I'd like to tell you today about an orca named Tahlequah. Tahlequah is also known as J35 to scientists, because she swims with the J Pod in the Salish Sea. These are the waters off of British Columbia and Washington State.
Денес би сакала да зборувам за една орка наречена Тахлека Меѓу научниците Тахлека е исто така позната и како Ј35 затоа што плива заедно со Ј-групата орки во Салишкото море Ова се водени патишта кај Британската Колумбија и Вашингтон
Now, last year, in July 2018, she was well along in her 17-month pregnancy, and scientists were very excited because no baby had survived in this pod for three long years. Now, orcas are also known as killer whales. They're profoundly social and profoundly intelligent beings. And scientists are very interested in their behavior, because in their social networks, they share habits, information and even affection. They create true cultures of the ocean. But this pod has been in trouble. The Chinook salmon that the orcas favor has been way down in the region, and pollution has been up. But on July 24th, Tahlequah gave birth to a daughter, and scientists were so excited by this development. But unfortunately, the same day -- in fact, shortly after birth -- the calf died.
Минатата година, во Јули 2018 таа беше при крај на нејзината седумнаесет месечна бременост и научниците беа многу возбудени затоа што ниедно новороденче не преживеало во оваа група во три долги години Орките се исто така познати како китови-убијци Тие се екстремно социјални и интелегентни суштества И научниците се многу заинтересирани за нивното однесување, затоа што во нивните социјални опкружувања тие споделуваат навики, информации па дури и наклонетост. Тие градат вистински култури на океанот. Но оваа група е во невоља. Чинук лососот што орките го сакаат го снемува во регионот а се појавува загадувањето. Но на 24ти Јули, Тахлека роди ќерка и научниците беа многу возбудени за овој настан. За жал, истиот ден набрзо по раѓањето новороденчето умрело.
Well, what happened next electrified animal lovers across the world, because Tahlequah refused to let her baby slip off into the water. She kept it on her body and she swam with it. If it did fall off, she would dive and rescue it, and she battled stiff currents to do this. Now, she kept this behavior up for 17 days, and during this time, she swam over 1,000 miles. At that point, she let the little baby slip off into the water.
Тоа што се случи следно ги шокира љубителите на животни низ целиот свет затоа што Тахлека одби да го пушти бебето во водата. Го чуваше на нејзиното тело и пливаше со него. И ако некогаш паднало, таа нуркала за да го спаси, и се борела со сурови струи за да го направи тоа. Таа го задржа ова однесување 17 дена и за ова време исплива повеќе од 1,000 километри. На крајот, го пуштила малото бебе во водата.
So today, Tahlequah swims on with the J Pod, but her grief still moves me. And I do believe that "grief" is the right word to use. I believe that grief is the right word to use for numerous animals who mourn the dead. They may be friends or mates or relatives. Because these visible cues, these behavioral cues, tell us something about an animal's emotional state. Now, for the last seven years, I've been working to document examples of animal grief -- in birds, in mammals, in domesticated animals and in wild animals -- and I believe in the reality of animal grief.
Денес, Тахлека продолжува да плива со Ј-групата орки но нејзината тага сè уште ме трогнува. И верувам дека ’тага’ е правилниот збор. Верувам дека ’тага’ е вистинскиот збор за голем број животни кои жалат по мртвите. Тоа може да бидат пријатели или роднини. Затоа што овие видливи знаци, знаци на однесување, ни кажуваат нешто за емоционалната состојба на животното. Последните седум години, работам на пронаоѓање примери на тага кај животни -- кај птици, цицачи кај припитомени и диви животни, и верувам во реалноста на животинската тага.
Now, I say it this way because I need to acknowledge to you right up front that not all scientists agree with me. And part of the reason, I think, is because of what I call the "a-word." The a-word is anthropomorphism, and historically, it's been a big deterrent to recognizing animal emotions. So, anthropomorphism is when we project onto other animals our capacities or our emotions. And we can all probably think of examples of this. Let's say we have a friend who tells us, "My cat understands everything I say." Or, "My dog, he's so sweet. he ran right across the yard this morning towards a squirrel, and I know he just wants to play." Well, maybe. Or maybe not. I'm skeptical about claims like those. But animal grief is different, because we're not trying to read an animal's mind. We're looking at visible cues of behavior and trying to interpret them with some meaning.
Го кажувам ова затоа што треба да признаам дека не сите научници се согласуваат со мене И мислам дека дел од причината е она што јас го нарекувам ’а-збор’. А-зборот е антропоморфизам, и историски гледано, е голема пречка при препознавањето на емоции кај животните. Антропоморфизам е кога на животните ги препишуваме нашите капацитети или емоции. Веројатно сите можеме да смислиме примери за ова. Да речеме дека имаме пријател што ни вели, “Мојата мачка разбира сѐ што ке кажам.“ Или, “Моето куче е толку слатко. Утрово трчаше преку дворот кон една верверичка, и знам дека само сака да си игра.“ Па, можеби. А можеби и не. Сум скептична за ваквите тврдења. Но, тагата кај животните е различна, затоа што ние не се обидуваме да читаме мисли на животните. Гледаме кон видливите знаци на однесување и пробуваме да ги интерпретираме со некое значење.
Now, it's true -- scientists often push back at me, and they'll say, "Ah, look, the animal might be stressed, or maybe the animal's just confused because his or her routine has been disrupted." But I think that this overworry about anthropomorphism misses a fundamental point. And that is that animals can care very deeply for each other, maybe they even love each other. And when they do, a survivor's heart can be pierced by a death. Let's face it: if we deny evolutionary continuity, we are really missing out on embracing part of ourselves. So yes, I believe in the reality of animal grief, and I also think that if we recognize it, we can make the world a better place for animals, a kinder place for animals.
Сега, вистина е дека научниците често ми се спротиставуваат, и ке речат, “Гледај, животното може да е под стрес, или пак само е збунето затоа што нејзината или неговата рутина била променета.“ Но мислам дека оваа грижа за антропоморфизмот промашува фундаментална поента. А тоа е дека животните може да се грижат длабоко едни за други, можеби и се сакаат. И тогаш срцето на преживеаниот е прободено од нечија смрт. Ајде да се соочиме со тоа дека; ако го негираме континуитетот на еволуцијата ние навистина пропуштаме да прифатиме дел од себе. И да, верувам во реалноста на тага кај животните, и исто така мислам дека ако ја препознаваме можеме да го направиме светот подобро место за животни, пољубезно место за животните.
So let me tell you a little bit more about animal grief. I'm going to start in Kenya. You see here there's an elephant named Eleanor who came one day with bruised legs, and she collapsed. You see on the left that another female named Grace came to her right away and, using her own trunk, propped her up, tried to get her up on her feet. And she did succeed, but then Eleanor collapsed again. At this point, Grace became visibly distressed, and she prodded the body, and she vocalized. Eleanor collapsed again, and unfortunately, she did die. What you see on the right is a female from another family named Maui, who came after the death, and she stayed at the body. She held a vigil there, and she even rocked in distress over the body. So the scientists watching the elephants kept close observation on Eleanor's body for seven days. And during those seven days, a parade of elephants came from five different families. Now, some were just curious, but others carried out behaviors that I really believe should be classified as grief.
Дозволете ми да ви кажам малку повеќе за тагата кај животните. Ќе почнам со Кенија. Тука гледате еден слон наречен Еленор што еден ден дојде со помодрени нозе, и колабираше. Погледете лево друга женка наречена Грејс веднаш дојде до неа и користејќи ја својата сурла, ја подигна нагоре, обидувајќи се да ја стане на нозе. И успеа, но Еленор повторно падна. Грејс стана видливо вознемирена, го побутнуваше телото и вокализираше. Еленор пак падна, и за жал, таа умре. Она што го гледате десно е женка од друго семејство наречена Мауи, која дојде по смртта, и остана со телото. Таа таму бдееше и се тресеше вознемирено над телото. Научниците кои ги гледаа слоновите внимателно го набљудуваа телото на Еленор седум дена. И за време на тие седум дена, дошла цела парада на слонови од пет различни семејства. Некои беа само љубопитни, но другите покажуваа однесување за кое верувам дека треба да се класифицира како тага.
So what does grief look like? It can be rocking, as I said, in distress. It can also be social withdrawal, when an animal just takes himself or herself away from friends and stays by themselves, or a failure to eat or sleep properly, sometimes a depressed posture or vocalization. It can be very helpful for those of us studying this to be able to compare the behavior of a survivor before death and after death, because that increases the rigor of our interpretation. And I can explain this to you by talking about two ducks named Harper and Kohl.
И како изгледа таа тага? Може да биде, како што кажав, вознемирено тресење. Може да биде социјално повлекување, каде што животното се отргнува себеси подалеку од пријателите и останува само Може да биде неправилно јадење и спиење , некогаш и депресивно држење на телото и вокализација. Би било од помош, за тие што го проучуваме ова да можеме да споредиме однесување на преживеано животно пред смрт и после, бидејќи тоа би ја зголемило строгоста на нашата интерпретација. Можам да ви го објаснам ова со тоа што ке ви зборам за две патки наречени Харпер и Кол.
So we're into birds now. So Harper and Kohl were raised at a foie gras factory, and they were treated cruelly. Foie gras does involve force-feeding of birds. So this hurt their bodies, and their spirits were not in good shape, either. But thankfully, they were rescued by a farm sanctuary in upstate New York. And for four years, they stabilized, and they were fast friends. They often took themselves to a small pond on the property. Then, Kohl started to have really intractable pain in his legs, and it was clear to the sanctuary that he had to be euthanized humanely, and he was. But then the sanctuary workers did a brilliant thing, because they brought Harper to the body to see. And at first, Harper prodded the body of his friend, but then he laid himself over it, and he stayed there for over an hour with his friend. And in the weeks after, he had a hard time. He would go back to that same pond where he had been with Kohl, and he didn't want any other friends. And within two months, he died as well.
Значи сега зборуваме за птици. Харпер и Кол израснаа во foie gras фабрика, каде што беа сурово третирани. Foie gras опфаќа принудно хранење на птици. Ова ги повредува нивните тела, а и нивните духови не се во добра состојба. Но за среќа, тие беа спасени од страна на едно фармско засолниште од горен Њујорк. И за четири години, тие се стабилизираа и брзо се спријателија. Често одеа до едно мало езерце на имотот. И тогаш, Кол се здоби со непостојана болка во нозете, и им беше јасно во засолништето, дека треба да биде хумано еутанизиран, и тоа се случи. Но тогаш вработените направија нешто брилијантно, затоа што го донесоа Харпер да го види телото. Прво Харпер го подбуцна телото на својот пријател, и потоа легна преку него и остана таму повеќе од еден час. И во наредните неколку недели тој мина низ тешко време. Одел до истото езерце каде што имале одено со Кол, и тој не сакал други Во рок од два месеци, и тој умре.
Now, I'm happy to say that not all grieving animals have this sorrowful outcome. Last summer, I flew to Boston to visit my adult daughter, Sarah. I was with my husband Charlie. I really needed a break from work. But I succumbed, and I checked my work email. You know how that is. And there was a communication about a dejected donkey. Now, as an anthropologist, this wasn't what I expected, but there it was, and I'm glad I read it. Because a donkey named Lena had gone to another farm sanctuary, this one in Alberta, Canada, as the only donkey there, and had trouble making friends for that reason. But she eventually did make friends with an older horse named Jake, and for three years they were inseparable. But the reason the email came was that Jake, at age 32, the horse, had become gravely ill and had to be put down, and this is what was going on. This is Lena standing on Jake's grave. She didn't want to come in at night. She didn't want to come in for food. She didn't want to come in for water. She pawed at the grave, she brayed in distress, and there she stood. So we talked and we brainstormed. What do you do for an animal like this? And we talked about the role of time, of extra love and kindness from people and of urging her to make a new friend. And here's where her trajectory does diverge from that of Harper the duck, because she did make a new friend, and sanctuary workers wrote back and said it worked out well.
Среќно може да кажам дека не сите животни кои тагуваат имаат ваков тажен исход. Минатото лето, летав до Бостон да ја посетам мојата ќерка Сара. Бев со мојот сопруг Чарли. Навистина ми требаше пауза од работа. Но подлегнав и го проверив мојот емаил за работа. Знаете како оди тоа. И имаше муабет за едно отфрлено магаре. Како антрополог ова не го очекував. но таму беше, и мило ми е што го прочитав. Затоа што магаре наречено Лена отишло во друго фармско засолниште, во Алберта, Канада, и како единственото магаре таму имаше проблеми со стекнување друштво. Но евентуално се здружи со еден постар коњ наречен Џејк, и три години беа неразделни. Но причината поради која го добив емаилот беше дека коњот Џејк, на возраст од 32 тешко се разболел и морало да биде еутанизиран и тогаш тоа се случило. Ова е Лена како стои на гробот на Џејк. Не сакаше да влегува навечер. Не сакаше да влегува ни за храна. Не сакаше да влезе ни за вода. Го галеше гробот, испушташе звуци на вознемиреност и таму остануваше. Зборевме и дискутиравме. Што би правел за животно како ова? И разговаравме за улогата на времето, дополнителната љубов и љубезност од луѓето и дали да ја натераме да се спријатели повторно. И еве каде нејзината траекторија се разминува со онаа на патката Харпер, затоа што таа си најде нов пријател, вработените од засолништето ми пишаа и кажаа дека сѐ е во ред.
Now sometimes, scientists supplement observation with hormonal analysis. There's an example of a group of scientists in Botswana, who took fecal material from baboons and compared two different groups. The first group were females who had witnessed a predator attack and lost someone in that attack, and the second group were females who had witnessed an attack but had not lost someone. And the stress hormones were way up in that first group. But here's the thing: the scientists didn't just call them "stressed baboons," they called them "bereaved baboons," and in part, that's because of the observations that they made. For example, this mother-daughter pair were very close, and then the daughter was killed by a lion. The mother removed herself from all her friends, from her grooming networks, and just stayed by herself for weeks -- bereavement -- and she then slowly recovered.
Понекогаш, научниците го надополнуваат набљудувањето со хормонална анализа. Пример е една група научници од Боцвана, која споредила фекална материја од бабуни од две различни групи. Првата група биле женки кои биле сведоци на напад од грабливец и изгубиле некого при тој напад, втората група биле женки кои биле сведоци на напад но не изгубиле никого. И бројот на стрес хормони беше зголемен во првата група. Но еве во што е работата; научниците не ги нарекоа бабуни под стрес, туку ужалени бабуни заради набљудувањата кои ги направија. На пример, една мајка и ќерка беа многу зближени, и ќерката беше убиена од еден лав. Мајката тогаш се оддалечи од сите од своите друштвени мрежи, остана сама со недели-- жалост-- и потоа полека почна да се опоравува.
So we have bereaved baboons. Will science tell us someday about bereaved bees? Will we hear about frogs who mourn? I don't think so, and I think the reason is because animals really need one-to-one, close relationships for that to happen. I also know that circumstance matters, and personality matters. I have documented cats and dogs who grieve, our companion animals, but I also interacted with a woman who was extremely bothered because her dog wasn't grieving. She said to me, "The first dog in the house has died. The second animal does not seem concerned, the second dog. What is wrong with him?"
Значи, имаме бабуни кои жалат. Дали некој ден науката ќе ни каже за ужалени пчели? Дали ќе чуеме за жаби кои тагуваат? Мислам дека не, и мислам дека причината е затоа што на животните им требаат блиски еден-на-еден односи за тоа да се случи. Исто така знам дека околностите се важни и дека карактерот е од големо значење. Имам документирано мачки и кучиња кои тажат, нашите животни-придружници, но зборев и со жена на која многу и пречеше што нејзиното куче не тагувало. Ми кажа,“Првото куче во куќата умре. Второто не изгледа загрижено. Што не е во ред со него? “
(Laughter)
(смеа)
And as I listened to her, I realized that this dog was now the only animal in the household, and as far as he was concerned, that was a pretty good deal. So circumstances matter.
И додека ја слушав, сфатив дека тоа куче е единственото животно во куќата, и што се однесува до него, тоа е доста добра ситуација. Околностите се важни.
Now, in any case, animals are not going to grieve exactly like we do. We have human creativity. We paint our grief, dance our grief, write our grief. We also can grieve for people we've never met, across space and time. I felt this strongly when I went to Berlin and I stood at the Holocaust Memorial. Animals don't grieve exactly like we do, but this doesn't mean that their grief isn't real. It is real, and it's searing, and we can see it if we choose.
Во било кој случај, животните нема да тагуваат исто како што ние тагуваме. Ние ја имаме човечката креативност. Ние ја сликаме нашата тага, играме со нашата тага, пишуваме за нашата тага. Ниe исто така можеме да жалиме по луѓе кои не сме ги запознале низ просторот и времето. Силно го почувствував ова кога бев во Берлин кај меморијалот за Холокаустот. Животните не тагуваат исто како нас, но ова не значи дека нивната тага не постои. Таа постои и е силна, и можеме да ја видиме ако сакаме.
Now, I've lost both my parents. I lost a very dear friend at a young age from AIDS. I believe most likely most of you here have lost someone. And I have found it a genuine comfort, a solace, to know that we aren't the only beings on this earth who feel love and grief. And I think this is important. I also think we can take this a step further, and we can realize that the reality of animal grief can help us be better and do better for animals. This is already happening with Tahlequah, because the United States and Canada have renewed their talks with greater urgency for how to help the orcas, how to restore the Chinook salmon and how to help with the water pollution. We can also see that if grief is real, there's tremendous plausibility to the notion that animals feel a whole range of things. So we could look at joy, sadness, even hope. And if we do that, here's how we can start to think about the world. We can look at orcas and say, we know they grieve, we know they feel their lives, and we can refuse to confine them to small tanks in theme parks and make them perform for our entertainment.
Ги изгубив моите родители. Изгубив многу драга личност од СИДА, на млада возраст. Верувам дека повеќето од вас тука имат изгубено некого. И искрено во тоа наоѓам удобност, утеха, знаејќи дека не сме единствените суштества на планетата кои чувствуваат љубов и тага. И верувам дека ова е важно. И мислам дека можеме да одиме чекор понапред, и да сфатиме дека постоењето на тага кај животните може да ни помогне нам и ние да им помогнеме на животните. Ова се случува со Тахлека, затоа што САД и Канада итно ги засилија нивните обиди да им помогнат на орките со тоа што ке го вратат Чинук лососот и ќе помогнат со загадената вода. Ако тагата кај животните е вистинска тогаш може да видиме дека има големи шанси животните да чувствуваат голем број нешта Можеме да ги земеме предвид среќата, тагата па дури и надежта. И ако го сториме тоа, еве како ќе можеме да размислуваме за светот. Ќе можеме да ги погледнеме орките и да кажеме дека, знаеме дека тагуваат, знаеме дека чувствуваат и ќе престанеме да ги ограничуваме во тематските паркови и да ги тераме да играат за наша забава.
(Applause)
(аплауз)
Thank you.
Ви благодарам.
We can look at elephants and say, yes, they grieve, and we can renew our efforts against international trophy hunting and against poaching.
Ќе можеме да ги видиме слоновите и да кажеме, да, и тие тагуваат и ке ги засилиме напорите против меѓународниот спортски лов и ловокрадството.
(Applause)
(аплауз)
Thank you.
Фала ви.
And we can look at our closest living relatives, monkeys and apes, and know yes they grieve, they feel their lives, so they don't deserve to be confined in highly invasive biomedical experiments year after year.
И ќе можеме да ги видиме нашите најблиски роднини, мајмуните и ќе знаеме дека да, и тие чувствуваат и не заслужуваат да бидат заробени во инвазивни биомедицински експерименити со години.
And, you know --
И знаете--
(Applause)
(аплауз)
the ducks Harper and Kohl, they tell us something too. They help us connect the dots and realize that what we eat affects how animals live. And it's not just foie gras, and it's not just ducks. We can think about pigs and chickens and cows in factory farms, and we can know. I can tell you the science is real that these animals feel, too. So every single time we choose a plant-based meal, we are contributing to reducing animal suffering.
патките Харпер и Кол, и од нив можеме да заклучиме нешто. Можат да ни помогнат да сфатиме дека она што го јадеме влијае врз животот на животните. И не е само „фоа гра“, и не се само патките. Тука се и свињите, кокошките и кравите во фабричките фарми за кои го знаеме истото. Науката потврдила дека и овие животни чувствуваат. Така што, секој пат кога ке одбереме оброк од растително потекло, придонесуваме за смалување на страдањето кај животните.
(Applause)
(аплауз)
So yes, I believe in the reality of animal grief. I believe in the reality of animal love, and I think it is time for us humans to recognize that we don't own these things. And when we see that, we have an opportunity to make the world so much better for animals, a kinder world, a gentler world, and along the way, we might just save ourselves, too.
Верувам во постоењето на тага кај животните. Верувам во постоењето на љубов кај животните, и мислам дека е време да сфатиме дека ние не ги поседуваме овие нешта. И кога ке го сфатиме тоа, ќе имаме можност да го направиме светот подобро место за животните, помил, понежен свет, и на тој начин, можеби ќе се спасиме и самите себеси.
Thank you so much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)
Thank you. Thank you. (Applause)
Фала ви. Фала ви. (аплауз)