Hello. This is my first trip, first time in life I'm outside of the walls of Gaza. I'm so happy to be here.
Здраво. Ова е моето прво патување, првпат сум надвор од ѕидините на Газа. Многу сум среќна што сум овде.
(Applause)
(Аплауз)
My ambition always was to be a pilot, to fly a plane, to feel free to fly the sky, to touch the sky. But that didn't happen. Simply, I live in Gaza, there is no airport. All borders are closed on every side. We live in one of the biggest prisons in the world. The only thing I can do is just to look up to the sky. On some days, we are lucky if we have electricity for four or five hours. When it's cold, we make a fire on the front or on the roof of our homes. Sometimes we make food, too.
Мојата амбиција секогаш беше да бидам пилот, да управувам авион, да се чувствувам слободно додека летам по небото, да го допрам небото. Но тоа не се случи. Едноставно, живеам во Газа, нема аеродром. Границите се затворени на секоја страна. Живееме во еден од најголемите затвори во светот. Единственото нешто кое можам да го направам е да погледнам кон небото. Некои денови имаме среќа и добиваме струја на четири или пет часа. Кога е студено, палиме огaн пред или на кровот на нашите домови. Некогаш и готвиме.
My job in Gaza is to arrange everything for journalists who come to my homeland to tell the stories about what's going on in Gaza. Many mornings, I had to go to the border area to collect a journalist. If anything should happen to the journalist, or if the journalist decides to cover a story the government doesn't want us to cover, bad things could happen.
Мојата работа во Газа е да организирам се што е потребно за новинарите кои доаѓаат во мојата татковина да кажуваат приказни за тоа што се случува во Газа. Многу утра, требало да одам до граничните области за да земам новинар. Ако нешто му се случи на истиот, или ако тој реши да покрие некоја приказна која владата несака да биде објавена, лоши работи можат да се случат.
Navigating through my country helping journalists, filmmakers, news crews, is my working life. I believe my success comes from building a relationship not only with journalists and the news crews, but also with the communities in the Gaza Strip. These communities who don't want their stories to be told, I never looked to them as stories or numbers. But like me, they are human beings.
Навигирањето низ мојата земја, помагањето на новинарите, режисерите, телевизиските екипи, е мојот професионален живот. Верувам дека мојот успех доаѓа од градењето на врски, не само со новинарите и телевизиските екипи, туку и со заедниците во појасот Газа. Овие заедници кои не сакаат нивните приказни да бидат споделени, никогаш кон нив не сум гледала како приказни или бројки. Туку како мене, тие се човечки суштества.
I have built up many relationships over 10 years. And guess what? This gives me the chance to get access to people, to stories that others can't. In some certain situations, I feel, as a woman, I have more power. Many male journalists in my society, they want to cover a story about drug addiction in my country. That problem started when the Gaza tunnel was being built. With the siege on Gaza, tunnels brought people all the basic needs like food, building material, other stuff we needed. But not anymore, because the Egyptian side flooded them up with water and they are not working anymore. Drugs were being smuggled, and many young people got addicted, too. In the tradition of the Palestinian society, it's forbidden for men to enter the household. So, no male journalists get the story. But I did.
Изградив многу врски последниве 10 год. И погодете што? Тоа ми даде шанса да дојдам до луѓе, до приказни, до кои друг не може да дојде. Во некои одредени ситуации, чувствувам, како жена, имам поголема моќ. Многу машки новинари во мојата заедница, сакаат да покријат приказни за зависноста од дрога во мојата држава. Проблемот почна кога се градеше тунелот Газа. Со опсадата на Газа, тунелите им ги овозможуваа на луѓето сите основни потреби како храна, градежен материјал и други работи кои ни требаа. Но, не повеќе, бидејќи Египет го поплави тунелот и тие веќе не функционираат. Дрогата беше шверцувана, а многу млади луѓе се навлекоа. По традицијата на Палестинското општество забрането е за мажи да влезат во домаќинствата. Значи, машки новинари не можеа да ја добијат приказната. Но, јас можев.
I have a wonderful husband, a wonderful husband who supports me despite all the criticism he gets from the society. He's at home now with my two kids, and I have another one that's growing in here.
Имам прекрасен сопруг, кој ме поддржува и покрај критиките кои ги добива од општеството. Тој е моментално дома, со двете наши деца и имаме трето, кое расте овде.
(Applause)
(Аплауз)
When I'm working, I call him every two hours, and he knows if he doesn't hear from me, he should call my contact, the one who gives me access to the story, which is the one who I trust.
Кога работам, му се јавувам на секои два часа, и знае дека ако не се слушнеме треба да му се јави на мојот контакт, оној кој ми дава пристап до приказната, што е човекот кому му верувам.
One of the times in Gaza, during the kidnapping of the British journalist Alan Johnston, I was asked by an American magazine to set up a meeting with the kidnappers in Gaza, and I did. The journalist covering the story and I were asked to meet outside of his hotel. They came, they picked us up in a black van with black windows, they were wearing masks on that day. And they drove us away, far away in the middle of a field. They took our cell phones and we did the interview with the kidnapper outside in that field. I was so scared that day, a day I will never forget.
Еднаш во Газа за време на киднапирањето на Британскиот новинар Алан Џонстон, aмерикански магазин побара да организирам средба со киднаперите од Газа и тоа го направив. Бешe побарано јас и новинарите кои ја пренесуваа приказната да се сретнеме надвор од хотелот. Тие дојдоа со црно комбе и црни прозорци и нè зедоа, имаа маски тој ден. И нè однесоа далеку, среде едно поле. Ни ги зедоа мобилните и го правевме интервјуто со киднаперите во полето. Многу бев исплашена тој ден, ден кој никогаш нема да го заборавам.
So, why do I do what I do? I do it because I believe if I didn't, a huge part of the story about Gaza will be missing. There are some more stories I could tell you about my country. And not all of them are bad. I love my country, despite the terrible situation we live in -- siege, poverty, unemployment -- but there is life. There are people who are dreamers and amazing people full of energy. We have wonderful music, and a great music school. We have parkour dancers who dance in the rubble of their homes. And Gaza is the only place in the Arab world where Muslims and Christians live in strong brotherhood.
Зошто го правам тоа што го правам? Го правам затоа што верувам дека кога не би го правела голем дел од приказните за Газа не би постоеле. Има повеќе приказни што можам да ви ги кажам за мојата земја. И не се сите лоши. Си ја сакам земјата и покрај лошата ситуација во која живееме -- опсада, сиромаштија, невработеност -- но, има живот. Има луѓе кои се сонувачи и прекрасни луѓе полни со енергија. Имаме прекрасна музика и прекрасно музичко училиште. Имаме паркур танчери кои танцуваат во рушевините на нивните домови. Газа е единственото место во Арапскиот свет каде муслиманите и христијаните живеат сложно.
(Applause)
(Аплауз)
During the time of war, the hardest part for me is leaving the house early in the morning, leaving my children. I take a picture of them everyday because I never know if I will make it back to them. Being a fixer and a journalist is difficult and dangerous in Gaza. But when I hear the sound of the shelling or the sound of the bombing, I just head straight toward it, because I want to be there first, because these stories should be told.
За време на војната, најтешкиот дел за мене е да го напуштам домот наутро, да ги напуштам децата. Ги фотографирам секој ден затоа што никогаш не се знае дали пак ќе ги видам. Да се биде помагач и новинар во Газа е тешко и опасно. Но, кога ќе го слушнам звукот на бомбите и гранатите, одам право натаму, затоа што сакам да бидам првата таму, затоа што овие приказни треба да бидат раскажани.
When my children were small and we heard the sound of the war, I used to tell them that they were fireworks. Now they are older, they understand. I do have terrible nightmares because of all that I witnessed during war times, especially these lifeless bodies of young children. I still remember a little girl, her name is Hala. She's the only survivor from her family. Her picture will be with me forever. I will never forget her.
Кога моите деца беа малечки и ќе ги слушневме првите звуци на војната, им кажував дека се огномети. Сега се постари, разбираат. Имам страшни кошмари поради сведоштвата за време на војната, посебно од безживотните тела на малите деца. Сеуште се сеќавам на едно мало девојче, нејзиното име е Хала. Таа е единствениот преживеан од нејзиното семејство. Нејзината слика ќе биде со мене засекогаш. Никогаш нема да ја заборавам.
I'm proud that I can stand here and be here today with you. I'm proud that I can tell you stories, sad and happy, stories about my small corner of the world, Gaza. I'm proud that I am the first female fixer working in Gaza. And the funny thing is they call me Mr. Rambo in Gaza.
Горда сум затоа што можам да стојам овде со вас денеска. Горда сум затоа што можам да ви ги раскажам приказните, тажни и среќни, приказни за мојот мал дел од светот, Газа. Горда сум што сум првата жена новинарски пoмагач што работи во Газа. Интересно е што, во Газа, ме викаат г-дин. Рамбо.
(Laughter)
(Смеа)
I hope one day, I will get the chance to tell the stories of all other women, all other amazing women I know in my country. I hope that one day I can help other women in my country to be fixers like me. And of course sometimes, I feel I can't do this work anymore, it's just too much for me. But I remember these words: "Don't limit your challenge, but challenge your limit. Don't allow others to stand in front of your dreams."
Се надевам дека еден ден, ќе добијам шанса да ги кажам приказните од другите жени од сите други прекрасни жени, кои ги познавам во мојата држава. Се надевам дека еден ден ќе можам да им помогнам на другите жени да бидат новинарски помагачи како мене. И се разбира понекогаш се чувствувам дека не можам да го работам ова повеќе, премногу е за мене. Но, се сеќавам на овие зборови: "Не го лимитирајте предизвикот, туку предизвикајте го лимитот. Не им дозволувајте на другите да стојат пред вашите соништа."
Thank you.
Ви Благодарам.
(Applause)
(Аплауз)