Whether it’s being chained to a burning wheel, turned into a spider, or having an eagle eat one’s liver, Greek mythology is filled with stories of the gods inflicting gruesome horrors on mortals who angered them. Yet one of their most famous punishments is not remembered for its outrageous cruelty, but for its disturbing familiarity.
Било да је се ради о особи везаној ланцима за точак који гори, о претварању у паука или о томе да орао једе нечију јетру, грчка митологија је препуна прича о боговима који доносе ужасне страхоте смртницима који су их разгневили. Ипак, једна од најпознатијих казни се не памти по својој неисказивој окрутности, већ по узнемирујућој препознатљивости.
Sisyphus was the first king of Ephyra, now known as Corinth. Although a clever ruler who made his city prosperous, he was also a devious tyrant who seduced his niece and killed visitors to show off his power. This violation of the sacred hospitality tradition greatly angered the gods. But Sisyphus may still have avoided punishment if it hadn’t been for his reckless confidence.
Сизиф је био први краљ Ефире, данас познате под именом Коринт. Иако је био паметан владар који је унапредио свој град, био је и непоштен тиранин који је завео своју сестричину и убио посетиоце да покаже своју моћ. Ово кршење свете традиције гостопримства веома је разбеснело богове. Али Сизиф је можда и могао да избегне казну да није било његовог бахатог самопоуздања.
The trouble began when Zeus kidnapped the nymph Aegina, carrying her away in the form of a massive eagle. Aegina’s father, the river god Asopus, pursued their trail to Ephyra, where he encountered Sisyphus. In exchange for the god making a spring inside the city, the king told Asopus which way Zeus had taken the girl. When Zeus found out, he was so furious that he ordered Thanatos, or Death, to chain Sisyphus in the underworld so he couldn’t cause any more problems.
Невоља је настала када је Зевс киднаповао нимфу Егину и одвео је у обличју огромног орла. Егинин отац, речни бог Асоп је пратио њихов траг до Ефире, где се сусрео са Сизифом. У замену за то да овај бог створи извор у граду, краљ је рекао Асопу којим је путем Зевс одвео девојку. Када је Зевс то открио, био је толико љут да је наредио Танату, или Смрти, да ланцима завеже Сизифа у подземном свету да не би стварао више проблема.
But Sisyphus lived up to his crafty reputation. As he was about to be imprisoned, the king asked Thanatos to show him how the chains worked – and quickly bound him instead, before escaping back among the living. With Thanatos trapped, no one could die, and the world was thrown into chaos. Things only returned to normal when the god of war Ares, upset that battles were no longer fun, freed Thanatos from his chains.
Али Сизиф је доказао због чега има репутацију лукавог човека. Када је требало да га затворе, краљ је затражио од Таната да му покаже како функционишу ланци и брзо га је везао пре него што је побегао натраг међу живе људе. Пошто је Танат био заробљен, нико није могао да умре и свет је захватио хаос. Ствари су се вратиле у нормалу тек када је бог рата Арес, узнемирен због тога што битке нису више биле забавне, ослободио Таната из ланаца.
Sisyphus knew his reckoning was at hand. But he had another trick up his sleeve. Before dying, he asked his wife Merope to throw his body in the public square, from where it eventually washed up on the shores of the river Styx. Now back among the dead, Sisyphus approached Persephone, queen of the Underworld, and complained that his wife had disrespected him by not giving him a proper burial. Persephone granted him permission to go back to the land of living and punish Merope, on the condition that he would return when he was done. Of course, Sisyphus refused to keep his promise, now having twice escaped death by tricking the gods.
Сизиф је знао да ће ускоро доћи време за наплату дугова. Али, имао је још један трик у рукаву. Пре него што ће умрети, затражио је од своје жене Меропе да баци његово тело на јавни трг, одакле ће га на крају плима однети на обале реке Стикс. Обревши се поново међу мртвима, Сизиф је пришао Персефони, краљици подземног света, и пожалио се да га жена није испоштовала и обезбедила му прописну сахрану. Персефона му је дозволила да се врати натраг у земљу живих и казни Меропу, под условом да се врати када то заврши. Наравно, Сизиф је одбио да одржи своје обећање, и по други пут већ избегао смрт тако што је преварио богове.
There wouldn’t be a third time, as the messenger Hermes dragged Sisyphus back to Hades. The king had thought he was more clever than the gods, but Zeus would have the last laugh. Sisyphus’s punishment was a straightforward task – rolling a massive boulder up a hill. But just as he approached the top, the rock would roll all the way back down, forcing him to start over …and over, and over, for all eternity.
Трећег пута неће бити, пошто је гласник Хермес одвукао Сизифа натраг у Хад. Краљ је мислио да је паметнији од богова, али последњи који се насмејао је Зевс. Сизифова казна је била једноставан задатак - котрљање огромног камена узбрдо. Али, када би се приближио врху, камен би се откотрљао наниже, терајући га да почне испочетка, изнова и изнова, читаву вечност.
Historians have suggested that the tale of Sisyphus may stem from ancient myths about the rising and setting sun, or other natural cycles. But the vivid image of someone condemned to endlessly repeat a futile task has resonated as an allegory about the human condition. In his classic essay The Myth of Sisyphus, existentialist philosopher Albert Camus compared the punishment to humanity’s futile search for meaning and truth in a meaningless and indifferent universe. Instead of despairing, Camus imagined Sisyphus defiantly meeting his fate as he walks down the hill to begin rolling the rock again. And even if the daily struggles of our lives sometimes seem equally repetitive and absurd, we still give them significance and value by embracing them as our own.
Историчари претпостављају да прича о Сизифу потиче из античког мита о рађању и заласку сунца или других природних циклуса. Али жива замисао о особи која је осуђена да без краја понавља јалов задатак звучи као алегорија о људском стању. У свом класичном есеју „Мит о Сизифу“, филозоф егзистенцијалиста Алберт Ками упоредио је ову казну са јаловом потрагом човечанства за сврхом и истином у бесмисленом и равнодушном универзуму. Ками је замишљао да Сизиф не очајава, већ да се пркосно сусреће са судбином док иде наниже да би поново кренуо да котрља свој камен. Па чак и ако свакодневне борбе у нашим животима понекад делују исто тако поновне и апсурдне, ипак им дајемо на значају и вредности ако их прихватимо као сопствене.