My subject today is learning. And in that spirit, I want to spring on you all a pop quiz. Ready? When does learning begin? Now as you ponder that question, maybe you're thinking about the first day of preschool or kindergarten, the first time that kids are in a classroom with a teacher. Or maybe you've called to mind the toddler phase when children are learning how to walk and talk and use a fork. Maybe you've encountered the Zero-to-Three movement, which asserts that the most important years for learning are the earliest ones. And so your answer to my question would be: Learning begins at birth.
Моја данашња тема је учење. У складу с тим, желим да вам поставим блиц питање. Спремни? Када почиње учење? Док размишљате о питању, можда вам пада на памет обданиште или предшколско, први пут кад се деца нађу у учионици са учитељицом. Можда вам пада на памет фаза када деца уче да ходају и говоре и користе виљушку. Можда сте се сусрели са покретом "0-3" који каже да су најважније године за учење оне најраније. Ваш одговор на моје питање био би: учење почиње на рођењу.
Well today I want to present to you an idea that may be surprising and may even seem implausible, but which is supported by the latest evidence from psychology and biology. And that is that some of the most important learning we ever do happens before we're born, while we're still in the womb. Now I'm a science reporter. I write books and magazine articles. And I'm also a mother. And those two roles came together for me in a book that I wrote called "Origins." "Origins" is a report from the front lines of an exciting new field called fetal origins. Fetal origins is a scientific discipline that emerged just about two decades ago, and it's based on the theory that our health and well-being throughout our lives is crucially affected by the nine months we spend in the womb. Now this theory was of more than just intellectual interest to me. I was myself pregnant while I was doing the research for the book. And one of the most fascinating insights I took from this work is that we're all learning about the world even before we enter it.
Ја данас желим да вам представим можда изненађујућу и невероватну идеју, коју ипак подржавају најновији докази из психологије и биологије. А то је да се нека од наших најважнијих учења одвијају пре рођења, док смо још у материци. Ја пишем о науци. Пишем књиге и чланке за часописе. Такође сам и мајка. Те две улоге су се спојиле у мојој књизи "Порекла". Та књига је извештај са прве линије узбудљивог новог поља званог "порекло фетуса". То је научна дисциплина која се појавила пре само две деценије, а заснована је на теорији да на наше здравље и добробит током живота битно утиче период од девет месеци који проведемо у материци. Ова теорија је код мене изазвала више од интелектуалног интересовања. Док сам истраживала за књигу и сама сам била трудна. Један од најфасцинантнијих увида који сам стекла током рада је да сви учимо о свету чак пре него што на њега дођемо.
When we hold our babies for the first time, we might imagine that they're clean slates, unmarked by life, when in fact, they've already been shaped by us and by the particular world we live in. Today I want to share with you some of the amazing things that scientists are discovering about what fetuses learn while they're still in their mothers' bellies.
Када по први пут држимо своје бебе, можда мислимо да су оне као "празне таблице", необележене животом, али уствари већ смо их обликовали ми и свет у коме живимо. Желим да поделим са вама нека изузетна научна открића о томе шта фетуси уче док су још увек у мајчином стомаку.
First of all, they learn the sound of their mothers' voices. Because sounds from the outside world have to travel through the mother's abdominal tissue and through the amniotic fluid that surrounds the fetus, the voices fetuses hear, starting around the fourth month of gestation, are muted and muffled. One researcher says that they probably sound a lot like the the voice of Charlie Brown's teacher in the old "Peanuts" cartoon. But the pregnant woman's own voice reverberates through her body, reaching the fetus much more readily. And because the fetus is with her all the time, it hears her voice a lot. Once the baby's born, it recognizes her voice and it prefers listening to her voice over anyone else's.
Прво, уче звук мајчиног гласа. Због тога што звуци из спољног света морају да путују кроз стомачно ткиво мајке и кроз плодову воду која окружује фетус, гласови које фетус чује, почевши од четвртог гестацијског месеца, су утишани и пригушени. Један истраживач каже да вероватно звуче као глас учитељице Чарлија Брауна из старог цртаћа "Снупи". Али глас саме труднице вибрира кроз њено тело и лакше допире до фетуса. И будући да је фетус стално са њом, он често и чује њен глас. Новорођенче препознаје мајчин глас и воли да га слуша више од било чијег другог.
How can we know this? Newborn babies can't do much, but one thing they're really good at is sucking. Researchers take advantage of this fact by rigging up two rubber nipples, so that if a baby sucks on one, it hears a recording of its mother's voice on a pair of headphones, and if it sucks on the other nipple, it hears a recording of a female stranger's voice. Babies quickly show their preference by choosing the first one. Scientists also take advantage of the fact that babies will slow down their sucking when something interests them and resume their fast sucking when they get bored. This is how researchers discovered that, after women repeatedly read aloud a section of Dr. Seuss' "The Cat in the Hat" while they were pregnant, their newborn babies recognized that passage when they hear it outside the womb. My favorite experiment of this kind is the one that showed that the babies of women who watched a certain soap opera every day during pregnancy recognized the theme song of that show once they were born. So fetuses are even learning about the particular language that's spoken in the world that they'll be born into.
Како знамо ово? Новорођенчад не умеју много тога, али су веома добра у сисању. Истраживачи ово користе, тако што монтирају две гумене брадавице: ако беба сиса једну, чуће преко слушалица снимак гласа своје мајке, а ако сиса другу брадавицу, чује снимак гласа непознате жене. Бебе брзо показују преференцију бирајући прву брадавицу. Научници такође користе чињеницу да бебе успоравају сисање када их нешто заинтересује, а настављају са брзим сисањем када им је досадно. Тако су открили да, пошто су жене изнова наглас читале одломак "Мачке у шеширу" др Суса док су биле трудне, њихове тек рођене бебе препознале су пасус када су га чуле изван материце. Мени омиљени експеримент ове врсте је онај који показује да бебе оних жена које су током трудноће гледале одређену сапунску серију, када се роде препознају насловну песму те серије. Фетуси чак уче о одређеном језику који се говори у свету у који ће стићи.
A study published last year found that from birth, from the moment of birth, babies cry in the accent of their mother's native language. French babies cry on a rising note while German babies end on a falling note, imitating the melodic contours of those languages. Now why would this kind of fetal learning be useful? It may have evolved to aid the baby's survival. From the moment of birth, the baby responds most to the voice of the person who is most likely to care for it -- its mother. It even makes its cries sound like the mother's language, which may further endear the baby to the mother, and which may give the baby a head start in the critical task of learning how to understand and speak its native language.
Једна студија објављена прошле године показује да од тренутка рођења бебе плачу са акцентом мајчиног матерњег језика. Француске бебе плачу узлазним тоналитетом, а немачке бебе силазним, имитирајући мелодичне контуре тих језика. Зашто би оваква врста учења била корисна? Можда се развила да помогне беби да преживи. Од тренутка рођења, беба највише одговара на глас оне особе која се највише брине о њој - а то је мајка. Чак чини да плач звучи као мајчин језик, чиме се додатно умиљава мајци и што јој даје предност у неопходном задатку учења разумевања и говора сопственог језика.
But it's not just sounds that fetuses are learning about in utero. It's also tastes and smells. By seven months of gestation, the fetus' taste buds are fully developed, and its olfactory receptors, which allow it to smell, are functioning. The flavors of the food a pregnant woman eats find their way into the amniotic fluid, which is continuously swallowed by the fetus. Babies seem to remember and prefer these tastes once they're out in the world. In one experiment, a group of pregnant women was asked to drink a lot of carrot juice during their third trimester of pregnancy, while another group of pregnant women drank only water. Six months later, the women's infants were offered cereal mixed with carrot juice, and their facial expressions were observed while they ate it. The offspring of the carrot juice drinking women ate more carrot-flavored cereal, and from the looks of it, they seemed to enjoy it more.
Али фетуси у материци не уче само звуке. Уче и укусе и мирисе. До седмог гестацијског месеца, фетусни рецептори укуса су потпуно развијени, и рецептори мириса, који фетусу омогућавају да мирише, су функционални. Укуси хране коју трудница једе проналазе пут до плодове воде коју фетус стално гута. Једном кад дођу на свет, бебе се сећају ових укуса и воле их. У једном експерименту је група трудница замољена да пије пуно сока од шаргарепе током трећег триместра трудноће, док је друга група трудница пила само воду. Шест месеци касније, њиховим бебама су понуђене пахуљице са соком од шаргарепе и посматрани су им изрази лица док су јеле. Потомци оних које су пиле сок јели су више пахуљица с укусом шаргарепе и како се чини, изгледа да су више уживали.
A sort of French version of this experiment was carried out in Dijon, France where researchers found that mothers who consumed food and drink flavored with licorice-flavored anise during pregnancy showed a preference for anise on their first day of life, and again, when they were tested later, on their fourth day of life. Babies whose mothers did not eat anise during pregnancy showed a reaction that translated roughly as "yuck." What this means is that fetuses are effectively being taught by their mothers about what is safe and good to eat. Fetuses are also being taught about the particular culture that they'll be joining through one of culture's most powerful expressions, which is food. They're being introduced to the characteristic flavors and spices of their culture's cuisine even before birth.
У француској верзији овог експеримента спроведеној у Дижону у Француској, истраживачи су открили да су бебе мајки које су током трудноће конзумирале храну и пића са укусом аниса, показали преференцију за анис свог првог дана живота али и касније, када су тестирани током четвртог дана свог живота. Реакција беба чије мајке нису јеле анис током трудноће, може се грубо превести као "бљак". Ово значи да фетуси буквално од својих мајки уче шта је безбедно и добро за јело. Они такође, путем једног од најснажнијих израза, а то је храна, уче о специфичној култури којој ће се придружити. Упознају се са карактеристичним укусима и зачинима из кухиње своје културе, чак и пре рођења.
Now it turns out that fetuses are learning even bigger lessons. But before I get to that, I want to address something that you may be wondering about. The notion of fetal learning may conjure up for you attempts to enrich the fetus -- like playing Mozart through headphones placed on a pregnant belly. But actually, the nine-month-long process of molding and shaping that goes on in the womb is a lot more visceral and consequential than that. Much of what a pregnant woman encounters in her daily life -- the air she breathes, the food and drink she consumes, the chemicals she's exposed to, even the emotions she feels -- are shared in some fashion with her fetus. They make up a mix of influences as individual and idiosyncratic as the woman herself. The fetus incorporates these offerings into its own body, makes them part of its flesh and blood. And often it does something more. It treats these maternal contributions as information, as what I like to call biological postcards from the world outside.
Испоставља се да фетуси уче и већу лекцију. Но, пре него што стигнем до тога, желим да разјасним нешто око чега се можда питате. Идеја да фетуси уче може код вас изазвати жељу да их усавршите - пуштајући Моцарта преко слушалица које су стављене на стомак труднице. Али заправо, деветомесечни процес обликовања и моделовања који се у материци одвија, је много интуитивнији и посреднији од тога. Много тога с чиме се трудница свакодневно сусреће - ваздух који дише, храна и пиће које конзумира, хемикалије којима је изложена, чак и емоције које осећа - на неки начин се дели с њеним фетусом. Оне чине скуп утицаја, јединствених и идиосинкратичних као што је и сама жена. Фетус ту понуду усваја у своје тело претварајући је у део себе. А често чини и нешто више. Ове мајчине доприносе третира као информације, као биолошке разгледнице, како их ја зовем, из спољног света.
So what a fetus is learning about in utero is not Mozart's "Magic Flute" but answers to questions much more critical to its survival. Will it be born into a world of abundance or scarcity? Will it be safe and protected, or will it face constant dangers and threats? Will it live a long, fruitful life or a short, harried one? The pregnant woman's diet and stress level in particular provide important clues to prevailing conditions like a finger lifted to the wind. The resulting tuning and tweaking of a fetus' brain and other organs are part of what give us humans our enormous flexibility, our ability to thrive in a huge variety of environments, from the country to the city, from the tundra to the desert.
Фетус у материци не учи Моцартову "Чаробну фрулу" него одговоре на питања много битнија за његов опстанак. Да ли ће доћи на свет у ком влада изобиље или несташица? Да ли ће бити безбедан и заштићен или ће се суочавати са претњама и опасностима? Да ли ће живети дуг, испуњен живот или кратак и под стресом? Нарочито исхрана и ниво стреса труднице дају важне информације о владајућим околностима, као кад дигнете прст да осетите ветар. Последично подешавање и прилагођавање мозга и других органа фетуса, део су онога што нама људима даје велику флексибилност, способност да се развијамо у веома различитим условима, од села до града, од тундре до пустиње.
To conclude, I want to tell you two stories about how mothers teach their children about the world even before they're born. In the autumn of 1944, the darkest days of World War II, German troops blockaded Western Holland, turning away all shipments of food. The opening of the Nazi's siege was followed by one of the harshest winters in decades -- so cold the water in the canals froze solid. Soon food became scarce, with many Dutch surviving on just 500 calories a day -- a quarter of what they consumed before the war. As weeks of deprivation stretched into months, some resorted to eating tulip bulbs. By the beginning of May, the nation's carefully rationed food reserve was completely exhausted. The specter of mass starvation loomed. And then on May 5th, 1945, the siege came to a sudden end when Holland was liberated by the Allies.
У закључку, желим да вам испричам две приче о томе како мајке уче децу о свету чак и пре њиховог рођења. У јесен 1944., најмрачније време Другог светског рата, немачке трупе изоловале су западну Холандију и пресекле све снабдевање храном. Почетак нацистичке опсаде праћен је једном од најжешћих зима те деценије - толико хладном, да се вода у каналима смрзла. Почело је да нестаје хране и многи Холанђани преживљавали су на 500 калорија дневно - четвртина онога колико су јели пре рата. Недеље несташице су се растегле у месеце, и неки су прибегли једењу луковица лала. До маја месеца, пажљиво дељене залихе хране су потпуно потрошене. Надвио се дух масовног гладовања. И онда, 5. маја 1945. опсада се изненада завршила када су савезници ослободили Холандију.
The "Hunger Winter," as it came to be known, killed some 10,000 people and weakened thousands more. But there was another population that was affected -- the 40,000 fetuses in utero during the siege. Some of the effects of malnutrition during pregnancy were immediately apparent in higher rates of stillbirths, birth defects, low birth weights and infant mortality. But others wouldn't be discovered for many years. Decades after the "Hunger Winter," researchers documented that people whose mothers were pregnant during the siege have more obesity, more diabetes and more heart disease in later life than individuals who were gestated under normal conditions. These individuals' prenatal experience of starvation seems to have changed their bodies in myriad ways. They have higher blood pressure, poorer cholesterol profiles and reduced glucose tolerance -- a precursor of diabetes.
"Зима глади", како је постала позната, убила је око 10 000 људи и ослабила још хиљаде. Али још једна популација је осетила њен утицај - 40 000 фетуса у материцама током опсаде. Неки од ефеката неухрањености током трудноће одмах су били очигледни, било је више мртворођенчади, поремећаја на рођењу, ниске тежине и смртности одојчади. Али други годинама нису били откривени. Деценијама после "зиме глади" истраживачи су забележили да су људи чије су мајке биле трудне током опсаде гојазнији, чешће имају дијабетес и више срчаних обољења у каснијем животу од оних који су се развијали у нормалним условима. Пренатално искуство гладовања код ових особа променило је њихова тела на безброј начина. Они имају виши крвни притисак, лошије профиле холестерола и смањену толеранцију на глукозу - што је предуслов за дијабетес.
Why would undernutrition in the womb result in disease later? One explanation is that fetuses are making the best of a bad situation. When food is scarce, they divert nutrients towards the really critical organ, the brain, and away from other organs like the heart and liver. This keeps the fetus alive in the short-term, but the bill comes due later on in life when those other organs, deprived early on, become more susceptible to disease.
Зашто неухрањеност у материци касније доводи до болести? Једно објашњење је да фетуси извлаче најбоље из лоше ситуације. Када хране нема довољно, они усмере хранљиве материје ка важном органу, мозгу, а даље од других органа као што су срце и јетра. Ово у кратком року одржава фетус у животу, али рачун на наплату долази касније у животу, када ти органи који су раније били ускраћени, постану подложни болестима.
But that may not be all that's going on. It seems that fetuses are taking cues from the intrauterine environment and tailoring their physiology accordingly. They're preparing themselves for the kind of world they will encounter on the other side of the womb. The fetus adjusts its metabolism and other physiological processes in anticipation of the environment that awaits it. And the basis of the fetus' prediction is what its mother eats. The meals a pregnant woman consumes constitute a kind of story, a fairy tale of abundance or a grim chronicle of deprivation. This story imparts information that the fetus uses to organize its body and its systems -- an adaptation to prevailing circumstances that facilitates its future survival. Faced with severely limited resources, a smaller-sized child with reduced energy requirements will, in fact, have a better chance of living to adulthood.
Али то није све што се дешава. Изгледа да фетуси узимају податке из околине унутар материце и према њима праве своју физиологију. Припремају се за свет који ће сусрести са друге стране материце. Фетус подешава свој метаболизам и друге физиолошке процесе у ишчекивању околине која га чека. А основа његових предвиђања јесте мајчина исхрана. Јела која конзумира трудница чине неку врсту приче, бајку о изобиљу или мрачну причу о ускраћености. Та прича даје информације које фетус користи како би организовао тело и системе - то је адаптација на преовлађујуће околности које омогућавају његово преживљавање. Суочено са строго ограниченим ресурсима, мање дете са смањеним енергетским захтевима ће, уствари, имати боље шансе да доживи одрасло доба.
The real trouble comes when pregnant women are, in a sense, unreliable narrators, when fetuses are led to expect a world of scarcity and are born instead into a world of plenty. This is what happened to the children of the Dutch "Hunger Winter." And their higher rates of obesity, diabetes and heart disease are the result. Bodies that were built to hang onto every calorie found themselves swimming in the superfluous calories of the post-war Western diet. The world they had learned about while in utero was not the same as the world into which they were born.
Невоља настаје када су труднице на неки начин, непоуздани наратори, када је фетус наведен да очекује свет немаштине, а уместо тога се роди у свет изобиља. То се десило деци холандске "зиме глади". А резултат тога су чешће јављање гојазности, дијабетеса и срчаних обољења. Тела која су расла грчевито се држећи сваке калорије нашла су се пливајући у превише калорија у западњачкој послератној исхрани. Свет о коме су научили унутар материце није био исти као свет у који су рођени.
Here's another story. At 8:46 a.m. on September 11th, 2001, there were tens of thousands of people in the vicinity of the World Trade Center in New York -- commuters spilling off trains, waitresses setting tables for the morning rush, brokers already working the phones on Wall Street. 1,700 of these people were pregnant women. When the planes struck and the towers collapsed, many of these women experienced the same horrors inflicted on other survivors of the disaster -- the overwhelming chaos and confusion, the rolling clouds of potentially toxic dust and debris, the heart-pounding fear for their lives.
Ево још једне приче. 11 септембра 2001. у 8.46 ујутру, десетине хиљада људи налазиле су се у близини Светског трговинског центра у Њујорку - путници су излазили из метроа, конобарице су постављале столове за јутарњу гужву, брокери су већ били на телефонима у Вол Стриту. Од тих људи, 1700 су биле труднице. Када су авиони ударили и зграде се срушиле, многе од ових жена доживеле су исти ужас као и други који су преживели катастрофу - преплављујући хаос и конфузију, котрљајуће облаке потенцијално отровне прашине и отпада, ужасан страх за сопствени живот.
About a year after 9/11, researchers examined a group of women who were pregnant when they were exposed to the World Trade Center attack. In the babies of those women who developed post-traumatic stress syndrome, or PTSD, following their ordeal, researchers discovered a biological marker of susceptibility to PTSD -- an effect that was most pronounced in infants whose mothers experienced the catastrophe in their third trimester. In other words, the mothers with post-traumatic stress syndrome had passed on a vulnerability to the condition to their children while they were still in utero.
Око годину дана после 11.09. истраживачи су прегледали групу жена које су биле трудне када су изложене нападу на Трговински центар. Код беба ових жена које су после страшног догађаја развиле посттрауматски стресни поремећај (ПТСП), истраживачи су нашли биолошки маркер подложности ПТСП-у - ефекат је највише изражен код новорођенчади чије мајке су искусиле катастрофу у свом трећем триместру. Другим речима, мајке са посттрауматским стресним поремећајем пренеле су осетљивост на то стање својој деци док су још била у материци.
Now consider this: post-traumatic stress syndrome appears to be a reaction to stress gone very wrong, causing its victims tremendous unnecessary suffering. But there's another way of thinking about PTSD. What looks like pathology to us may actually be a useful adaptation in some circumstances. In a particularly dangerous environment, the characteristic manifestations of PTSD -- a hyper-awareness of one's surroundings, a quick-trigger response to danger -- could save someone's life. The notion that the prenatal transmission of PTSD risk is adaptive is still speculative, but I find it rather poignant. It would mean that, even before birth, mothers are warning their children that it's a wild world out there, telling them, "Be careful."
Размислите о овоме: посттрауматски стресни поремећај је пренаглашена реакција на стрес, која чини да њене жртве ужасно непотребно пате. Али на ПТСП можемо и другачије гледати. Оно што нама изгледа као патологија, може, у неким околностима, бити корисна адаптација. У нарочито опасним окружењима, карактеристична манифестација ПТСП-а - појачана свесност свог окружења, веома брз одговор на опасност - може некоме да спасе живот. Идеја да је пренатални пренос ризика на ПТСП у функцији адаптације, још је нагађање, али ја мислим да има смисла. То би значило да, чак и пре рођења, мајке упозоравају своју децу да је напољу дивљина, говорећи им "Будите обазриви."
Let me be clear. Fetal origins research is not about blaming women for what happens during pregnancy. It's about discovering how best to promote the health and well-being of the next generation. That important effort must include a focus on what fetuses learn during the nine months they spend in the womb. Learning is one of life's most essential activities, and it begins much earlier than we ever imagined.
Да разјасним. Истраживања порекла фетуса не окривљују жене за оно што се дешава током трудноће. Она откривају како најбоље промовисати здравље и добробит будуће генерације. Тај важни напор мора бити усмерен и на оно што фетуси уче током девет месеци које проведу у материци. Учење је једна од основних животних активности и почиње много раније него што смо могли да замислимо.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(аплауз)