I'd like to tell you a story about death and architecture.
Би сакала да ви раскажам приказна за смртта и архитектурата.
A hundred years ago, we tended to die of infectious diseases like pneumonia, that, if they took hold, would take us away quite quickly. We tended to die at home, in our own beds, looked after by family, although that was the default option because a lot of people lacked access to medical care.
Пред сто години умиравме од зарази како пневмонија, кои, ако нѐ фатеа, брзо ќе нѐ однесеа. Умиравме дома, во нашите постели под грижа на семејството, иако тоа беше единствената опција зашто многу луѓе немаа пристап до медицинска нега.
And then in the 20th century a lot of things changed. We developed new medicines like penicillin so we could treat those infectious diseases. New medical technologies like x-ray machines were invented. And because they were so big and expensive, we needed large, centralized buildings to keep them in, and they became our modern hospitals.
Потоа, во ХХ-от век многу работи се променија. Откривме нови лекарства како пеницилинот за да можеме да ги лекуваме заразните болести. Откриени беа нови медицински технологии, како Х-зрачењето. И бидејќи беа големи и скапи, ни беа потребни големи, централизирани згради за нив и тие станаа нашите современи болници.
After the Second World War, a lot of countries set up universal healthcare systems so that everyone who needed treatment could get it. The result was that lifespans extended from about 45 at the start of the century to almost double that today. The 20th century was this time of huge optimism about what science could offer, but with all of the focus on life, death was forgotten, even as our approach to death changed dramatically.
По Втората светска војна, многу земји основаа универзални здравствени системи и секој кој имаше потреба од лекување можеше да го има. Тоа резултираше во продолжување на животниот век од 45 на почетокот на векот до речиси двојно повеќе денес. 20-от век беше време на огромен оптимизам кон напредокот во науката, но, заради целосно фокусирање кон животот се заборави смртта, иако пристапот кон смртта драстично се промени.
Now, I'm an architect, and for the past year and a half I've been looking at these changes and at what they mean for architecture related to death and dying. We now tend to die of cancer and heart disease, and what that means is that many of us will have a long period of chronic illness at the end of our lives. During that period, we'll likely spend a lot of time in hospitals and hospices and care homes.
Јас сум архитект, и изминатава година и пол ги гледав овие промени и што значат тие за архитектурата во однос на смртта и умирањето. Сега умираме од рак и срцеви заболувања, а, тоа значи дека многумина од нас ќе имаат долги периоди на хронични заболувања на крајот на животот. За време на тој период, веројатно ќе поминеме многу време во болници и домови за нега.
Now, we've all been in a modern hospital. You know those fluorescent lights and the endless corridors and those rows of uncomfortable chairs. Hospital architecture has earned its bad reputation. But the surprising thing is, it wasn't always like this.
Сите сме биле во болница. Ги знаете оние флуоросцентни светла и бескрајните ходници и низата на неудобни столици. Болничката архитектура го заслужи лошиот углед. Но, изненадувачки е што не било отсекогаш така.
This is L'Ospedale degli Innocenti, built in 1419 by Brunelleschi, who was one of the most famous and influential architects of his time. And when I look at this building and then think about hospitals today, what amazes me is this building's ambition. It's just a really great building. It has these courtyards in the middle so that all of the rooms have daylight and fresh air, and the rooms are big and they have high ceilings, so they just feel more comfortable to be in. And it's also beautiful. Somehow, we've forgotten that that's even possible for a hospital.
Ова е „Болницата на невините“, изградена во 1419 год. од Брунелески, еден од најпознатите и највлијателните архитекти во тоа време. Кога ја гледам оваа болница и помислувам на денешните болници ме восхитува амбицијата на оваа болница. Таа е навистина прекрасна зграда. Има двор на средината и сите соби имаат дневна светлина и свеж воздух, а собите се големи со високи тавани, така што се чувствувате поудобно. Убава е. Имаме заборавено дека и болниците можат да бидат убави.
Now, if we want better buildings for dying, then we have to talk about it, but because we find the subject of death uncomfortable, we don't talk about it, and we don't question how we as a society approach death. One of the things that surprised me most in my research, though, is how changeable attitudes actually are. This is the first crematorium in the U.K., which was built in Woking in the 1870s. And when this was first built, there were protests in the local village. Cremation wasn't socially acceptable, and 99.8 percent of people got buried. And yet, only a hundred years later, three quarters of us get cremated. People are actually really open to changing things if they're given the chance to talk about them.
Ако сакаме поубави места за умирање, треба да зборуваме за тоа, бидејќи сметаме дека темата за смртта е непријатна и не зборуваме за неа, и не се прашуваме на кој начин општеството гледа на смртта. Во моите истражувања најмногу ме изненади фактот колку ставовите можат да бидат променливи. Ова е првиот крематориум во В.Британија изграден во Вокинг во 70-те години на XIX -от век. Кога беше изграден, се случија протести во селото. Кремирањето не беше општествено прифатено - 99,8% од луѓето беа закопувани. Но после 100 год. бројот на кремирани изнесува три четвртини. Луѓето се отворени кон промени ако им се даде можност да зборуваат за тоа.
So this conversation about death and architecture was what I wanted to start when I did my first exhibition on it in Venice in June, which was called "Death in Venice." It was designed to be quite playful so that people would literally engage with it. This is one of our exhibits, which is an interactive map of London that shows just how much of the real estate in the city is given over to death and dying, and as you wave your hand across the map, the name of that piece of real estate, the building or cemetery, is revealed. Another of our exhibits was a series of postcards that people could take away with them. And they showed people's homes and hospitals and cemeteries and mortuaries, and they tell the story of the different spaces that we pass through on either side of death. We wanted to show that where we die is a key part of how we die.
Овој разговор за смртта и архитектурата беше она што сакав да започнам со мојата прва изложба во Венеција, во јуни, насловена „Смрт во Венеција“. Дизајнот беше прилично разигран и луѓето можеа буквално да се вклопат. Ова е еден од нашите експонати - интерактивна мапа на Лондон која покажува колку недвижнини во градот им служат на смртта и на умирањето. Ако замавнете со рака над мапата, се открива името на дел од тие недвижнини, зграда или гробишта. Нашата друга изложба беше серија на разгледници кои луѓето можеа да ги земат. На нив беа прикажани домови и болици, гробишта и мртовечници, кои ја раскажуваат приказната на различните места низ кои минуваме на едната или другата страна од смртта. Сакавме да покажеме дека местото каде умираме е суштествен дел на тоа како умираме.
Now, the strangest thing was the way that visitors reacted to the exhibition, especially the audio-visual works. We had people dancing and running and jumping as they tried to activate the exhibits in different ways, and at a certain point they would kind of stop and remember that they were in an exhibition about death, and that maybe that's not how you're supposed to act. But actually, I would question whether there is one way that you're supposed to act around death, and if there's not, I'd ask you to think about what you think a good death is, and what you think that architecture that supports a good death might be like, and mightn't it be a little less like this and a little more like this?
Најчудни беа реакциите на посетителите, особено на аудио-визуелниот дел. Имаше луѓе кои танцуваа, трчаа и скокаа во обид да ги активираат експонатите на различни начини, понекогаш запираа досетувајќи се дека се на изложба за смртта и дека тое а не е најприкладниот начин на однесување. Но, се прашувам дали постои начин на кој треба да се однесуваме кон смртта. и ако нема, сакам да размислите што значи добра смрт, и каква треба да биде архитектурата која поддржува добра смрт и може ли да биде помалку ваква, а повеќе ваква?
Thank you.
Благодарам!
(Applause)
(Аплауз)