Bruno Giussani: Commissioner, thank you for coming to TED.
Б. Џусани: Комесаре, Ви благодариме за присуството на ТЕД.
António Guterres: Pleasure.
А. Гутерес: Со задоволство. -БЏ: Да започнеме со бројките.
BG: Let's start with a figure. During 2015, almost one million refugees and migrants arrived in Europe from many different countries, of course, from Syria and Iraq, but also from Afghanistan and Bangladesh and Eritrea and elsewhere. And there have been reactions of two different kinds: welcoming parties and border fences. But I want to look at it a little bit from the short-term and the long-term perspective. And the first question is very simple: Why has the movement of refugees spiked so fast in the last six months?
Во 2015 речиси еден милион бегалци и мигранти пристигнаа во Европа од различни земји, од Сирија и Ирак, се разбира, но и од Авганистан, Бангладеш, Еритреа и други. Имаше два вида реакции: пријателски настроени и затворени граници. Но, би сакал да погледнеме од аспект на краткорочни и долгорочни перспективи. Првото прашање е многу едноставно. Зошто бегалското движење зеде толкав замав во последните месеци?
AG: Well, I think, basically, what triggered this huge increase was the Syrian refugee group. There has been an increased movement into Europe from Africa, from Asia, but slowly growing, and all of a sudden we had this massive increase in the first months of this year. Why? I think there are three reasons, two long-term ones and the trigger. The long-term ones, in relation to Syrians, is that hope is less and less clear for people. I mean, they look at their own country and they don't see much hope to go back home, because there is no political solution, so there is no light at the end of the tunnel. Second, the living conditions of the Syrians in the neighboring countries have been deteriorating. We just had research with the World Bank, and 87 percent of the Syrians in Jordan and 93 percent of the Syrians in Lebanon live below the national poverty lines. Only half of the children go to school, which means that people are living very badly. Not only are they refugees, out of home, not only have they suffered what they have suffered, but they are living in very, very dramatic conditions.
АГ: Мислам дека основната причина за порастот беа бегалските групи од Сирија. Имаше засилени движења кон Европа од Африка и Азија, но со бавна динамика и наеднаш се случи овој масовен пораст во првите месеци од оваа година. Зошто? Мислам дека има три причини. Две долгорочни и поттикот. Долгорочните причини во однос на Сиријците е тоа што луѓето имаат сѐ помалку и помалку надеж. Кога ќе ја погледнат својата земја не гледаат надеж дека ќе се вратат дома, бидејќи не постои политичко решение и нема светлина на крајот на тунелот. Второ, условите за живот на Сиријците во соседните земји се влошија. Направивме истражувања со Светската Банка и 87% од Сиријците во Јордан и 93% од Сиријците во Либан живеат под нивото на апсолутна сиромаштија. Само половина од децата одат на училиште, што покажува дека квалитетот на животот е лош. Не само што се бегалци, далеку од дома, не само што го доживејаа тоа што го доживејаа, туку живеат и во многу драматични услови.
And then the trigger was when all of a sudden, international aid decreased. The World Food Programme was forced, for lack of resources, to cut by 30 percent food support to the Syrian refugees. They're not allowed to work, so they are totally dependent on international support, and they felt, "The world is abandoning us." And that, in my opinion, was the trigger. All of a sudden, there was a rush, and people started to move in large numbers and, to be absolutely honest, if I had been in the same situation and I would have been brave enough to do it, I think I would have done the same.
И тогаш, поттикот се случи кога наеднаш, меѓународната помош се намали. Светската прграма за храна поради недостиг на ресурси мораше да го намали снабдувањето за Сириските бегалци за 30%. Не им е дозволено да работат, така што целосно се зависни од меѓународна помош, и почувствуваа дека светот ги напушта. Според мене тоа беше поттикот. Наеднаш се случи бркотница, и луѓето почнаа да бегаат во огромен број, и да бидам искрен, да бев во слична ситуација, и јас ќе имав храброст да го сторам тоа. Мислам дека ќе го сторев истото.
BG: But I think what surprised many people is it's not only sudden, but it wasn't supposed to be sudden. The war in Syria has been happening for five years. Millions of refugees are in camps and villages and towns around Syria. You have yourself warned about the situation and about the consequences of a breakdown of Libya, for example, and yet Europe looked totally unprepared.
БЏ: Мислам дека она што многумина ги изненади е тоа што се случи наеднаш. Војната во Сирија трае веќе пет години. Милиони бегалци се во кампови, села и градови околу Сирија. Вие предупредивте за ситуацијата и за последиците од распаѓањето на Либија, на пример, а Европа изгледаше целосно неподготвена.
AG: Well, unprepared because divided, and when you are divided, you don't want to recognize the reality. You prefer to postpone decisions, because you do not have the capacity to make them. And the proof is that even when the spike occurred, Europe remained divided and was unable to put in place a mechanism to manage the situation. You talk about one million people. It looks enormous, but the population of the European Union is 550 million people, which means we are talking about one per every [550] Europeans. Now, in Lebanon, we have one refugee per three Lebanese. And Lebanon? Struggling, of course, but it's managing. So, the question is: is this something that could have been managed if -- not mentioning the most important thing, which would have been addressing the root causes, but forgetting about root causes for now, looking at the phenomenon as it is -- if Europe were able to come together in solidarity to create an adequate reception capacity of entry points? But for that, the countries at entry points need to be massively supported, and then screening the people with security checks and all the other mechanisms, distributing those that are coming into all European countries, according to the possibilities of each country. I mean, if you look at the relocation program that was approved by the Commission, always too little too late, or by the Council, too little too late --
АГ: Па, неподготвена бидејќи е поделена, а кога си поделен, не сакаш да ја препознаеш вистината. Претпочиташ да ги одложиш одлуките, зашто не си способен да ги донесеш. Доказот е тоа што кога се случи бегалскиот бран Европа остана поделена и не можеше да створи механизам за да се справи со состојбите Зборувате за еден милион луѓе. Бројката е огромна, но бројот на жителите на Европската, Унија е 550 милиони луѓе што значи зборуваме за еден на 2.000 Европејци. Во Либан имаме еден бегалец на тројца Либанци. Либан се бори со тоа и се справува. Прашањето е: дали со ова можевме да се справиме? Ако- без да го споменеме најважниот момент кој е поврзан со основните причини, но, да ги оставиме причините за сега, гледајќи на феноменот каков што е- ако Европа се солидаризираше и создадеше капацитет за прием на влезните точки? Но, за тоа земјите на влезните точки треба масовно да бидат поддржани, и да ги проверуваат луѓето со безбедносни контроли, и останатите механизми, за да ги распоредат тие што доаѓаат низ сите Европски држави, според можностите на секоја земја. Ако ја погледнете програмата за релокација која е одобрена од Комесаријатот, секогаш премалку, предоцна, или од Советот, премалку, предоцна-
BG: It's already breaking down.
БЏ: Тоа веќе се распаѓа.
AG: My country is supposed to receive four thousand. Four thousand in Portugal means nothing. So this is perfectly manageable if it is managed, but in the present circumstances, the pressure is at the point of entry, and then, as people move in this chaotic way through the Balkans, then they come to Germany, Sweden, basically, and Austria. They are the three countries that are, in the end, receiving the refugees. The rest of Europe is looking without doing much.
АГ: Мојата земја треба да прими 4.000. 4.000 за Португалија не значат ништо. Значи ова може да функционира ако се справиме со него, но, во сегашните услови, притисокот е на влезовите, и како што луѓето се движат во овој хаос низ Балканот, одат во Германија, Шведска и Австрија, првенствено. Тие се трите земји кои ги прифаќаат бегалците на крај. Остатокот од Европа само гледа не правејќи многу.
BG: Let me try to bring up three questions, playing a bit devil's advocate. I'll try to ask them, make them blunt. But I think the questions are very present in the minds of many people in Europe right now, The first, of course, is about numbers. You say 550 million versus one million is not much, but realistically, how many people can Europe take?
БЏ: Дозволете да се обидам да поставам три прашања, играјќи адвокат на ѓаволот, Ќе се обидам да ги поставам отворено, иако мислам дека тие се многу присутни во свеста на многумина во Европа токму сега. Прво, се разбира, околу бројките. Велите 550 милиони наспроти еден милион не е многу, но реално, колку луѓе може Европа да прими?
AG: Well, that is a question that has no answer, because refugees have the right to be protected. And there is such a thing as international law, so there is no way you can say, "I take 10,000 and that's finished." I remind you of one thing: in Turkey, at the beginning of the crisis, I remember one minister saying, "Turkey will be able to receive up to 100,000 people." Turkey has now two million three-hundred thousand or something of the sort, if you count all refugees.
АГ: Тоа е прашање на кое нема одговор, бидејќи бегалците имаат право да бидат заштитени. И постојат меѓународни закони, така што не можете да речете, 'јас ќе земам10.000 и готово' ве потсетувам на една работа: во Турција, на почетокот на кризата се сеќавам еден министер рече: „Турција може да прими 100.000 луѓе.“ Турција сега има околу 2 милиони и 300 илјади ако ги сметате и бегалците.
So I don't think it's fair to say how many we can take. What it is fair to say is: how we can we organize ourselves to assume our international responsibilities? And Europe has not been able to do so, because basically, Europe is divided because there is no solidarity in the European project. And it's not only about refugees; there are many other areas. And let's be honest, this is the moment in which we need more Europe instead of less Europe. But as the public less and less believes in European institutions, it is also each time more difficult to convince the public that we need more Europe to solve these problems.
Така што сметам дека не е во ред да кажам колкав број можеме да примиме. Во ред е да се рече: како можеме да се организираме и да ги преземеме своите меѓународни одговорности? А Европа не беше способна да го направи тоа, бидејќи нема солидарност во европскиот проект. И не е тоа само во врска со бегалците, има многу други области. Да бидеме искрени, овој е моментот кога ни треба повеќе од Европа наместо помалку од Европа. Но, како што јавноста сѐ помалку верува во европските институции, така сѐ потешко е да се убеди јавноста дека Европа ни треба за да ги решиме проблемите.
BG: We seem to be at the point where the numbers turn into political shifts, particularly domestically. We saw it again this weekend in France, but we have seen it over and over in many countries: in Poland and in Denmark and in Switzerland and elsewhere, where the mood changes radically because of the numbers, although they are not very significant in absolute numbers. The Prime Minister of --
БЏ: Изгледа дека сме на точката каде бројките преминуваат во политички превирања,особено внатрешни. Го видовме тоа овој викенд во Франција, но го видовме и во другите земји: во Полска, Данска, Швајцарија и на други места. каде што расположението радикално се менува поради бројките, иако тие не се многу значајни во апсолутни броеви. Премиерот на-
AG: But, if I may, on these: I mean, what does a European see at home in a village where there are no migrants? What a European sees is, on television, every single day, a few months ago, opening the news every single day, a crowd coming, uncontrolled, moving from border to border, and the images on television were of hundreds or thousands of people moving. And the idea is that nobody is taking care of it -- this is happening without any kind of management. And so their idea was, "They are coming to my village." So there was this completely false idea that Europe was being invaded and our way of life is going to change, and everything will -- And the problem is that if this had been properly managed, if people had been properly received, welcomed, sheltered at point of entry, screened at point of entry, and the moved by plane to different European countries, this would not have scared people. But, unfortunately, we have a lot of people scared, just because Europe was not able to do the job properly.
АГ: Ако смеам во врска со ова, што гледа еден Европеец дома по селата каде што нема мигранти? Она што Европеецот гледа на телевизија секој ден, пред неколку месеци, гледајќи ги вестите секој ден, толпа која надоаѓа неконтролирано движејќи се од граница на граница, а сликите прикажуваа стотици или илјадници луѓе кои се движат. И помислата е дека никој не се грижи за нив- ова се случува без никаков надзор. Така помислата била, „Тие доаѓаат во моето село.“ Значи, имаше целосно погрешна слика дека Европа е нападната и дека начинот на животот ќе се смени -и сѐ ќе се смени. И проблемот е, ако со ова правилно се управуваше, ако луѓето соодветно беа прифатени, добредојдени, засолнати на секој влез, проверени на секој влез и ако се префрлаа со авион кон различни земји во Европа ова не ќе беше застрашувачко за многумина. Но, за жал, имаме многу исплашени луѓе, само затоа што Европа не можеше прописно да ја заврши работата.
BG: But there are villages in Germany with 300 inhabitants and 1,000 refugees. So, what's your position? How do you imagine these people reacting?
БЏ: Но, има села во Германија со 300 жители и 1.000 бегалци. Кој е вашиот став? Како замислувате овие луѓе да реагираат?
AG: If there would be a proper management of the situation and the proper distribution of people all over Europe, you would always have the percentage that I mentioned: one per each 2,000. It is because things are not properly managed that in the end we have situations that are totally impossible to live with, and of course if you have a village -- in Lebanon, there are many villages that have more Syrians than Lebanese; Lebanon has been living with that. I'm not asking for the same to happen in Europe, for all European villages to have more refugees than inhabitants. What I am asking is for Europe to do the job properly, and to be able to organize itself to receive people as other countries in the world were forced to do in the past.
АГ: Ако имаше соодветен начин за справување и соодветна распределба на луѓето низ Европа секогаш ќе го имавте процентот кој го споменав: еден на секој 2.000. Токму поради тоа што нема правилно управување на крајот ги имаме овие состојби апслолутно невозможни за живот- и се разбира ако имате село- во Либан има многу села кои имаат повеќе Сиријци од Либанци; Либан живее со тоа. Не барам истото да се случи во Европа, во сите села да има повеќе бегалци од жители. Она што барам е Европа да ја врши работата прописно, и да се организира себе си за да прими луѓе како што биле приморани многу земји да направат во минатото.
BG: So, if you look at the global situation not only at Europe --
БГ: Ако ја погледнеме глобалната состојба, не само Европа-
(Applause)
(Аплауз)
BG: Yes!
БЏ: Да.
(Applause)
(Аплауз)
BG: If you look at the global situation, so, not only at Europe, I know you can make a long list of countries that are not really stepping up, but I'm more interested in the other part -- is there somebody who's doing the right thing?
БЏ: Ако ја погледнете глобалната состојба, не само Европа, знам дека ќе составите долг список на земји кои не преземаат некоја одговорност, но, повеќе ме интересира еден друг дел- Постојат такви кои ги прават вистинските нешта?
AG: Well, 86 percent of the refugees in the world are in the developing world. And if you look at countries like Ethiopia -- Ethiopia has received more than 600,000 refugees. All the borders in Ethiopia are open. And they have, as a policy, they call the "people to people" policy that every refugee should be received. And they have South Sudanese, they have Sudanese, they have Somalis. They have all the neighbors. They have Eritreans. And, in general, African countries are extremely welcoming of refugees coming, and I would say that in the Middle East and in Asia, we have seen a tendency for borders to be open.
АГ: Па, 86% од бегалците во светот се наоѓаат во земји во развој. И ако погледнете земји како Етиопија- Етиопија прими повеќе од 600.000 бегалци. Сите граници во Етиопија се отворени. И имаат како стратегија, наречена „луѓе на луѓе“ со која секој бегалец треба да се прифати. Имаат бегалци од Јужен Судан, од Судан, од Сомалија. Ги имаат сите соседи. Имаат од Еритреја. И генерално, Африканските земји се исклучително пресретливи кон бегалците, исто ќе речам и за Средниот Исток и во Азија постои стремеж кон отворени граници.
Now we see some problems with the Syrian situation, as the Syrian situation evolved into also a major security crisis, but the truth is that for a large period, all borders in the Middle East were open. The truth is that for Afghans, the borders of Pakistan and Iran were open for, at the time, six million Afghans that came. So I would say that even today, the trend in the developing world has been for borders to be open. The trend in the developed world is for these questions to become more and more complex, especially when there is, in the public opinion, a mixture of discussions between refugee protections on one side and security questions -- in my opinion, misinterpreted -- on the other side.
Сега гледаме некакви проблеми со ситуацијата во Сирија, бидејќи таа се претвори во водечка, безбедносна криза, но, вистина е дека за еден подолг период, сите граници на Б. Исток беа отворени. Вистина, за Авганистанците границите со Пакистан и Иран беа отворени истовремено за 6 милиони Авганистанци да дојдат. Значи, можам да кажам дека и денес трендот во земјите во развој е во насока границите да се отворат. Трендот во развиените земји е дека овие прашања стануваат сѐ посложени, особено кога постојат, во јавното мислење различни расправи помеѓу заштитата на бегалците од една страна и безбедноста-според мене погрешно толкувана-од друга страна.
BG: We'll come back to that too, but you mentioned the cutting of funding and the vouchers from the World Food Programme. That reflects the general underfunding of the organizations working on these issues. Now that the world seems to have woken up, are you getting more funding and more support, or it's still the same?
БЏ: Ќе се осврнеме и на тоа, но, ги спомнавте ограничувањата на финансиите и ваучерите Светската програма за храна. Тоа покажува општо намалено финансирње на организациите кои работат на овие проблеми. Сега кога изгледа дека светот се разбуди дали добивате повеќе средства и поддршка, или е уште истата состојба?
AG: We are getting more support. I would say that we are coming close to the levels of last year. We were much worse during the summer. But that is clearly insufficient to address the needs of the people and address the needs of the countries that are supporting the people. And here we have a basic review of the criteria, the objectives, the priorities of development cooperation that is required.
АГ: Добиваме повеќе поддршка. Би рекол близу сме до нивото од минатата година. Беше многу полошо во текот на летото. Но тоа очигледно не е доволно да се задоволат потребите на луѓето и потребите на земјите кои ја даваат поддршката. И тука го имаме основниот преглед на критериумите и целите, приоритетите за развој на потребната соработка.
For instance, Lebanon and Jordan are middle-income countries. Because they are middle-income countries, they cannot receive soft loans or grants from the World Bank. Now, today this doesn't make any sense, because they are providing a global public good. They have millions of refugees there, and to be honest, they are pillars of stability in the region, with all the difficulties they face, and the first line of defense of our collective security. So it doesn't make sense that these countries are not a first priority in development cooperation policies. And they are not. And not only do the refugees live in very dramatic circumstances inside those countries, but the local communities themselves are suffering, because salaries went down, because there are more unemployed, because prices and rents went up. And, of course, if you look at today's situation of the indicators in these countries, it is clear that, especially their poor groups of the population, are living worse and worse because of the crisis they are facing.
На пример, Јордан и Либан се средно развиени земји. Бидејќи се средно развиени земји не добиваат поволни кредити и грантови од Светска Банка. Тоа денес нема никаква смисла, бидејќи придонесуваат кон глобалната благосостојба. Тие имаат милиони бегалци, и да бидам искрен, тие се столбовите на стабилност во регионот. со сите тешкотии кои ги имаат, и 1-та одбранбена линија на нашата колективна сигурност. Затоа нема смисла, тие земји да немаат предност во развојот на политиката на соработка. И немаат. И не само што бегалците живеат во драматични услови во овие земји, туку и локалните општини страдаат, бидејќи платите се намалија бидејќи има повеќе невработени, бидејќи цените и даноците се покачија. И се разбира, ако ја погледнете денешната состојба, на показателите во овие земји, јасно е дека, особено сиромашното население, живеат сѐ полошо и полошо поради кризата со која се соочуваат.
BG: Who should be providing this support? Country by country, international organizations, the European Union? Who should be coming up with this support?
БЏ: Кој треба да ја даде поддршката? Земја по земја, меѓународните организацци, ЕУ? Кој треба да обезбеди поддршка?
AG: We need to join all efforts. It's clear that bilateral cooperation is essential. It's clear that multilateral cooperation is essential. It's clear that international financial institutions should have flexibility in order to be able to invest more massively in support to these countries. We need to combine all the instruments and to understand that today, in protracted situations, at a certain moment, that it doesn't make sense anymore to make a distinction between humanitarian aid and development aid or development processes. Because you are talking about children in school, you are talking about health, you are talking about infrastructure that is overcrowded. You are talking about things that require a long-term perspective, a development perspective and not only an emergency humanitarian aid perspective.
АГ: Треба да ги здружиме силите. Јасно е, билатерална соработка е неопходна Јасно е, мултилатерална соработка е неопходна. Меѓународните финансиски институции треба да се флексибилни за да можат да инвестираат помасовно за да им помогнат на овие земји. Треба да ги комбинираме сите инструменти и да разбереме дека денес, во долготрајните состојби во одреден миг, нема веќе смисла да се прави разлика помеѓу хуманитарна помош и помош за развој или процеси на развој. Бидејќи зборувате за деца на училиште, зборувате за здравје, за инфраструктура која е преоптоварена. Зборувате за нешта кои бараат долгорочни перспективи, развојни перспективи а не само за перспектива на итна хуманитарна помош.
BG: I would like your comment on something that was in newspapers this morning. It is a statement made by the current front-runner for the Republican nomination for US President, Donald Trump. Yesterday, he said this.
БЏ: Би сакал Ваш коментар на нешто што беше во медиумите утрово. Тоа е изјавата на сегашниот водечки републикански кандидат за избор на претседател на САД, Доналд Трамп. Вчера тој изјави:
(Laughter)
(смеа)
No, listen to this. It's interesting. I quote: "I am calling for a total and complete shutdown of Muslims entering the US, until our country's representatives can figure out what's going on." How do you react to that?
Не, слушнете го ова-интересно е. Цитирам: „Повикувам на општа и целосна забрана за влез на муслиманите во САД, сѐ додека претставниците на нашата земја не откријат што се случува.“ Како реагирате на ова?
AG: Well, it's not only Donald Trump. We have seen several people around the world with political responsibility saying, for instance, that Muslims refugees should not be received. And the reason why they say this is because they think that by doing or saying this, they are protecting the security of their countries. Now, I've been in government. I am very keen on the need for governments to protect the security of their countries and their people. But if you say, like that, in the US or in any European country, "We are going to close our doors to Muslim refugees," what you are saying is the best possible help for the propaganda of terrorist organizations. Because what you are saying --
АГ: Па, не е само Доналд Трамп. Видовме неколкумина во светот со политичка одговорност кои велат, на пример, Муслимански бегалци не треба да се прифаќаат. И причината зошто го велат тоа е, бидејќи велејќи и правејќи го тоа мислат дека ја штитат безбедноста на нивните земји. Бев во владата. Mи се допаѓа тоа што владите сакаат да ја заштитат безбедноста на нивните земји и нивниот народ. Но, ако така речете, во САД или некоја Европска земја, „Ние ќе ги затвориме вратите за Муслиманските бегалци,“ тоа што го велите е најдобар вид на помош на пропагандата на терористичките организации. Бидејќи тоа што велите-
(Applause)
(аплауз)
What you are saying will be heard by all the Muslims in your own country, and it will pave the way for the recruitment and the mechanisms that, through technology, Daesh and al-Nusra, al-Qaeda, and all those other groups are today penetrating in our societies. And it's just telling them, "You are right, we are against you." So obviously, this is creating in societies that are all multiethnic, multi-religious, multicultural, this is creating a situation in which, really, it is much easier for the propaganda of these terrorist organizations to be effective in recruiting people for terror acts within the countries where these kinds of sentences are expressed.
Тоа што велите ќе го чујат сите Муслимани во вашите земји, и ќе отвори пат за регрутирање и механизми кои, преку технологии, Daesh и al-Nusra, al-Qaeda, и сите групи кои продираат во нашите општества. Со тоа само им велиме, „Во право сте, ние сме против вас“ Очигледно, ова е креирање во сите мулти-етнички општества, мулти-религиски, мулти-културни, ова е креирање на ситуација која, навистина е многу олеснителна за пропаганда на терористичките организации да се ефикасни во регрутирање на луѓе за терористички дејства во земји каде се изјавуваат вакви реченици.
BG: Have the recent attacks in Paris and the reactions to them made your job more difficult?
БЏ: Дали неодамнешните случувања во Париз и реакциите ви ја отежнаа работата?
AG: Undoubtedly.
АГ: Несомнено.
BG: In what sense?
БЏ: Во која смисла?
AG: In the sense that, I mean, for many people the first reaction in relation to these kinds of terrorist attacks is: close all borders -- not understanding that the terrorist problem in Europe is largely homegrown. We have thousands and thousands of European fighters in Syria and in Iraq, so this is not something that you solve by just not allowing Syrians to come in. And I must say, I am convinced that the passport that appeared, I believe, was put by the person who has blown --
АГ: Во смисла дека, мислам за многумина првата реакција во однос на овој вид тероризам е: затворете ги сите граници- без да сфатиме дека проблемот со тероризмот во Европа е главно 'домашен.' Имаме илјадници и илјадници Европски борци во Сирија и Ирак значи тоа не е нешто што ќе го решите со забрана за Сиријците да влегуваат. И морам да кажам, убеден сум дека пасошот кој се појави, верувам, беше подметнат од лицето кое се крена во воздух-
BG: -- himself up, yeah.
БЏ: -и самиот себеси, да
AG: [I believe] it was on purpose, because part of the strategies of Daesh is against refugees, because they see refugees as people that should be with the caliphate and are fleeing to the crusaders. And I think that is part of Daesh's strategy to make Europe react, closing its doors to Muslim refugees and having an hostility towards Muslims inside Europe, exactly to facilitate Daesh's work.
АГ: Верувам дека беше намерно, бидејќи дел од стратегиите на Daesh се против бегалците, бидејќи сметаат дека бегалците треба да се во калифатот и пребегнуваат кај крстоносците. И мислам, дека ова е стратегија на Daesh да ја присили Европа да реагира, ги затвора вратите за муслиманските бегалци покажувајќи непријателство кон Муслиманите во Европа, со цел да ја овозможи работата на Daesh.
And my deep belief is that it was not the refugee movement that triggered terrorism. I think, as I said, essentially terrorism in Europe is today a homegrown movement in relation to the global situation that we are facing, and what we need is exactly to prove these groups wrong, by welcoming and integrating effectively those that are coming from that part of the world.
И длабоко верувам дека, не беше бегалското движење што предизвика тероризам. Мислам, како што реков тероризмот во Европа воглавно е 'домашно' движење во однос на глобалната ситуација со која се соочуваме, и треба да докажеме дека тие групи не се во право со тоа што ќе ги прифатиме и вклучиме на ефикасен начин оние кои доаѓаат од тој дел на светот.
And another thing that I believe is that to a large extent, what we are today paying for in Europe is the failures of integration models that didn't work in the '60s, in the '70s, in the '80s, in relation to big migration flows that took place at that time and generated what is today in many of the people, for instance, of the second generation of communities, a situation of feeling marginalized, having no jobs, having improper education, living in some of the neighborhoods that are not adequately provided by public infrastructure. And this kind of uneasiness, sometimes even anger, that exists in this second generation is largely due to the failure of integration policies, to the failure of what should have been a much stronger investment in creating the conditions for people to live together and respect each other. For me it is clear.
И друго, верувам дека во голема мера она за што денес плаќаме во Европа е неуспехот на моделите за интеграција кои не успејаа во 60-те, 70-те и 80-те години, во однос на големите миграциски бранови кои тогаш се случуваа и го предизвикаа ова денес кај многумина, на пример, во втората генерација на заедниците, чувството на маргинализирање, невработеност, несоодветно образование, живот во предградија неадекватно обезбедени со јавна инфраструктура. И овој вид на потешкотии, понекогаш и бес кој постои кај втората генерација се должи на неуспехот на политиката за интеграција, на неуспехот на она што требаше да биде поголема инвестиција во создавањето на услови за заеднички живот и меѓусебна почит. Мене тоа ми е јасно.
(Applause)
(аплауз)
For me it is clear that all societies will be multiethnic, multicultural, multi-religious in the future. To try to avoid it is, in my opinion, impossible. And for me it's a good thing that they will be like that, but I also recognize that, for that to work properly, you need a huge investment in the social cohesion of your own societies. And Europe, to a large extent, failed in that investment in the past few decades.
Јасно ми е дека сите општества треба да се мулти-етнички, мулти-културни, мулти-религиски во иднина. Да се избегне тоа, според мене е невозможно. И за мене добро е што ќе бидеме такви, но, исто така сметам, за да функционира тоа потребна е голема инвестиција за социјална кохезија на вашите општества. а Европа, во голема мера, не успеа во таа инвестиција во изминатите децении.
BG: Question: You are stepping down from your job at the end of the year, after 10 years. If you look back at 2005, when you entered that office for the first time, what do you see?
БЏ: Прашање: Се повлекувате од вашата работа на крајот на годината после 10 години? Ако погледнете назад во 2005, кога за прв пат влеговте во оваа работа, што гледате?
AG: Well, look: In 2005, we were helping one million people go back home in safety and dignity, because conflicts had ended. Last year, we helped 124,000. In 2005, we had about 38 million people displaced by conflict in the world. Today, we have more than 60 million. At that time, we had had, recently, some conflicts that were solved. Now, we see a multiplication of new conflicts and the old conflicts never died: Afghanistan, Somalia, Democratic Republic of Congo. It is clear that the world today is much more dangerous than it was. It is clear that the capacity of the international community to prevent conflicts and to timely solve them, is, unfortunately, much worse than what it was 10 years ago. There are no clear power relations in the world, no global governance mechanisms that work, which means that we live in a situation where impunity and unpredictability tend to prevail, and that means that more and more people suffer, namely those that are displaced by conflicts.
АГ: Па, видете, во 2005 им помагавме на еден милион луѓе да се вратат дома безбедно и достоинствено бидејќи судирите завршија. Минатата година им помогнавме на 124.000. Во 2005, имавме околу 38 милиони луѓе раселени заради судири во светот. Денес имаме повеќе од 60 милиони. Во тоа време, претходно имавме некои судири кои се решија. Денес имаме мултиплицирање на нови конфликти а старите конфликти никогаш не умираат. Авганистан, Сомалија, Д.Р. Конго. Јасно е дека светот денес е поопасно место од што беше. Јасно е дека капацитетот на меѓународните заедници за превенција од конфликти и за нивно решавање за жал, е многу полош во однос пред 10 години. не постојат јасни односи на моќ во светот, нема глобални владејачки механизми кои функционираат, што значи дека живееме во состојба каде преовладуваат неказнивост и непредвиливост каде сѐ повеќе луѓе страдаат, особено оние кои се раселени заради конфликти.
BG: It's a tradition in American politics that when a President leaves the Oval Office for the last time, he leaves a handwritten note on the desk for his successor that walks in a couple of hours later. If you had to write such a note to your successor, Filippo Grandi, what would you write?
БЏ: Традиција е во американската политика кога претседателот заминува од овалната канцеларија да остави рачно напишана порака за својот наследник кој влегува неколку часа подоцна. Ако треба да напишете порака за вашиот наследник Филипо Гранди, што би напишале?
AG: Well, I don't think I would write any message. You know, one of the terrible things when one leaves an office is to try to become the backseat driver, always telling the new one what to do. So that, I will not do. If I had to say something to him, it would be, "Be yourself, and do your best."
АГ: Не мислам дека би напишал некаква порака. Една од ужасните работи кога некој заминува од службата е обидот да се стане совозач, секогаш да му се кажува на новиот што да прави. Јас тоа нема да го направам. Ако морам да му кажам нешто, тоа би било, „Биди свој и труди се.“
BG: Commissioner, thank you for the job you do. Thank you for coming to TED.
БЏ: Комесару, благодарам за вашата работа. Благодарам за учеството на ТЕД.
(Applause)
(аплауз)