I'm here to talk about the wonder and the mystery of conscious minds. The wonder is about the fact that we all woke up this morning and we had with it the amazing return of our conscious mind. We recovered minds with a complete sense of self and a complete sense of our own existence, yet we hardly ever pause to consider this wonder. We should, in fact, because without having this possibility of conscious minds, we would have no knowledge whatsoever about our humanity; we would have no knowledge whatsoever about the world. We would have no pains, but also no joys. We would have no access to love or to the ability to create. And of course, Scott Fitzgerald said famously that "he who invented consciousness would have a lot to be blamed for." But he also forgot that without consciousness, he would have no access to true happiness and even the possibility of transcendence.
Овде сам да бих говорио о чудесној и мистериозној појави - о свесном уму. Чудо је у вези са чињеницом да смо се сви јутрос пробудили и при томе смо сви имали фантастичан повратак свесности. Обновили смо ум са потпуном свешћу о себи и са потпуним осећајем сопственог постојања, а ипак, једва да икад застанемо и размислимо о том чуду. А заправо би требало, јер, да немамо ову способност свесног ума, не бисмо имали никакво знање о нашој људској природи; не бисмо уопште имали знање о свету. Не бисмо имали бол, али ни радост. Не бисмо могли да искусимо љубав и не бисмо могли ништа да стварамо. Наравно, чувена је реченица Скота Фицџералда, да "можемо онога ко је измислио свесност окривити за много тога" Али је и он заборавио да ни он, без свесности, не би имао приступ правој срећи нити икакву могућност за трансценденталност.
So much for the wonder, now for the mystery. This is a mystery that has really been extremely hard to elucidate. All the way back into early philosophy and certainly throughout the history of neuroscience, this has been one mystery that has always resisted elucidation, has got major controversies. And there are actually many people that think we should not even touch it; we should just leave it alone, it's not to be solved. I don't believe that, and I think the situation is changing. It would be ridiculous to claim that we know how we make consciousness in our brains, but we certainly can begin to approach the question, and we can begin to see the shape of a solution.
Толико о чуду, да кажемо нешто о мистерији. То је мистерија коју је заиста тешко расветлити. На самом почетку, у раној философији, и наравно, кроз целу историју неурофизиологије, то је била мистерија која се увек опирала расветљавању, и која је изазивала велике контроверзе. Постоји, заправо, много људи, који сматрају да не би требало ни да се бавимо тиме; требало би само да то оставимо на миру, то не треба решавати. Ја у то не верујем, и мислим да се ситуација мења. Било би бесмислено тврдити да знамо како постижемо свесност у свом мозгу, али сигурно можемо почети да се бавимо тим питањем, и можемо почети да наслућујемо какво би било решење.
And one more wonder to celebrate is the fact that we have imaging technologies that now allow us to go inside the human brain and be able to do, for example, what you're seeing right now. These are images that come from Hanna Damasio's lab, and which show you, in a living brain, the reconstruction of that brain. And this is a person who is alive. This is not a person that is being studied at autopsy. And even more -- and this is something that one can be really amazed about -- is what I'm going to show you next, which is going underneath the surface of the brain and actually looking in the living brain at real connections, real pathways. So all of those colored lines correspond to bunches of axons, the fibers that join cell bodies to synapses. And I'm sorry to disappoint you, they don't come in color. But at any rate, they are there. The colors are codes for the direction, from whether it is back to front or vice versa.
Још једно чудо које треба ценити је чињеница да поседујемо технике за визуелизацију које нам омогућавају да уђемо у људски мозак и да урадимо, на пример, ово што можете сада видети. Ово су слике из лабораторије Хане Дамасио, које показују, у живом мозгу, реконструкцију тог мозга. То је жива особа. То није особа коју проучавамо на аутопсији. И шта више, а то је нешто што заиста може да задиви, то је ово што ћу вам следеће показати, што се дешава испод површине мозга и што заправо значи посматрање живог мозга његових конкретних конекција и сигналних путева. Све ове обојене линије одговарају сноповима аксона, влакана које повезују ћелијска тела у оквиру синапси. Жао ми је што ћу вас разочарати, али оне нису обојене. Али су ту, у сваком случају. Боје означавају усмереност, да ли иде од задње до предње стране или обрнуто.
At any rate, what is consciousness? What is a conscious mind? And we could take a very simple view and say, well, it is that which we lose when we fall into deep sleep without dreams, or when we go under anesthesia, and it is what we regain when we recover from sleep or from anesthesia. But what is exactly that stuff that we lose under anesthesia, or when we are in deep, dreamless sleep? Well first of all, it is a mind, which is a flow of mental images. And of course consider images that can be sensory patterns, visual, such as you're having right now in relation to the stage and me, or auditory images, as you are having now in relation to my words. That flow of mental images is mind.
И дакле, шта је свесност? Шта је свесни ум? Могли бисмо да то посматрамо врло просто и кажемо да је то оно што губимо када дубоко спавамо, без снова, или када смо под анестезијом, и да је то оно што задобијамо када се пробудимо из сна или из анестезије. Али шта је тачно то што губимо током анестезије, или када смо у дубоком сну, без сањања? Па, за почетак, то је ум, који је сачињен од менталних слика. Наравно, узмите да те слике могу бити од разних сензорних матрица, визуелни, као што ви сада имате, у односу на ову бину и мене, или звучне слике, које сада имате у односу на моје речи. Тај проток менталних слика је ум.
But there is something else that we are all experiencing in this room. We are not passive exhibitors of visual or auditory or tactile images. We have selves. We have a Me that is automatically present in our minds right now. We own our minds. And we have a sense that it's everyone of us that is experiencing this -- not the person who is sitting next to you. So in order to have a conscious mind, you have a self within the conscious mind. So a conscious mind is a mind with a self in it. The self introduces the subjective perspective in the mind, and we are only fully conscious when self comes to mind. So what we need to know to even address this mystery is, number one, how are minds are put together in the brain, and, number two, how selves are constructed.
Али, постоји и нешто друго што сви ми у овој сали осећамо. Ми нисмо пасивни показивачи визуелних или звучних или тактилних слика. Ми имамо сами себе. Ми поседујемо "Ја" које је аутоматски присутно у нашој свести, управо сада. Имамо свој сопствени ум. И имамо осећај да свако од нас ко то исто осећа није особа која седи крај вас. И да бисте имали свесни ум, морате имати себе унутар свесног ума. Дакле, свесни ум је ум који има појам о себи. Појам о себи уводи субјективну перспективу у ум, и једино смо тада потпуно свесни, када свест о себи доспе у ум. Оно што треба да знамо да бисмо се уопште бавили овом мистеријом је, као прво, како се ум склапа у оквиру мозга, и као друго, како се формира појам о себи.
Now the first part, the first problem, is relatively easy -- it's not easy at all -- but it is something that has been approached gradually in neuroscience. And it's quite clear that, in order to make minds, we need to construct neural maps. So imagine a grid, like the one I'm showing you right now, and now imagine, within that grid, that two-dimensional sheet, imagine neurons. And picture, if you will, a billboard, a digital billboard, where you have elements that can be either lit or not. And depending on how you create the pattern of lighting or not lighting, the digital elements, or, for that matter, the neurons in the sheet, you're going to be able to construct a map. This, of course, is a visual map that I'm showing you, but this applies to any kind of map -- auditory, for example, in relation to sound frequencies, or to the maps that we construct with our skin in relation to an object that we palpate.
Први део, први проблем, је релативно лак ма, уопште није лак, али је нешто чему се постепено прилази у неурофизиологији. Јасно је да, да бисмо формирали ум, морамо да конструишемо неуралне мапе. Замислите мрежу, као што је ова коју вам сад показујем, и сад замислите, у оквиру те мреже, тог дводимензионалног поља, замислите неуроне. И замислите слику, ако желите, билборда, дигиталног билборда, на ком имате елементе, који могу да се осветле. У зависности од тога како направите образац по ком почињу да светле или не, ови дигитални елементи, односно, неурони у оквиру поља, моћи ћете да конструишете мапу. Ово је, наравно, визуелна мапа коју вам показујем, али ово се односи на било коју врсту мапе, звучну, на пример, у односу на фреквенције звука, или на мапе које правимо преко своје коже у односу на предмет који додирујемо.
Now to bring home the point of how close it is -- the relationship between the grid of neurons and the topographical arrangement of the activity of the neurons and our mental experience -- I'm going to tell you a personal story. So if I cover my left eye -- I'm talking about me personally, not all of you -- if I cover my left eye, I look at the grid -- pretty much like the one I'm showing you. Everything is nice and fine and perpendicular. But sometime ago, I discovered that if I cover my left eye, instead what I get is this. I look at the grid and I see a warping at the edge of my central-left field.
А сада да донесемо коначни закључак о томе колико је блиска веза између поља неурона и топографског распореда активности тих неурона и нашег менталног искуства. Испричаћу вам личну причу. Ако поклопим своје лево око -- говорим само о себи, не о свима вама -- ако поклопим своје лево око, и погледам у мрежу, врло сличну овој коју вам показујем. Све је лепо, фино и под правим угловима. Али пре неког времена сам открио да, кад поклопим своје лево око, уместо тога ја видим ово. Гледам у мрежу и видим увртање на левој ивици близу центра мог поља.
Very odd -- I've analyzed this for a while. But sometime ago, through the help of an opthamologist colleague of mine, Carmen Puliafito, who developed a laser scanner of the retina, I found out the the following. If I scan my retina through the horizontal plane that you see there in the little corner, what I get is the following. On the right side, my retina is perfectly symmetrical. You see the going down towards the fovea where the optic nerve begins. But on my left retina there is a bump, which is marked there by the red arrow. And it corresponds to a little cyst that is located below. And that is exactly what causes the warping of my visual image.
Врло чудно - анализирам то већ неко време. Али пре извесног времена, уз помоћ мог колеге офталмолога, Кармен Пулиафита, који је направио ласерски скенер ретине, открио сам следеће. Ако скенирам своју ретину кроз хоризонталну раван коју видите тамо у малом углу, оно што добијам је следеће. На десној страни, моја ретина је савршено симетрична. Видите да иде надоле ка фовеи где почиње оптички нерв. Али, на мојој левој ретини је испупчење, које је означено црвеном стрелицом. Оно одговара малој цисти која се налази испод. И управо то изазива увртање моје визуелне слике.
So just think of this: you have a grid of neurons, and now you have a plane mechanical change in the position of the grid, and you get a warping of your mental experience. So this is how close your mental experience and the activity of the neurons in the retina, which is a part of the brain located in the eyeball, or, for that matter, a sheet of visual cortex. So from the retina you go onto visual cortex. And of course, the brain adds on a lot of information to what is going on in the signals that come from the retina. And in that image there, you see a variety of islands of what I call image-making regions in the brain. You have the green for example, that corresponds to tactile information, or the blue that corresponds to auditory information.
Помислите само о овоме: имате мрежу неурона, и онда се деси механичка промена равни у позицији те мреже, и добијате увртање свог менталног искуства. Ето колико су блиски ваше ментално искуство и активност неурона у ретини која је део мозга лоцирана у очној јабучици, и заправо представља слој визуелног кортекса. Тако из ретине, идете у визуелни кортекс. И наравно, мозак додаје много информација ономе што се дешава са сигналима који стижу из ретине. И у тој слици ту, видите различита острвца онога што ја зовем "региони-који-праве-слике" у мозгу. На пример, имате зелену боју која одговара тактилној информацији, или плаву која одговара звучној информацији.
And something else that happens is that those image-making regions where you have the plotting of all these neural maps, can then provide signals to this ocean of purple that you see around, which is the association cortex, where you can make records of what went on in those islands of image-making. And the great beauty is that you can then go from memory, out of those association cortices, and produce back images in the very same regions that have perception. So think about how wonderfully convenient and lazy the brain is. So it provides certain areas for perception and image-making. And those are exactly the same that are going to be used for image-making when we recall information.
А још нешто друго што се дешава је да ти "региони-који-праве-слике", на које су издељене све оне неуралне мапе, затим могу да пренесу сигнале у овај океан љубичасте боје коју видите около, што представља асоцијативни кортекс, где можете да бележите шта се дешавало у тим острвцима где се праве слике. И најлепши део је што можете да посегнете за сећањима, из тих асоцијативних кортекса, и произведете повратне слике у тим истим регионима у којима се дешава перцепција. Помислите колико је мозак фантастично прилагођен па и улењен. Мозак има одређене зоне за перцепцију и прављење слика. И то су потпуно исте зоне које ће се користити за прављење слика када се подсећамо неке информације.
So far the mystery of the conscious mind is diminishing a little bit because we have a general sense of how we make these images. But what about the self? The self is really the elusive problem. And for a long time, people did not even want to touch it, because they'd say, "How can you have this reference point, this stability, that is required to maintain the continuity of selves day after day?" And I thought about a solution to this problem. It's the following. We generate brain maps of the body's interior and use them as the reference for all other maps.
До сада је мистерија свесног ума помало почела да опада јер сада имамо општи појам о томе како правимо ове слике. Али, шта је са појмом о себи? Поимање себе је врло недефинисан проблем. И доста дуго, људи чак нису желели да се тиме баве, јер се говорило, "Како можете имати ту референтну тачку, ту стабилност, потребну да се одржи свакодневни континуитет поимања о самом себи?" Размишљао сам о решењу тог проблема. Ради се о следећем. Ми правимо мождане мапе унутрашњег простора свог тела и користимо их као референтне тачке за све друге мапе.
So let me tell you just a little bit about how I came to this. I came to this because, if you're going to have a reference that we know as self -- the Me, the I in our own processing -- we need to have something that is stable, something that does not deviate much from day to day. Well it so happens that we have a singular body. We have one body, not two, not three. And so that is a beginning. There is just one reference point, which is the body. But then, of course, the body has many parts, and things grow at different rates, and they have different sizes and different people; however, not so with the interior. The things that have to do with what is known as our internal milieu -- for example, the whole management of the chemistries within our body are, in fact, extremely maintained day after day for one very good reason. If you deviate too much in the parameters that are close to the midline of that life-permitting survival range, you go into disease or death. So we have an in-built system within our own lives that ensures some kind of continuity. I like to call it an almost infinite sameness from day to day. Because if you don't have that sameness, physiologically, you're going to be sick or you're going to die. So that's one more element for this continuity.
Да вам испричам укратко како сам дошао до тога. Дошао сам то тога, јер да бисте имали референтну тачку коју зовемо "ја" или "мене, мени" у свом сопственом систему треба нам нешто што је стабилно, нешто где нема великих девијација сваког дана. Па ето, ми имамо једно тело. Једно тело, не два или три. И то је почетак. Тако је то тело једна референтна тачка. Али наравно, то тело има много делова, и ствари које расту различитом брзином, и имају различите облике, различити су људи; међутим, то није тако изражено изнутра. Оне ствари које се тичу онога што зовемо "наша унутрашња средина" на пример, целокупно управљање хемијским процесима у нашем телу је, заправо, фантастично одржавано из дана у дан, и то због веома доброг разлога. Ако се превише разликујете у тим параметрима који су близу средњих вредности тог биолошког опсега у ком је могућ опстанак идете ка болести или ка смрти. То значи да имамо уграђен систем у својим животима који обезбеђује неку врсту континуитета. Волим да то зовем "скоро бесконачна свакодневна истоветност" Јер, ако немате ту истоветност, физиолошки гледано, бићете или болесни или ћете умрети. То је још један елемент за тај континуитет.
And the final thing is that there is a very tight coupling between the regulation of our body within the brain and the body itself, unlike any other coupling. So for example, I'm making images of you, but there's no physiological bond between the images I have of you as an audience and my brain. However, there is a close, permanently maintained bond between the body regulating parts of my brain and my own body.
И на крају, постоји врло уска повезаност између телесне регулације у мозгу и самог тела, не постоји слична повезаност. На пример, ја правим слике вас док гледам, нема физиолошке везе између слика које имам о вама као о публици, с једне стране, и мог мозга, с друге стране. Међутим, постоји блиска, стално одржавана веза између делова мог мозга који регулишу телесне процесе и самог мог тела.
So here's how it looks. Look at the region there. There is the brain stem in between the cerebral cortex and the spinal cord. And it is within that region that I'm going to highlight now that we have this housing of all the life-regulation devices of the body. This is so specific that, for example, if you look at the part that is covered in red in the upper part of the brain stem, if you damage that as a result of a stroke, for example, what you get is coma or vegetative state, which is a state, of course, in which your mind disappears, your consciousness disappears. What happens then actually is that you lose the grounding of the self, you have no longer access to any feeling of your own existence, and, in fact, there can be images going on, being formed in the cerebral cortex, except you don't know they're there. You have, in effect, lost consciousness when you have damage to that red section of the brain stem.
Ево како то изгледа. Погледајте тај регион тамо. То је продужена мождина између церебралног кортекса и кичмене мождине. И у оквиру тог региона, који ћу сада посебно означити су смештене све те справице за одржавање живота вашег тела. То је толико специфично, да ако, на пример погледате у део који је обојен црвено у горњем делу продужене мождине, ако се то оштети нпр. при можданом удару, долази до коме или до стања вегетирања, при чему, наравно, губите свест, ваша свесност нестаје, Оно што се заправо дешава је да губите утемељеност о себи, више немате приступ ниједном осећају свог постојања, и заправо, могу се и даље правити слике, формиране у кори великог мозга, али разлика је што ви не знате да су ту. Ви сте, заиста изгубили свесност, када имате повреду у том црвеном делу продужене мождине.
But if you consider the green part of the brain stem, nothing like that happens. It is that specific. So in that green component of the brain stem, if you damage it, and often it happens, what you get is complete paralysis, but your conscious mind is maintained. You feel, you know, you have a fully conscious mind that you can report very indirectly. This is a horrific condition. You don't want to see it. And people are, in fact, imprisoned within their own bodies, but they do have a mind. There was a very interesting film, one of the rare good films done about a situation like this, by Julian Schnabel some years ago about a patient that was in that condition.
Али, ако посматрате зелени део продужене мождине, не долази ни до чега сличног томе. Ето како је специфично. Дакле, та зелена компонента продужене мождине, ако је повредите, што се често и дешава, долази до комплетне парализе, али ваш свесни ум је очуван. Осећате, знате, имате потпуно свестан ум о чему само индиректно можете да саопштавате. То је ужасно стање. Не желите то да видите. Људи су, заправо, затворени у својим сопственим телима, али имају свест. Постоји врло интересантан филм, један од ретких добрих филмова на ту тему, о таквој ситуацији, снимио га је Џулијан Шнабел (Julian Schnabel) пре неколико година о пацијенту у таквом стању.
So now I'm going to show you a picture. I promise not to say anything about this, except this is to frighten you. It's just to tell you that in that red section of the brain stem, there are, to make it simple, all those little squares that correspond to modules that actually make brain maps of different aspects of our interior, different aspects of our body. They are exquisitely topographic and they are exquisitely interconnected in a recursive pattern. And it is out of this and out of this tight coupling between the brain stem and the body that I believe -- and I could be wrong, but I don't think I am -- that you generate this mapping of the body that provides the grounding for the self and that comes in the form of feelings -- primordial feelings, by the way.
Сада ћу вам показати слику. Обећавам да нећу ништа рећи о томе, осим да ће вас то уплашити. То је само да вам покажем да се, у том црвеном делу мождине, налазе, да поједноставимо, сви они квадратићи који одговарају модулима који заправо чине мапе мозга о различитим аспектима наше унутрашњости различитим аспектима нашег тела. Они су изузетно топографски и изузетно су међусобно повезани са понављајућим обрасцем. И путем тога, путем те блиске повезаности између продужене мождине и тела бар како ја верујем, а може бити да грешим, али мислим да не грешим, се генерише мапирање тела које омогућава утемељивање осећаја о себи и које долази у облику осећања, примордијалних осећаја.
So what is the picture that we get here? Look at "cerebral cortex," look at "brain stem," look at "body," and you get the picture of the interconnectivity in which you have the brain stem providing the grounding for the self in a very tight interconnection with the body. And you have the cerebral cortex providing the great spectacle of our minds with the profusion of images that are, in fact, the contents of our minds and that we normally pay most attention to, as we should, because that's really the film that is rolling in our minds. But look at the arrows. They're not there for looks. They're there because there's this very close interaction. You cannot have a conscious mind if you don't have the interaction between cerebral cortex and brain stem. You cannot have a conscious mind if you don't have the interaction between the brain stem and the body.
И каква је слика коју ту добијамо? Погледајте "кору великог мозга", погледајте "продужену мождину", погледајте "тело", и добићете слику о међусобној повезаности у којој продужена мождина даје темељ осећаја о себи у врло блиској међусобној вези са телом. А имате и кору великог мозга која обезбеђује тај велики спектакл нашег ума са обиљем слика које су, заправо, садржаји нашег ума и на које, обично, и обраћамо највише пажње као што и треба, јер је то заиста филм који се одвија у нашем уму. Али погледајте стрелице. Нису ту само да улепшају. Ту су јер показују на ту врло блиску интеракцију. Не можете имати свесни ум ако немате интеракцију између коре великог мозга и продужене мождине. Не можете имати свесни ум ако немате интеракцију између продужене мождине и тела.
Another thing that is interesting is that the brain stem that we have is shared with a variety of other species. So throughout vertebrates, the design of the brain stem is very similar to ours, which is one of the reasons why I think those other species have conscious minds like we do. Except that they're not as rich as ours, because they don't have a cerebral cortex like we do. That's where the difference is. And I strongly disagree with the idea that consciousness should be considered as the great product of the cerebral cortex. Only the wealth of our minds is, not the very fact that we have a self that we can refer to our own existence, and that we have any sense of person.
Још једна интересантна ствар је то да овакву мождину какву ми имамо делимо са још низом других врста. Код свих кичмењака грађа продужене мождине је врло слична људској што је један од разлога због ког сматрам да и те друге врсте имају свесне умове као и ми. Међутим, њихови умови нису тако раскошни као наши јер немају тако развијену кору великог мозга као ми. У томе је разлика. Веома се противим идеји да се свесност посматра као величанствени прозвод коре великог мозга. Једино богатство наших умова, није чињеница да имамо осећај себе, већ то да можемо да тумачимо сопствено постојање и што имамо осећај своје личности.
Now there are three levels of self to consider -- the proto, the core and the autobiographical. The first two are shared with many, many other species, and they are really coming out largely of the brain stem and whatever there is of cortex in those species. It's the autobiographical self which some species have, I think. Cetaceans and primates have also an autobiographical self to a certain degree. And everybody's dogs at home have an autobiographical self to a certain degree. But the novelty is here.
Треба размотрити три нивоа осећаја о себи прото-, средишњи и аутобиографски осећај. Прва два делимо са много, много других врста, они заправо потичу, великим делом из продужене мождине и можданог кортекса, колики год да је. Аутобиографски осећај себе је нешто што само неке врсте имају, по мом мишљењу. Китови/делфини и примати такође имају аутобиографски осећај себе, до извесног степена. И пси, кућни љубимци имају аутобиографски осећај себе до извесног степена. Новина је у овоме.
The autobiographical self is built on the basis of past memories and memories of the plans that we have made; it's the lived past and the anticipated future. And the autobiographical self has prompted extended memory, reasoning, imagination, creativity and language. And out of that came the instruments of culture -- religions, justice, trade, the arts, science, technology. And it is within that culture that we really can get -- and this is the novelty -- something that is not entirely set by our biology. It is developed in the cultures. It developed in collectives of human beings. And this is, of course, the culture where we have developed something that I like to call socio-cultural regulation.
Аутобиографски осећај себе се гради на основу прошлих сећања и сећања о плановима које смо имали; то је проживљена прошлост и предвиђена будућност. Аутобиографски осећај себе доводи до проширења памћења, закључивања, маште, креативности и вербалног изражавања. Из тога произлазе обележја културе -- религија, правда, занати, уметности, науке, технологије. И у оквиру те културе можемо добити нешто -- и у томе је новина -- нешто што није потпуно одређено биологијом. То нешто је развијено у културама. Развило се у друштвима људских бића. То је, наравно, култура у којој смо развили нешто што волим да зовем социо-културолошка регулација.
And finally, you could rightly ask, why care about this? Why care if it is the brain stem or the cerebral cortex and how this is made? Three reasons. First, curiosity. Primates are extremely curious -- and humans most of all. And if we are interested, for example, in the fact that anti-gravity is pulling galaxies away from the Earth, why should we not be interested in what is going on inside of human beings?
Најзад, могли бисте с правом да питате због чега је то важно? Због чега је важно да ли је продужена мождина или кора великог мозга и како је то формирано? Због три разлога. Први је радозналост, Примати су изузетно радознали -- а нарочито је то случај са људима. Ако нас занима, на пример, да ли анти-гравитација одвлачи галаксије даље од Земље, зашто нас не би занимало шта се дешава унутар људских бића?
Second, understanding society and culture. We should look at how society and culture in this socio-cultural regulation are a work in progress. And finally, medicine. Let's not forget that some of the worst diseases of humankind are diseases such as depression, Alzheimer's disease, drug addiction. Think of strokes that can devastate your mind or render you unconscious. You have no prayer of treating those diseases effectively and in a non-serendipitous way if you do not know how this works. So that's a very good reason beyond curiosity to justify what we're doing, and to justify having some interest in what is going on in our brains.
Други разлог је разумевање друштва и културе. Треба да посматрамо како се друштво и култура путем ове социо-културолошке регулације стално развијају. И на крају, медицина. Немојмо заборавити да су неке од најтежих болести човечанства болести као што су депресија, Алцхајмерова болест, болести зависности. Помислите на мождане ударе који могу уништити ум или вас оставити без свести. Нема те молитве која би ефикасно могла да лечи те болести на не-случајни начин, уколико се не зна како то функционише. То је веома добар разлог поред радозналости да се оправда оно што радимо, и да се оправда зашто нас интересује оно што се дешава у мозгу.
Thank you for your attention.
Хвала вам на пажњи.
(Applause)
(Аплауз)