It was the largest contiguous land empire in history— stretching from Korea to Ukraine and from Siberia to southern China, and was forged on the open plains.
Било је то највеће копнено царство у историји - простирало се од Кореје до Украјине и од Сибира до јужне Кине, и настало је на отвореним равницама.
In the 12th century CE, before the Mongol Empire formed, the East Asian steppe was home to scattered groups of Mongol and Turkic pastoral nomads led by Khans. The people herded sheep, cattle, yaks and camels. They lived in felt tents and moved between summer and winter campsites. Nomadic women held significant authority, managing these migrations, many of the flocks and trade. Meanwhile, men specialized in mounted warfare.
У 12. веку нове ере, пре формирања Mонголског царства, источноазијска степа била је дом раштрканим групама Монгола и туркијским пастирским номадима које су предводили канови. Људи су чували овце, говеда, јакове и камиле. Живели су у јуртама и кретали се између летњих и зимских логора. Номадске жене поседовале су знатни ауторитет и управљале овим миграцијама, великим бројем стада и трговином. За то време, мушкарци су усавршавали коњичко ратовање.
These nomadic groups often fought each other. That was to change under Temujin, who was born into an aristocratic Mongol family. Despite losing his father at an early age and growing up in poverty, he quickly rose to power by forging strategic alliances with other leaders. Unlike those khans, Temujin promoted soldiers based on merit and distributed spoils evenly among them. His most brilliant move was to scatter the nomads he conquered among his own soldiers so they couldn't join together against him. These innovations made him unstoppable, and by 1206, he had united the people of the felt-walled tents and become Chinggis Khan.
Ове номадске групе су се често међусобно сукобљавале. То се променило под Темуџином, рођеним у аристократској монголској породици. Упркос губитку оца у детињству и одрастању у сиромаштву, он је брзо дошао до моћи тако што је склопио стратешке савезе са другим вођама. За разлику од тих канова, Темуџин је унапређивао војнике на основу заслуга и раздељивао ратни плен подједнако међу њима. Његов најбрилијантнији потез био је насумична расподела номада које је покорио међу својим војницима како се не би удружили против њега. Ове иновације су га учиниле незаустављивим, а до 1206. године ујединио је људе из јурти и постао Џингис-кан.
The Mongols were shamanists, believing that the spirits of nature and their ancestors inhabited the world around them. Over all arched the Sky god Tenggeri. Chinggis Khan believed that Tenggeri wanted him to conquer the entire world in his name. With the nomads of the Mongolian plain united, this seemed within reach. Anyone who resisted the Mongols was resisting Tenggeri's will, and for this insubordination, had to die.
Монголи су били шаманисти и веровали су да духови природе и њихових предака насељавају свет око њих. Изнад свих био је небески бог Тенгери. Џингис-кан је веровао да Тенгери од њега тражи да покори читав свет у његово име. Са уједињеним номадима монголске равнице, то је изгледало достижно. Свако ко је пружао отпор Монголима одупирао се и вољи Тенгерија и због ове непослушности морао је умрети.
Under Chinggis Khan, the Mongols first subdued northern China and the eastern Islamic lands. After his death in 1227, the Divine Mandate passed to his family, or the Golden Lineage. In the 1230s, Chinggis Khan's sons and daughters conquered the Turks of Central Asia and the Russian princes, then destroyed two European armies in 1241. In the 1250s, the Mongols seized Islamic territory as far as Baghdad, while in the East their grasp reached southern China by 1279.
Под Џингис-каном, Монголи су прво покорили северну Кину и источне исламске земље. Након његове смрти 1227. године, божански мандат прешао је на његову породицу, или златну лозу. У 1230-им, Џингис-канови синови и ћерке покорили су Турке из средње Азије и руске принчеве, па затим уништили две европске војске 1241. У 1250-им, Монголи су заузели исламске територије чак до Багдада, док су њихова освајања на истоку стигла до јужне Кине до 1279.
Life within the Mongol Empire wasn't just war, pillage and destruction. Once the Mongols conquered a territory, they left its internal politics alone and used local administrators to govern for them. The Mongols let all religions flourish, as long as the leaders prayed for them. Although they routinely captured artisans, scholars and engineers, they appreciated what those specialists could do and forcibly settled them across Asia to continue their work. The most valuable produce in the Empire was gold brocade, which took silk from China, gold from Tibet and weavers from Baghdad. Gold brocade clothed the Mongol rulers, covered their horses and lined their tents. The Mongols particularly prized gunpowder technicians from China. With much of Eurasia politically unified, trade flourished along the Silk Road, helped by an extensive system of horse messengers and relay posts. Robust trade continued at sea, especially in blue-and-white porcelain, which combined white pottery from Mongol China with blue dye from Mongol Iran.
Живот унутар Монголског царства није био само рат, пљачкање и уништавање. Након освајања неке територије, Монголи се нису петљали у њене унутрашње послове и користили су локалне управнике да владају уместо њих. Монголи су допуштали ширење свих вера докле год су се вође молиле за њих. Иако су редовно заробљавали уметнике, научнике и инжењере, ценили су оно што су ти стручњаци умели и силом их смештали по Азији како би наставили са радом. Највреднији производ у царству био је златни брокат који је изискивао свилу из Кине, злато из Тибета и ткаче из Багдада. Златне брокате су носили монголски владари и њима прекривали своје коње и своје јурте. Монголи су нарочито ценили барутске техничаре из Кине. Услед политичког уједињења Евроазије, трговина је цветала дуж Пута свиле, потпомогнута развијеним системом гласника на коњу и осматрачница. Снажна трговина се наставила преко мора, посебно трговина плаво-белим порцеланом који је спојио белу керамику из монголске Кине и плаву фарбу из монголског Ирана.
But this was not to last. Succession to the Great Khan didn't automatically go to the eldest son, but rather allowed brothers, uncles and cousins to vie for leadership with senior widows acting as regents for their sons. By the 1260s, Chinggis Khan's grandsons were in a full- blown civil war over inheritance and fragmented the realm into four separate empires. In China, Kublai Khan's Yuan Dynasty is remembered as a golden age of science and culture. In Iran, the Ilkhanate inaugurated the development of new monumental architecture and Persian miniature painting. In Central Asia, the Chagatai Khanate brought forth leaders like Timur and his descendant Babur, who founded the Mughal Empire in India. And in Eastern Europe, the Golden Horde ruled for years until a trading post named Muscovy grew into a major world power. Even though the Empire lasted only a short while, the Mongols left a legacy of world- domination that remains unmatched today.
Али ово није трајало дуго. Наслеђе великог кана није аутоматски припало најстаријем сину, већ је омогућило браћи, стричевима и рођацима да се боре за вођство, док су старије удовице представљале намеснице својим синовима. До 1260-их, Џингис-канови унуци били су у тоталном грађанском рату око наследства и поделили су територију на четири различита царства. У Кини, Кублај-канова династија Јуан запамћена је као златно доба науке и културе. У Ирану, Илканати су започели развој нове монументалне архитектуре и персијског минијатурног сликарства. У средњој Азији, из Чагатај-каната проистекле су вође попут Тимура и његовог потомка Бабура који је основао Могулско царство у Индији. А у источној Европи, Златна хорда је годинама владала све док трговачка станица Велика московска кнежевина није постала велика светска сила. Упркос томе што је царство кратко трајало,