I was eight years old. I remember that day clearly like it happened just yesterday. My mother is a bidi roller. She hand-rolls country cigarettes to sustain our family. She is a hard worker and spent 10 to 12 hours every day rolling bidis. That particular day she came home and showed me her bidi-rolling wage book. She asked me how much money she has earned that week. I went through that book, and what caught my eyes were her thumbprints on each page.
Имала сам осам година. Сећам се тог дана јасно као да се десило јуче. Моја мајка увија цигарете биди. Она ручно прави цигарете да би издржавала нашу породицу. Вредна је радница и проводила је 10 до 12 сати дневно мотајући дуван. Тог дана дошла је кући и показала ми своју надничарску књижицу. Питала ме је колико је новца зарадила те недеље. Прелистала сам ту књижицу, и оно што ми је привукло пажњу су отисци њених прстију на свакој страни.
My mother has never been to school. She uses her thumbprints instead of a signature to keep a record of her earnings. On that day, for some reason, I wanted to teach her how to hold a pen and write her name. She was reluctant at first. She smiled innocently and said no. But deep down, I was sure she wanted to give it a try. With a little bit of perseverance and a lot of effort, we managed to write her name. Her hands were trembling, and her face was beaming with pride.
Моја мајка никада није ишла у школу. Користи отисак прста уместо потписа како би забележила своју зараду. Тог дана, из неког разлога, пожелела сам да је научим како да држи оловку и потпише се. У почетку је била неодлучна. Насмешила се недужно и одбила. Али, знала сам да је потајно желела да покуша. Уз мало упорности и много напора, успеле смо да напишемо њено име. Руке су јој дрхтале, а лице је озарио осећај поноса.
As I watched her do this, for the first time in my life, I had a priceless feeling: that I could be of some use to this world. That feeling was very special, because I am not meant to be useful. In rural India, girls are generally considered worthless. They're a liability or a burden. If they are considered useful, it is only to cook dishes, keep the house clean or raise children. As a second daughter of my conservative Indian family, I was fairly clear from a very early age that no one expected anything from me. I was conditioned to believe that the three identities that defined me -- poor village girl -- meant that I was to live a life of no voice and no choice. These three identities forced me to think that I should never have been born.
Док сам је гледала како пише, по први пут у свом животу, имала сам непроцењив осећај; да бих могла бити од користи овом свету. Осећање је било веома посебно, јер нисам предодређена да будем корисна. У руралној Индији, девојчице углавном сматрају безвреднима. Оне су обавеза или терет. Када их и сматрају корисним, то је због кувања, чишћења или рађања. Као друга ћерка у мојој конзервативној породици, веома рано сам схватила да нико није ништа очекивао од мене. Научена сам да верујем да су ме три идентитета одређивала: сиромашна девојчица из села, што је подразумевало живот без права гласа и избора. Ова три идентитета су ме натерала да мислим да није требало ни да се родим.
Yet, I was. All throughout my childhood, as I rolled bidis alongside my mother, I would wonder: What did my future hold? I often asked my mother, with a lot of anxiety, "Amma, will my life be different from yours? Will I have a chance to choose my life? Will I go to college?" And she would reply back, "Try to finish high school first." I am sure my mother did not mean to discourage me. She only wanted me to understand that my dreams might be too big for a girl in my village.
Па ипак, јесам. Читаво своје детињство сам провела, док сам мотала биди поред своје мајке, питајући се: шта ме чека у будућности? Често бих питала мајку, са пуно стрепње: „Мама, да ли ће мој живот бити другачији од твог? Да ли ћу моћи да бирам свој живот? Да ли ћу ићи на факултет?“ А она би одговарала: „Покушај прво да завршиш средњу школу.“ Сигурна сам да мајка није хтела да ме обесхрабри. Желела је само да разумем да су моји снови можда превелики за девојчицу из мог села.
When I was 13, I found the autobiography of Helen Keller. Helen became my inspiration. I admired her indomitable spirit. I wanted to have a college degree like her, so I fought with my father and my relatives to be sent to college, and it worked.
Када сам имала 13 година, пронашла сам аутобиографију Хелен Келер. Хелен ме је инспирисала. Дивила сам се њеној несаломљивој вољи. Желела сам да добијем факултетску диплому као она, због чега сам се борила са оцем и рођацима да ме пошаљу на факултет, и успело је.
During my final year of my undergraduate degree, I desperately wanted to escape from being forced into marriage, so I applied to a fellowship program in Delhi, which is about 1,600 miles away from my village.
На завршној години факултета, очајнички сам желела да избегнем присилну удају, па сам се пријавила на студентски програм у Делхију, који је око 2 500 километара удаљен од мог села.
(Laughter)
(Смех)
In fact, I recall that the only way I could fill out the application was during my commute to college. I did not have access to computers, so I had to borrow a college junior's cell phone. As a woman, I could not be seen with a cell phone, so I used to huddle his phone under my shawl and type as slowly as possible to ensure that I would not be heard. After many rounds of interviews, I got into the fellowship program with a full scholarship. My father was confused, my mother was worried --
У ствари, сећам се да је једини начин да попуним пријаву био на путу до факултета. Нисам имала приступ компјутерима, тако да сам морала да позајмим мобилни телефон од млађег колеге. Као жена, нисам смела да користим мобилни, па сам га крила испод шала и куцала што је спорије могуће да бих била сигурна да ме нико неће чути. Након много интервјуа, примљена сам у студентски програм са пуном стипендијом. Мој отац је био збуњен, моја мајка забринута...
(Applause)
(Аплауз)
My father was confused, my mother was worried, but I felt butterflies in my stomach because I was going to step out of my village for the first time to study in the national capital.
Мој отац је био збуњен, моја мајка забринута, али сам ја осећала узбуђење јер сам добила прилику да изађем из свог села по први пут да бих студирала у главном граду.
Of the 97 fellows selected that year, I was the only rural college graduate. There was no one there who looked like me or spoke like me. I felt alienated, intimidated and judged by many. One fellow called me "Coconut Girl." Can you guess why? Anyone? That's because I applied a lot of coconut oil to my hair.
Од 97 колега изабраних те године, била сам једини дипломац са села. Нико тамо није ни изгледао ни говорио као ја. Осећала сам се отуђеном, заплашеном и осуђиваном од многих. Један колега ме је звао „девојка кокос“. Да ли можете погодити због чега? Било ко? Јер сам употребљавала много кокосовог уља за косу.
(Laughter)
(Смех)
Another asked me where I had learned to speak English, and some of my peers did not prefer to have me on their assignment teams because they thought I would not be able to contribute to their discussion. I felt that many of my peers believed that a person from rural India could not supply anything of value, yet the majority of Indian population today is rural. I realized that stories like mine were considered to be an exception and never the expectation.
Други ме је питао где сам научила енглески, а неки од мојих вршњака нису желели да са њима у тиму радим задатке јер су мислили да нећу бити у стању да допринесем њиховој дискусији. Осећала сам да многи моји вршњаци верују да особа из руралне Индије нема ничег вредног у себи, а већина популације у Индији данас је рурална. Схватила сам да су приче попут моје сматране изузетком, а не очекиваним исходом.
I believe that all of us are born into a reality that we blindly accept until something awakens us and a new world opens up. When I saw my mother's first signature on her bidi-rolling wage book, when I felt the hot Delhi air against my face after a 50-hour train journey, when I finally felt free and let myself be, I saw a glimpse of that new world I longed for, a world where a girl like me is no longer a liability or a burden but a person of use, a person of value and a person of worthiness.
Верујем да смо сви рођени у реалности коју слепо прихватамо док нас нешто не пробуди и не покаже се нови свет. Када сам видела први потпис моје мајке на њеној радној књижици мотача бидија, када сам осетила врели ваздух Делхија на свом лицу после 50 сати путовања возом, када сам се напокон осетила слободном и опуштеном, видела сам делић тог новог света за којим сам жудела, света у којем девојка попут мене није обавеза или терет, већ особа од користи, особа од вредности и достојанствена особа.
By the time my fellowship ended, my life had changed. Not only had I traced my lost voice, but also had a choice to make myself useful. I was 22. I came back to my village to set up the Bodhi Tree Foundation, an institution that supports rural youth by providing them with education, life skills and opportunities. We work closely with our rural youth to change their life and to benefit our communities.
До завршетка студирања, мој живот се променио. Не само да сам пронашла свој унутрашњи глас, него сам изабрала и да учиним себе корисном. Имала сам 22 године. Вратила сам се у своје село да оснујем фондацију Дрво бодија, установу која подржава сеоску омладину обезбеђујући им стицање образовања, животних вештина и прилика. Блиско сарађујемо са младима да бисмо променили њихове животе и донели добробит заједницама.
How do I know my institution is working? Well, six months ago, we had a new joinee. Her name is Kaviarasi. I first spotted her in a local college in Tirunelveli during one of my training sessions. As you can see, she has a smile which you can never forget. We guided her to get an opportunity to study at Ashoka University, Delhi. The best part of her story is that she is now back at Bodhi Tree as a trainer working with dedication to make a change in the lives of others like her. Kaviarasi doesn't want to feel like an exception. She wants to be of use to others in this world.
Како знам да моја установа функционише? Па, пре шест месеци, добили смо новог члана. Њено име је Кавијараси. Први пут сам је приметила на локалном факултету у Тирунелвелију током једне од мојих обука. Као што видите, има незабораван осмех. Помогли смо јој да добије прилику да студира на Универзитету Ашока у Делхију. Најбољи део њене приче је што се вратила у Дрво бодија као едукатор, посвећено радећи на томе да промени животе других попут ње. Кавијараси не жели да се осећа као изузетак. Жели да буде од користи другима.
Recently, Kaviarasi mentored Anitha, who also comes from a remote, rural village, lives in a 10-foot-by-10-foot home, her parents are also farm laborers. Kaviarasi helped Anitha secure admission in a prestigious undergraduate program in a top university in India with a full scholarship. When Anitha's parents were reluctant to send her that far, we asked the district administration officials to speak to Anitha's parents, and it worked.
Недавно је Кавијараси била ментор Анити, која такође долази из удаљеног села, живи у тескобној кућици, три са три, њени родитељи су такође надничари. Кавијараси је помогла Анити да буде примљена на престижни студијски програм на врхунском универзитету у Индији са пуном стипендијом. Пошто су Анитини родитељи оклевали да је пошаљу тако далеко, замолили смо званичнике локалне самоуправе да поразговарају са њима, и упалило је.
And then there is Padma. Padma and I went to college together. She's the first in her entire village to attend graduation. She had been working with me at Bodhi Tree until one day she decides to go to graduate school. I asked her why. She told me that she wanted to make sure that she would never be a liability or a burden to anyone at any point in her life.
А ту је и Падма. Падма и ја смо ишле заједно на факултет. Она је прва у њеном селу која је стекла диплому. Радила је са мном у Дрвету бодија док једног дана није одлучила да оде на постдипломске. Питала сам је зашто. Рекла ми је да жели да буде сигурна да више никада неће бити нечија обавеза или терет ниједног тренутка у животу.
Padma, Anitha and Kaviarasi grew up in the most tough families and communities one could only imagine. Yet the journey of finding my usefulness in this world served them in finding their usefulness to this world.
Падма, Анита и Кавијараси су одрасле у најсуровијим породицама и заједницама које можете замислити. Ипак, пут проналажења моје сврхе постојања на овом свету послужило им је у откривању сопствене.
Of course there are challenges. I'm aware change does not happen overnight. A lot of my work involves working with families and communities to help them understand why getting an education is useful for everyone. The quickest way to convince them is by doing. When they see their kids getting a real education, getting a real job, they begin to change.
Наравно да има изазова. Свесна сам да се промена не дешава преко ноћи. Велики део мог посла се састоји од рада са породицама и заједницама, помажући им да схвате зашто је образовање корисно свима. Најбржи начин да их убедимо јесте деловање. Када виде да њихова деца добијају право образовање, прави посао, почињу да се мењају.
The best example is what happened at my home. I was recently given an award in recognition of my social work by the chief minister of my state. That meant I was going to be on television.
Најбољи пример је оно што се десило у мом дому. Недавно ми је, као признање мом друштвеном раду, награду доделио премијер моје државе. То је значило да ћу бити на телевизији.
(Laughter)
(Смех)
Everyone was hooked on to the television that morning, including my parents. I would like to believe that seeing her daughter on television made my mother feel useful too. Hopefully, she will stop pressuring me to get married now.
Сви су били испред телевизора тог јутра, укључујући и моје родитеље. Желим да верујем да је појављивање њене ћерке на телевизији учинило да се и моја мајка осети корисном. Надам се да ће сада престати да ме притиска с удајом.
(Laughter)
(Смех)
Finding my use has helped me to break free from the identities society thrusts on me -- poor village girl. Finding my use has helped me to break free from being boxed, caged and bottled. Finding my use has helped me to find my voice, my self-worth and my freedom.
Проналажење сопствене сврхе ми је помогло да се ослободим идентитета које ми је наметнуло друштво - сиромашне девојчице из села. Проналажење сврхе ми је помогло да се ослободим окова, кавеза и притиска. Проналажењем сврхе пронашла сам свој унутрашњи глас, самопоштовање и слободу.
I leave you with this thought: Where do you feel useful to this world? Because the answer to that question is where you will find your voice and your freedom.
За крај размислите: где је сврха вашег постојања? Јер у одговору на ово питање пронаћи ћете свој глас и своју слободу.
Thank you.
Хвала.
(Applause)
(Аплауз)