Silicon Valley is obsessed with disruption, but these days, the biggest disruptor didn't come out of Silicon Valley. It came out of steel towns in Ohio, rural communities in Pennsylvania, the Panhandle in Florida. And this last US presidential election was the mother of all disruptions. Once again, politics is personal. Millions of Americans became activists overnight, pouring into the streets in record numbers in record time.
Силицијумска долина је опседнута потресима, али ових дана највећи потрес није дошао из Силицијумске долине. Дошао је из градова челика у Охају, руралних заједница у Пенсилванији, Пенхендла на Флориди. А ови последњи амерички председнички избори били су највећи од свих потреса. Понављам, политика је лична. Милиони Американаца постали су активисти преко ноћи, преплављујући улице у рекордном броју и у рекордном временском периоду.
(Laughter)
(Смех)
The election has done to family holiday dinners what Uber has done to New York City's taxi system. Couples have broken up and marriages disrupted. And the election is doing to my private life what Amazon is doing to shopping malls. These days, the ACLU is on the front lines 24/7, and even if I manage to sneak away for a couple of miles on the treadmill, any cardio benefit I get is instantly obliterated when I read another presidential tweet on the headline scroll. Even my secret pleasure of studying the Italian painters have been infected by politics.
Избори су породичним вечерама за време празника учинили оно што је Убер урадио њујоршком систему таксија. Парови су раскидали везе, а бракови постали нестабилни. А избори мом приватном животу чине оно што Амазон ради тржним центрима. Ових дана је Америчка унија за грађанске слободе нон-стоп у првим борбеним редовима, а чак и ако успем да се искрадем да истрчим пар километара на покретној траци, било каква корист од вежбања по моје срце се аутоматски изгуби када прочитам још један председнички твит на листи наслова. Чак је и моје тајно задовољство да проучавам италијанске сликаре инфицирала политика.
Now, I study, even stalk, the old masters. This is my desk, with a postcard exhibition of some famous and obscure paintings mostly from the Italian Renaissance. Now, art used to provide me with a necessary break from the hurly-burly of politics in my daily work at the ACLU, but not anymore.
Проучавам, чак и уходим, старе мајсторе. Ово је мој радни сто, са изложбом разгледница неких познатих и нејасних слика већином из италијанске ренесансе. Уметност ми је омогућавала да имам неопходну паузу од политичке вреве на мом свакодневном послу у ACLU-у, али то више није случај.
I was at the Women's March in San Francisco the day after inauguration, and the crowd was chanting, "This is what democracy looks like." "This is what democracy looks like." And there I was holding my sign and my umbrella in the rain, and I flashed on an old painting that first captivated me many years ago. I struggled to remember the different pieces of an actual painting of good and bad government. It was almost like the old master was taunting me. You want to know what democracy looks like? Go back and look at my frescoes.
Био сам на Маршу жена у Сан Франциску дан након инаугурације, а маса је узвикивала „Овако изгледа демократија.“ „Овако изгледа демократија.“ Стајао сам тамо и држао своју паролу и кишобран на киши када сам се изненада сетио старе слике, прве која ме је фасцинирала пре много година. Покушавао сам да се сетим различитих делова стварне слике добре и лоше владавине. Било је то скоро као да ме стари мајстор провоцира. Желиш да знаш како изгледа демократија? Врати се и погледај у моје фреске.
And so I did. In 1339, Ambrogio Lorenzetti finished a monumental commission in the governing council chamber of Siena's Palazzo Pubblico. It's a painting that speaks to us, even screams to us, today. "Art is a lie that makes us realize truth," Pablo Picasso once said. And as we search for the truth about government, we should keep Ambrogio's work, not a lie but an allegory, in our collective mind's eye.
То сам и учинио. Године 1339, Амброђо Лоренцети је завршио монументалну наруџбину у одаји управног већа у градској скупштини у Сијени. То је слика која нам говори, па чак и виче на нас данас. „Уметност је лаж која чини да схватимо истину“, рекао је једном Пабло Пикасо. Док трагамо за истином о власти, о Амброђовом раду треба да размишљамо не као о лажи, већ као о алегорији из угла наше колективне перспективе.
During Lorenzetti's time, the political legitimacy of Italian city-states was often on very shaky ground. Siena was a republic, but there had been enormous unrest in the two decades leading up to the commission. Siena's political leaders, who would literally govern under the eyes of these allegorical figures, were Lorenzetti's intended audience. He was cataloging the obligations of the governing to the governed.
У Лоренцетијево време, политички легитимитет италијанских градова-држава често је био трусно подручје. Сијена је била република, али су у њој постојали огромни немири током две деценије које су довеле до наруџбине дела. Политичке вође Сијене које су буквално владале под будним оком ових алегоријских ликова биле су Лоренцетијева циљана публика. Он је правио листу обавеза за оне које владају према онима којима владају.
Now, you can spend years studying these frescoes. Some scholars have. I'm hardly an art historian, but I am passionate about art, and a work this massive can overwhelm me. So first, I focus on the big stuff.
Е, сад, можете провести године у проучавању ових фресака. Неки су научници то и учинили. Тешко да сам историчар уметности, али сам острашћен када је у питању уметност, а огромно дело као ово ме преплављује. Тако се прво усредсређујем на велике ствари.
This is the allegory of good government. The majestic figure here in the middle is dressed in Siena's colors and he personifies the republic itself. Lorenzetti labels him "Commune," and he's basically telling the Sienese that they, and not a king or a tyrant, must rule themselves. Now, surrounding Commune are his advisors. Justice is enthroned. She's looking up at the figure of wisdom, who actually supports her scales of justice. Concord, or Harmony, holds a string that comes off the scales of justice that binds her to the citizens, making them all compatriots in the republic. And finally we see Peace. She looks chilled out, like she's listening to Bob Marley. When good government rules, Peace doesn't break a sweat.
Ово је алегорија добре владавине. Достојанстен лик овде, у средини, одевен је у боје Сијене и персонификује саму републику. Лоренцети му даје име „Комуна“, а он у суштини говори становницима Сијене да они, а не краљ или тиранин, морају да владају. Око Комуне су његови саветници. Правда је на трону. Гледа навише у лик Мудрости, који заправо придржава њене тасове правде. Слога или Хармонија придржава нит која силази са тасова Правде која је везује за грађане, што их све чини сународницима у републици. Коначно видимо и Мир. Делује опуштено, као да слуша Боба Марлија. Када добра власт влада, Мир не мора прстом да мрдне.
Now, these are big images and big ideas, but I really love the small stuff. Along another wall, Lorenzetti illustrates the effects of good government on the real and everyday lives of ordinary people with a series of delicious little details. In the countryside, the hills are landscaped and farmed. Crops are being sown, hoed, reaped, milled, plowed, all in one picture. Crops and livestock are being brought to market. In the city, builders raise a tower. People attend a law lecture, a TED Talk of the 14th century.
Е, сад, ово су све велики прикази и идеје, али ми се јако свиђају мале ствари. Дуж другог зида Лорецнети приказује дејство добре владавине на стварне и свакодневне животе обичних људи уз низ сласних детаљчића. На селу су брда уређена и обрађена. Усеви се сеју, окопавају, жању, мељу и ору, а све то на једној слици. Усеви се односе и стока се одводи на пијацу. У граду грађевинари зидају кулу. Људи присуствују предавању о праву, TED-овом говору из 14. века.
(Laughter)
(Смех)
Schoolchildren play. Tradesmen thrive. Dancers larger than life dance with joy. And watching over the republic is the winged figure Security, whose banner reads, "Everyone shall go forth freely without fear."
Школарци се играју. Трговци се богате. Најатрактивније плесачице радосно играју. А над републиком бдије крилати лик Сигурности са натписом на ком пише: „Сви ће корачати напред слободно и без страха.“
Now, what's amazing about these images from 800 years ago is that they're familiar to us today. We see what democracy looks like. We experience the effects of good government in our lives, just as Lorenzetti did in his life.
Запањујућа ствар везана за ове слике које су старе преко 800 година је да су нам данас познате. Видимо како изгледа демократија. Доживљавамо последице добре владавине у свом животу као што је то и Лоренцети у свом.
But it is the allegory of bad government that has been haunting me since November 9. It's badly damaged, but it reads like today's newspapers. And ruling over bad government is not the Commune but the Tyrant. He has horns, tusks, crossed eyes, braided hair. He obviously spends a lot of time on that hair.
Али, алегорија лоше владавине је оно што ми не да мира од 9. новембра. Тешко је оштећена, али је можемо читати као данашње новине. А лошом владавином влада не Комуна већ Тиранин. Има рогове, кљове, разроок је, коса му је уплетена у плетенице. Очигледно је да много времена троши на фризуру.
(Laughter)
(Смех)
Justice now lies helpless at his feet, shackled. Her scales have been severed. Justice is the key antagonist to the Tyrant, and she's been taken out.
Правда сада лежи беспомоћно под његовим ногама, окована. Тасови су јој откинути. Правда је кључни супарник Тиранина и сада је свргнута.
Now, surrounding the Tyrant, Lorenzetti illustrates the vices that animate bad government. Avarice is the old woman clutching the strongbox and a fisherman's hook to pull in her fortune. Vainglory carries a mirror, and Lorenzetti warns us against narcissistic leaders who are guided by their own ego and vanity. On the Tyrant's right is Cruelty. Treason, half lamb, half scorpion, lulls us into a false sense of security and then poisons a republic. Fraud, with the flighty wings of a bat. On the Tyrant's left, you see Division. She's dressed in Siena's colors. "Si" and "No" are painted on her body. She uses a carpenter's saw to chop her body in half. And Fury wields the weapons of the mob, the stone and knife.
У Тираниновом окружењу Лоренцети илуструје грехове који оживљавају лошу владавину. Похлепа је стара жена која чврсто држи касу и рибарску удицу да повуче ка себи срећу. Хвалисавост носи огледало, а Лоренцети нас упозорава на нарцисоидне лидере које води сопствени его и таштина. Са Тиранинове десне стране је Окрутност. Издаја, полу-јагње полу-шкорпион, ушушкава нас у лажни осећај сигурности, а затим трује републику. Превара, са лепршавим крилима слепог миша. Са Тиранинове десне стране видите Поделу. Одевена је у боје Сијене. „Si“ и „No“ су насликани на њеном телу. Користи столарску тестеру да пресече своје тело на пола, а Бес поседује оружје руље, камен и нож.
In the remainder of the fresco, Lorenzetti shows us the inevitable effects of bad government. The civic ideals celebrated elsewhere in this room have failed us, and we see it. The once beautiful city has fallen to pieces, the countryside barren, the farms abandoned. Many are in flames. And in the sky above is not the winged figure Security, but that of Fear, whose banner reads: "None shall pass along this road without fear of death."
На остатку фреске Лоренцети нам показује незаобилазне последице лоше владавине. Грађански идеали који се славе на другим местима у овој просторији нас напуштају и видимо то. Некада прелеп град се распада на делове, село остаје пусто, фарме напуштене. Многи делови су у пламену. А горе на небу се не налази крилати лик Сигурности, већ Страха, на чијем натпису пише: „Нико овим путем неће проћи без страха од смрти.“
Now, the final image, the most important one, really, is one that Lorenzetti did not paint. It is of the viewer. Today, the audience for Lorenzetti's frescoes is not the governing but the governed, the individual who stands in front of his allegories and walks away with insight, who heeds a call to action. Lorenzetti warns us that we must recognize the shadows of Avarice, Fraud, Division, even Tyranny when they float across our political landscape, especially when those shadows are cast by political leaders loudly claiming to be the voice of good government and promising to make America great again.
Е, сад, коначна слика, она стварно најважнија, је слика коју није насликао Лоренцети; то је слика посматрача. Данас посматрачи Лоренцових фресака нису они који владају већ они којима се влада, појединац који стоји испред његових алегорија и одлази са разумевањем, који разуме позив да се дела. Лоренцети нас упозорава да морамо да препознамо сенке Похлепе, Преваре, Поделе, чак и Тираније када се појаве на нашој политичкој сцени, посебно када је то сенка коју баца политички вођа који гласно тврди да је глас добре владавине и који обећава да ће Америку поново учинити великом.
And we must act. Democracy must not be a spectator sport. The right to protest, the right to assemble freely, the right to petition one's government, these are not just rights. In the face of Avarice, Fraud and Division, these are obligations. We have to disrupt --
И морамо да деламо. Демократија не сме да буде посматрачки спорт. Право на протест, право на слободно окупљање, право подношења захтева влади нису само права. Када се сусретнемо са Похлепом, Преваром и Поделом, ово су обавезе. Морамо да пореметимо -
(Applause)
(Аплауз)
We have to disrupt our lives so that we can disrupt the amoral accretion of power by those who would betray our values. We and we the people must raise justice up and must bring peace to our nation and must come together in concord, and we have a choice. We could either paint ourselves into the worst nightmare of Lorenzetti's bad government, or we can stay in the streets, disruptive, messy, loud. That is what democracy looks like.
Морамо да пореметимо своје животе да бисмо могли да пореметимо неморално јачање власти оних који би издали наше вредности. Само ми, људи, морамо да уздигнемо правду и донесемо мир нашој нацији и морамо се окупити сложно, а имамо избор. Можемо се обојити у најгору ноћну мору Лоренцетијеве лоше владавине или остати на улицама да реметимо, уносимо немир, будемо гласни. Тако изгледа демократија.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)
Chris Anderson: First of all, wow. Obviously, many people passionately -- you spoke to many people passionately here. I'm sure there are other people here who'd say, look, Trump was elected by 63 million people. He's far from perfect, but he's trying to do what he was elected to do. Shouldn't you give him a chance?
Крис Андерсон: Пре свега, вау. Очигледно, острашћено си се обратио многим људима овде. Сигуран сам да постоје и други људи овде који би рекли: „Види, Трампа је изабрало 63 милиона људи. Далеко је од савршеног, али покушава да ради оно за шта је изабран.“ Зар не треба да му пружиш прилику?
Anthony Romero: I think we have to recognize the legitimacy of him as president versus the legitimacy of his policies. And when so many of the policies are contrary to fundamental values, that we're all equal under the law, that we're not judged by the color of our skin or the religion we worship, we have to contest those values even as we recognize and honor the fact that our democracy rendered us a president who is championing those values.
Ентони Ромеро: Мислим да морамо да препознамо његов легитимитет као председника насупрот легитимитета његове политике. А када је већи део политике супротан основним вредностима, да смо сви једнаки у очима закона, да нам се не суди према боји коже или према религији којој припадамо, морамо да оспоримо ове вредности чак и ако признајемо и поштујемо чињеницу да нам је демократија донела председника који промовише ове вредности.
CA: And the ACLU isn't just this force on the left, right? You're making other arguments as well.
КА: А ACLU није само левичарска снага, зар не? Износите и друге аргументе.
AR: Well, you know, very often we piss everyone off at one point. That's what we do. And we recently were taking stands for why Ann Coulter needs to be able to speak at Berkeley, and why Milo has free speech rights. And we even wrote a blog that almost burnt the house down among some of our members, unfortunately, when we talked about the fact that even Donald Trump has free speech rights as president, and an effort to hold him accountable for incitement of violence at his marches or his rallies is unconstitutional and un-American. And when you put that statement out there to a very frothy base that always is very excited for you to fight Donald Trump, and then you have a new one saying, "Wait, these rights are for everybody, even the president that we don't like." And that's our job.
ЕР: Па, знаш, веома често свакога изнервирамо некад. То је оно што радимо. Недавно смо изнели став зашто би Ан Колтер требало да има могућност да говори на Берклију и зашто Мајло има право слободе говора. Чак смо написали и блог који умало није довео до потпуног раздора између неких наших чланова, нажалост, када смо причали о чињеници да чак и Доналд Трамп има право на слободу говора као председник, а покушај да га сматрамо одговорним за подстицање насиља на њеновим окупљањима или митинзима је неуставан и неамерички. Када избаците ову изјаву пред узбуркане људе који су увек узбуђени због тога што се борите против Доналда Трампа, а онда кажете нешто ново као: „Чекајте, ова права важе за сваког, чак и за председника који нам се не свиђа“, а то је наш посао.
(Applause)
(Аплауз)
CA: Anthony, you spoke to so many of us so powerfully.
КА: Ентони, обратио си се многима међу нама врло снажно.
Thank you so much. Thank you.
Хвала ти пуно. Хвала.
(Applause)
(Аплауз)