Silicon Valley is obsessed with disruption, but these days, the biggest disruptor didn't come out of Silicon Valley. It came out of steel towns in Ohio, rural communities in Pennsylvania, the Panhandle in Florida. And this last US presidential election was the mother of all disruptions. Once again, politics is personal. Millions of Americans became activists overnight, pouring into the streets in record numbers in record time.
Силиконската Долина се соочува со разнишувања, но деновиве најголемото разнишување не доаѓа од Силиконската Долина. Доаѓа од челичните градови во Охајо, руралните заедници во Пенсилванија, Пенхендл во Флорида. А последните претседателски избори во САД беа темелот на сите разнишувања. Да повторам, политиката е лична работа. Милиони Американци станаа активисти преку ноќ, излегувајќи на улиците во рекорден број и рекордно време.
(Laughter)
(Смеа)
The election has done to family holiday dinners what Uber has done to New York City's taxi system. Couples have broken up and marriages disrupted. And the election is doing to my private life what Amazon is doing to shopping malls. These days, the ACLU is on the front lines 24/7, and even if I manage to sneak away for a couple of miles on the treadmill, any cardio benefit I get is instantly obliterated when I read another presidential tweet on the headline scroll. Even my secret pleasure of studying the Italian painters have been infected by politics.
Изборите ги направија семејните ручеци она што Убер им го направи на такси возилата во Њујорк. Парови се раздија и и бракови се разнишаја. Изборите го прават со приватниот живот тоа што Амазон го прави со трговските центри. Деновиве здружението за цивилни права е нон-стоп на должност, и дури и да успеам да се искрадам некое време во теретана, секој кардио бенефит наеднаш исчезнува кога читам некој нов претседателски твит на екранот. Дури и мојата тајна страст да ги проучувам италијанските сликари е под влијание на политиката.
Now, I study, even stalk, the old masters. This is my desk, with a postcard exhibition of some famous and obscure paintings mostly from the Italian Renaissance. Now, art used to provide me with a necessary break from the hurly-burly of politics in my daily work at the ACLU, but not anymore.
Ги проучувам, дури и ги гонам старите мајстори. Ова е мојата работна маса со изложени разгледници на познати и помалку познати дела, повеќето од времето на Ренесансата. Уметноста ме држеше настрана од вртлогот на политиката во текот на дневната работа во АЦЛУ, но повеќе не.
I was at the Women's March in San Francisco the day after inauguration, and the crowd was chanting, "This is what democracy looks like." "This is what democracy looks like." And there I was holding my sign and my umbrella in the rain, and I flashed on an old painting that first captivated me many years ago. I struggled to remember the different pieces of an actual painting of good and bad government. It was almost like the old master was taunting me. You want to know what democracy looks like? Go back and look at my frescoes.
Бев на Маршот на жените во Сан Франциско, на денот после инаугурацијата, толпата извикуваше: „Вака изгледа демократијата.“ „Вака изгледа демократијата.“ Стоев со мојот транспарент на дождот, и ми се појави пред очи старата слика која ме привлече пред многу години. Се мачев да се сетам на различните делчиња на вистинската слика за доброто и лошо владеење. Ми се чинеше дека стариот мајстор ми се потсмева. Сакаш да видиш вистинска демократија? Врати се и погледни ги моите фрески.
And so I did. In 1339, Ambrogio Lorenzetti finished a monumental commission in the governing council chamber of Siena's Palazzo Pubblico. It's a painting that speaks to us, even screams to us, today. "Art is a lie that makes us realize truth," Pablo Picasso once said. And as we search for the truth about government, we should keep Ambrogio's work, not a lie but an allegory, in our collective mind's eye.
И се вратив. Во 1339-та Амброџио Лоренцети го завршил монументалното дело во средишната дворана на градското собрание во Сиена. Тоа е слика која денес ни зборува, дури и ни вика. „Уметноста е лага која ни помага да ја сфатиме вистината“, рекол Пабло Пикасо. Додека ја бараме вистината за власта, треба да го чуваме делото на Амброџио, не како лага туку како алегорија во нашата колективна свест.
During Lorenzetti's time, the political legitimacy of Italian city-states was often on very shaky ground. Siena was a republic, but there had been enormous unrest in the two decades leading up to the commission. Siena's political leaders, who would literally govern under the eyes of these allegorical figures, were Lorenzetti's intended audience. He was cataloging the obligations of the governing to the governed.
Во времето на Лоренцети, политичкиот легитимитет на италијанските градови-држави бил многу разнишан. Сиена била република, но имало бројни немири тие две децении кога се создавало делото. Сиенските политички лидери кои буквално владееле пред очите на овие алегориски фигури, била целната публика на Лоренцети. Ги бележел обврските на владејачите кон владеаните.
Now, you can spend years studying these frescoes. Some scholars have. I'm hardly an art historian, but I am passionate about art, and a work this massive can overwhelm me. So first, I focus on the big stuff.
Можете со години да ги проучувате овие фрески. Некои научници ги проучувале. Јас не сум историчар на уметност, но ја сакам уметноста, и дело со вакви размери ме восхитува. Прво се фокусирам на големите нешта.
This is the allegory of good government. The majestic figure here in the middle is dressed in Siena's colors and he personifies the republic itself. Lorenzetti labels him "Commune," and he's basically telling the Sienese that they, and not a king or a tyrant, must rule themselves. Now, surrounding Commune are his advisors. Justice is enthroned. She's looking up at the figure of wisdom, who actually supports her scales of justice. Concord, or Harmony, holds a string that comes off the scales of justice that binds her to the citizens, making them all compatriots in the republic. And finally we see Peace. She looks chilled out, like she's listening to Bob Marley. When good government rules, Peace doesn't break a sweat.
Ова е алегорија на една добра власт. Величествената фигура на средината е облечена во боите на Сиена. Таа е олицетворение на самата република. Лоренцети ја нарекува „Комуна“, и со тоа всушност им вели на граѓаните на Сиена дека тие- а не кралот или владетелот- треба да владеат меѓусебе. Околу Комуната се собрани советниците: Правдата е устоличена. Таа гледа нагоре кон фигурата на мудроста, која ја држи вагата на правдата. Конкорд или Хармонија, држи јаже кое доаѓа од вагата на мудроста и ја врзува за граѓаните правејќи ги сите сонародници во републиката. Тука ја гледаме фигурата на Мир. Таа изгледа смирено, како да го слуша Боб Марли. Кога владее една добра власт, Мир не се напрега.
Now, these are big images and big ideas, but I really love the small stuff. Along another wall, Lorenzetti illustrates the effects of good government on the real and everyday lives of ordinary people with a series of delicious little details. In the countryside, the hills are landscaped and farmed. Crops are being sown, hoed, reaped, milled, plowed, all in one picture. Crops and livestock are being brought to market. In the city, builders raise a tower. People attend a law lecture, a TED Talk of the 14th century.
Овa се големи слики и големи идеи но јас ги сакам малите нешта. На еден друг ѕид, Лоренцети ги прикажува резултатите од доброто владеење во секојдневниот живот на обичните луѓе преку серија на префинети, ситни детали. Во природата, ридовите и пејзажите се култивирани. Земјоделските култури се сеат, копаат, жнеат, ораат сето тоа во една слика. Плодовите и добитокот се носат на пазарите. Во градовите, градителите издигаат кула. Луѓето посетуваат настава по право, ТЕД говор во 14-ти век.
(Laughter)
(Смеа)
Schoolchildren play. Tradesmen thrive. Dancers larger than life dance with joy. And watching over the republic is the winged figure Security, whose banner reads, "Everyone shall go forth freely without fear."
Учениците играат. Трговците се збогатуваат. Танчерите исполнети со живот танцуваат со радост. А крилестата фигура Безбедност ја чува републиката. Нејзиниот натпис вели: „Секој ќе чекори слободно без страв.“
Now, what's amazing about these images from 800 years ago is that they're familiar to us today. We see what democracy looks like. We experience the effects of good government in our lives, just as Lorenzetti did in his life.
Зачудувачки со овие слики од пред 800 год е тоа што звучат познато и денес. Гледаме како изгледа демократијата. Ги доживуваме резултатите на доброто владеење во нашите животи како што ги доживувал и Лоренцети во неговиот живот.
But it is the allegory of bad government that has been haunting me since November 9. It's badly damaged, but it reads like today's newspapers. And ruling over bad government is not the Commune but the Tyrant. He has horns, tusks, crossed eyes, braided hair. He obviously spends a lot of time on that hair.
Но мене ме прогонува алегоријата на лошто владеење од 9-ти Ноември. Штетата е голема, и звучи како денешните весници. Владеењето на лоша власт не е Комуна туку Тиранија. Таа има рогови, криви очи, исплетена коса. Очигледно троши многу време за таа своја коса.
(Laughter)
(Смеа)
Justice now lies helpless at his feet, shackled. Her scales have been severed. Justice is the key antagonist to the Tyrant, and she's been taken out.
Правдата сега лежи беспомошна на земја, окована. Нејзината вага е упропастена. Правдата е главниот противник на Тиранијата и таа е одстранета.
Now, surrounding the Tyrant, Lorenzetti illustrates the vices that animate bad government. Avarice is the old woman clutching the strongbox and a fisherman's hook to pull in her fortune. Vainglory carries a mirror, and Lorenzetti warns us against narcissistic leaders who are guided by their own ego and vanity. On the Tyrant's right is Cruelty. Treason, half lamb, half scorpion, lulls us into a false sense of security and then poisons a republic. Fraud, with the flighty wings of a bat. On the Tyrant's left, you see Division. She's dressed in Siena's colors. "Si" and "No" are painted on her body. She uses a carpenter's saw to chop her body in half. And Fury wields the weapons of the mob, the stone and knife.
Тиранија е опкружена во делото на Лоренцети со пороците на лошата власт. Лакомоста е старата жена која држи ковчеже и рибарска јадица за да го извлече своето богатство. Славољубјето носи огледало и Лоренцети не` предупредува за самобендисани лидери кои се водени од сопственото его и суета. На десната страна на Тиранијата е Суровоста. Предавството, полу- јагне, полу- скорпија, ни влева лажно чувство на сигурност, а потоа ја труе републиката. Измамата, со развеани крилја на лилјак. Лево од Тиранија ќе ја видите Поделбата. таа е облечена во боите на Сиена. „Да“ и „Не“ се насликани на нејзиното тело. Таа користи столарска пила за да си го расече телото на два дела. Бесот го држи оружјето на толпата, каменот и ножот.
In the remainder of the fresco, Lorenzetti shows us the inevitable effects of bad government. The civic ideals celebrated elsewhere in this room have failed us, and we see it. The once beautiful city has fallen to pieces, the countryside barren, the farms abandoned. Many are in flames. And in the sky above is not the winged figure Security, but that of Fear, whose banner reads: "None shall pass along this road without fear of death."
Во остатокот на фреската Лоренцети ни ги покажува неизбежните резултати од лошото владеење. Граѓанските идеали кои се слават на други места, пропаднаа и тоа го гледаме. Некогаш убавиот град е распарчен, природата опустошена, фармите напуштени. Многу од нив се во пламен. И високо на небото ја нема фигурата на Безбедноста, туку онаа на Стравот која вели: „Никој нема да помине по овој пат без страв од смртта.“
Now, the final image, the most important one, really, is one that Lorenzetti did not paint. It is of the viewer. Today, the audience for Lorenzetti's frescoes is not the governing but the governed, the individual who stands in front of his allegories and walks away with insight, who heeds a call to action. Lorenzetti warns us that we must recognize the shadows of Avarice, Fraud, Division, even Tyranny when they float across our political landscape, especially when those shadows are cast by political leaders loudly claiming to be the voice of good government and promising to make America great again.
Крајната слика, најзначајната, е онаа која Лоренцети не ја насликал. Таа е на набљудувачот. Денес, публиката на сликите на Лоренцети не се владејачите туку владеаните. Оние кои стојат пред неговите алегории и на кои им станува јасно дека треба да дејствуваат. Лоренцети не` предупредува да ги препознаваме сенките на Лакомост, Измама, Поделба дури и Тиранија тогаш кога ќе се појават на политичката сцена, особено кога тие сенки се отелотворени во политички лидери кои силно тврдат дека се гласот на доброто владеење и ветуваат дека ќе ја направат Америка повторно голема.
And we must act. Democracy must not be a spectator sport. The right to protest, the right to assemble freely, the right to petition one's government, these are not just rights. In the face of Avarice, Fraud and Division, these are obligations. We have to disrupt --
Ние мора да дејствуваме. Демократијата не е забава за гледање. Правото на протест, правото на слободно собирање, правото на петиција кон една влада, овие не се само права. Наспроти Лакомоста, Измамата и Поделбата, тие права се обврски. Мора да разнишаме-
(Applause)
(Аплауз)
We have to disrupt our lives so that we can disrupt the amoral accretion of power by those who would betray our values. We and we the people must raise justice up and must bring peace to our nation and must come together in concord, and we have a choice. We could either paint ourselves into the worst nightmare of Lorenzetti's bad government, or we can stay in the streets, disruptive, messy, loud. That is what democracy looks like.
Мора да ги разнишаме сопствените животи за да го разнишаме неморалното напластување на моќ на оние кои ги изневеруваат нашите вредности. Ние, народот, мораме да ја воздигниме правдата и мора да донесеме мир за нашата нација и мора да се сплотиме во хармонија. Имаме избор. Или да се насликаме себе си во најлошиот кошмар на насликаната, лоша власт на Лоренцети или да застанеме на улица, бунтовно, хаотично, гласно. Така изгледа демократијата.
Thank you.
Благодарам!
(Applause)
(Аплауз)
Chris Anderson: First of all, wow. Obviously, many people passionately -- you spoke to many people passionately here. I'm sure there are other people here who'd say, look, Trump was elected by 63 million people. He's far from perfect, but he's trying to do what he was elected to do. Shouldn't you give him a chance?
Крис Андерсон: Пред се`.... очигледно со многу страст..... им зборувавте на многумина со страст овде. Убеден сум има и други овде кои ќе речат дека Трамп беше избран од 63 милиони луѓе. Далеку е од идеален, но се обидува да го прави она за што е избран. Зар нема да му дадете шанса?
Anthony Romero: I think we have to recognize the legitimacy of him as president versus the legitimacy of his policies. And when so many of the policies are contrary to fundamental values, that we're all equal under the law, that we're not judged by the color of our skin or the religion we worship, we have to contest those values even as we recognize and honor the fact that our democracy rendered us a president who is championing those values.
Ентони Ромеро: Треба да правиме разлика помеѓу неговиот легитимитет како претседател и легитимитетот на неговата политика. Кога толку многу негови активности се спротивни на основните вредности, дека сите сме еднакви пред законот, дека не судиме според бојата на кожата или религијата, тогаш треба да се спротивставиме иако го признаваме и цениме фактот дека демократијата ни даде претседател кој не е во склад со овие вредности.
CA: And the ACLU isn't just this force on the left, right? You're making other arguments as well.
КА: АЦЛУ не е лево ориентирана сила? Начнувате и други дискусии.
AR: Well, you know, very often we piss everyone off at one point. That's what we do. And we recently were taking stands for why Ann Coulter needs to be able to speak at Berkeley, and why Milo has free speech rights. And we even wrote a blog that almost burnt the house down among some of our members, unfortunately, when we talked about the fact that even Donald Trump has free speech rights as president, and an effort to hold him accountable for incitement of violence at his marches or his rallies is unconstitutional and un-American. And when you put that statement out there to a very frothy base that always is very excited for you to fight Donald Trump, and then you have a new one saying, "Wait, these rights are for everybody, even the president that we don't like." And that's our job.
ЕР: Па, знаете, честопати ги разбеснуваме сите за нешто. Тоа го правиме. Пред извесно време зазедовме став зошто на Ен Колтер треба да и` се овозможи да зборува на Беркли, и зошто Мило има право на слобода на говор. Дури напишавме и блог кој речиси им наштети на неколку наши членови, за жал, кога зборувавме за фактот дека Доналд Трамп има право на слобода на говор како претседател, а стремежот да се прогласи за одговорен за поттикнување на насилство на неговите маршеви и митинзи се смета за противуставен и не-американски. Изјавата когa ќе ја изнесете во една многу едноставна верзија дека секогаш е возбудливо да се борите против Доналд Трамп а потоа додавате нова изјава: „Чекај, овие права се за секого, дури и за претседателот кој не го сакаме.“ Тоа е нашата работа.
(Applause)
(Аплауз)
CA: Anthony, you spoke to so many of us so powerfully.
КА: Одржавте силен говор.
Thank you so much. Thank you.
Ви благодарам.!Благодарам!
(Applause)
(Аплауз)