One of the most common ways of dividing the world is into those who believe and those who don't -- into the religious and the atheists. And for the last decade or so, it's been quite clear what being an atheist means. There have been some very vocal atheists who've pointed out, not just that religion is wrong, but that it's ridiculous. These people, many of whom have lived in North Oxford, have argued -- they've argued that believing in God is akin to believing in fairies and essentially that the whole thing is a childish game.
Један од најуобичајенијих начина поделе света је на вернике и невернике - на религиозне и атеисте. Последњих десетак година постало је прилично јасно шта значи бити атеиста. Неки веома гласни атеисти су истакли не само да је религија погрешна, него да је смешна. Ови људи, од којих многи живе у северном Оксфорду тврде - тврде да је веровање у бога слично веровању у бајке и да је, у суштини, цела ствар једна детињаста игра.
Now I think it's too easy. I think it's too easy to dismiss the whole of religion that way. And it's as easy as shooting fish in a barrel. And what I'd like to inaugurate today is a new way of being an atheist -- if you like, a new version of atheism we could call Atheism 2.0. Now what is Atheism 2.0? Well it starts from a very basic premise: of course, there's no God. Of course, there are no deities or supernatural spirits or angels, etc. Now let's move on; that's not the end of the story, that's the very, very beginning.
Мислим да је то превише једноставно. Превише је једностано одбацити комплетну религију на тај начин. То је просто к'о пасуљ. Ја данас желим да представим нови начин да се буде атеиста - ако желите, нову врсту атеизма коју бисмо могли звати Атеизам 2.0 Шта је атеизам 2.0? Почиње од веома једноставне премисе: наравно да не постоји бог. Наравно да не постоје божанства, натприродни духови, анђели и тако даље. Идемо даље; то није крај приче, то је сам почетак.
I'm interested in the kind of constituency that thinks something along these lines: that thinks, "I can't believe in any of this stuff. I can't believe in the doctrines. I don't think these doctrines are right. But," a very important but, "I love Christmas carols. I really like the art of Mantegna. I really like looking at old churches. I really like turning the pages of the Old Testament." Whatever it may be, you know the kind of thing I'm talking about -- people who are attracted to the ritualistic side, the moralistic, communal side of religion, but can't bear the doctrine. Until now, these people have faced a rather unpleasant choice. It's almost as though either you accept the doctrine and then you can have all the nice stuff, or you reject the doctrine and you're living in some kind of spiritual wasteland under the guidance of CNN and Walmart.
Мене интересује она групација која размишља отприлике овако: "Не могу да верујем у све то. Не могу да верујем у доктрине. Не верујем да су доктрине тачне. Али", веома важно али, "волим божићне песме. Свиђа ми се Мантењина уметност. Волим да гледам старе цркве. Волим да листам Стари Завет." О чему год да се ради, знате о каквим стварима говорим - људи који су привучени ритуалној страни, моралистичкој, заједничкој страни религије, али који не подносе доктрину. До сада су ови људи били суочени са непријатним избором. Или прихватате доктрину и онда можете имати све добре ствари или је одбацујете и живите у некаквој духовној пустари под вођством CNN -а и Макси дисконта.
So that's a sort of tough choice. I don't think we have to make that choice. I think there is an alternative. I think there are ways -- and I'm being both very respectful and completely impious -- of stealing from religions. If you don't believe in a religion, there's nothing wrong with picking and mixing, with taking out the best sides of religion. And for me, atheism 2.0 is about both, as I say, a respectful and an impious way of going through religions and saying, "What here could we use?" The secular world is full of holes. We have secularized badly, I would argue. And a thorough study of religion could give us all sorts of insights into areas of life that are not going too well. And I'd like to run through a few of these today.
То је тежак избор. Мислим да не морамо да бирамо. Мислим да постоји алтернатива. Мислим да постоје начини - истовремено имам много и нимало поштовања - да крадемо од религија. Ако не верујете у неку религију, нема ништа лоше у бирању и мешању, узимању оног најбољег од религије. За мене, атеизам 2.0 обухвата, како рекох, оба начина, истовремено са и без поштовања, за пребирање по религијама и питање "Шта можемо овде да искористимо?" Секуларни свет је пун рупа. Тврдим да смо лоше секулaризовали. Помна студија религије могла би нам дати свакакве увиде у сегменте живота који не ваљају. Данас желим да прођем кроз неколико.
I'd like to kick off by looking at education. Now education is a field the secular world really believes in. When we think about how we're going to make the world a better place, we think education; that's where we put a lot of money. Education is going to give us, not only commercial skills, industrial skills, it's also going to make us better people. You know the kind of thing a commencement address is, and graduation ceremonies, those lyrical claims that education, the process of education -- particularly higher education -- will make us into nobler and better human beings. That's a lovely idea. Interesting where it came from.
Почео бих са погледом на образовање. Образовање је поље у које секуларни свет веома верује. Када размишљамо како ћемо свет учинити бољим, помислимо на образовање; у то улажемо доста новца. Образовање нам неће дати само комерцијалне и производне вештине, оно ће нас учинити бољим људима. Знате како на матурским свечаностима и церемонијама кажу они песнички говори да ће нас процес образовања, посебно високог, учинити племенитијим и бољим људским бићима. То је дивна идеја. Занимљиво је одакле долази.
In the early 19th century, church attendance in Western Europe started sliding down very, very sharply, and people panicked. They asked themselves the following question. They said, where are people going to find the morality, where are they going to find guidance, and where are they going to find sources of consolation? And influential voices came up with one answer. They said culture. It's to culture that we should look for guidance, for consolation, for morality. Let's look to the plays of Shakespeare, the dialogues of Plato, the novels of Jane Austen. In there, we'll find a lot of the truths that we might previously have found in the Gospel of Saint John. Now I think that's a very beautiful idea and a very true idea. They wanted to replace scripture with culture. And that's a very plausible idea. It's also an idea that we have forgotten.
Почетком деветнаестог века, одлазак у цркву у западној Европи је нагло опао и људи су се успаничили. Запитали су се следеће: где ће људи пронаћи моралност, где ће пронаћи усмеравање, и изворе утехе? Утицајни гласови су смислили један одговор. Рекли су: у култури. У култури би требало да тражимо усмерење, утеху, моралност. Погледајмо Шекспирове комаде, Платонове дијалоге, романе Џејн Остин. У њима ћемо пронаћи многе истине које смо раније можда налазили у Откровењу по Јовану. Мислим да је то веома лепа и тачна идеја. Желели су да замене свето писмо културом. То је веома прихватљива идеја. То је такође идеја коју смо заборавили.
If you went to a top university -- let's say you went to Harvard or Oxford or Cambridge -- and you said, "I've come here because I'm in search of morality, guidance and consolation; I want to know how to live," they would show you the way to the insane asylum. This is simply not what our grandest and best institutes of higher learning are in the business of. Why? They don't think we need it. They don't think we are in an urgent need of assistance. They see us as adults, rational adults. What we need is information. We need data, we don't need help.
Да одете на врхунски факултет - рецимо на Харвард, Оксфорд или Кембриџ - и кажете: "Дошао сам јер трагам за моралношћу, водиљом, утехом; желим да научим да живим", показали би вам пут до душевне болнице. Једноставно, то није оно чиме се наше најбоље и највеће институције високог образовања баве. Зашто? Не мисле да нам је то потребно. Не мисле да нам хитно треба помоћ. Виде нас као рационална одрасла бића. Нама је потребна информација. Потребни су нам подаци, а не помоћ.
Now religions start from a very different place indeed. All religions, all major religions, at various points call us children. And like children, they believe that we are in severe need of assistance. We're only just holding it together. Perhaps this is just me, maybe you. But anyway, we're only just holding it together. And we need help. Of course, we need help. And so we need guidance and we need didactic learning.
Религије настају на много другачијем месту. Све велике религије нас у неком тренутку називају децом. И мисле да, као и деца, имамо велику потребу да нам се помогне. Једва остајемо прибрани. Можда само ја, можда и ви. Углавном, једва се држимо. И потребна нам је помоћ. Наравно. Потребно нам је усмеравање и дидактичко учење.
You know, in the 18th century in the U.K., the greatest preacher, greatest religious preacher, was a man called John Wesley, who went up and down this country delivering sermons, advising people how they could live. He delivered sermons on the duties of parents to their children and children to their parents, the duties of the rich to the poor and the poor to the rich. He was trying to tell people how they should live through the medium of sermons, the classic medium of delivery of religions.
Знате, у 18. веку у Британији је највећи религиозни проповедник био Џон Везли који је ишао земљом и држао проповеди, саветујући људе како да живе. Проповедао је о дужностима родитеља према деци, као и деце према родитељима, богатих према сиромашнима и обрнуто. Путем проповеди је покушавао да говори људима како да живе, а проповед је класичан медиј религије.
Now we've given up with the idea of sermons. If you said to a modern liberal individualist, "Hey, how about a sermon?" they'd go, "No, no. I don't need one of those. I'm an independent, individual person." What's the difference between a sermon and our modern, secular mode of delivery, the lecture? Well a sermon wants to change your life and a lecture wants to give you a bit of information. And I think we need to get back to that sermon tradition. The tradition of sermonizing is hugely valuable, because we are in need of guidance, morality and consolation -- and religions know that.
Ми смо одустали од идеје проповеди. Ако бисте модерном, либералном индивидуалисти рекли: "Хеј, хоћемо на проповед?" рекли би вам, "Не, не. Не треба ми то. Ја сам независна особа." Каква је разлика између проповеди и нашег модерног, секуларног начина - предавања? Па, проповед жели да вам промени живот, а предавање да вам да неку информацију. Мислим да би требало да се вратимо на традицију проповеди. Традиција проповедања је веома вредна, јер нам је потребно усмерење, моралност и утеха - и религије то знају.
Another point about education: we tend to believe in the modern secular world that if you tell someone something once, they'll remember it. Sit them in a classroom, tell them about Plato at the age of 20, send them out for a career in management consultancy for 40 years, and that lesson will stick with them. Religions go, "Nonsense. You need to keep repeating the lesson 10 times a day. So get on your knees and repeat it." That's what all religions tell us: "Get on you knees and repeat it 10 or 20 or 15 times a day." Otherwise our minds are like sieves.
Још нешто у вези с образовањем: у модерном, секуларном свету верујемо да ако некоме кажете нешто једном, они ће запамтити. Ставите их у учионицу са 20 година, причајте о Платону, пошаљите да раде као менаџмент консултанти 40 година, а ту лекцију ће запамтити. Религије кажу: "Глупост. Лекцију морате понављати 10 пута дневно. Клекните и понављајте." То нам све религије говоре: "Клекните и понављајте 10, 20 или 15 пута дневно." У супротном, наши умови су као сито.
So religions are cultures of repetition. They circle the great truths again and again and again. We associate repetition with boredom. "Give us the new," we're always saying. "The new is better than the old." If I said to you, "Okay, we're not going to have new TED. We're just going to run through all the old ones and watch them five times because they're so true. We're going to watch Elizabeth Gilbert five times because what she says is so clever," you'd feel cheated. Not so if you're adopting a religious mindset.
Дакле религије су културе понављања. Оне изнова и изнова подвлаче велике истине. А ми понављање везујемо са досадом. Увек говоримо: "Дајте нам ново. Ново је боље од старог." Кад бих вам рекао: "Нећемо имати нови TED. Проћи ћемо кроз старе и гледати их пет пута јер су заиста истинити. Пет пута ћемо гледати Елизабет Гилберт јер она говори паметне ствари", осећали бисте се преварено. Али не и ако усвајате религиозни начин мишљења.
The other things that religions do is to arrange time. All the major religions give us calendars. What is a calendar? A calendar is a way of making sure that across the year you will bump into certain very important ideas. In the Catholic chronology, Catholic calendar, at the end of March you will think about St. Jerome and his qualities of humility and goodness and his generosity to the poor. You won't do that by accident; you will do that because you are guided to do that. Now we don't think that way. In the secular world we think, "If an idea is important, I'll bump into it. I'll just come across it." Nonsense, says the religious world view. Religious view says we need calendars, we need to structure time, we need to synchronize encounters. This comes across also in the way in which religions set up rituals around important feelings.
Остало чиме се религије баве је уређење времена. Све велике религије имају календаре. Шта је календар? Начин да будемо сигурни да ћете током године наићи на неке веома важне идеје. У католичкој хронологији и календару, крајем марта ћете помислити на Св Јеронима и његову доброту и понизност и великодушност према сиромашнима. И то не случајно; сетићете се јер сте усмерени да се сетите. Ми не размишљамо на тај начин. У секуларном свету мислимо да ћемо налетети на важну идеју, само ћемо наићи на њу. Глупости, каже религијски поглед на свет. Он каже да су нам потребни календари и структурисање времена, морамо да синхронизујемо сусрете. Ово се такође види у начину на који религије праве ритуале у вези са важним осећањима.
Take the Moon. It's really important to look at the Moon. You know, when you look at the Moon, you think, "I'm really small. What are my problems?" It sets things into perspective, etc., etc. We should all look at the Moon a bit more often. We don't. Why don't we? Well there's nothing to tell us, "Look at the Moon." But if you're a Zen Buddhist in the middle of September, you will be ordered out of your home, made to stand on a canonical platform and made to celebrate the festival of Tsukimi, where you will be given poems to read in honor of the Moon and the passage of time and the frailty of life that it should remind us of. You'll be handed rice cakes. And the Moon and the reflection on the Moon will have a secure place in your heart. That's very good.
На пример, Месец. Веома је важно гледати у Месец. Када гледате у Месец, мислите: "Заиста сам мали. Шта су моји проблеми?" Он поставља ствари у перспективу, итд. Требало би да чешће гледамо Месец, а то не чинимо. Зашто? Па, ништа нам не говори: "Гледај у Месец." Али ако сте Зен Будиста усред септембра, мораћете да изађете напоље, станете на платформу и славите фестивал Цукими, где ћете читати песме у част Месеца и проласка времена и крхкости живота на коју нас подсећа. Добићете пиринчани колач. И Месец и слика Месеца имаће сигурно место у вашем срцу. То је веома добро.
The other thing that religions are really aware of is: speak well -- I'm not doing a very good job of this here -- but oratory, oratory is absolutely key to religions. In the secular world, you can come through the university system and be a lousy speaker and still have a great career. But the religious world doesn't think that way. What you're saying needs to be backed up by a really convincing way of saying it.
Друга ствар које су религије веома свесне је: говори убедљиво - мени то баш и не иде - али реторика је кључна за религије. У секуларном свету можете проћи кроз факултет као лош говорник и имати одличну каријеру. Али религиозни свет не мисли тако. Оно што говорите мора да подржи веома убедљив начин на који говорите.
So if you go to an African-American Pentecostalist church in the American South and you listen to how they talk, my goodness, they talk well. After every convincing point, people will go, "Amen, amen, amen." At the end of a really rousing paragraph, they'll all stand up, and they'll go, "Thank you Jesus, thank you Christ, thank you Savior." If we were doing it like they do it -- let's not do it, but if we were to do it -- I would tell you something like, "Culture should replace scripture." And you would go, "Amen, amen, amen." And at the end of my talk, you would all stand up and you would go, "Thank you Plato, thank you Shakespeare, thank you Jane Austen." And we'd know that we had a real rhythm going. All right, all right. We're getting there. We're getting there.
Ако одете у афричко-америчку Пентекосталну цркву на југу Америке и слушате како говоре, чућете да одлично говоре. После сваке убедљиве тачке кажу: "Амен, амен, амен". На крају сваког просветљујућег пасуса, устају и говоре: "Хвала Исусе, хвала господе, хвала спасиоче." Да ми тако радимо - не радимо то, али да то радимо - рекао бих вам: "Култура треба да замени свето писмо". Ви бисте рекли: "Амен, амен, амен". На крају мог говора сви бисте устали и рекли: "Хвала Платону, Шекспиру и Џејн Остин." И знали бисмо да смо постигли ритам. У реду, у реду, на добром смо путу.
(Applause)
(аплауз)
The other thing that religions know is we're not just brains, we are also bodies. And when they teach us a lesson, they do it via the body. So for example, take the Jewish idea of forgiveness. Jews are very interested in forgiveness and how we should start anew and start afresh. They don't just deliver us sermons on this. They don't just give us books or words about this. They tell us to have a bath. So in Orthodox Jewish communities, every Friday you go to a Mikveh. You immerse yourself in the water, and a physical action backs up a philosophical idea. We don't tend to do that. Our ideas are in one area and our behavior with our bodies is in another. Religions are fascinating in the way they try and combine the two.
Религије знају и да немамо само мозгове, него и тела. Када нас нечему уче, раде то преко тела. На пример, узмите јеврејску идеју о опроштају. Они веома цене опроштај и нови, свежи почетак. О томе немају само проповеди. Не дају нам само књиге или речи. Кажу нам да се окупамо. У традиционалним јеврејским заједницама, сваког петка идете на Микве. Уроните у воду и физички чин осликава филозофску идеју. Ми то не радимо. Наше идеје су у једној сфери, а понашање и тело у другој. Религије на фантастичан начин комбинују та два.
Let's look at art now. Now art is something that in the secular world, we think very highly of. We think art is really, really important. A lot of our surplus wealth goes to museums, etc. We sometimes hear it said that museums are our new cathedrals, or our new churches. You've heard that saying. Now I think that the potential is there, but we've completely let ourselves down. And the reason we've let ourselves down is that we're not properly studying how religions handle art.
Погледајмо сада уметност. У секуларном свету имамо високо мишљење о уметности. Мислимо да је веома важна. Велики део вишка нашег новца одлази у музеје и слично. Понекад чујемо изјаве да су музеји наше нове катедрале и цркве. Чули сте те изреке. Мислим да постоји потенцијал, али да смо потпуно изневерили себе. А разлог томе је што не проучавамо на прави начин како се религије односе према уметности.
The two really bad ideas that are hovering in the modern world that inhibit our capacity to draw strength from art: The first idea is that art should be for art's sake -- a ridiculous idea -- an idea that art should live in a hermetic bubble and should not try to do anything with this troubled world. I couldn't disagree more. The other thing that we believe is that art shouldn't explain itself, that artists shouldn't say what they're up to, because if they said it, it might destroy the spell and we might find it too easy. That's why a very common feeling when you're in a museum -- let's admit it -- is, "I don't know what this is about." But if we're serious people, we don't admit to that. But that feeling of puzzlement is structural to contemporary art.
Светом круже две заиста лоше идеје које блокирају наш капацитет да црпимо снагу из уметности: прва је да уметност постоји ради уметности - смешна идеја - уметност треба да живи у херметичком балону и не покушава ништа да уради са светом у невољи. Не слажем се са овим. Друго, верујемо да уметност не треба да се тумачи, да уметници не треба да кажу шта раде, јер ако то ураде, уништиће магију и мислићемо да је превише лако. Зато је веома уобичајено осећање у музеју - признајмо то - "Не знам о чему се овде ради". Али ако смо озбиљни, то не признајемо. То осећање збуњености је у основи модерне уметности.
Now religions have a much saner attitude to art. They have no trouble telling us what art is about. Art is about two things in all the major faiths. Firstly, it's trying to remind you of what there is to love. And secondly, it's trying to remind you of what there is to fear and to hate. And that's what art is. Art is a visceral encounter with the most important ideas of your faith. So as you walk around a church, or a mosque or a cathedral, what you're trying to imbibe, what you're imbibing is, through your eyes, through your senses, truths that have otherwise come to you through your mind.
Религије имају много разумнији став према уметности. Немају проблем да нам кажу о чему се ради. У свим великим верама, уметност има двојаку функцију. Прво, да вас подсети шта треба волети. И друго, да подсети чега се треба бојати и шта треба мрзети. То је уметност. Уметност је интуитивни сусрет са идејама ваше вере. Дакле, док ходате црквом или џамијом или катедралом, оно што својим очима и чулима покушавате да упијете, су истине које иначе сазнајете умом.
Essentially it's propaganda. Rembrandt is a propagandist in the Christian view. Now the word "propaganda" sets off alarm bells. We think of Hitler, we think of Stalin. Don't, necessarily. Propaganda is a manner of being didactic in honor of something. And if that thing is good, there's no problem with it at all.
У основи је то пропаганда. Рембрант је пропагатор хришћанског погледа. Реч "пропаганда" активира аларме. Помислимо на Хитлера, Стаљина. Али не увек. Пропаганда је начин да подучавамо нечему у шта верујемо. Ако је то нешто добро, онда нема никаквих проблема.
My view is that museums should take a leaf out of the book of religions. And they should make sure that when you walk into a museum -- if I was a museum curator, I would make a room for love, a room for generosity. All works of art are talking to us about things. And if we were able to arrange spaces where we could come across works where we would be told, use these works of art to cement these ideas in your mind, we would get a lot more out of art. Art would pick up the duty that it used to have and that we've neglected because of certain mis-founded ideas. Art should be one of the tools by which we improve our society. Art should be didactic.
Мислим да би музеји могли да науче од религија. Требало би да се постарају да кад уђете, да сам ја кустос, направио бих просторију за љубав, за великодушност. Сва уметничка дела нам нешто говоре. Да можемо да преуредимо просторе тако да наиђемо на дела која би нам говорила, да користимо уметност да зацементирамо те идеје у нама, добили бисмо много више од уметности. Уметност би преузела дужност коју је имала, а коју смо ми запоставили због неких погрешних идеја. Уметност би требало да буде један од алата за побољшање друштва. Уметност треба да подучава.
Let's think of something else. The people in the modern world, in the secular world, who are interested in matters of the spirit, in matters of the mind, in higher soul-like concerns, tend to be isolated individuals. They're poets, they're philosophers, they're photographers, they're filmmakers. And they tend to be on their own. They're our cottage industries. They are vulnerable, single people. And they get depressed and they get sad on their own. And they don't really change much.
Помислимо на нешто друго. Људи у модерном, секуларном свету, који су заинтересовани за духовност, за ствари ума, за више ствари душе, обично су изоловани појединци. То су песници, филозофи, фотографи, ствараоци филма. Они су углавном индивидуалци. То су мали предузетници. Осетљиви, сами људи. Сами тугују и падају у депресију. И не мењају се много.
Now think about religions, think about organized religions. What do organized religions do? They group together, they form institutions. And that has all sorts of advantages. First of all, scale, might. The Catholic Church pulled in 97 billion dollars last year according to the Wall Street Journal. These are massive machines. They're collaborative, they're branded, they're multinational, and they're highly disciplined.
Помислите сада на организоване религије. Шта оне раде? Групишу се, формирају институције. То има много предности. Прво, величина, снага. "Wall Street Journal" наводи да је Католичка црква прошле године зарадила 97 милиона долара. То су огромне машине. Оне сарађују, брендиране су, мултинационалне и изузетно дисциплиноване.
These are all very good qualities. We recognize them in relation to corporations. And corporations are very like religions in many ways, except they're right down at the bottom of the pyramid of needs. They're selling us shoes and cars. Whereas the people who are selling us the higher stuff -- the therapists, the poets -- are on their own and they have no power, they have no might. So religions are the foremost example of an institution that is fighting for the things of the mind. Now we may not agree with what religions are trying to teach us, but we can admire the institutional way in which they're doing it.
То су све веома добре особине. Препознајемо их код корпорација. Корпорације на много начина личе на религије, само што су на самом дну пирамиде потреба. Продају нам ципеле и аутомобиле. Док су људи који нам продају узвишеније ствари - терапеути, песници - сами и немају моћ, немају снагу. Религије су, дакле, првенствено пример институција које се боре за ствари ума. Можда се не слажемо с оним што нас уче, али можемо да се дивимо институционалном начину на који то раде.
Books alone, books written by lone individuals, are not going to change anything. We need to group together. If you want to change the world, you have to group together, you have to be collaborative. And that's what religions do. They are multinational, as I say, they are branded, they have a clear identity, so they don't get lost in a busy world. That's something we can learn from.
Само књиге које су написале усамљене особе неће променити ништа. Морамо да се групишемо. Ако желите да промените свет, морате да се групишете и сарађујете. То религије раде. Као што рекох, оне су мултинационалне, брендиране, имају јасан идентитет, како се не би загубиле у ужурбаном свету. Из тога можемо нешто да научимо.
I want to conclude. Really what I want to say is for many of you who are operating in a range of different fields, there is something to learn from the example of religion -- even if you don't believe any of it. If you're involved in anything that's communal, that involves lots of people getting together, there are things for you in religion. If you're involved, say, in a travel industry in any way, look at pilgrimage. Look very closely at pilgrimage. We haven't begun to scratch the surface of what travel could be because we haven't looked at what religions do with travel. If you're in the art world, look at the example of what religions are doing with art. And if you're an educator in any way, again, look at how religions are spreading ideas. You may not agree with the ideas, but my goodness, they're highly effective mechanisms for doing so.
Желим да завршим. Желим свима вама, који радите у различитим областима, да кажем да има шта да се научи из примера религије - чак иако не верујете у њу. Ако сте укључени у неку заједницу, нешто што окупља људе, онда за вас постоји нешто у религији. Ако сте, на пример, било како укључени у туризам, погледајте ходочашћа. Пажљиво погледајте ходочашћа. Нисмо ни загребали површину могућности путовања јер нисмо гледали како то религије раде. Ако сте у уметности, погледајте шта религије раде са уметношћу. И ако сте на било који начин едукатор, опет, погледајте како религије шире идеје. Можда се не слажете са идејама, али боже, то су изузетно ефектни механизми.
So really my concluding point is you may not agree with religion, but at the end of the day, religions are so subtle, so complicated, so intelligent in many ways that they're not fit to be abandoned to the religious alone; they're for all of us.
Мој закључак је, можда се не слажете са религијом, али на крају, религије су тако суптилне и сложене и на много начина интелигентне, да их не треба оставити само религиознима; оне су за све нас.
Thank you very much.
Много вам хвала.
(Applause)
(аплауз)
Chris Anderson: Now this is actually a courageous talk, because you're kind of setting up yourself in some ways to be ridiculed in some quarters.
Крис Андерсон: Ово је заиста храбар говор, јер на неки начин се препуштате томе да вас одређени људи исмеју.
AB: You can get shot by both sides. You can get shot by the hard-headed atheists, and you can get shot by those who fully believe.
АБ: Обе стране могу да вас убију. И тврдоглави атеисти, али и прави верници.
CA: Incoming missiles from North Oxford at any moment.
КА: Сваког тренутка стижу пројектили из северног Оксфорда.
AB: Indeed.
АБ: Тако је.
CA: But you left out one aspect of religion that a lot of people might say your agenda could borrow from, which is this sense -- that's actually probably the most important thing to anyone who's religious -- of spiritual experience, of some kind of connection with something that's bigger than you are. Is there any room for that experience in Atheism 2.0?
КА: Али изоставили сте један аспект религије за који би многи рекли да вам је потребан, а то је тај осећај - то је вероватно најважније сваком ко је религиозан - осећај духовног искуства, некакве повезаности са нечим већим од нас самих. Има ли места таквом искуству у Атеизму 2.0?
AB: Absolutely. I, like many of you, meet people who say things like, "But isn't there something bigger than us, something else?" And I say, "Of course." And they say, "So aren't you sort of religious?" And I go, "No." Why does that sense of mystery, that sense of the dizzying scale of the universe, need to be accompanied by a mystical feeling? Science and just observation gives us that feeling without it, so I don't feel the need. The universe is large and we are tiny, without the need for further religious superstructure. So one can have so-called spiritual moments without belief in the spirit.
АБ: Апсолутно. Ја такође срећем људе који кажу: "Зар не постоји нешто друго, веће од нас?" Одговарам: "Наравно", а они питају: "Зар ниси донекле религиозан?" Кажем да нисам. Зашто тај осећај мистерије, осећај збуњујуће величине универзума мора да буде праћен мистичним осећањем? Наука и посматрање нам и без тога дају тај осећај, тако да немам ту потребу. Универзум је велик, ми смо ситни, без потребе за даљом религијском суперструктуром. Неко може имати тзв спиритуалне тренутке без веровања у дух.
CA: Actually, let me just ask a question. How many people here would say that religion is important to them? Is there an equivalent process by which there's a sort of bridge between what you're talking about and what you would say to them?
КА: Допустите ми једно питање. Колико људи овде би рекло да им је религија важна? Постоји ли сличан процес који би био нека врста моста између онога што причате и што бисте рекли њима?
AB: I would say that there are many, many gaps in secular life and these can be plugged. It's not as though, as I try to suggest, it's not as though either you have religion and then you have to accept all sorts of things, or you don't have religion and then you're cut off from all these very good things. It's so sad that we constantly say, "I don't believe so I can't have community, so I'm cut off from morality, so I can't go on a pilgrimage." One wants to say, "Nonsense. Why not?" And that's really the spirit of my talk. There's so much we can absorb. Atheism shouldn't cut itself off from the rich sources of religion.
АБ: Рекао бих да у секуларном свету има много рупа, али оне могу бити запушене. Рекао бих да није тачно да или имате религију и морате да прихватите свакакве ствари или је немате, па сте одвојени од ових добрих ствари. Тужно је што упорно говоримо: "Нисам верник, и не могу да имам заједницу и одсечен сам од моралности, и не могу да идем на ходочашће." Желимо да кажемо: "Глупост. Зашто не?" То је суштина мог говора. Толико тога можемо да прихватимо. Атеизам не мора да се одвоји од богатих извора религије.
CA: It seems to me that there's plenty of people in the TED community who are atheists. But probably most people in the community certainly don't think that religion is going away any time soon and want to find the language to have a constructive dialogue and to feel like we can actually talk to each other and at least share some things in common. Are we foolish to be optimistic about the possibility of a world where, instead of religion being the great rallying cry of divide and war, that there could be bridging?
КА: Делује ми да у TED заједници има много атеиста. Али вероватно већина њих не мисли да ће религија ускоро нестати и желе да нађу језик за конструктиван дијалог и да осете да можемо да разговарамо и барем поделимо заједничке ствари. Да ли смо будаласти ако верујемо у могућност да у свету, уместо што је религија узрок раздора и рата, она постане мост?
AB: No, we need to be polite about differences. Politeness is a much-overlooked virtue. It's seen as hypocrisy. But we need to get to a stage when you're an atheist and someone says, "Well you know, I did pray the other day," you politely ignore it. You move on. Because you've agreed on 90 percent of things, because you have a shared view on so many things, and you politely differ. And I think that's what the religious wars of late have ignored. They've ignored the possibility of harmonious disagreement.
АБ: Не, морамо да будемо учтиви према разликама. Учтивост је запостављена особина. Виђена као дволичност. Али морамо доћи до тога да, ако сте атеиста и неко каже: "Знаш, молио сам се пре неки дан", ви то љубазно изигноришете. Наставите. Јер слажете се у 90% ствари, делите исто мишљење о многим стварима и учтиво се разликујете. Мислим да су то религиозни ратови прошлости игнорисали. Могућност сложног неслагања.
CA: And finally, does this new thing that you're proposing that's not a religion but something else, does it need a leader, and are you volunteering to be the pope?
КА: Коначно, да ли је тој новини коју предлажете, која није религија него нешто друго, потребан вођа и да ли се пријављујете да будете Папа?
(Laughter)
(смех)
AB: Well, one thing that we're all very suspicious of is individual leaders. It doesn't need it. What I've tried to lay out is a framework and I'm hoping that people can just fill it in. I've sketched a sort of broad framework. But wherever you are, as I say, if you're in the travel industry, do that travel bit. If you're in the communal industry, look at religion and do the communal bit. So it's a wiki project.
АБ: Па, сви смо неповерљиви према појединачним вођама. Није потребан вођа. Покушао сам да поставим оквир, а надам се да ће га људи испунити. Скицирао сам некакв широк оквир. Али кажем, ако сте у туризму, допринесите на тај начин. Ако сте у заједници, погледајте религију и допринесите. Дакле, то је вики пројекат.
(Laughter)
(смех)
CA: Alain, thank you for sparking many conversations later.
КА: Алане, хвала на инспирацији за касније разговоре.
(Applause)
(аплауз)