I'm here to talk about the wonder and the mystery of conscious minds. The wonder is about the fact that we all woke up this morning and we had with it the amazing return of our conscious mind. We recovered minds with a complete sense of self and a complete sense of our own existence, yet we hardly ever pause to consider this wonder. We should, in fact, because without having this possibility of conscious minds, we would have no knowledge whatsoever about our humanity; we would have no knowledge whatsoever about the world. We would have no pains, but also no joys. We would have no access to love or to the ability to create. And of course, Scott Fitzgerald said famously that "he who invented consciousness would have a lot to be blamed for." But he also forgot that without consciousness, he would have no access to true happiness and even the possibility of transcendence.
Овде сум за да зборувам за чудото и мистеријата наречено свесен ум. Чудото се однесува на фактот дека ние сите се разбудивме ова утро и со самото тоа доживеавме неверојатен повраток на нашиот свесен ум. Си ги вративме умовите со целосно чувство за себе и целосно чувство за нашето постоење, но и покрај тоа ретко кога размислуваме за ова чудо. Ние треба, всушност, бидејќи без немање на оваа можност за свесни умови, ќе немавме било какво знаење за нашето човештво; ќе немавме било какво знаење за светот. Ќе немавме болки, но исто така и радости. Ќе немавме пристап до љубов или до способноста да создаваме. И се разбира, Скот Фицџералд е познат по изјавата која гласи "тој што ја создал свесноста има многу за што да биде обвинет." Но исто така заборавил дека без свесноста, би немал пристап до вистинска среќа и дури можноста за трансцеденција.
So much for the wonder, now for the mystery. This is a mystery that has really been extremely hard to elucidate. All the way back into early philosophy and certainly throughout the history of neuroscience, this has been one mystery that has always resisted elucidation, has got major controversies. And there are actually many people that think we should not even touch it; we should just leave it alone, it's not to be solved. I don't believe that, and I think the situation is changing. It would be ridiculous to claim that we know how we make consciousness in our brains, but we certainly can begin to approach the question, and we can begin to see the shape of a solution.
Толку за чудото, сега за мистеријата. Ова е мистерија која навистина е тешко да биде расветлена. Уште во почетокот на филозофијата и сигурно низ историјата на неврологијата, ова било една мистерија која секогаш избегнувала расветлување, и била проследена со големи контраверзи. Всушност има многу луѓе кои сметаат дека дури не смееме да ја допираме; треба само да ја оставиме, не треба да ја решаваме. Не верувам во тоа, и мислам дека ситуацијата се менува. Ќе биде смешно да тврдиме дека знаеме како ја создаваме свесноста во нашите мозоци, но со сигурност можеме да почнеме со приближување кон прашањето, и можеме да почнеме да ја гледаме формата на решението.
And one more wonder to celebrate is the fact that we have imaging technologies that now allow us to go inside the human brain and be able to do, for example, what you're seeing right now. These are images that come from Hanna Damasio's lab, and which show you, in a living brain, the reconstruction of that brain. And this is a person who is alive. This is not a person that is being studied at autopsy. And even more -- and this is something that one can be really amazed about -- is what I'm going to show you next, which is going underneath the surface of the brain and actually looking in the living brain at real connections, real pathways. So all of those colored lines correspond to bunches of axons, the fibers that join cell bodies to synapses. And I'm sorry to disappoint you, they don't come in color. But at any rate, they are there. The colors are codes for the direction, from whether it is back to front or vice versa.
Уште една работа што ни оди во прилог е фактот дека имаме технологии за снимање кои ни овозможуваат да влеземе внатре во мозокот и да бидеме во можност, на пример, да го правиме ова што го гледате сега. Ова се слики кои доаѓаат од лабораторијата на Хана Дамасио, и кои ви покажуваат жив мозок, т.е. реконструкцијата на тој мозок. И ова е личност која е жива. Ова не е личност што е проучувана за време на аутопсија. Дури -- и ова е нешто навистина зачудувачко -- следно што ќе ви покажам е што е тоа што се случува под површината на мозокот т.е. сега го гледате живиот мозок и вистинските врски, вистинските патишта. Значи сите тие обоени линии кореспондираат на збирови од аксони, влакната кои ги спојуваат клеточните тела со синапсите. Жал ми е што ќе ве разочарам, синапсите не се обоени. Но, како и да е, тие се таму. Боите се кодови за насоката, за тоа дали е од назад кон напред или обратно.
At any rate, what is consciousness? What is a conscious mind? And we could take a very simple view and say, well, it is that which we lose when we fall into deep sleep without dreams, or when we go under anesthesia, and it is what we regain when we recover from sleep or from anesthesia. But what is exactly that stuff that we lose under anesthesia, or when we are in deep, dreamless sleep? Well first of all, it is a mind, which is a flow of mental images. And of course consider images that can be sensory patterns, visual, such as you're having right now in relation to the stage and me, or auditory images, as you are having now in relation to my words. That flow of mental images is mind.
Што претставува свесноста? Што претставува свесниот ум? Можеме да тргнеме од едноставно гледиште и да речеме, свесноста е она што губиме кога ќе заспиеме длабоко без да сонуваме, или она што губиме кога сме под анестезија, и таа е она што повторно добиваме кога ќе се разбудиме од спиење или од анестезија. Но каква е поточно таа работа што ја губиме под анестезија, или кога сме во длабоко заспани? Пред сè, тоа е умот, кој пак е тек на ментални слики. Исто така овде спаѓаат сликите кои можат да бидат сензорни обрасци, визуелни, какви што имате токму сега кога ме гледате мене и бината, или аудиторни звуци, какви што имате додека ги слушате моите зборови. Тој тек на ментални слики е умот.
But there is something else that we are all experiencing in this room. We are not passive exhibitors of visual or auditory or tactile images. We have selves. We have a Me that is automatically present in our minds right now. We own our minds. And we have a sense that it's everyone of us that is experiencing this -- not the person who is sitting next to you. So in order to have a conscious mind, you have a self within the conscious mind. So a conscious mind is a mind with a self in it. The self introduces the subjective perspective in the mind, and we are only fully conscious when self comes to mind. So what we need to know to even address this mystery is, number one, how are minds are put together in the brain, and, number two, how selves are constructed.
Но, постои нешто друго што сите ние во оваа просторија го доживуваме. Ние не сме пасивни емитувачи на визуелни или аудиторни или тактилни слики. Ние имаме себства. Ние имаме Јас кое што е автоматски присутно во нашите умови во овој момент. Ние ги поседуваме нашите умови. Ние имаме чувство дека секој од нас го доживува ова -- а, не личноста што седи до вас. Отуука за да имате свесен ум, вие имате себство внатре во свесниот ум. Значи свесниот ум е ум кој поседува себство. Себството придонесува за субјективната перспектива на умот, а ние сме целсоно свесни тогаш кога сме само-свесни. Оттука, она што треба да знаеме за да се зафатиме со оваа мистерија е, број еден, на кој начин се раѓа умот во мозокот, и, број два, како се формираат себствата.
Now the first part, the first problem, is relatively easy -- it's not easy at all -- but it is something that has been approached gradually in neuroscience. And it's quite clear that, in order to make minds, we need to construct neural maps. So imagine a grid, like the one I'm showing you right now, and now imagine, within that grid, that two-dimensional sheet, imagine neurons. And picture, if you will, a billboard, a digital billboard, where you have elements that can be either lit or not. And depending on how you create the pattern of lighting or not lighting, the digital elements, or, for that matter, the neurons in the sheet, you're going to be able to construct a map. This, of course, is a visual map that I'm showing you, but this applies to any kind of map -- auditory, for example, in relation to sound frequencies, or to the maps that we construct with our skin in relation to an object that we palpate.
Првиот проблем е релативно лесен -- воопшто не е лесен -- но е нешто на што неврологијата постепено му се пристапувала. Прилично е јасно дека, за да направиме умови, треба да конструираме нервни мапи. Замислете мрежа, како оваа што ви ја покажувам сега, и сега замислете, внатре во таа мрежа, дводимензионална табела, замислете неврони. И замислете билборд, дигитален билборд, во кој имате елементи кои се палат и гасат. И во зависност од како ќе ја креирате шемата на активирање или неактивирање на дигиталните елементи т.е. неуралните елементи во мрежата, ќе бидете во можност да направите мапа. Ова што ви прикажувам е визуелна мапа, меѓутоа ова важи за секој вид на мапа -- аудиторна, на пример, со звучни фрекфенции, или мапите кои ги конструираме со нашата кожа кога допираме одреден предмет.
Now to bring home the point of how close it is -- the relationship between the grid of neurons and the topographical arrangement of the activity of the neurons and our mental experience -- I'm going to tell you a personal story. So if I cover my left eye -- I'm talking about me personally, not all of you -- if I cover my left eye, I look at the grid -- pretty much like the one I'm showing you. Everything is nice and fine and perpendicular. But sometime ago, I discovered that if I cover my left eye, instead what I get is this. I look at the grid and I see a warping at the edge of my central-left field.
Сега да се вратам на поентата за тоа колку е тесна -- поврзаноста помеѓу мрежата неврони и топографската распределеност на невронската активност со нашето ментално доживување -- Ќе ви раскажам лична приказна. Доколку си го покријам левото око -- Зборувам само за себе, не и за вас -- ако си го покријам левото око, погледнам во мрежата -- слична на оваа што ви ја прикажав. Се е убаво, фино и под прав агол. Меѓутоа пред некое време, открив дека ако си го покријам левото око, јас гледам нешто вакво. Ќе погледнам во мрежата и ќе видам свиткување на работ од моето централно-лево поле.
Very odd -- I've analyzed this for a while. But sometime ago, through the help of an opthamologist colleague of mine, Carmen Puliafito, who developed a laser scanner of the retina, I found out the the following. If I scan my retina through the horizontal plane that you see there in the little corner, what I get is the following. On the right side, my retina is perfectly symmetrical. You see the going down towards the fovea where the optic nerve begins. But on my left retina there is a bump, which is marked there by the red arrow. And it corresponds to a little cyst that is located below. And that is exactly what causes the warping of my visual image.
Многу чудно -- го анализирав ова некое време. Меѓутоа неодамна, со помош на еден офталмолог мој пријател, Кармен Пулијафито, кој создаде ласерски скенер за ретината, го открив следното. Доколку си ја скенирам ретината хоризонтално, како што гледате сега на сликата, го добивам следното. На десната страна, ретината е перфектно симетрична. Гледате надолу кон фовеата каде што почнува оптичкиот нерв. Но, на левата ретина имам нерамнина, која што е означена со црвената стрелка. Под оваа нерамнина се наоѓа една мала циста. И токму таа го предизвикува искривувањето на мојата визуелна слика.
So just think of this: you have a grid of neurons, and now you have a plane mechanical change in the position of the grid, and you get a warping of your mental experience. So this is how close your mental experience and the activity of the neurons in the retina, which is a part of the brain located in the eyeball, or, for that matter, a sheet of visual cortex. So from the retina you go onto visual cortex. And of course, the brain adds on a lot of information to what is going on in the signals that come from the retina. And in that image there, you see a variety of islands of what I call image-making regions in the brain. You have the green for example, that corresponds to tactile information, or the blue that corresponds to auditory information.
Само размислете за ова: имате мрежа на неврони, и сега имате чиста механичка промена на местото на мрежата, и со тоа добивате искривување на менталното доживување. Ова зборува за тесната поврзаност на вашето ментално доживување со активноста на невроните од ретината, која што е дел од мозокот лоциран во окото, т.е. дел од визуелниот кортекс. Од ретината сигналите одат во визуелниот кортекс. Мозокот врши значително дополнување на информациите што доаѓаат од ретината. На сликата овде, гледате различни острови на региони во мозокот кои создаваат слики. Зеленото на пример, е одговорно за тактилните информации, или синото кое кореспондира на звучните информации.
And something else that happens is that those image-making regions where you have the plotting of all these neural maps, can then provide signals to this ocean of purple that you see around, which is the association cortex, where you can make records of what went on in those islands of image-making. And the great beauty is that you can then go from memory, out of those association cortices, and produce back images in the very same regions that have perception. So think about how wonderfully convenient and lazy the brain is. So it provides certain areas for perception and image-making. And those are exactly the same that are going to be used for image-making when we recall information.
Друго нешто што е важно е дека тие региони одговорни за создавање на перцепцијата претставени овде на сликата, потоа испраќаат сигнали кон овој виолетов океан што го гледате наоколу, а тоа е асоцијативниот кортекс, кој прави записи за активноста на тие острови одговорни за создавање на перцепцијата. Она што е убавото е дека можете да ја повикате меморијата, од тој асоцијативен кортекс, со цел како би ги создале истите слики во истите тие региони одговорни за перцепцијата. Само помислете колку e економичен и мрзелив мозокот. Одредени области се одговорни за перцепција и создавање на слики. Истовремено тие се истите области што се користат за создавање на слики кога се повикуваме на информации од меморијата.
So far the mystery of the conscious mind is diminishing a little bit because we have a general sense of how we make these images. But what about the self? The self is really the elusive problem. And for a long time, people did not even want to touch it, because they'd say, "How can you have this reference point, this stability, that is required to maintain the continuity of selves day after day?" And I thought about a solution to this problem. It's the following. We generate brain maps of the body's interior and use them as the reference for all other maps.
Досега мистеријата за свесниот ум почна полека да се намалува бидејќи имаме генерално знаење за процесот на создавање на овие слики. Но, што е со чувството за себе? Нерешливиот проблем е себството. Долго време, луѓето не сакале ни да се занимаваат со него, и велеле, "Како можете да ја имате оваа референтна точка, и стабилност, што е потребна за одржување на континуитетот на себствата од ден во ден?" Размислував за решение на овој проблем. Тоа е следното. Ние создаваме мозочни мапи за внатрешноста на телото и ги користиме истите како референтна точка за сите други мапи.
So let me tell you just a little bit about how I came to this. I came to this because, if you're going to have a reference that we know as self -- the Me, the I in our own processing -- we need to have something that is stable, something that does not deviate much from day to day. Well it so happens that we have a singular body. We have one body, not two, not three. And so that is a beginning. There is just one reference point, which is the body. But then, of course, the body has many parts, and things grow at different rates, and they have different sizes and different people; however, not so with the interior. The things that have to do with what is known as our internal milieu -- for example, the whole management of the chemistries within our body are, in fact, extremely maintained day after day for one very good reason. If you deviate too much in the parameters that are close to the midline of that life-permitting survival range, you go into disease or death. So we have an in-built system within our own lives that ensures some kind of continuity. I like to call it an almost infinite sameness from day to day. Because if you don't have that sameness, physiologically, you're going to be sick or you're going to die. So that's one more element for this continuity.
Да ви кажам за тоа како дојдов до ова решение. Размислував дека, за да имате референтна точка што се вика себство -- Мене, Јас во сопственото процесирање -- треба да имаме нешто што е стабилно, нешто што не се менува многу од ден во ден. Ние имаме единствено тело. Имаме едно тело, не две, не три. Од тука почнува сè. Постои само една референтна точка, а тоа е телото. Меѓутоа, телото има многу делови, и нештата се развиваат со различна брзина, тие имаат различна големина и различни луѓе, меѓутоа не е таков случајот со внатрешноста. Нештата што се поврзани со она што е познато како наша внатрешна средина -- на пример, целото управување на хемијата во нашето тело е, всушност, одржувана на исто ниво од ден во ден поради една многу добра причина. Доколку отстапувате премногу од параметрите кои се во средината помеѓу границите кои овозможуваат преживување, тогаш ќе развиете болест или ќе умрете. Значи ние имаме вграден систем во нашите животи кој што овозможува некаков вид на континуитет. Сакам да го нарекувам речиси безгранична истост од ден во ден. Доколку ја немате таа физиолошка истост, или ќе се разболите или ќе умрете. Тоа е уште еден елемент што придонесува за континуитетот.
And the final thing is that there is a very tight coupling between the regulation of our body within the brain and the body itself, unlike any other coupling. So for example, I'm making images of you, but there's no physiological bond between the images I have of you as an audience and my brain. However, there is a close, permanently maintained bond between the body regulating parts of my brain and my own body.
И последната работа е дека постои многу тесна поврзаност помеѓу мозочната регулацијата на нашето тело и самото тело, која што се разликува од другите видови на повзраност. На пример, јас создавам слики од вас, но, не постои никаква физиолошка врска помеѓу сликите што ги имам за вас како публика и мојот мозок. Како и да е, има тесна, постојано одржувана врска помеѓу мозочните делови одговорни за регулација на телото и самото тело.
So here's how it looks. Look at the region there. There is the brain stem in between the cerebral cortex and the spinal cord. And it is within that region that I'm going to highlight now that we have this housing of all the life-regulation devices of the body. This is so specific that, for example, if you look at the part that is covered in red in the upper part of the brain stem, if you damage that as a result of a stroke, for example, what you get is coma or vegetative state, which is a state, of course, in which your mind disappears, your consciousness disappears. What happens then actually is that you lose the grounding of the self, you have no longer access to any feeling of your own existence, and, in fact, there can be images going on, being formed in the cerebral cortex, except you don't know they're there. You have, in effect, lost consciousness when you have damage to that red section of the brain stem.
Еве како изгледа. Погледнете го овој регион. Ова е мозочното стебло помеѓу церебралниот кортекс и 'рбетниот мозок. Тоа е регионот што ќе ви го означам сега а во кој се наоѓаат сите направи за регулирање на телото. Овој дел е толку многу специфичен, на пример, доколку го погледнете делот обоен во црвено во горниот дел од мозочното стебло, доколку се оштети тој дел како резултат на инфаркт, на пример, тогаш паѓате во кома или во вегетативна состојба, која што е сосотојба во којашто вашиот ум изчезнува, т.е. изчезнува вашата свесност. Она што всушност се случува тогаш е губење на основата за себе-доживувањето, т.е. повеќе немате пристап до никакво чувство за вашето постоење, и, всушност, може да се јават слики, кои се формираат во церебралниот кортекс, освен што вие нема да знаете дека се таму. Всушност ќе ја изгубите свесноста доколку ви се оштети тој црвен дел од мозочното стебло.
But if you consider the green part of the brain stem, nothing like that happens. It is that specific. So in that green component of the brain stem, if you damage it, and often it happens, what you get is complete paralysis, but your conscious mind is maintained. You feel, you know, you have a fully conscious mind that you can report very indirectly. This is a horrific condition. You don't want to see it. And people are, in fact, imprisoned within their own bodies, but they do have a mind. There was a very interesting film, one of the rare good films done about a situation like this, by Julian Schnabel some years ago about a patient that was in that condition.
Но, доколку истото се случи со зелениот дел од мозочното стебло, тогаш нема таков ефект. Ова зборува за специфичноста. Доколку ја оштетите зелената компонента, од мозочното стебло, а се случува често, тогаш добивате целосна парализа, но вашиот свесен ум е зачуван. Чувствувате, знаете, имате целосно свесен ум за кој дознаваме многу индиректно. Ова е ужасна состојба. Не би сакале да ја видите. Луѓето се, всушност, заробени во нивните тела, но истовремено имаат ум. Имаше еден многу интересен филм, еден од ретко добрите филмови направени за ваква состојба, од страна на Џулиан Шнабел пред неколку години за еден пациент во таква состојба.
So now I'm going to show you a picture. I promise not to say anything about this, except this is to frighten you. It's just to tell you that in that red section of the brain stem, there are, to make it simple, all those little squares that correspond to modules that actually make brain maps of different aspects of our interior, different aspects of our body. They are exquisitely topographic and they are exquisitely interconnected in a recursive pattern. And it is out of this and out of this tight coupling between the brain stem and the body that I believe -- and I could be wrong, but I don't think I am -- that you generate this mapping of the body that provides the grounding for the self and that comes in the form of feelings -- primordial feelings, by the way.
Ќе ви покажам една слика. Ветувам дека нема да зборувам за ова, ова е само за да ве исплашам. Само за да ви кажам дека во црвениот дел од мозочното стебло, има, да поедноставам, сите тие мали квадратчиња кореспондираат на модулите кои всушност ги прават мозочните мапи за различните аспекти од нашата внатрешност, различните аспекти од нашето тело. Тие се исклучиво топографски и се исклучиво меѓусебно поврзани во рекурзивна шема. Токму оваа тесна поврзаност помеѓу мозочното стебло и телото верувам -- можеби и грешам, но не мислам дека грешам -- го овозможува мапирањето на телото кое што обезбедува основа за себството кое што пак доаѓа во форма на чувства -- примордиални чувства.
So what is the picture that we get here? Look at "cerebral cortex," look at "brain stem," look at "body," and you get the picture of the interconnectivity in which you have the brain stem providing the grounding for the self in a very tight interconnection with the body. And you have the cerebral cortex providing the great spectacle of our minds with the profusion of images that are, in fact, the contents of our minds and that we normally pay most attention to, as we should, because that's really the film that is rolling in our minds. But look at the arrows. They're not there for looks. They're there because there's this very close interaction. You cannot have a conscious mind if you don't have the interaction between cerebral cortex and brain stem. You cannot have a conscious mind if you don't have the interaction between the brain stem and the body.
Каква слика гледаме овде? Погледнете во "церебралниот кортекс", погледнете во "мозочното стебло", погледнете во "телото", и ја добивате меѓусебната поврзаност во која мозочното стебло ја обезбедува основата за себството во многу тесна поврзаност со телото. Го имате церебралниот кортекс кој е одговорен за спектаклот на нашите умови кои се преполни со слики кои се пак, всушност, содржина на нашите умови и на кои што најмногу им обрнуваме внимание, онака како што треба, бидејќи тоа е филмот што ни се мота низ нашите умови. Меѓутоа погледнете на стрелките. Не се тука само за изглед. Тие ја прикажуваат оваа многу тесна интеракција. Не можете да имате свесен ум доколку ја немате интеракцијата помеѓу церебралниот кортекс и мозочното стебло. Не можете да имате свесен ум доколку ја немате интеракцијата помеѓу мозочното стебло и телото.
Another thing that is interesting is that the brain stem that we have is shared with a variety of other species. So throughout vertebrates, the design of the brain stem is very similar to ours, which is one of the reasons why I think those other species have conscious minds like we do. Except that they're not as rich as ours, because they don't have a cerebral cortex like we do. That's where the difference is. And I strongly disagree with the idea that consciousness should be considered as the great product of the cerebral cortex. Only the wealth of our minds is, not the very fact that we have a self that we can refer to our own existence, and that we have any sense of person.
Друго што е интересно е дека мозочното стебло кое го поседуваме го поседуваат и други различни видови. Кај другите 'рбетници, дизајнот на мозочното стебло е многу сличен на нашиот, што е пак една од причините поради која мислам дека тие видови имаат свесни умови како и ние. Само што нивните не се толку богати како нашите, бидејќи тие немаат церебрален кортекс како нас. Тука лежи разликата. Јас силно се спротиставувам на идејата дека свесноста треба да се смета како голем продукт на церебралниот кортекс. Тој е одговорен единствено за богатството на умот а не за самиот факт дека имаме себство на кое можеме да се повикаме за нашата егзистенција, и за тоа дека имаме чувство за индивидуалност.
Now there are three levels of self to consider -- the proto, the core and the autobiographical. The first two are shared with many, many other species, and they are really coming out largely of the brain stem and whatever there is of cortex in those species. It's the autobiographical self which some species have, I think. Cetaceans and primates have also an autobiographical self to a certain degree. And everybody's dogs at home have an autobiographical self to a certain degree. But the novelty is here.
Има три нивоа на себе-доживување што треба да ги разгледаме прото-ниво, јадрено-ниво и автобиографско ниво. Првите две ги споделуваме со многу, многу други видови, и тие всушност произлегуваат воглавно од мозочното стебло и од оној колку-толку присутен кортекс во тие видови. Автобиографското себство e, а кое го поседуваат и некои видови, мислам. Китовите и приматите исто така имаат автобиографско себство до одредено ниво. И сечие куче по дома има автобиграфско себство до одредено нив. Но, новоста се наоѓа овде.
The autobiographical self is built on the basis of past memories and memories of the plans that we have made; it's the lived past and the anticipated future. And the autobiographical self has prompted extended memory, reasoning, imagination, creativity and language. And out of that came the instruments of culture -- religions, justice, trade, the arts, science, technology. And it is within that culture that we really can get -- and this is the novelty -- something that is not entirely set by our biology. It is developed in the cultures. It developed in collectives of human beings. And this is, of course, the culture where we have developed something that I like to call socio-cultural regulation.
Автобиографското себство е изградено врз основа на минатите сеќавања и сеќавањата за плановите што сме ги направиле; тоа е преживеаното минато и очекуваната иднина. Автобиграфското себство поттикнало развој на богата меморија, размислување, имагинација, креативност и јазик. Од тоа пак произлегле инструментите на културата -- религиите, правдата трговијата, уметностите, науката, технологијата. И токму во таа култура добиваме -- ова е новост -- нешто што не е целосно одредено од нашата билогија. Туку е развиено во културите. Развиено во колективи на човечки битија. Ова е, се разбира, културата каде што сме создале нешто што јас сакам да го нарекувам социо-културна регулација.
And finally, you could rightly ask, why care about this? Why care if it is the brain stem or the cerebral cortex and how this is made? Three reasons. First, curiosity. Primates are extremely curious -- and humans most of all. And if we are interested, for example, in the fact that anti-gravity is pulling galaxies away from the Earth, why should we not be interested in what is going on inside of human beings?
И на крај, со право можете да прашате, зошто е важно ова? Зошто е важно дали е мозочното стебло или церебралниот кортекс и како е направено? Три причини. Прво, љубопитност. Приматите се екстремно љубопитни -- а луѓето најмногу од сите. Доколку сме заинтересирани, на пример, во фактот дека анти-гравитацијата ги одвлекува галаксиите подалеку од Земјата, зошто да не бидеме заинтересирани за тоа што се случува внатре во човечките битија?
Second, understanding society and culture. We should look at how society and culture in this socio-cultural regulation are a work in progress. And finally, medicine. Let's not forget that some of the worst diseases of humankind are diseases such as depression, Alzheimer's disease, drug addiction. Think of strokes that can devastate your mind or render you unconscious. You have no prayer of treating those diseases effectively and in a non-serendipitous way if you do not know how this works. So that's a very good reason beyond curiosity to justify what we're doing, and to justify having some interest in what is going on in our brains.
Второ, разбирање на општеството и културата. Треба да гледаме како општеството и културата се градат преку оваа социо-културална регулација која сеуште трае. И последно, медицина. Да не забораваме дека едни од најтешките болести на човештвото се болестите како депресијата, Алцхајмеровата болест, зависноста од дроги. Размислете за инфарктите што можат да ви го уништат умот или да ве направат несвесни. Немате молитви за ефикасно третирање на овие болести немате начин кој би бил едноставен доколку не знаете како фунционира сето ова. Ова е многу добра причина покрај љубопитноста за да го оправдаме она што го правиме, и да го оправдаме интересот што го имаме за нашите мозоци.
Thank you for your attention.
Ви благодарам за вниманието.
(Applause)
(Аплауз)