I'm the product of a bold leadership decision. After 1956, when Tunisia became independent, our first president, Habib Bourguiba, decided to invest 20 percent of the country's national budget in education. Yes, 20 percent, on the high end of the spectrum even by today's standards. Some people protested. What about infrastructure? What about electricity, roads and running water? Are these not important?
Јас сум производ на одлуката на еден храбар водач. После 1956-та кога Тунис стана независна држава нашиот прв претседател, Хабиб Бургиба, одлучи да инвестира 20% од националниот буџет на земјата во образование. Да, 20 проценти, максимумот дури и според денешните стандарди. Некои протестираа. Зошто не за инфраструктурата? Зошто не за енергетика, патишта и водоснабдување? Зарем тие не се важни?
I would argue that the most important infrastructure we have are minds, educated minds. President Bourguiba helped establish free, high-quality education for every boy and every girl. And together with millions of other Tunisians, I'm deeply indebted to that historic decision.
Сметам дека најважната инфраструктура што ја имаме е умот, образованиот ум. Претседателот Бургиба овозможи, бесплатно образование со врвен квалитет за секое момче и девојче. Заедно со милиони луѓе во Тунис, јас чувствувам личен долг кон оваа историска одлука.
And that's what brought me here today, because today, we are facing a global learning crisis. I call it learning crisis and not education crisis, because on top of the quarter of a billion children who are out of school today, even more, 330 million children, are in school but failing to learn. And if we do nothing, if nothing changes, by 2030, just 13 years from now, half of the world's children and youth, half of 1.6 billion children and youth, will be either out of school or failing to learn.
Тоа е причината што дојдов тука денес, бидејќи денес се соочуваме со глобална криза на учењето. Ја нарекувам криза на учењето, не криза на образованието бидејќи како капак на 250-те милиони деца кои не одат на училиште, во училиштата има 330 милиони деца со потешкотии во учењето. Ако не преземеме нешто, ако не се смени нешто, до 2030-та, за 13 години значи, половина од светската популација на деца и млади, половина од 1.6 милијарди деца и млади, ќе бидат надвор од училиштата или ќе имаат потешкотии во учењето.
So two years ago, I joined the Education Commission. It's a commission brought together by former UK Prime Minister and UN Special Envoy for Global Education Gordon Brown. Our first task was to find out: How big is the learning crisis? What's actually the scope of the problem? Today we know: half of the world's children by 2030 will be failing to learn. And that's how actually we discovered that we need to change the world's focus from schooling to learning, from just counting how many bodies are in classrooms to actually how many are learning. And the second big task was, can we do anything about this? Can we do anything about this big, vast, silent, maybe most-neglected international crisis? And what we found out is, we can. It's actually amazing. We can, for the first time, have every child in school and learning within just one generation. And we don't even have to really invent the wheel to do so. We just need to learn from the best in class, but not any best in class -- the best in your own class.
Пред две години, станав член на Комисијата за образование. Таа е комисија здружена од страна на бившиот премиер на Британија и специјалниот претставник на ОН Гордон Браун. Нашата прва задача беше да откриеме: Колку е голема кризата на учење? Кој е реалниот обем на проблемот? Денес знаеме: половина од децата во светот до 2030-та ќе имаат потешкотии во учењето. Така всушност откривме дека треба да го свртиме вниманието од одење на училиште кон учење, не само да ги броеме децата во училниците, туку да видиме колкумина од нив учат. Втората главна задача беше: што може да се преземе? Може нешто да сториме во врска со оваа голема, нечујна, можеби и најзанемарувана меѓународна криза? Откривме дека можеме. Навистина неверојатно. За првпат можеме да имаме само во една генерација, деца кои одат на училиште и учат. За ова не мораме да измислиме топла вода. Треба само да учиме од најдобриот во одделението, но не било кој најдобар. Најдобриот во вашето одделение.
What we did is actually we looked at countries by income level: low-income, mid-income, high-income. We looked at what the 25 percent fastest improvers in education do, and what we found out is that if every country moves at the same rate as the fastest improvers within their own income level, then within just one generation we can have every child in school and learning.
Погледнавме во земјите според националниот доход: низок, среден и висок национален доход. Видовме што прават 25-те проценти на најбрзите во подобрување на образованието и откривме дека ако секоја земја се движи со иста брзина како најдобрите во рамките на својот национален доход, тогаш за само една генерација ќе постигнеме секое дете во училиштата да умее да научи.
Let me give you an example. Let's take Tunisia for example. We're not telling Tunisia, "You should move as fast as Finland." No disrespect, Finland. We're telling Tunisia, "Look at Vietnam." They spend similar amounts for primary and secondary pupils as percentage of GDP per capita, but achieves today higher results. Vietnam introduced a standardized assessment for literacy and numeracy, teachers in Vietnam are better monitored than in other developing countries, and students' achievements are made public. And it shows in the results. In the 2015 PISA -- Program for International Student Assessment -- Vietnam outperformed many wealthy economies, including the United States.
Ќе ви дадам еден пример. Да ја земеме Тунис, на пример, Не велиме дека треба да се движиме со брзината на Финска. Без навреда за Финска. Велиме дека Тунис треба да погледне во Виетнам. Тие потрошиле слични суми за основното и средното образование како процент на БДП по жител, но денес имаат поголеми резултати. Виетнам примени стандардизирано оценување на писменост и математика. Наставниците во Виетнам подобро се следат отколку во другите земји во развој, а резултатите на учениците се објавуваат јавно. Резултатите кажуваат. Во 2015 ПИСА Програма за меѓународно оценување - Виетнам надмина многу поразвиени економии, вклучувајќи ги и САД.
Now, if you're not an education expert, you may ask, "What's new and different? Don't all countries track student progress and make those achievements public?" No. The sad answer is no. We are very far from it. Only half of the developing countries have systematic learning assessment at primary school, and even less so at lower secondary school.
Ако не сте стручњак за образование, ќе прашате: Што е ново и различно? Зар и други земји не го прават истотото со следње и објавување на резултатите? Не! За жал одговорот е НЕ. Далеку сме од тоа. Само пола од неразвиените земји имаат систематско оценување во основно образование, и дури помалку во средно образование.
So if we don't know if children are learning, how are teachers supposed to focus their attention on delivering results, and how are countries supposed to prioritize education spending actually to delivering results, if they don't know if children are learning?
Значи ако не знаеме дали децата учат, како ќе се фокусираат наставниците на резултатите. Како ќе се дава приоритет на трошоци за образование за да се има резултати, ако не знаат дали учениците учат?
That's why the first big transformation before investing is to make the education system deliver results. Because pouring more money into broken systems may only fund more inefficiencies. And what deeply worries me -- if children go to school and don't learn, it devalues education, and it devalues spending on education, so that governments and political parties can say, "Oh, we are spending so much money on education, but children are not learning. They don't have the right skills. Maybe we should spend less."
Затоа првата трансформација пред да се инвестира, е да се има образовен систем кој ќе дава резултати. Зашто фрлање пари во систем кој се распаѓа е фрлање пари во неефикасност. Длабоко ме загрижува тоа што децата одат на училиште и не учат, тоа го деградира образованието, го деградира финансирањето во образование за да можат политичарите да речат: „Толку многу издвојуваме за образование, но децат не учат. Не ги добиваат вистинските вештини. Можеби треба помалку да трошиме.“
Now, improving current education systems to deliver results is important, but won't be enough. What about countries where we won't have enough qualified teachers? Take Somalia, for example. If every student in Somalia became a teacher -- every person who finishes tertiary education became a teacher -- we won't have enough teachers. And what about children in refugee camps, or in very remote rural areas?
Подобрувањето на состојбите во образование за да дадат резултати е важно но не е доволно. Што со земјите кои немаат квалификуван наставен кадар? Сомалија, на пример. Ако секој ученик во Сомалија стане наставник, ако секој студент кој завршува факултет стане наставник, пак нема да ги има доволно наставници. А што со децата во бегалските кампови и зафрлените рурални предели?
Take Filipe, for example. Filipe lives in one of the thousands of communities alongside the Amazonas rivers. His village of 78 people has 20 families. Filipe and a fellow student were the only two attending grade 11 in 2015. Now, the Amazonas is a state in the northwest of Brazil. It's four and a half times the size of Germany, and it's fully covered in jungle and rivers. A decade ago, Filipe and his fellow student would have had just two alternatives: moving to Manaus, the capital, or stopping studying altogether, which most of them did. In 2009, however, Brazil passed a new law that made secondary education a guarantee for every Brazilian and an obligation for every state to implement this by 2016. But giving access to high-quality education, you know, in the Amazonas state, is huge and expensive. How are you going to get, you know, math and science and history teachers all over those communities? And even if you find them, many of them would not want to move there. So faced with this impossible task, civil servants and state officials developed amazing creativity and entrepreneurship. They developed the media center solution. It works this way. You have specialized, trained content teachers in Manaus delivering classroom via livestream to over a thousand classrooms in those scattered communities. Those classrooms have five to 25 students, and they're supported by a more generalist tutoring teacher for their learning and development. The 60 content teachers in Manaus work with over 2,200 tutoring teachers in those communities to customize lesson plans to the context and time.
Да го земем Фелипе за пример. Фелипе живее во една од илјадниците општини долж реките на Амазон. Неговото село од 78 луѓе има 20 семејства. Фелипе и неговиот другар беа единствените кои беа во 11-то одд. во 2015-та. Амазон е држава во северо-западен Бразил. Четири и пол пати поголема од Германија, целосно покриена со џунгли и реки. Пред 10 години Фелипе и неговиот другар ќе имаа две можности: да се преселат во Манаус или да се откажат од учењето како многумина. Но, во 2009 год. Бразил донесе нов закон и средното образование стана достапно за сите и обврска на секоја држава да го имплементира до 2016-та. Пристапот до високото образование, знаете, во Амазон тоа е прескапо. Како ќе имате наставници по математика, наука или историја, насекаде низ овие општини? Дури и да ги најдете, повеќето нема да сакаат да одат таму. Соочени со оваа тешка задача, државните службеници и администартивни работници покажаа креативност и неверојатно претприемништво. Изградија медиумски центар. Еве како функционира тоа. Има специјално обучени предметни наставници во Манаус кои предаваат во живо во повеќе од илјада училници во зафрлените општини. Тие училници имаат 5-25 ученици, и се потмомогнати од други, предавачи во текот на нивното учење и развој. 60-те предметни наставници во Манаус работат со преку 2.200 други предавачи за да ги приспособат лекциите содржински и временски.
Now, why is this division between content teacher and tutoring teacher important? First of all, as I told you, because in many countries, we just don't have enough qualified teachers. But secondly also because teachers do too many things they're either not trained for or not supposed to do.
Да видиме зошто е важна оваа поделба помеѓу предметни наставници и предавачи. Прво, како што споменав, затоа што во многу земји немаме доволно квалификувани наставници. Второ, бидејќи наставниците вршат премногу работи за кои или не се обучени или не треба да ги прават.
Let's look at Chile, for example. In Chile, for every doctor, you have four and a half people, four and a half staff supporting them, and Chile is on the low end of the spectrum here, because in developing countries, on average, every doctor has 10 people supporting them. A teacher in Chile, however, has less than half a person, 0.3 persons, supporting them.
Да го погледнеме Чиле, на пример. Во Чиле, на секој лекар има 4 и пол луѓе, 4 и пол вработени кои му помагаат, а Чиле е подолу од стандардите бидејќи во неразвиените земји, во просек секој лекар има 10 луѓе кои му помагаат. Но наставникот во Чиле, има помалку од половина човек, 0,3 луѓе кои им помагаат.
Imagine a hospital ward with 20, 40, 70 patients and you have a doctor doing it all by themselves: no nurses, no medical assistants, no one else. You will say this is absurd and impossible, but this is what teachers are doing all over the world every day with classrooms of 20, 40, or 70 students.
Замислете болничко оделение со 20, 40, 70 пациенти а имате само еден доктор кој работи се` сам: без сестри, без асистенти, никој. Ќе речете ова е апсурдно и невозможно, но ова е тоа што го прават наставниците во цел свет секојдневно, во училниците со 20, 40, 70 ученици.
So this division between content and tutoring teachers is amazing because it is changing the paradigm of the teacher, so that each does what they can do best and so that children are not just in school but in school and learning. And some of these content teachers, they became celebrity teachers. You know, some of them run for office, and they helped raise the status of the profession so that more students wanted to become teachers.
Значи, оваа поделба меѓу предметни наставници и предавачи е чудесна бидејќи го менува начинот на подучување, така што секој прави тоа што најдобро умее и децата не само што се на училиште туку и учат на училиште. Некои од овие предметни наставници станаа познати наставници. Некои се кандидират за одредени позиции и помагаат да се издигне статусот на професијата и да привлечат млади луѓе да станат наставници.
And what I love about this example is beyond changing the paradigm of the teacher. It teaches us how we can harness technology for learning. The live-streaming is bidirectional, so students like Filipe and others can present information back. And we know technology is not always perfect. You know, state officials expect between five to 15 percent of the classrooms every day to be off live-stream because of flood, broken antennas or internet not working. And yet, Filipe is one of over 300,000 students that benefited from the media center solution and got access to postprimary education. This is a living example how technology is not just an add-on but can be central to learning and can help us bring school to children if we cannot bring children to school.
Она што мене ми се допаѓа во овој пример е повеќе од промената на начинот на предавање. Примерот не` учи како да ја примениме технологијата за учење. Предавањата во живо се двонасочни, така што учениците како Фелипе можат да вратат информации. Технологијата не е секогаш совршена. Државните службеници очекуваат 5-15 училници да не се вклучени поради поплави, неисправни антени или лош интернет. А Фелипе е еден од 30.000-те ученици кои имаат корист од идејата за медиумски центар и се запишани во пост-основно образование. Ова е реален пример дека технологијата не е само додаток туку може да е основа за учењето и да ги собере децата на училиште ако ние не можеме тоа да го сториме.
Now, I hear you. You're going to say, "How are we going to implement this all over the world?" I've been in government myself and have seen how difficult it is even to implement the best ideas. So as a commission, we started two initiatives to make the "Learning Generation" a reality. The first one is called the Pioneer Country Initiative. Over 20 countries from Africa and Asia have committed to make education their priority and to transform their education systems to deliver results. We've trained country leaders in a methodology called the delivery approach. What this does is basically two things. In the planning phase, we take everyone into a room -- teachers, teacher unions, parent associations, government officials, NGOs, everyone -- so that the reform and the solution we come up with are shared by everyone and supported by everyone. And in the second phase, it does something special. It's kind of a ruthless focus on follow-up. So week by week you check, has that been done, what was supposed to be done, and even sometimes sending a person physically to the district or school to check that versus just hoping that it happened. It may sound for many common sense, but it's not common practice, and that's why actually many reforms fail. It has been piloted in Tanzania, and there the pass rate for students in secondary education was increased by 50 percent in just over two years.
Знам дека сега ќе речете: „Како ќе го примениме ова ширум светот?“ Јас бев во владата и видов колку е тешко да се применат дури и најдобрите идеи. Затао како комисија почнавме 2 иницијативи да го реализираме проектот „Генерацијата која учи“. Првата е т.н. Пионерска државна иницијатива. Над 20 држави во Африка и Азија се нафатија образовнието да им е приоритетно и да го трнасформираат образовниот систем за да имаат резултати. Обучивме лидери на земји во методологијата наречена пристап на доделување. Ова всушност прави две нешта. Во фазата на планирање ги собираме сите, наставници, синдикати, здруженија на родители владини претставници, невладини и останати, така што решенијата и реформите кои ќе ги донесеме ги споделуваме со сите и ја имаме нивната поддршка. Во втората фаза, има нешто посебно. Тоа е еден вид на безмилосно фокусирање на следењето. Со недели се следи што е направено, што требаше да се направи, а понекогаш се испраќаат луѓе во местото или училиштето за да проверат дека очекуваното навистина се случило. За некои ова звучи нормално, но не е вообичаена практика, и затоа многу реформи не успеваат. Имаше пилот програма во Танзанија и процентот на ученици кои преминале во средно училиште се зголеми за 50% за само две години.
Now, the next initiative to make the Learning Generation a reality is financing. Who's going to pay for this? So we believe and argue that domestic financing has to be the backbone of education investment. Do you remember when I told you about Vietnam earlier outperforming the United States in PISA? That's due to a better education system, but also to Vietnam increasing their investment from seven to 20 percent of their national budget in two decades.
Следниот чекор за да се реализира проектот „Генерацијата која учи“ е финансирањето. Кој ќе го плати ова? Веруваме и расправаме дека треба да е столбот на инвестирањето во образование. Се сеќавате дека го споменав Виетнам претходно кој ги надмина САД во ПИСА. Тоа се должи на подобриот образовен систем но и на зголемените инвестиции на Виетнам од 7-20% од нивниот национален буџет во две децении.
But what happens if countries want to borrow money for education? If you wanted to borrow money to build a bridge or a road, it's quite easy and straightforward, but not for education. It's easier to make a shiny picture of a bridge and show it to everyone than one of an educated mind. That's kind of a longer term commitment.
Што ако земјите сакаат да земат заем за образование? Ако земате заем за изградба на патишта или мостови тогаш е лесно и брзо, но не и за образованието. Полесно е да прикажете некоја сјајна фотографија од мост отколку слика од некој образован ум. Тоеа е посветеност која бара повеќе време.
So we came up with a solution to help countries escape the middle income trap, countries that are not poor enough or not poor, thankfully, anymore, that cannot profit from grants or interest-free loans, and they're not rich enough to be able to have attractive interests on their loans. So we're pooling donor money in a finance facility for education, which will provide more finance for education. We will subsidize, or even eliminate completely, interest payments on the loans so that countries that commit to reforms can borrow money, reform their education system, and pay this money over time while benefiting from a better-educated population. This solution has been recognized in the last G20 meeting in Germany, and so finally today education is on the international agenda.
Затоа дојдовме до решение да помогнеме во надминување на препреките на средниот доход. да помогнеме на земји кои не се ни богати ни сиромашни веќе, кои не профитираат од грантови или бескаматни заеми, но не се ни доволно богати да привлечат внимание за нивните заеми. Значи собираме донаторски пари за поддршка на образованието кое ќе обезбеди повеќе финансии за образование. Ќе субвенционираме или целосно ќе ги отфрлиме каматните плаќања на земите така што земјите кои ќе се посветат на реформите можат да позајмуваат, да го реформираат нивниот образовен систем и да платат со тек на време додека имаат поквалитено образувана популација. Ова решение беше признато на последната средба на Г20 во Германија, и денес образованието се наоѓа во меѓународната агенда.
But let me bring this back to the personal level, because this is where the impact lands. Without that decision to invest a young country's budget, 20 percent of a young country's budget in education, I would have never been able to go to school, let alone in 2014 becoming a minister in the government that successfully ended the transition phase. Tunisia's Nobel Peace Prize in 2015 as the only democracy that emerged from the Arab Spring is a legacy to that bold leadership decision. Education is the civil rights struggle, it's the human rights struggle of our generation. Quality education for all: that's the freedom fight that we've got to win.
Да го поврзам ова со мојот личен пример сега, бидејќи тука ги има резултатите. Ако младата држава не инвестираше 20 проценти од нејзиниот буџет за образование, јас никогаш немаше да се школувам, уште помалку да станам министер на влада во 2014-та која успешно ја заврши транзицијата. Нобеловата награда што ја доби Тунис во 2015-та како единствена демократија која произлезе од Арапската пролет, е резултатот на храбрата одлука на еден водач. Образованието е битка за граѓански права, тоа е битка за човекови права на нашата генерација. Квалитетно образование за секој- -тоа е битката за слобода која мораме да ја извојуваме.
Thank you.
Ви благодарам!
(Applause)
(Аплауз)