount. I don't know what it is. I'm pretty confident that we have long since passed the point where options improve our welfare.
Критичната маса на депресија експлодира во индустријализираниот свет во последната генерација. Верувам дека голем дел -- не единствен, но значаен допринос кон оваа експлозија на депресија, како и на самоубиства, е заради тоа што луѓето почувствувале разочарување затоа што нивните стандарди се превисоки. И кога треба да си ги објаснат овие искуства, мислат дека се во грешка. Така, вкупниот резултат всушност е дека ние сме добри генерално, објективно, а се чувствуваме полошо. Затоа дозволете да ве потсетам. Ове е официјална догма, која сите сме ја прифатиле дека е точна, а всушност е погрешна. НЕ Е ТОЧНА. Нема збор дека некаков избор е подобар од никаков, но од тоа не следи дека и повеќе избор е подобро од помалку избор. Постои некоја магична количина. Јас не знам колку е тоа. Прилично сум сигурен дека одамна ја поминавме точката каде што опциите ја зголемуваа благосостојбата.
Now, as a policy matter -- I'm almost done -- as a policy matter, the thing to think about is this: what enables all of this choice in industrial societies is material affluence. There are lots of places in the world, and we have heard about several of them, where their problem is not that they have too much choice. Their problem is they have too little. So the stuff I'm talking about is the peculiar problem of modern, affluent, Western societies. And what is so frustrating and infuriating is this: Steve Levitt talked to you yesterday about how these expensive and difficult-to-install child seats don't help. It's a waste of money. What I'm telling you is that these expensive, complicated choices -- it's not simply that they don't help. They actually hurt. They actually make us worse off.
Сега за правците за во иднина - скоро сум готов -- во иднина, би требало да размислувале вака. Она што го овозможува големиот избор во развиените општества е материјалното богатство. Постојат многу места во светот, и ние имаме слушнато за неколку од нив, каде што нивниот проблем не е имањето преголем избор, Нивниот проблем е што имаат премалку. Ова за што зборувам е проблем карактеристичен на модерните, богати, западни општества. И што е посебно фрустрирачки Стив Левит зборуваше вчера за тоа, дека овие скапи и сложени за монтирање детски седишта за во кола - не помагаат, туку тоа е само фрлање пари. Она што јас ви го кажувам е дека, скапите, комплицирани избори -- не само што не помагаат. Тие всушност и нанесуваат штета. Тие всушност нѐ прават полоши.
If some of what enables people in our societies to make all of the choices we make were shifted to societies in which people have too few options, not only would those people's lives be improved, but ours would be improved also. This is what economists call a "Pareto-improving move." Income redistribution will make everyone better off, not just poor people, because of how all this excess choice plagues us. So to conclude.
Ако дел од она што ни овозможува толку голем избор се пренесе во општествата во кои луѓето имаат малку избор, не само што ќе се подобри животот на тие луѓе, туку и нашиот живот ќе се подобри. Ова економистите го нарекуваат Паретов принцип за распределба Редестрибуција на богатствата ќе ги направи сите подобри -- не само сиромашните -- затоа што целиот овој вишок што го имаме ни штети. Да заклучиме. Прочитајте го овој слајд,
[You can be anything you want to be -- no limits.] You're supposed to read this cartoon and, being a sophisticated person, say, "Ah! What does this fish know? Nothing is possible in this fishbowl." Impoverished imagination, a myopic view of the world -- that's the way I read it at first. The more I thought about it, however, the more I came to the view that this fish knows something. Because the truth of the matter is, if you shatter the fishbowl so that everything is possible, you don't have freedom. You have paralysis. If you shatter this fishbowl so that everything is possible, you decrease satisfaction. You increase paralysis, and you decrease satisfaction.
и како секоја префинета личност, кажете, "Ах, што знае оваа риба?" Знаете и сами дека ништо не е можно во овој аквариум." Сиромашна имагинација, кратковиден поглед на светот, и јас така го видов првиот пат. Но колку повеќе размислував за тоа, повеќе сфаќав дека оваа риба сепак знае нешто. Затоа што вистината е ако го скршите аквариумот за сѐ да биде можно, не се добива слобода. Туку парализа. Ако го скршите аквариумот за сѐ да биде можно, ќе го намалите задоволството, Ја зголемувате парализата и го намалувате задоволството.
Everybody needs a fishbowl. This one is almost certainly too limited -- perhaps even for the fish, certainly for us. But the absence of some metaphorical fishbowl is a recipe for misery and, I suspect, disaster.
На сите ни треба аквариум. Овој со сигурност е премногу ограничен -- можеби дури и за рибата, но за нас сигурно. Но отсуството на некој метафоричен аквариум е рецепт за мизерија, и веројатно и несреќа.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)