My subject today is learning. And in that spirit, I want to spring on you all a pop quiz. Ready? When does learning begin? Now as you ponder that question, maybe you're thinking about the first day of preschool or kindergarten, the first time that kids are in a classroom with a teacher. Or maybe you've called to mind the toddler phase when children are learning how to walk and talk and use a fork. Maybe you've encountered the Zero-to-Three movement, which asserts that the most important years for learning are the earliest ones. And so your answer to my question would be: Learning begins at birth.
Денес, мојот предмет на расправа е учењето. И во тоа име, сакам да почнеме со еден изненаден тест. Подготвени? Кога започнува учењето? Како што размислувате за прашањето, можеби си мислите дека тоа е на првиот ден од предучилиште, или градинка, првиот пат кога децата се во училница со учителката. Или пак, можеби се сетивте на детската фаза кога децата учат како да одат и зборуваат, и како да употребуваат виљушка. Можеби сте слушнале за движењето ,,Нула-до-Три'', кое тврди дека најраните години се најважни за учењето. Така, вашиот одговор на моето прашање би бил: учењето започнува со раѓањето.
Well today I want to present to you an idea that may be surprising and may even seem implausible, but which is supported by the latest evidence from psychology and biology. And that is that some of the most important learning we ever do happens before we're born, while we're still in the womb. Now I'm a science reporter. I write books and magazine articles. And I'm also a mother. And those two roles came together for me in a book that I wrote called "Origins." "Origins" is a report from the front lines of an exciting new field called fetal origins. Fetal origins is a scientific discipline that emerged just about two decades ago, and it's based on the theory that our health and well-being throughout our lives is crucially affected by the nine months we spend in the womb. Now this theory was of more than just intellectual interest to me. I was myself pregnant while I was doing the research for the book. And one of the most fascinating insights I took from this work is that we're all learning about the world even before we enter it.
Денес сакам да ви претставам една идеја, која може да биде изненадувачка па дури може и да се чини неверојатна, но, која е поддржана со најнови докази од психологијата и биологијата. А тоа е дека дел од најважното учење се случува пред да се родиме, додека сè уште сме во утробата. Јас сум научен репортер. Пишувам книги и статии за магазини. Исто така, јас сум и мајка. А, тие две улоги за мене се споија во книгата која ја напишав и ја нареков „Зачетоци“. „Зачетоци“ е извештај од првите борбени линии на едно возбудливо ново поле, наречено фетусни зачетоци. Фетусни зачетоци претставува научна дисциплина која произлезе пред само две децении, и се заснова врз теоријата дека здравјето и добросостојба во текот на нашите животи се под значително влијание од деветте месеци кои ги поминуваме во утробата. Оваа теорија, за мене претставуваше многу повеќе од само интелектуален интерес. Јас и самата бев бремена додека го правев истражувањето за книгата. И, еден од најфасцинантните увиди кои ги стекнав е тоа дека ние сите учиме за светот дури и пред да влеземе во него.
When we hold our babies for the first time, we might imagine that they're clean slates, unmarked by life, when in fact, they've already been shaped by us and by the particular world we live in. Today I want to share with you some of the amazing things that scientists are discovering about what fetuses learn while they're still in their mothers' bellies.
Кога ги држиме нашите бебиња за првпат, можеби си мислиме дека тие се неиспишана табла, необележана од животот, но всушност, тие веќе се обликувани од нас и од светот во кој живееме. Денес, сакам со вас да споделам неверојатни нешта кои научниците ги откриваат за тоа што фетусите учат додека сè уште се во стомачињата на нивните мајки.
First of all, they learn the sound of their mothers' voices. Because sounds from the outside world have to travel through the mother's abdominal tissue and through the amniotic fluid that surrounds the fetus, the voices fetuses hear, starting around the fourth month of gestation, are muted and muffled. One researcher says that they probably sound a lot like the the voice of Charlie Brown's teacher in the old "Peanuts" cartoon. But the pregnant woman's own voice reverberates through her body, reaching the fetus much more readily. And because the fetus is with her all the time, it hears her voice a lot. Once the baby's born, it recognizes her voice and it prefers listening to her voice over anyone else's.
Најпрво, тие го учат гласот на нивната мајка. Затоа што, звуците од надворешниот свет мора да патуваат низ стомачното ткиво на мајката и преку амниотичната течност која го опкружува фетусот, гласовите кои фетусите ги слушаат, започнувајќи околку четвртиот месец на бременост, се неми и придушени. Еден истражувач вели дека веројатно звучат многу како гласот на учителката на Чарли Браун во стариот цртан „Pеanuts“. Но, гласот на бремената жена одѕвонува низ нејзиното тело, па затоа фетусот може многу полесно да го слушне. И, затоа што фетусот е со неа цело време, многу пати го слуша нејзиниот глас. Откако бебето ќе се роди, го препознава нејзиниот глас и повеќе сака да го слуша него отколку било кој друг.
How can we know this? Newborn babies can't do much, but one thing they're really good at is sucking. Researchers take advantage of this fact by rigging up two rubber nipples, so that if a baby sucks on one, it hears a recording of its mother's voice on a pair of headphones, and if it sucks on the other nipple, it hears a recording of a female stranger's voice. Babies quickly show their preference by choosing the first one. Scientists also take advantage of the fact that babies will slow down their sucking when something interests them and resume their fast sucking when they get bored. This is how researchers discovered that, after women repeatedly read aloud a section of Dr. Seuss' "The Cat in the Hat" while they were pregnant, their newborn babies recognized that passage when they hear it outside the womb. My favorite experiment of this kind is the one that showed that the babies of women who watched a certain soap opera every day during pregnancy recognized the theme song of that show once they were born. So fetuses are even learning about the particular language that's spoken in the world that they'll be born into.
Од каде го знаеме ова? Новороденчињата немаат многу способности, но сепак многу се добри во шмукањето. Имајќи го на ум овој факт, истражувачите користат две гумени брадавици, и ако бебето ја шмука едната, слуша снимка од гласот на неговата мајка на слушалки, а, доколку ја шмука другата брадавица, слуша снимка од нечиј друг женски глас. Бебињата веднаш покажуваат што сакаат избирајќи ја првата брадавица. Научниците, исто така, го користат фактот што бебињата успоруваат со шмукањето кога нешто им е интересно, и продолжуваат со брзото шмукање кога ќе им здосади. На овој начин истражувачите открија дека, откако жените читале на глас повеќе пати дел од Dr.Seuss - овата „The cat in the hat“ додека биле бремени, нивните новороденчиња го препознаваат тој дел кога ќе го слушнат надвор од утробата. Мојот омилен експеримент е тој кој покажува дека бебињата на жените кои гледале одредена сапунска серија секој ден за време на нивната бременост ја препознаваат најавната шпица од таа серија откако ќе се родат. Така, фетусите учат дури и за јазикот на кој се зборува во светот во кој ќе бидат родени.
A study published last year found that from birth, from the moment of birth, babies cry in the accent of their mother's native language. French babies cry on a rising note while German babies end on a falling note, imitating the melodic contours of those languages. Now why would this kind of fetal learning be useful? It may have evolved to aid the baby's survival. From the moment of birth, the baby responds most to the voice of the person who is most likely to care for it -- its mother. It even makes its cries sound like the mother's language, which may further endear the baby to the mother, and which may give the baby a head start in the critical task of learning how to understand and speak its native language.
Една студија објавена минатата година, откри дека од моментот на раѓање, бебињата плачат на акцентот на кој зборува нивната мајка. Француските бебиња плачат повишувајќи го тонот, а германските бебиња пак така што го снижуваат, имитирајќи ги мелодичните контури на тие јазици. Зошто овој вид на фетусно учење би бил корисен? Можеби еволуирал за да го помогне преживувањето на бебето. Од моментот на раѓање, бебето најмногу реагира на гласот на личноста која најмногу се грижи за него, неговата мајка. Дури и неговиот плач звучи како јазикот на неговата мајка. Ова ќе ја натера мајката уште повеќе да го засака бебето, а тоа пак ќе биде многу поволно за бебето, помагајќи му да научи како да го разбира и зборува сопствениот мајчин јазик.
But it's not just sounds that fetuses are learning about in utero. It's also tastes and smells. By seven months of gestation, the fetus' taste buds are fully developed, and its olfactory receptors, which allow it to smell, are functioning. The flavors of the food a pregnant woman eats find their way into the amniotic fluid, which is continuously swallowed by the fetus. Babies seem to remember and prefer these tastes once they're out in the world. In one experiment, a group of pregnant women was asked to drink a lot of carrot juice during their third trimester of pregnancy, while another group of pregnant women drank only water. Six months later, the women's infants were offered cereal mixed with carrot juice, and their facial expressions were observed while they ate it. The offspring of the carrot juice drinking women ate more carrot-flavored cereal, and from the looks of it, they seemed to enjoy it more.
Но, фетусите не учат само за звуците кога се во утробата. Туку и за вкусовите и мирисите. До седмиот месец на бременост, пипките за вкус на фетусот се целосно развиени, и неговите рецептори за мирис, кои му овозможуваат да мириса, исто така функционираат. Вкусовите на храната кои бремената жена ги јаде, допираат до амниотичката течност, која фетусот постојано ја голта. Бебињата ги паметат и повеќе им се допаѓаат овие вкусови, штом ќе излезат од утробата. Во еден експеримент, група бремени жени беше замолена да пие сок од моркови за време на третото тромесечје на бременоста, додека друга група на бремени жени пиеја само вода. После шест месеци, новороденчињата на жените беа понудени со мешавина од житарки и сок од морков, а, нивните лица беа набљудувани додека ги јадеа. Потомците на жените кои пиеја сок од моркови јадеа повеќе житарки со вкус на моркови и според изгледот, се чинеше и дека уживаат во тоа.
A sort of French version of this experiment was carried out in Dijon, France where researchers found that mothers who consumed food and drink flavored with licorice-flavored anise during pregnancy showed a preference for anise on their first day of life, and again, when they were tested later, on their fourth day of life. Babies whose mothers did not eat anise during pregnancy showed a reaction that translated roughly as "yuck." What this means is that fetuses are effectively being taught by their mothers about what is safe and good to eat. Fetuses are also being taught about the particular culture that they'll be joining through one of culture's most powerful expressions, which is food. They're being introduced to the characteristic flavors and spices of their culture's cuisine even before birth.
Еден вид на француска верзија на овој експеримент беше изведена во Дижон, Франција, каде истражувачите открија дека бебињата на мајките кои конзумирале храна и пијалоци со вкус на анасон за време на бременоста, повеќе го сакале анасонот на нивниот прв ден од животот, ист бил случајот и на повторениот тест, на нивниот четврти ден од животот. Бебињата чии мајки не јаделе анасон за време на бременоста, покажале реакција која грубо протолкувана би значела „бљак“. Ова значи дека фетусите успешно научиле од нивните мајки која храна е добра и безбедна. Фетусите, исто така, учат за културата од која ќе бидат дел и тоа преку еден од најмоќните елементи на културата, а, тоа е храната. Се запознаваат со карактеристичните вкусови и зачини на сопствената култура дури и пред да се родат.
Now it turns out that fetuses are learning even bigger lessons. But before I get to that, I want to address something that you may be wondering about. The notion of fetal learning may conjure up for you attempts to enrich the fetus -- like playing Mozart through headphones placed on a pregnant belly. But actually, the nine-month-long process of molding and shaping that goes on in the womb is a lot more visceral and consequential than that. Much of what a pregnant woman encounters in her daily life -- the air she breathes, the food and drink she consumes, the chemicals she's exposed to, even the emotions she feels -- are shared in some fashion with her fetus. They make up a mix of influences as individual and idiosyncratic as the woman herself. The fetus incorporates these offerings into its own body, makes them part of its flesh and blood. And often it does something more. It treats these maternal contributions as information, as what I like to call biological postcards from the world outside.
Се покажа дека фетусите учат дури и поважни работи. Но, пред да дојдам до тоа, сакам да се осврнам на нешто за кое можеби размислувате. Концептот наречен фетусно учење може да ги објасни вашите обиди да го збогатите фетусот, така што му пуштате Моцарт преку слушалки ставени на бременото меше. Но, всушност, деветмесечниот процес на вајање и обликување кој се одвива во утробата е многу подлабок и посуштествен отколку тоа. Голем дел од она што бремената жена го среќава во секојдневието, воздухот кој го диши, храната и пијалоците кои ги внесува, хемикалиите на кои е изложена, па дури и емоциите кои ги чувствува, на некој начин ги споделува со нејзиниот фетус. Тие сочинуваат една мешавина на влијанија индивидуални и карактерни како и самата жена. Фетусот ги впива овие влијанија во своето тело, тие стануваат дел од неговата крв и месо. А, честопати прави и нешто повеќе. Овие мајчински придонеси ги третира како податоци, кои јас ги нарекувам „биолошки разгледници“ од надворешниот свет.
So what a fetus is learning about in utero is not Mozart's "Magic Flute" but answers to questions much more critical to its survival. Will it be born into a world of abundance or scarcity? Will it be safe and protected, or will it face constant dangers and threats? Will it live a long, fruitful life or a short, harried one? The pregnant woman's diet and stress level in particular provide important clues to prevailing conditions like a finger lifted to the wind. The resulting tuning and tweaking of a fetus' brain and other organs are part of what give us humans our enormous flexibility, our ability to thrive in a huge variety of environments, from the country to the city, from the tundra to the desert.
Значи, во утробата фетусот не ја учи Моцартовата „Магична флејта“, туку одговорите на прашањата кои се многу поважни за неговото преживување. Дали ќе биде родено во свет на изобилство, или на оскудност? Дали ќе биде на сигурно и заштитено, или ќе се соочува со постојани опасности и закани? Дали ќе живее долг, исполнет живот, или краток и опустошен? Исхраната и особено нивото на стрес на бремената жена се важни показатели за состојбите во надворешниот свет, тие се како прст подигнат кон ветрот. Последичното подесување и прилагодување на мозокот и другите органи на фетусот е дел од она што нам луѓето ни дава огромна флексибилност, способност да вирееме во најразлични околини, од село до град, од тундра до пустина.
To conclude, I want to tell you two stories about how mothers teach their children about the world even before they're born. In the autumn of 1944, the darkest days of World War II, German troops blockaded Western Holland, turning away all shipments of food. The opening of the Nazi's siege was followed by one of the harshest winters in decades -- so cold the water in the canals froze solid. Soon food became scarce, with many Dutch surviving on just 500 calories a day -- a quarter of what they consumed before the war. As weeks of deprivation stretched into months, some resorted to eating tulip bulbs. By the beginning of May, the nation's carefully rationed food reserve was completely exhausted. The specter of mass starvation loomed. And then on May 5th, 1945, the siege came to a sudden end when Holland was liberated by the Allies.
За крај, сакам да ви раскажам две приказни за тоа како мајките ги учат нивните деца за светот уште пред и да се родат. Есента 1944та година, најтемните денови од Втората светска војна, германските трупи ја блокирале западна Холандија, спречувајќи ги сите пратки со храна. Почетокот на нацистичката опсада била проследена со една од најсуровите зими дотогаш забележани, толку студена, што водата во каналите замрзнала. Наскоро, храната ја снемувало, а многу Холанѓани преживувале со само 500 калории дневно, што е четвртина од тоа што го конзумирале пред војната. Како што неделите на глад прераснале во месеци, некои почнале да јадат пупки од лалиња. До почетокот на мај, внимателно чуваните резерви со храна, целосно биле истрошени. На повидок било масовно изгладнување. И тогаш, на 5ти мај, 1945та, на опсадата ѝ дошол крајот кога Холандија била ослободена од страна на сојузниците.
The "Hunger Winter," as it came to be known, killed some 10,000 people and weakened thousands more. But there was another population that was affected -- the 40,000 fetuses in utero during the siege. Some of the effects of malnutrition during pregnancy were immediately apparent in higher rates of stillbirths, birth defects, low birth weights and infant mortality. But others wouldn't be discovered for many years. Decades after the "Hunger Winter," researchers documented that people whose mothers were pregnant during the siege have more obesity, more diabetes and more heart disease in later life than individuals who were gestated under normal conditions. These individuals' prenatal experience of starvation seems to have changed their bodies in myriad ways. They have higher blood pressure, poorer cholesterol profiles and reduced glucose tolerance -- a precursor of diabetes.
„Зимата на гладот“, како што подоцна станала позната, убила 10,000 луѓе, а ослабнала уште илјадници. Но, уште една популација била погодена за време на опсадата, 40,000 фетуси кои се наоѓале во утробите. Ефектите на неухранетост за време на бременоста, биле забележливи преку повисоките стапки на мртвородени, преку дефектите, ниската тежина при раѓање и детската смртност. Но, едни други ефекти останале скриени со години. Децении после „Зимата на гладот“, истражувачите документирале дека луѓето, чии мајки биле бремени за време на опсадата, имаат поголема тежина, повеќе дијабетис, и повеќе срцеви заболувања во подоцнежниот живот отколку лицата кои биле носени во нормални околности. Преднаталното гладување на овие лица, се чини дека ги променило нивните тела на безброј начини. Тие имаат повисок крвен притисок, послаб профил на холестеролот, како и намалена толерантност кон глукозата, што е предвесник на дијабетисот.
Why would undernutrition in the womb result in disease later? One explanation is that fetuses are making the best of a bad situation. When food is scarce, they divert nutrients towards the really critical organ, the brain, and away from other organs like the heart and liver. This keeps the fetus alive in the short-term, but the bill comes due later on in life when those other organs, deprived early on, become more susceptible to disease.
Зошто неухранетоста во утробата подоцна доведува до болест? Едно објаснување е дека фетусите го извлекуваат најдоброто од лошата ситуација. Кога храната е оскудна, тие ги пренасочуваат хранливите состојки кон критичниот орган, мозокот, а, настрана од другите органи како што се срцето и црниот дроб. На кратки стази ова му помага на фетусот да преживее, но, сметката доаѓа подоцна во животот, кога тие органи, кои биле претходно истоштени, сега стануваат поподложни на болести.
But that may not be all that's going on. It seems that fetuses are taking cues from the intrauterine environment and tailoring their physiology accordingly. They're preparing themselves for the kind of world they will encounter on the other side of the womb. The fetus adjusts its metabolism and other physiological processes in anticipation of the environment that awaits it. And the basis of the fetus' prediction is what its mother eats. The meals a pregnant woman consumes constitute a kind of story, a fairy tale of abundance or a grim chronicle of deprivation. This story imparts information that the fetus uses to organize its body and its systems -- an adaptation to prevailing circumstances that facilitates its future survival. Faced with severely limited resources, a smaller-sized child with reduced energy requirements will, in fact, have a better chance of living to adulthood.
Но, тоа можеби не е сè што се случува. Се чини дека фетусите земаат информации од внатрешната средина на утробата, и според тоа ја кројат својата физиологија. Тие се подготвуваат за светот кој се наоѓа надвор од утробата. Фетусот го прилагодува својот метаболизам и другите физиолошки процеси предвидувајќи ја средината која го очекува. Предвидувањата фетусот ги прави врз основа на тоа што јаде неговата мајка. Оброците кои една бремена жена ги внесува содржат еден вид приказна, бајка за изобилство или пак, мрачна хроника за оскудност. Oваа приказна содржи податоци кои фетусот ги користи за да го организира своето тело и своите системи. Ова е прилагодување кон условите кои преовладуваат, кое го олеснува идното преживување. Соочено со екстремно ограничени ресурси, детето со помала величина и намалена енергетска побарувачка, всушност, има поголема веројатност да ја достигне зрелата доба.
The real trouble comes when pregnant women are, in a sense, unreliable narrators, when fetuses are led to expect a world of scarcity and are born instead into a world of plenty. This is what happened to the children of the Dutch "Hunger Winter." And their higher rates of obesity, diabetes and heart disease are the result. Bodies that were built to hang onto every calorie found themselves swimming in the superfluous calories of the post-war Western diet. The world they had learned about while in utero was not the same as the world into which they were born.
Вистинскиот проблем настанува кога бремените жени се, во одредена смисла, непрецизни раскажувачи, доколку фетусите научат да очекуваат свет на оскудност, а, наместо тоа, бидат родени во свет на изобилство. Токму ова им се случило на децата од холандската „Зима на гладот“. Нивната повисока стапка на дебелина, дијабетис и срцеви болести се резултат на тоа. Телата кои се ’изградени’ да ја задржуваат секоја калорија, се нашле во поствоен Западен свет чијашто исхрана содржи премногу калории. Светот за којшто учеле додека биле во утробата не бил ист како оној во кој се родиле.
Here's another story. At 8:46 a.m. on September 11th, 2001, there were tens of thousands of people in the vicinity of the World Trade Center in New York -- commuters spilling off trains, waitresses setting tables for the morning rush, brokers already working the phones on Wall Street. 1,700 of these people were pregnant women. When the planes struck and the towers collapsed, many of these women experienced the same horrors inflicted on other survivors of the disaster -- the overwhelming chaos and confusion, the rolling clouds of potentially toxic dust and debris, the heart-pounding fear for their lives.
Еве една друга приказна. Во 08:46 наутро, на 11ти септември, 2001ва година, имаше десетици илјади луѓе во близина на Светскиот трговски центар во Њујорк. Патници кои слегуваат од возовите, келнерки кои ги поставуваат масите за утринската навалица, брокери кои веќе зборуваа по телефони на Вол Стрит. 1,700 од овие луѓе беа бремени жени. Кога авионите удрија и кулите се срушија, многу од овие жени го искусија истиот ужас низ кој поминаа и другите преживеани во несреќата, големиот хаос и збунетост, облаците кои содржеа потенцијално отровен прав и рушевини, огромниот страв за нивните животи.
About a year after 9/11, researchers examined a group of women who were pregnant when they were exposed to the World Trade Center attack. In the babies of those women who developed post-traumatic stress syndrome, or PTSD, following their ordeal, researchers discovered a biological marker of susceptibility to PTSD -- an effect that was most pronounced in infants whose mothers experienced the catastrophe in their third trimester. In other words, the mothers with post-traumatic stress syndrome had passed on a vulnerability to the condition to their children while they were still in utero.
Околу една година подоцна, истражувачите прегледаа една група жени кои биле бремени во време на нападот на Светскиот трговски центар. Kaj бебињата на жените кои развиле пост-трауматски стрес синдром, или ПТСС, истражувачите открија биолошки маркер кој ги прави склони кон ПТСС. Овој ефект беше најмногу изразен кај децата чиишто мајки ја искусиле катастрофата за време на третото тромесечје. Со други зборови, мајките со пост-трауматски стрес синдром на своите деца им ја пренеле склоноста кон ПТСС, уште во утробата.
Now consider this: post-traumatic stress syndrome appears to be a reaction to stress gone very wrong, causing its victims tremendous unnecessary suffering. But there's another way of thinking about PTSD. What looks like pathology to us may actually be a useful adaptation in some circumstances. In a particularly dangerous environment, the characteristic manifestations of PTSD -- a hyper-awareness of one's surroundings, a quick-trigger response to danger -- could save someone's life. The notion that the prenatal transmission of PTSD risk is adaptive is still speculative, but I find it rather poignant. It would mean that, even before birth, mothers are warning their children that it's a wild world out there, telling them, "Be careful."
Сега, размислете за ова: пост-трауматскиот стрес синдром е реакција на доста голем стрес, кој на жртвите им предизвикува преголемо и непотребно страдање. Но, можете и поинаку да гледате на ПТСС. Тоа што нас ни изгледа како патологија, можеби е адаптивно во некои околности. Во особено опасна средина, карактеристичните манифестации на ПТСС, како што е зголеменото внимание, брзото реагирање на опасност, може да спаси нечиј живот. Идејата дека пренаталниот пренос на ризикот од ПТСС е адаптивен е сè уште хипотетичка, но, јас сметам дека е суштинска. Тоа би значело дека, дури и пред раѓањето, мајките ги предупредуваат своите деца дека надвор светот е див, велејќи им: „Внимавај“.
Let me be clear. Fetal origins research is not about blaming women for what happens during pregnancy. It's about discovering how best to promote the health and well-being of the next generation. That important effort must include a focus on what fetuses learn during the nine months they spend in the womb. Learning is one of life's most essential activities, and it begins much earlier than we ever imagined.
Дозволете ми да појаснам. Целта на овие истражувања не е да ги обвинуваме жените за она што се случува во текот на бременоста. Целта е да откриеме како да го подобриме здравјето и добросостојбата на следната генерација. Тој важен напор, мора да вклучи фокус на тоа што фетусите учат за време на деветте месеци кои ги поминуваат во утробата. Учењето е една од најсуштествените активности во животот, и започнува многу порано отколку што некогаш сме замислувале.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)