A tourist is backpacking through the highlands of Scotland, and he stops at a pub to get a drink. And the only people in there is a bartender and an old man nursing a beer. And he orders a pint, and they sit in silence for a while. And suddenly the old man turns to him and goes, "You see this bar? I built this bar with my bare hands from the finest wood in the county. Gave it more love and care than my own child. But do they call me MacGregor the bar builder? No." Points out the window. "You see that stone wall out there? I built that stone wall with my bare hands. Found every stone, placed them just so through the rain and the cold. But do they call me MacGregor the stone wall builder? No." Points out the window. "You see that pier on the lake out there? I built that pier with my bare hands. Drove the pilings against the tide of the sand, plank by plank. But do they call me MacGregor the pier builder? No. But you fuck one goat ... "
Туриста путује кроз брда Шкотске и сврати у неки паб на пиће. Једини људи унутра су бармен и старац који грли криглу пива. Туриста наручује криглу и неко време седе у тишини. Одједном, старац се окреће ка њему: "Видиш овај шанк? Направио сам га голим рукама од најбољег дрвета у околини. Волео га више од сопственог детета. И да ли ме зову МекГрегор, столар? Не." Покаже кроз прозор. "Видиш онај камени зид тамо? Изградио сам га голим рукама. Нашао сваки камен, градио га по киши и хладноћи. И да ли ме зову МекГрегор, зидар? Не." Показује кроз други прозор. "Видиш пристан, тамо на језеру? Саградио сам га голим рукама. Стуб по стуб сам забио у песак, борећи се са плимом. И да ли ме зову МекГрегор, градитељ пристаништа? Не. Али ако појебеш једну козу..."
(Laughter)
(смех)
Storytelling -- (Laughter) is joke telling. It's knowing your punchline, your ending, knowing that everything you're saying, from the first sentence to the last, is leading to a singular goal, and ideally confirming some truth that deepens our understandings of who we are as human beings. We all love stories. We're born for them. Stories affirm who we are. We all want affirmations that our lives have meaning. And nothing does a greater affirmation than when we connect through stories. It can cross the barriers of time, past, present and future, and allow us to experience the similarities between ourselves and through others, real and imagined.
Приповедање - (смех) је причање вицева. Морате знати главну фору, знати крај, знати да све што говорите, од прве до последње реченице води ка једином циљу и у идеалном случају потврђује неку истину која продубљује наше разумевање тога ко смо, као људска бића. Сви волимо приче. Рођени смо за њих. Оне нас потврђују. Сви желимо потврду да наши животи имају смисла. А најбољу потврду добијамо повезивањем путем прича. Оне могу да премосте време, прошлост, садашњност и будућност, и дозвољавају нам да искусимо међусобне сличности и видимо очима других, стварних или измишљених.
The children's television host Mr. Rogers always carried in his wallet a quote from a social worker that said, "Frankly, there isn't anyone you couldn't learn to love once you've heard their story." And the way I like to interpret that is probably the greatest story commandment, which is "Make me care" -- please, emotionally, intellectually, aesthetically, just make me care. We all know what it's like to not care. You've gone through hundreds of TV channels, just switching channel after channel, and then suddenly you actually stop on one. It's already halfway over, but something's caught you and you're drawn in and you care. That's not by chance, that's by design.
Аутор и водитељ дечије ТВ емисије, господин Роџерс је у свом новчанику увек носио цитат социјалног радника, који каже: "Искрено, свакога можете заволети кад чујете његову причу". Ја то волим да протумачим као највећу заповест приповедања, а то је: "Заинтересуј ме" - молим те, емоционално, интелектуално, естетски, само ме заинтересуј. Сви знамо како је бити незаинтересован. Прелазите стотине ТВ канала, пребацујући с једног на други и онда изненада стајете на једном. Већ је пола програма прошло, али нешто вас је привукло и заинтересовало. То није случајно, то је осмишљено.
So it got me thinking, what if I told you my history was story, how I was born for it, how I learned along the way this subject matter? And to make it more interesting, we'll start from the ending and we'll go to the beginning. And so if I were going to give you the ending of this story, it would go something like this: And that's what ultimately led me to speaking to you here at TED about story.
Помислио сам, шта ако бих вам рекао да је моја историја прича, како сам рођен за њу, како сам успут научио о томе? И да би било занимљивије, почећу од краја како бих дошао до почетка. Кад бих вам испричао крај приче, он би звучао отприлике овако: И то ме је коначно довело до тога да пред вама на TED-у говорим о причи.
And the most current story lesson that I've had was completing the film I've just done this year in 2012. The film is "John Carter." It's based on a book called "The Princess of Mars," which was written by Edgar Rice Burroughs. And Edgar Rice Burroughs actually put himself as a character inside this movie, and as the narrator. And he's summoned by his rich uncle, John Carter, to his mansion with a telegram saying, "See me at once." But once he gets there, he's found out that his uncle has mysteriously passed away and been entombed in a mausoleum on the property.
Последња лекција коју сам научио о причи је завршавање једног филма, ове 2012. године. То је "Џон Картер", према књизи "Принцеза Марса" коју је написао Едгар Рајс Бороуз. Он је себи доделио улогу једног од ликова и наратора. Њега у своју вилу позива Џон Картер, богати ујак, телеграмом који каже "Дођи сместа." Али кад стигне, сазнаје да је ујак мистериозно умро и да је сахрањен у маузолеју на имању.
(Video) Butler: You won't find a keyhole. Thing only opens from the inside. He insisted, no embalming, no open coffin, no funeral. You don't acquire the kind of wealth your uncle commanded by being like the rest of us, huh? Come, let's go inside.
(Видео) Батлер: Нећете наћи кључаоницу. Ово се отвара само изнутра. Инсистирао је да не буде балзамовања, отварања ковчега нити сахране. Не стичете богатство какво је имао Ваш ујак ако сте као један од нас, ха? Хајде, идемо унутра.
AS: What this scene is doing, and it did in the book, is it's fundamentally making a promise. It's making a promise to you that this story will lead somewhere that's worth your time. And that's what all good stories should do at the beginning, is they should give you a promise. You could do it an infinite amount of ways. Sometimes it's as simple as "Once upon a time ... " These Carter books always had Edgar Rice Burroughs as a narrator in it. And I always thought it was such a fantastic device. It's like a guy inviting you around the campfire, or somebody in a bar saying, "Here, let me tell you a story. It didn't happen to me, it happened to somebody else, but it's going to be worth your time." A well told promise is like a pebble being pulled back in a slingshot and propels you forward through the story to the end.
ЕС: Ова сцена, као и у књизи, у основи даје обећање. Обећава вам да вас ова прича води негде и да је то вредно вашег времена. То би требало да све приче раде на почетку, да обећавају То се може урадити на небројено начина. Понекад је једноставно као "Било једном...". Едгар Рајс Буроуз је увек био наратор у Картеровим књигама. Мислио сам да је то фантастично. Као да вас неко позива око ватре или неко у кафани каже: "Испричаћу ти нешто. Није се десило мени, него неком другом, али вреди чути." Добро дато обећање је као каменчић бачен праћком, који вас муњевито води кроз причу, до краја.
In 2008, I pushed all the theories that I had on story at the time to the limits of my understanding on this project.
Године 2008. сам сам све теорије које сам имао о причи довео до граница свог разумевања овим пројектом.
(Video) (Mechanical Sounds) ♫ And that is all ♫ ♫ that love's about ♫ ♫ And we'll recall ♫ ♫ when time runs out ♫ ♫ That it only ♫ (Laughter)
(Видео) (Механички звуци) ♫ То је све ♫ ♫ што љубав јесте ♫ ♫ И сећаћемо се ♫ ♫ кад прође време ♫ ♫ да једино ♫ (смех)
AS: Storytelling without dialogue. It's the purest form of cinematic storytelling. It's the most inclusive approach you can take. It confirmed something I really had a hunch on, is that the audience actually wants to work for their meal. They just don't want to know that they're doing that. That's your job as a storyteller, is to hide the fact that you're making them work for their meal. We're born problem solvers. We're compelled to deduce and to deduct, because that's what we do in real life. It's this well-organized absence of information that draws us in. There's a reason that we're all attracted to an infant or a puppy. It's not just that they're damn cute; it's because they can't completely express what they're thinking and what their intentions are. And it's like a magnet. We can't stop ourselves from wanting to complete the sentence and fill it in.
ЕС: Приповедање без дијалога. То је најчистија форма филмског приповедања. То је најобухватнији приступ који можете имати. То је потврдило осећај који сам имао, а то је да публика жели да заради свој оброк. Само не желе да знају да то раде. Ваш посао, као приповедача, је да сакријете чињеницу да их терате да зараде свој оброк. Рођени смо да решавамо проблеме. Привлачи нас да решавамо и закључујемо јер то радимо у стварном животу. Привлачи нас добро организован недостатак информација. Постоји разлог зашто нас привлаче бебе или штенци. Не само зато што су слатки до бола; него зато што не могу потпуно да изразе своја размишљања или намере. То је као магнет. Не можемо да се уздржимо од завршавања реченице.
I first started really understanding this storytelling device when I was writing with Bob Peterson on "Finding Nemo." And we would call this the unifying theory of two plus two. Make the audience put things together. Don't give them four, give them two plus two. The elements you provide and the order you place them in is crucial to whether you succeed or fail at engaging the audience. Editors and screenwriters have known this all along. It's the invisible application that holds our attention to story. I don't mean to make it sound like this is an actual exact science, it's not. That's what's so special about stories, they're not a widget, they aren't exact. Stories are inevitable, if they're good, but they're not predictable.
Први пут сам почео да схватам овај механизам приповедања када сам са Бобом Питерсом радио "У потрази за Немом". То смо звали уједињујућа теорија збира 2 и 2. Нека публика склопи коцкице. Немојте им дати четири, дајте им 2 плус 2. Елементи које дајете и њихов редослед су кључни за успех у ангажовању публике. Монтажери и сценаристи одувек то знају. Нашу пажњу на причи задржава неприметан напор. Не желим да поручим да је то егзактна наука, јер није. Оно што је посебно у вези с причама је да нису справице, нису прецизне. Ако су добре, приче су неизбежне, али нису предвидиве.
I took a seminar in this year with an acting teacher named Judith Weston. And I learned a key insight to character. She believed that all well-drawn characters have a spine. And the idea is that the character has an inner motor, a dominant, unconscious goal that they're striving for, an itch that they can't scratch. She gave a wonderful example of Michael Corleone, Al Pacino's character in "The Godfather," and that probably his spine was to please his father. And it's something that always drove all his choices. Even after his father died, he was still trying to scratch that itch. I took to this like a duck to water. Wall-E's was to find the beauty. Marlin's, the father in "Finding Nemo," was to prevent harm. And Woody's was to do what was best for his child. And these spines don't always drive you to make the best choices. Sometimes you can make some horrible choices with them.
Ове године сам ишао на семинар код професорке глуме Џудит Вестон. Научио сам кључни увид у карактер. Она верује да сви добро осмишљени ликови имају некакву основу. Идеја је да карактер има унутрашњи покретач, доминанти, несвесни циљ коме тежи, потребу коју не може да задовољи. Дала је диван пример Мајкла Корлеонеа, Ал Паћиновог лика из "Кума", коме је вероватно тежња да задовољи свог оца. То је увек било у основи његових избора. Чак и кад му је отац умро, он је покушавао да задовољи ту потребу. Уронио сам у то као патка у воду. Волијева тежња је да нађе лепоту. Отац Марлин, у "У потрази за Немом", жели да спречи невоље. А Вуди жели да уради оно најбоље за своје дете. Ове тежње не воде увек најбољим изборима. Понекад можете донети неке ужасне одлуке.
I'm really blessed to be a parent, and watching my children grow, I really firmly believe that you're born with a temperament and you're wired a certain way, and you don't have any say about it, and there's no changing it. All you can do is learn to recognize it and own it. And some of us are born with temperaments that are positive, some are negative. But a major threshold is passed when you mature enough to acknowledge what drives you and to take the wheel and steer it. As parents, you're always learning who your children are. They're learning who they are. And you're still learning who you are. So we're all learning all the time. And that's why change is fundamental in story. If things go static, stories die, because life is never static.
Благословен сам родитељством, и гледајући своју децу како расту, чврсто верујем да се рађате са темпераментом и одређеним особинама и ништа се ту не питате и не можете то променити. Можете само да научите да то препознате и прихватите. Неки од нас су рођени са позитивним темпераментом, неки са негативним. Али кад довољно сазрите да схватите шта вас покреће и почнете тиме да управљате, прешли сте велики праг. Као родитељи, увек учите ко су вам деца. Они уче о томе ко су. А још увек учите и ко сте ви. Сви све време учимо. Зато је промена важна за причу. Ако ствари мирују, приче умиру јер живот никад не мирује.
In 1998, I had finished writing "Toy Story" and "A Bug's Life" and I was completely hooked on screenwriting. So I wanted to become much better at it and learn anything I could. So I researched everything I possibly could. And I finally came across this fantastic quote by a British playwright, William Archer: "Drama is anticipation mingled with uncertainty." It's an incredibly insightful definition.
1998. сам завршио писање "Приче о играчкама" и "Живот бубе" и потпуно сам се навукао на писање сценарија. Желео сам да постанем много бољи и научим све што могу. Истраживао сам све што сам могао. Коначно сам наишао на фантастичан цитат британског драматурга, Вилијама Арчера: "Драма је ишчекивање помешано са несигурношћу". То је веома мудра дефиниција.
When you're telling a story, have you constructed anticipation? In the short-term, have you made me want to know what will happen next? But more importantly, have you made me want to know how it will all conclude in the long-term? Have you constructed honest conflicts with truth that creates doubt in what the outcome might be? An example would be in "Finding Nemo," in the short tension, you were always worried, would Dory's short-term memory make her forget whatever she was being told by Marlin. But under that was this global tension of will we ever find Nemo in this huge, vast ocean?
Да ли креирате ишчекивање, док причате причу? Да ли сте ме, за кратко време, навели да желим да знам шта следи? Али још важније је да ли сте ме навели да желим да знам како ће се завршити? Да ли сте направили истинске конфликте са истином који стварају сумњу у могући исход? Пример у "У потрази за Немом", на кратке стазе сте забринути да ли ће Дори, због свог кратког памћења заборавити све што јој Марлин говори. Али испод тога влада општа напетост, да ли ћемо икад пронаћи Нема у том огромном океану?
In our earliest days at Pixar, before we truly understood the invisible workings of story, we were simply a group of guys just going on our gut, going on our instincts. And it's interesting to see how that led us places that were actually pretty good. You've got to remember that in this time of year, 1993, what was considered a successful animated picture was "The Little Mermaid," "Beauty and the Beast," "Aladdin," "Lion King." So when we pitched "Toy Story" to Tom Hanks for the first time, he walked in and he said, "You don't want me to sing, do you?" And I thought that epitomized perfectly what everybody thought animation had to be at the time. But we really wanted to prove that you could tell stories completely different in animation.
У својим раним данима у Пиксару, пре него што смо разумели невидљиве механизме приче, били смо момци који реагују инстинктивно. Занимљиво је видети како нас је то одвело на места која су заправо била прилично добра. Морате запамтити да се тада, 1993. сматрало да је добар анимирани филм "Мала сирена", "Лепотица и звер", "Аладин", "Краљ лавова". Када смо први пут представили "Причу о играчкама" Тому Хенксу, ушао је и рекао, "Не желите ваљда да певам?" Мислим да је то савршено осликавало оно што су сви тада мислили да анимација мора бити. Али ми смо стварно желели да докажемо да се у анимацији може приповедати потпуно другачије.
We didn't have any influence then, so we had a little secret list of rules that we kept to ourselves. And they were: No songs, no "I want" moment, no happy village, no love story. And the irony is that, in the first year, our story was not working at all and Disney was panicking. So they privately got advice from a famous lyricist, who I won't name, and he faxed them some suggestions. And we got a hold of that fax. And the fax said, there should be songs, there should be an "I want" song, there should be a happy village song, there should be a love story and there should be a villain. And thank goodness we were just too young, rebellious and contrarian at the time. That just gave us more determination to prove that you could build a better story. And a year after that, we did conquer it. And it just went to prove that storytelling has guidelines, not hard, fast rules.
Тада нисмо били утицајни, па смо имали тајну листу правила коју смо држали за себе. Она су била: нема певања, нема "Желим" момената, нема срећног села, нема љубавне приче. Иронија је да, прве године наша прича уопште није успевала и Дизни је био у паници. Приватно су добили савет од познатог лиричара, ког нећу именовати, а који им је послао неке предлоге. Ми смо дошли до таг факса, а у њему је писало: "требало би да буде песама, да буде "Желим" песма, песма о срећном селу, љубавна прича и требало би да постоји зликовац. Хвала богу што смо тада били превише млади, бунтовни и другачији. То нас је само учврстило у одлуци да докажемо да се може направити боља прича. Годину дана касније, успели смо. Тиме смо доказали да приповедање има упутства, а не чврста правила.
Another fundamental thing we learned was about liking your main character. And we had naively thought, well Woody in "Toy Story" has to become selfless at the end, so you've got to start from someplace. So let's make him selfish. And this is what you get.
Друга основна ствар коју смо научили је да волимо свог главног лика. Наивно смо мислили да Вуди, у "Причи о играчкама", мора на крају да постане несебичан и да мора од негде да се почне. Направили смо да буде себичан и добили ово:
(Voice Over) Woody: What do you think you're doing? Off the bed. Hey, off the bed! Mr. Potato Head: You going to make us, Woody? Woody: No, he is. Slinky? Slink ... Slinky! Get up here and do your job. Are you deaf? I said, take care of them. Slinky: I'm sorry, Woody, but I have to agree with them. I don't think what you did was right. Woody: What? Am I hearing correctly? You don't think I was right? Who said your job was to think, Spring Wiener?
(Синхронизација) Вуди: Шта то радите? Силазите с кревета. Хеј, силазите с кревета! Гдин Кромпироглави: Како ћеш нас натерати, Вуди? Вуди: Не, он ће вас натерати. Слинки? Слинки... Слинки! Пењи се овамо и ради свој посао. Јеси глув? Рекао сам да их средиш. Слинки: Извини, Вуди, али слажем се с њима. Мислим да ниси добро поступио. Вуди: Шта? Да ли добро чујем? Мислиш да нисам био у праву? Ко је рекао да треба да мислиш, Опруго Кобасица?
AS: So how do you make a selfish character likable? We realized, you can make him kind, generous, funny, considerate, as long as one condition is met for him, is that he stays the top toy. And that's what it really is, is that we all live life conditionally. We're all willing to play by the rules and follow things along, as long as certain conditions are met. After that, all bets are off. And before I'd even decided to make storytelling my career, I can now see key things that happened in my youth that really sort of opened my eyes to certain things about story.
ЕС: Како да ваш себични лик буде пријемчив? Схватили смо да може да буде љубазан, дарежљив, забаван, увиђаван, све док испуњава један услов, а то је да буде главна играчка. Он то и представља, сви живимо живот под неким условом. Желимо да играмо по правилима и како треба, уколико су испуњени неки услови. После тога, ништа не важи. Сада увиђам кључне ствари које су ми се десиле у младости, пре него што сам одлучио да се бавим приповедањем, а које су ми донекле отвориле очи за неке ствари у вези са причом.
In 1986, I truly understood the notion of story having a theme. And that was the year that they restored and re-released "Lawrence of Arabia." And I saw that thing seven times in one month. I couldn't get enough of it. I could just tell there was a grand design under it -- in every shot, every scene, every line. Yet, on the surface it just seemed to be depicting his historical lineage of what went on. Yet, there was something more being said. What exactly was it? And it wasn't until, on one of my later viewings, that the veil was lifted and it was in a scene where he's walked across the Sinai Desert and he's reached the Suez Canal, and I suddenly got it.
1986. сам уистину разумео идеју да прича треба да има тему. Те године је прерађен и поново објављен "Лоренс од Арабије". Гледао сам га седам пута за месец дана. Нисам могао да се заситим. Знао сам да је добро смишљен - сваки кадар, свака сцена, реченица. Али на површини је деловало да приказује историјски след догађаја. Ипак, говорило се нешто више. Шта је то било? У једном од каснијих гледања, вео се подигао у сцени када он шета кроз синајску пустињу и стиже до Суецког канала, и тада сам схватио.
(Video) Boy: Hey! Hey! Hey! Hey! Cyclist: Who are you? Who are you?
(Видео) Дечак: Хеј! Хеј! Хеј! Хеј! Мотоциклиста: Ко сте ви? Ко сте?
AS: That was the theme: Who are you? Here were all these seemingly disparate events and dialogues that just were chronologically telling the history of him, but underneath it was a constant, a guideline, a road map. Everything Lawrence did in that movie was an attempt for him to figure out where his place was in the world. A strong theme is always running through a well-told story.
ЕС: То је била тема: ко сте ви? Имамо све те наизглед различите догађаје и дијалоге који хронолошки причају причу о њему али испод свега је константа, водиља, мапа пута. Све што Лоренс у филму ради је покушај да пронађе своје место у свету. Кроз добро причану причу увек се прожима јака тематика.
When I was five, I was introduced to possibly the most major ingredient that I feel a story should have, but is rarely invoked. And this is what my mother took me to when I was five.
Са пет година сам упознао можда најважнији састојак који прича мора да има, а који се ретко користи. Када сам имао пет година, мама ме је водила да гледам ово.
(Video) Thumper: Come on. It's all right. Look. The water's stiff. Bambi: Yippee! Thumper: Some fun, huh, Bambi? Come on. Get up. Like this. Ha ha. No, no, no.
(Видео) Тампер: Хајде. У реду је. Види. Вода је чврста. Бамби: Јупиии! Тампер: Забавно је, зар не, Бамби? Хајде. Устани. Овако. Хаха. Не, не, не.
AS: I walked out of there wide-eyed with wonder. And that's what I think the magic ingredient is, the secret sauce, is can you invoke wonder. Wonder is honest, it's completely innocent. It can't be artificially evoked. For me, there's no greater ability than the gift of another human being giving you that feeling -- to hold them still just for a brief moment in their day and have them surrender to wonder. When it's tapped, the affirmation of being alive, it reaches you almost to a cellular level. And when an artist does that to another artist, it's like you're compelled to pass it on. It's like a dormant command that suddenly is activated in you, like a call to Devil's Tower. Do unto others what's been done to you. The best stories infuse wonder.
ЕС: Изашао сам из биоскопа широм отворених очију од чуда. Мислим да је то магични састојак, тајни сос: изазивање радозналости. Радозналост је искрена, потпуно невина. Не можете је вештачки изазвати. За мене, нема веће способности од дара друге особе да вам поклони то осећање - да умирите људе у једном трену њиховог дана и натерате их да се препусте радозналости. Потврда да сте живи прожима вас до сржи. Када један уметник то уради другом, као да сте приморани да наставите. Као заповест, која је спавала у вама и сад је активирана, као позив на ходочашће. Радите другима оно што сте ви доживели. Најбоље приче подстичу радозналост.
When I was four years old, I have a vivid memory of finding two pinpoint scars on my ankle and asking my dad what they were. And he said I had a matching pair like that on my head, but I couldn't see them because of my hair. And he explained that when I was born, I was born premature, that I came out much too early, and I wasn't fully baked; I was very, very sick. And when the doctor took a look at this yellow kid with black teeth, he looked straight at my mom and said, "He's not going to live." And I was in the hospital for months. And many blood transfusions later, I lived, and that made me special.
Јасно се сећам, када сам имао четири године, пронашао сам два малена ожиљка на чланку и питао сам оца шта је то. А он је рекао да имам исте такве на глави али не могу да их видим због косе. Објаснио ми је да сам рођен прерано, превише рано сам дошао на свет и нисам био потпуно спреман; био сам веома болестан. И када је лекар погледао жуто дете с црним зубима, погледао је моју маму и рекао јој "Неће преживети". Месецима сам био у болници. После много трансфузија крви, преживео сам и то ме је учинило посебним.
I don't know if I really believe that. I don't know if my parents really believe that, but I didn't want to prove them wrong. Whatever I ended up being good at, I would strive to be worthy of the second chance I was given.
Не знам да ли баш верујем у то. Не знам да ли моји родитељи верују, али нисам желео да их разуверим. У чему год да сам добар, доказивао сам да сам вредан друге шансе коју сам добио.
(Video) (Crying) Marlin: There, there, there. It's okay, daddy's here. Daddy's got you. I promise, I will never let anything happen to you, Nemo.
(Видео) (Плакање) Марлин: У реду је. У реду је, тата је ту. Тата те чува. Обећавам, Немо, никада нећу дозволити да ти се нешто деси.
AS: And that's the first story lesson I ever learned. Use what you know. Draw from it. It doesn't always mean plot or fact. It means capturing a truth from your experiencing it, expressing values you personally feel deep down in your core. And that's what ultimately led me to speaking to you here at TEDTalk today.
ЕС: То је прва лекција о причи коју сам научио. Користи оно што знаш. Црпи из тога. То није увек заплет или чињеница. То је представљање истине из искуства, изражавање вредности које лично осећате дубоко у својој сржи. И то је оно што ме је довело да говорим данас на TED-у.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(аплауз)