Two months ago, my kids and I huddled around a cell phone watching the live stream of the Game Awards, one of the video game industry's biggest nights. They announced the nominees for the Game for Impact, an award that's given to a thought-provoking video game with a profound prosocial message or meaning. They opened the envelope and they read the title of our video game. An award ... for impact. It was almost funny, actually, because I always thought that winning an award like that would have this huge impact on my life, but I found that the opposite is true.
Пре два месеца, моја деца и ја смо се окупили око телефона да гледамо уживо пренос „Награде игара“, једну од најважнијих ноћи индустрије видео-игара. Објавили су номиноване за „Игру утицаја“, награду која се даје видео-игри која тера на размишљање са важном друштвеном поруком или значењем. Отворили су коверту и прочитали назив наше видео-игре. Награда... за утицај. Било је готово смешно, заправо, јер сам увек мислила да би освајање такве награде имало огроман утицај на мој живот, али сам открила да је супротно тачно.
The big nights, the accomplishments -- they fade. But the hardest nights of my life have stuck with me, impacting who I am and what I do.
Велике ноћи, достигнућа - то бледи. Али, најтежих ноћи мог живота сам се живо сећала, а утицале су на оно што јесам и на оно што радим.
In 2010, my third son, Joel, was diagnosed with a rare and aggressive brain tumor. And before that year was finished, doctors sat my husband and I down and let us know that his tumor had returned despite the most aggressive chemotherapy and radiation that they could offer him. On that terrible night, after learning that Joel had perhaps four months to live, I cuddled up with my two older sons in bed -- they were five and three at the time -- and I never really knew how much they understood, so I started telling them a bedtime story. I told them about this very brave knight named Joel and his adventure fighting a terrible dragon called cancer. Every night, I told them more of the story, but I never let the story end. I was just building up a context that they could understand and hoping that our prayers would be answered and I would never have to tell them that that knight, who had fought so bravely, was done fighting and could rest now, forever.
Године 2010, мом трећем сину, Џоелу, дијагностикован је редак и агресиван облик можданог тумора. Пре него што ће се та година завршити, доктори су разговарали са мојим мужем и са мном и обавестили нас да се његов тумор вратио упркос најагресивнијој хемотерапији и радијацији коју су могли да му понуде. Те страшне ноћи, након сазнања да је Џоел имао можда четири месеца живота, ушушкала сам се у кревет са своја два старија сина - у то време су имали пет и три године - и никада нисам стварно знала колико разумеју, па сам почела да им причам причу за лаку ноћ. Причала сам им причу о веома храбром витезу под именом Џоел и о његовој авантури док се борио са страшним змајем под именом Рак. Сваке ноћи сам им причала још делова приче, али никада нисам допустила да се прича заврши. Само сам надограђивала контекст који су разумели и надала се да ће наше молитве бити услишене и да никада нећу морати да им испричам да је тај витез, који се борио толико храбро, завршио борбу и да може да оде на починак, заувек.
Fortunately, I never did have to finish that bedtime story. My children outgrew it. Joel responded better than anyone expected to palliative treatment, and so instead of months, we spent years learning how to love our dying child with all of our hearts. Learning to recognize that shameful feeling of holding back just a little love to try to spare ourselves just a little pain somewhere further down the road. We pushed past that self-preservation because Joel was worth loving even if that love could crush us. And that lesson of intense vulnerability has changed me ... more than any award ever could.
На срећу, никада нисам морала да завршим ту причу за лаку ноћ. Моја деца су је прерасла. Џоел је реаговао на палијативни третман боље него што је ико очекивао, те смо, уместо месеци, провели године учећи како да волимо свим срцем наше дете које је умирало. Учили смо да препознамо тај сраман осећај задржавања само мало љубави да бисмо себе поштедели само мало бола негде даље на том путу. Одгурнули смо то самоочување јер је Џоел био вредан љубави, чак и ако би нас та љубав смрвила. А та лекција интензивне рањивости ме је променила... више од било какве награде.
We started living like Joel could live, and we began developing a video game called "That Dragon, Cancer." It was the story of Joel. It was the story of hope in the shadow of death. It was the story of faith and doubt, and the realization that a wrestle with doubt is a part of faith -- maybe the biggest part of it. It was a story that began as a miracle and ended as a memorial.
Започели смо живот као да је Џоел могао да живи и почели смо да стварамо видео-игру под именом „Тај змај, Рак“. Била је то прича о Џоелу. Била је то прича о нади у сенци смрти. Била је то прича о вери и сумњи, а сазнању да је борба са сумњом део вере - можда и њен највећи део. Била је то прича која је почела као чудо и завршила се као комеморација.
(Music)
(Музика)
(Giggle)
(Смех)
(Clapping)
(Тапшање)
(Music)
(Музика)
(Video) Dad: Bouncing around, do you like that?
(Снимак) Тата: Скакутање, да ли ти се то свиђа?
(Giggle)
(Кикотање)
I love your giggle.
Волим твоје кикотање.
(Music)
(Музика)
(Giggle)
(Кикотање)
[A Journey of Hope In the Shadow of Death]
[Путовање пуно наде у сенци смрти]
[That Dragon, Cancer]
[Тај змај, Рак]
(Music)
(Музика)
When you play "That Dragon, Cancer," you're transformed into a witness of Joel's life, exploring an emotional landscape, clicking to discover more of what we as a family felt and experienced. It feels a little bit like analyzing interactive poetry because every game mechanic is a metaphor, and so the more the player asks themselves what we as designers were trying to express and why, the richer the experience becomes.
Док играте „Тај змај, Рак“, претварате се у сведока Џоеловог живота, истражујете емоционалне пејзаже, притишћете дугмиће да откријете више о томе шта смо као породица осећали и доживљавали. Осећај је помало као да анализирате интерактивну поезију јер је сваки механички део игрице метафора, па што се више играчи питају шта смо ми, ствараоци игре, покушавали да изразимо и због чега, искуство постаје богатије.
We took that vulnerability that Joel taught us, and we encoded the game with it. Players expect their video games to offer them branching narrative so that every decision that they make feels important and can change the outcome of the game. We subverted that principle of game design, collapsing the choices in on the player so that they discover for themselves that there is nothing that they can do that will change the outcome for Joel. And they feel that discovery as deeply and desperately as we felt it on nights when we held Joel in our arms praying for hours, stubbornly holding out hope for a grace that we could not create for ourselves.
Узели смо рањивост којој нас је Џоел научио и претворили смо то у код игре. Играчи очекују да њихове видео-игре понуде разгранати наратив да би имали осећај да је свака одлука коју донесу важна и да може да промени резултат игре. Ми смо порушили тај принцип стварања игара, обарајући те унутрашње изборе на играча да би сами могли да открију да не постоји ништа што могу урадити што ће променити резултат по Џоела. Када осете то откриће дубоко и очајно као што смо га ми осетили у току ноћи док смо држали Џоела у наручју, молећи се сатима, тврдоглаво се држећи наде за милост коју нисмо могли да створимо сами.
We'd all prefer to win, but when you discover that you can't win, what do you value instead?
Волели бисмо да смо победили, али када откријете да не можете победити, шта вам је онда вредно?
I never planned to write video games, but these moments that really change our lives, they often come as the result of our hardship -- and not our glory. When we thought that Joel could live, I left the game designing to my husband. I chimed in here and there with a scene or two and some suggestions. But after the night that Joel died, the passion, the possibility of sharing Joel's life through our video game -- it was something that I couldn't resist. I started writing more, I sat in on our team's design meetings, I added more ideas and I helped direct scenes. And I discovered that creating a video game is telling a story, but with an entirely new vocabulary. All the same elements of imagination and symbolism are there, but they're just partnered with player agency and system responsiveness. It's challenging work. I have to think in a totally new way to do it, but I love it. And I wouldn't have known that without Joel.
Никада нисам планирала да напишем видео-игру, али ови тренуци који заиста мењају наше животе често су резултат наших потешкоћа, а не славе. Док смо мислили да Џоел може да живи, оставила сам дизајнирање игре свом мужу. Улетела бих ту и тамо са једном или две сцене и неким предлозима. Међутим, након ноћи када је Џоел преминуо, страст, могућност да поделим Џоелов живот кроз нашу видео-игру - то је било нешто чему нисам могла да одолим. Почела сам више да пишем, посећивала сам састанке тима везане за дизајн, додавала идеје и помагала при стварању сцена. Открила сам да је стварање видео-игре испредање приче, али са потпуно новим речником. Сви исти елементи маште и симболизма су тамо, али су само упарени са активношшћу играча и реаговањем система. То је захтеван посао. Морам да размишљам на потпуно нови начин да бих то радила, али ми се то јако свиђа, а то не бих знала да није било Џоела.
Maybe you're a little surprised by our choice to share our story of terminal cancer through a video game. Perhaps you're even thinking like so many people before you: cancer is not a game. Well, tell that to any pediatric cancer parent that's ever taken an exam glove and blown it up into a balloon, or transformed a syringe into a rocket ship, or let their child ride their IV pole through the hospital halls like it was a race car. Because when you have children, everything is a game. And when your young child experiences something traumatic, you work even harder to make sure that their life feels like a game because children naturally explore their worlds through play. While cancer can steal many things from a family, it shouldn't steal play.
Можда вас мало изненађује наш избор да поделимо причу о неизлечивом раку кроз видео-игру. Можда размишљате као и толико много људи пре вас: „Рак није игра.“ Реците то родитељу који се бори са педијатријским канцером, који је узео хируршку рукавицу и направио балон од ње или претворио шприц у ракету, или пустио да дете вози апарат за инфузију кроз болничке ходнике као да је аутомобил на трци. Зато што, кад имате децу, све је игра. А када ваше дете доживи нешто трауматично, трудите се још више да има осећај да је живот игра јер деца природно истражују свој свет кроз игру. Иако рак може да украде многе ствари од породице, не треба да краде игру.
If you're listening to me and you're trying to imagine this family that revolves entirely around a dying child, and you can't imagine joy as part of that picture, then we were right to share our story with you, because that season of our life was hard. Unspeakably hard at times, but it was also pure hope, deep love and joy like I have never experienced since. Our video game was our attempt to share that world with people who hadn't experienced it before, because we never could imagine that world until it became ours.
Ако ме слушате и покушавате да замислите ову породицу чији је апсолутни центар дете које умире, а не можете да замислите радост као део те слике, онда смо били у праву што смо поделили нашу причу са вама јер је тај период нашег живота био тежак, неизрециво тежак с времена на време, али је био и чиста нада, дубока љубав и радост какву никада после тога нисам доживела. Наша видео-игра је била наш покушај да поделимо тај свет са људима који то пре тога нису искусили, јер никада нисмо могли да замислимо тај свет све док није постао наш.
We made a video game that's hard to play. It will never be a blockbuster. People have to prepare themselves to invest emotionally in a story that they know will break their hearts. But when our hearts break, they heal a little differently. My broken heart has been healing with a new and a deeper compassion -- a desire to sit with people in their pain, to hear their stories and try to help tell them so that they know that they're seen.
Направили смо видео-игру коју је тешко играти. Она никада неће постати блокбастер. Људи морају да се припреме да се емоционално уложе у причу за коју знају да ће им сломити срце. Али, када нам се срце сломи, зарасте мало другачије. Моје сломљено срце је зарастало уз ново и дубље саосећање, жељу да седим са људима у њиховом болу, да чујем њихове приче и покушам да им помогнем да их испричају да знају да их је неко видео.
On the night when "That Dragon, Cancer" won the Game for Impact Award, we cheered, we smiled and we talked about Joel and the impact he had on our life -- on all of those hard and hopeful nights that we shared with him when he changed our hearts and taught us so much more about life and love and faith and purpose. That award will never mean as much to me as even a single photograph of my son, but it does represent all of the people who his life has impacted, people I'll never meet. They write me emails sometimes. They tell me that they miss Joel, even though they never met him. They describe the tears that they've shed for my son, and it makes my burden of grief just a little bit lighter knowing that it's shared with a 10-year-old watching a YouTube playthrough, or a doctor playing on his airplane with a smartphone, or a professor introducing Joel to her first-year philosophy students.
У ноћи када је „Тај змај, Рак“ освојио „Награду за утицај“, навијали смо, смејали се и причали о Џоелу и утицају који је он имао на наш живот, на све оне тешке ноћи пуне наде које смо делили са њим, када нам је променио срца и научио нас толико много о животу, љубави, вери и сврси. Та ми награда никада неће значити као једна једина фотографија мог сина, али она ипак представља све људе на које је његов живот утицао, људе које никада нећу упознати. Понекад ми пишу имејлове. Говоре ми да им Џоел недостаје, иако га никада нису упознали. Описују сузе које су пролили за мог сина, а због тога мој терет туге постане само мало лакши, кад знам да сам га поделила са десетогодишњаком који је гледао играње игре на Јутјубу, или са доктором који ју је играо на телефону у авиону, или професорком која је представила Џоела својим студентима прве године филозофије.
We made a video game that's hard to play. But that feels just right to me, because the hardest moments of our lives change us more than any goal we could ever accomplish. Tragedy has shifted my heart more than any dream I could ever see come true.
Направили смо видео-игру коју је тешко играти, али ми то делује баш како треба, јер нас најтежи тренуци у животу мењају више од било ког циља који смо икада постигли. Трагедија ми је променила срце више од било ког сна који се икада могао остварити.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)