One of the most common ways of dividing the world is into those who believe and those who don't -- into the religious and the atheists. And for the last decade or so, it's been quite clear what being an atheist means. There have been some very vocal atheists who've pointed out, not just that religion is wrong, but that it's ridiculous. These people, many of whom have lived in North Oxford, have argued -- they've argued that believing in God is akin to believing in fairies and essentially that the whole thing is a childish game.
Еден од највообичаените начини за поделба на светот е на тие кои веруваат, и тие кои не веруваат, на религиозни и атеисти. Во последната деценија, стана доста јасно што значи да се биде атеист. Постојат некои доста истакнати атеисти кои посочија дека не само што религијата е погрешна, туку дека е и смешна. Овие луѓе, од кои поголемиот дел имаат живеено во Северен Оксфорд, имаат расправано - тие расправаа дека верувањето во Господ е исто што и верувањето во бајки, и дека во основа, целата таа работа е детска игра.
Now I think it's too easy. I think it's too easy to dismiss the whole of religion that way. And it's as easy as shooting fish in a barrel. And what I'd like to inaugurate today is a new way of being an atheist -- if you like, a new version of atheism we could call Atheism 2.0. Now what is Atheism 2.0? Well it starts from a very basic premise: of course, there's no God. Of course, there are no deities or supernatural spirits or angels, etc. Now let's move on; that's not the end of the story, that's the very, very beginning.
Јас мислам дека тоа е премногу лесно. Мислам дека е премногу лесно да ја исфрлите целата религија на тој начин. Лесно е како да ловите риба во буре. А, тоа што би сакал да го начнам денес е нов начин да се биде атеист - ако сакате - нова верзија на атеизам, која би можеле да ја наречеме „Атеизам 2.0“. Што е „Атеизам 2.0“? Па, започнува од една многу основна претпоставка: секако, не постои Господ. Секако, не постојат божества или натприродни духови или ангели, итн. Ајде да продолжиме - тоа не е крајот на приказната, тоа е нејзиниот почеток.
I'm interested in the kind of constituency that thinks something along these lines: that thinks, "I can't believe in any of this stuff. I can't believe in the doctrines. I don't think these doctrines are right. But," a very important but, "I love Christmas carols. I really like the art of Mantegna. I really like looking at old churches. I really like turning the pages of the Old Testament." Whatever it may be, you know the kind of thing I'm talking about -- people who are attracted to the ritualistic side, the moralistic, communal side of religion, but can't bear the doctrine. Until now, these people have faced a rather unpleasant choice. It's almost as though either you accept the doctrine and then you can have all the nice stuff, or you reject the doctrine and you're living in some kind of spiritual wasteland under the guidance of CNN and Walmart.
Јас сум заинтересиран за луѓето, кои понекогаш размислуваат на овој начин: кои велат, „Јас не можам да верувам во ништо од ова. Не можам да верувам во доктрините. Сметам дека овие доктрини не се во ред. Но, (доста важно „но“), јас ги сакам божиќните песни. Ја сакам уметноста на Матенгите. Навистина сакам да гледам стари цркви. Сакам да ги прелистувам страните на Стариот Завет.“ Што и да е, знаете за што всушност зборувам - за луѓето кои ги привлекува ритуалната страна, моралната, колективниот аспект на религијата, но кои не можат да ја поднесат доктрината. Сè до сега, овие луѓе се соочувале со непријатен избор. Тоа е речиси како, или ја прифаќате доктрината и сите убави работи кои одат со неа, или ја одбивате доктрината и живеете во некој вид на духовна пустина под водство на „СиЕнЕн“ и „Волмарт“.
So that's a sort of tough choice. I don't think we have to make that choice. I think there is an alternative. I think there are ways -- and I'm being both very respectful and completely impious -- of stealing from religions. If you don't believe in a religion, there's nothing wrong with picking and mixing, with taking out the best sides of religion. And for me, atheism 2.0 is about both, as I say, a respectful and an impious way of going through religions and saying, "What here could we use?" The secular world is full of holes. We have secularized badly, I would argue. And a thorough study of religion could give us all sorts of insights into areas of life that are not going too well. And I'd like to run through a few of these today.
Toa, некако е тежок избор. Јас мислам дека не мораме да избираме. Сметам дека постои алтернатива. Сметам дека постојат начини, кога воедно имам голема почит и сум целосно безбожен, за крадење од религијата. Доколку не верувате во религија, не е погрешно доколку избирате и мешате, доколку го земете она што е најдобро од религијата. А, за мене, атеизмот 2.0 е двостран, како што велам, полн со почит и безбожен. Пристап кон религијата, кој прашува: „Што можеме да искористиме оттука?“. Секуларниот свет е полн со дупки. Сметам дека ние лошо ѝ пристапивме на секуларноста. Додека, длабокото истражување на религијата може да ни даде различни погледи во области од животот кои не одат толку добро. Јас би сакал да поминеме низ неколку од нив денес.
I'd like to kick off by looking at education. Now education is a field the secular world really believes in. When we think about how we're going to make the world a better place, we think education; that's where we put a lot of money. Education is going to give us, not only commercial skills, industrial skills, it's also going to make us better people. You know the kind of thing a commencement address is, and graduation ceremonies, those lyrical claims that education, the process of education -- particularly higher education -- will make us into nobler and better human beings. That's a lovely idea. Interesting where it came from.
Би сакал да започнам со образованието. Образованието претставува поле во кое секуларниот свет навистина верува. Кога размислуваме како ќе го направиме светот подобро место, ние мислиме на образованието - таму даваме многу пари. Образованието ќе ни даде, не само комерцијални вештини, индустриски вештини, туку и ќе нè направи подобри луѓе. Знаете какви се почесните говори и дипломските церемонии, тие поетски тврдења дека образованието - процесот на образование, а особено високото образование, ќе нè претвори во поблагородни и подобри човечки суштества. Тоа е прекрасна идеја. Интересно е од каде потекнува.
In the early 19th century, church attendance in Western Europe started sliding down very, very sharply, and people panicked. They asked themselves the following question. They said, where are people going to find the morality, where are they going to find guidance, and where are they going to find sources of consolation? And influential voices came up with one answer. They said culture. It's to culture that we should look for guidance, for consolation, for morality. Let's look to the plays of Shakespeare, the dialogues of Plato, the novels of Jane Austen. In there, we'll find a lot of the truths that we might previously have found in the Gospel of Saint John. Now I think that's a very beautiful idea and a very true idea. They wanted to replace scripture with culture. And that's a very plausible idea. It's also an idea that we have forgotten.
Во раниот 19.век, црковното присуство во Западна Европа започнало нагло да се намалува, а луѓето почнале да паничат. Тие си го поставиле следното прашање. Си рекле, каде ќе го најдат луѓето моралот, каде ќе пронајдат водство, и каде ќе пронајдат извори на утеха? И влијателните гласови излегле со еден одговор. Тие одговориле - преку културата. Културата е таа каде треба да побараме водство, утеха и морал. Ајде да ги погледнеме драмите на Шекспир, дијалозите на Плато, романите на Џејн Остин. Таму, ние ќе пронајдеме голем дел од вистините кои претходно сме ги наоѓале во Пеењата на Св.Јован. Сметам дека тоа е убава и доста вистинска идеја. Тие сакале да ги заменат светите писанија со култура. А, тоа е доста веројатна идеја. Исто така, тоа е идеја која ние ја имаме заборавено.
If you went to a top university -- let's say you went to Harvard or Oxford or Cambridge -- and you said, "I've come here because I'm in search of morality, guidance and consolation; I want to know how to live," they would show you the way to the insane asylum. This is simply not what our grandest and best institutes of higher learning are in the business of. Why? They don't think we need it. They don't think we are in an urgent need of assistance. They see us as adults, rational adults. What we need is information. We need data, we don't need help.
Доколку студирате на одличен универзитет, да речеме дека одите на Харвард, Оксфорд или Кембриџ, и си велите: „Јас дојдов тука затоа што сум во потрага по морал, водство и утеха. Сакам да знам како да живеам.“, тогаш, тие ќе Ви го покажат патот кон лудницата. Ова е едноставно нешто за кое не се заинтересирани најголемите и најдобрите институции за високо образование. Зошто? Тие сметаат дека нам не ни треба тоа. Тие не мислат дека ние имаме итна потреба од помош. Тие нè гледаат како возрасни, разумни возрасни. Тоа што нам ни е потребно е информација. Потребни ни се податоци, не помош.
Now religions start from a very different place indeed. All religions, all major religions, at various points call us children. And like children, they believe that we are in severe need of assistance. We're only just holding it together. Perhaps this is just me, maybe you. But anyway, we're only just holding it together. And we need help. Of course, we need help. And so we need guidance and we need didactic learning.
Религијата започнува од една многу поинаква точка. Сите религии, сите поголеми религии, во одредени точки нè нарекуваат „деца“. И, како деца, тие сметаат дека ние имаме сериозна потреба од помош. Ние само се држиме заедно. Можеби тоа сум само јас, можеби вие. Но, како и да е, ние само се држиме заедно. И потребна ни е помош. Секако дека ни е потребна. Ни треба водство и дидактичко учење.
You know, in the 18th century in the U.K., the greatest preacher, greatest religious preacher, was a man called John Wesley, who went up and down this country delivering sermons, advising people how they could live. He delivered sermons on the duties of parents to their children and children to their parents, the duties of the rich to the poor and the poor to the rich. He was trying to tell people how they should live through the medium of sermons, the classic medium of delivery of religions.
Знаете, во 18.век во Велика Британија, најголемиот проповедник, најголемиот религиски проповедник, бил човек наречен Џон Весли, кој проповедал низ земјата, советувајќи ги луѓето како би требало да живеат. Toj проповедал за должностите на родителите кон своите деца, и за тие на децата кон нивните родители, должностите на богатите кон сиромавите и на сиромавите кон богатите. Се обидувал да им каже на луѓето како треба да живеат преку проповедите, класичен медиум за испорака на религиите.
Now we've given up with the idea of sermons. If you said to a modern liberal individualist, "Hey, how about a sermon?" they'd go, "No, no. I don't need one of those. I'm an independent, individual person." What's the difference between a sermon and our modern, secular mode of delivery, the lecture? Well a sermon wants to change your life and a lecture wants to give you a bit of information. And I think we need to get back to that sermon tradition. The tradition of sermonizing is hugely valuable, because we are in need of guidance, morality and consolation -- and religions know that.
Сега ние се откажуваме од идејата на проповедите. Ако му речете на современ, либерален индивидуалист, „Еј, што велиш за една проповед?“, тој би рекол: „Не, не. Не ми треба проповед. Јас сум независна, индивидуална личност.“ Која е разликата помеѓу проповетта и нашиот современ, секуларен начин на испорака, предавањето? Па, проповетта сака да го промени вашиот живот, а предавањето сака да ви даде одредена информација. Јас сметам дека треба да се вратиме на таа традиција со проповедање. Традицијата на проповедање е доста ценета, затоа што ние имаме потреба од водство, морал и утеха, а религијата го знае тоа.
Another point about education: we tend to believe in the modern secular world that if you tell someone something once, they'll remember it. Sit them in a classroom, tell them about Plato at the age of 20, send them out for a career in management consultancy for 40 years, and that lesson will stick with them. Religions go, "Nonsense. You need to keep repeating the lesson 10 times a day. So get on your knees and repeat it." That's what all religions tell us: "Get on you knees and repeat it 10 or 20 or 15 times a day." Otherwise our minds are like sieves.
Уште една забелешка за образованието: Ние, во современиот секуларен свет, тежнееме да веруваме дека доколку му кажете нешто на некому еднаш, тој/таа треба тоа да го запамети. Седнете ги во училница, кажете им за Платон на 20 годишна возраст, испратете ги во кариера на менаџмент 40 години, и таа лекција ќе ги држи. Религиите велат: „Бесмислици. Треба да ја повторувате лекцијата 10 пати дневно. Клекнете на колена и повторете ја.“ Тоа е сè што ни кажува религијата: „Клекни на колена и повтори го тоа 10, 20 или 15 пати дневно.“ Инаку, нашите умови се како сита.
So religions are cultures of repetition. They circle the great truths again and again and again. We associate repetition with boredom. "Give us the new," we're always saying. "The new is better than the old." If I said to you, "Okay, we're not going to have new TED. We're just going to run through all the old ones and watch them five times because they're so true. We're going to watch Elizabeth Gilbert five times because what she says is so clever," you'd feel cheated. Not so if you're adopting a religious mindset.
Така, религиите се култури на повторување. Тие ги кружат големите вистини повторно и повторно и повторно. Ние го поврзуваме повторувањето со здодевност. Секогаш велиме: „Дајте ни нешто ново. Новото е секогаш подобро од старото.“ Доколку ви речам: „Во ред, ние нема да имаме нов TED. Ќе ги поминуваме старите и ќе ги гледаме по пет пати, затоа што тие се вистинити. Ќе ја гледаме Елизабет Гилберт пет пати затоа што тоа за што таа зборува е толку паметно“, би се почувствувале изневерено. Не толку, доколку размислувате религиозно.
The other things that religions do is to arrange time. All the major religions give us calendars. What is a calendar? A calendar is a way of making sure that across the year you will bump into certain very important ideas. In the Catholic chronology, Catholic calendar, at the end of March you will think about St. Jerome and his qualities of humility and goodness and his generosity to the poor. You won't do that by accident; you will do that because you are guided to do that. Now we don't think that way. In the secular world we think, "If an idea is important, I'll bump into it. I'll just come across it." Nonsense, says the religious world view. Religious view says we need calendars, we need to structure time, we need to synchronize encounters. This comes across also in the way in which religions set up rituals around important feelings.
Другите работи кои ги прават религиите, е тоа што одредуваат време. Сите големи религии ни даваат календари. Што претставува календарот? Календарот е начин преку кој се осигуруваме дека во текот на годината ќе наидеме на одредени, многу важни идеи. Според католичката хронологија, католичкиот календар, на крајот на март ќе размислувате за Св.Џером и за неговите квалитети на понизност и добрина и за неговата дарежливост кон сиромасите. Нема да го направите тоа случајно. Ќе го направите тоа затоа што вие сте предводени до него. Сега ние не размислуваме на тој начин. Во секуларниот свет, ние мислиме: „Ако една идеја е важна, ќе наидам на неа. Онака, ќе ја пресретнам.“ Бесмислици, вели религиозниот поглед на светот. Религиозниот поглед вели дека нам ни се потребни календари, дека ние треба да го структурираме времето, дека ние треба да ги синхронизираме средбите. Ова, исто така, го пресретнува начинот на кој религиите поставуваат обреди за важните чувства.
Take the Moon. It's really important to look at the Moon. You know, when you look at the Moon, you think, "I'm really small. What are my problems?" It sets things into perspective, etc., etc. We should all look at the Moon a bit more often. We don't. Why don't we? Well there's nothing to tell us, "Look at the Moon." But if you're a Zen Buddhist in the middle of September, you will be ordered out of your home, made to stand on a canonical platform and made to celebrate the festival of Tsukimi, where you will be given poems to read in honor of the Moon and the passage of time and the frailty of life that it should remind us of. You'll be handed rice cakes. And the Moon and the reflection on the Moon will have a secure place in your heart. That's very good.
Земете ја Месечината. Многу е важно да ја погледнете Месечината. Знаете, кога ја гледате Месечината, си велите: „Јас сум многу малечок. Кои се моите проблеми?“ Така ги поставувате работите во перспектива, итн., итн. Сите ние би требало почесто да ја погледнуваме Месечината. Но, не го правиме тоа. Зошто не? Па, не постои ништо што може да ни рече: „Погледни ја Месечината.“ Но, доколку сте зен - будист во средината на септември, ќе бидете протерани од својот дом, натерани да стоите на одредена платформа и да го славите празникот на Цукими, каде што ќе Ви бидат дадени поеми за читање во чест на Месечината и на поминувањето на времето, и на кревкоста на животот на која треба да нè потсетува. Ќе Ви бидат подадени оризови торти. А, Месечината и нејзиниот одраз ќе имаат сигурно место во Вашето срце. Тоа е многу добро.
The other thing that religions are really aware of is: speak well -- I'm not doing a very good job of this here -- but oratory, oratory is absolutely key to religions. In the secular world, you can come through the university system and be a lousy speaker and still have a great career. But the religious world doesn't think that way. What you're saying needs to be backed up by a really convincing way of saying it.
Друга работа за која религиите се навистина свесни е: зборувај добро. Јас не го правам тоа многу добро тука, но говорништвото - говорништвото е апсолутниот клуч до религиите. Во секуларниот свет, можете да поминете низ универзитетскиот систем и да бидете мизерен говорник, но сèуште да имате одлична кариера. Но, религиозниот свет не мисли така. Тоа што Вие го говорите треба да биде поддржано од доста уверлив начин на зборување.
So if you go to an African-American Pentecostalist church in the American South and you listen to how they talk, my goodness, they talk well. After every convincing point, people will go, "Amen, amen, amen." At the end of a really rousing paragraph, they'll all stand up, and they'll go, "Thank you Jesus, thank you Christ, thank you Savior." If we were doing it like they do it -- let's not do it, but if we were to do it -- I would tell you something like, "Culture should replace scripture." And you would go, "Amen, amen, amen." And at the end of my talk, you would all stand up and you would go, "Thank you Plato, thank you Shakespeare, thank you Jane Austen." And we'd know that we had a real rhythm going. All right, all right. We're getting there. We're getting there.
Така, ако одите во Афричко-американската пентекосталистичка црква на американскиот Југ и слушнете како тие говорат, ох Господе, тие навистина добро говорат. После секоја убедлива точка, луѓето велат: „Амин, амин, амин.“ На крајот на некој доста возбудлив параграф, тие сите стануваат, и велат: „Ти благодариме Исус, Ти благодариме Христе, Ти благодариме Спасителу.“ Доколку ние го правиме тоа како што тие го прават, ајде да не го правиме - но, ако го правиме, јас би ви рекол нешто како: „Културата треба да го замени писанието.“ А, вие би рекле: „Амин, амин, амин.“ На крајот на мојот говор, вие сите би станале и би рекле: „Ти благодариме Платон, ти благодариме Шекспир, ти благодариме Џејн Остин.“ И би имале некој вистински ритам. Во ред, во ред... Доаѓаме дотаму. Доаѓаме дотаму.
(Applause)
(Аплауз)
The other thing that religions know is we're not just brains, we are also bodies. And when they teach us a lesson, they do it via the body. So for example, take the Jewish idea of forgiveness. Jews are very interested in forgiveness and how we should start anew and start afresh. They don't just deliver us sermons on this. They don't just give us books or words about this. They tell us to have a bath. So in Orthodox Jewish communities, every Friday you go to a Mikveh. You immerse yourself in the water, and a physical action backs up a philosophical idea. We don't tend to do that. Our ideas are in one area and our behavior with our bodies is in another. Religions are fascinating in the way they try and combine the two.
Друга работа која религиите ја знаат, е тоа дека ние не сме само мозоци, ние сме, исто така, и тела. И, кога ни предаваат лекција, тие го прават тоа преку телото. Така, на пример, земете ја еврејската идеја за простување. Евреите се многу заинтересирани за простување и за тоа како треба да почнеме одново и од почеток. Тие не ни доставуваат проповеди за тоа. Тие не ни даваат книги или зборови за тоа. Тие ни велат да се избањаме. Така, во ортодоксните еврејски заедници, секој петок се оди на Миква. Се потопувате себе си во водата, и така едно физичко дејство поддржува една философска идеја. Ние не тежнееме да го правиме тоа. Нашите идеи се на едно место, а нашето однесување со нашите тела на друго. Религиите се прекрасни, на начин на кој тоа го прават и ги комбинираат и двете.
Let's look at art now. Now art is something that in the secular world, we think very highly of. We think art is really, really important. A lot of our surplus wealth goes to museums, etc. We sometimes hear it said that museums are our new cathedrals, or our new churches. You've heard that saying. Now I think that the potential is there, but we've completely let ourselves down. And the reason we've let ourselves down is that we're not properly studying how religions handle art.
Ајде да ја погледнеме уметноста. Uметноста е нешто кое, во секуларниот свет, доста го цениме. Сметаме дека уметноста е многу, многу важна. Голем дел од нашето одвишно богатство оди во музеите, итн. Понекогаш слушаме дека музите се нашите нови катедрали, или нашите нови цркви. Сте слушнале за тоа. Сметам дека потенцијалот е таму, но, ние целосно се имаме разочарано. А, причината поради која се имаме разочарано е тоа дека ние не го изучуваме правилно начинот на кој религиите се справуваат со уметноста.
The two really bad ideas that are hovering in the modern world that inhibit our capacity to draw strength from art: The first idea is that art should be for art's sake -- a ridiculous idea -- an idea that art should live in a hermetic bubble and should not try to do anything with this troubled world. I couldn't disagree more. The other thing that we believe is that art shouldn't explain itself, that artists shouldn't say what they're up to, because if they said it, it might destroy the spell and we might find it too easy. That's why a very common feeling when you're in a museum -- let's admit it -- is, "I don't know what this is about." But if we're serious people, we don't admit to that. But that feeling of puzzlement is structural to contemporary art.
Двете навистина лоши идеи кои се провлекуваат во современиот свет, а кои jа попречуваат нашата способност да црпиме сила од уметноста: Првата идеја е дека уметноста треба да се случува поради уметноста, што е смешна идеја, идеја дека уметноста треба да живее во херметички затворен меур и не треба да се обиде да направи ништо со овој свет полн проблеми. Не можам да се согласам со тоа. Другата работа во која веруваме, е дека уметноста не треба да се објаснува себе си, уметниците не треба да кажуваат што творат, затоа што, ако кажат, тоа може да ја уништи магијата и за нас би можело да биде премногу лесно. Ете, поради тоа, едно доста вообичаено чувство кога сте во музеј, ајде да признаеме, е: „Не знам за што е ова.“ Но, ако сме сериозни луѓе, ние не го признаваме тоа. Но, тоа чувство на мистериозност е структурно за современата уметност.
Now religions have a much saner attitude to art. They have no trouble telling us what art is about. Art is about two things in all the major faiths. Firstly, it's trying to remind you of what there is to love. And secondly, it's trying to remind you of what there is to fear and to hate. And that's what art is. Art is a visceral encounter with the most important ideas of your faith. So as you walk around a church, or a mosque or a cathedral, what you're trying to imbibe, what you're imbibing is, through your eyes, through your senses, truths that have otherwise come to you through your mind.
Религиите имаат многу поразумен став кон уметноста. На нив не им е проблем да ни кажат за што е таа. Уметноста е за две работи во сите големи вери. Прво, се обидува да Ве потсети на тоа што постои да се љуби. И второ, се обидува да Ве потсети на тоа што постои, а од кое треба да се плашите и да го мразите. За тоа е уметноста. Уметноста претставува неразумна средба со најважните идеи на Вашата вера. Па, како што чекорите во црква, или џамија, или катедрала, тоа што се обидувате да го впиете, тоа што го впивате, преку Вашите очи, преку Вашите сетила, се вистини кои инаку доаѓаат до Вас преку Вашиот ум.
Essentially it's propaganda. Rembrandt is a propagandist in the Christian view. Now the word "propaganda" sets off alarm bells. We think of Hitler, we think of Stalin. Don't, necessarily. Propaganda is a manner of being didactic in honor of something. And if that thing is good, there's no problem with it at all.
Во суштина, тоа е пропаганда. Рембранд е пропагатор од христијанска гледна точка. Зборот „пропаганда“ звучи вознемирувачки. Помислуваме на Хитлер, помислуваме на Сталин. Не е неопходно. Пропагандата претставува начин на дидактичко однесување во чест на нешто. А, доколку таа работа е добра, тогаш воопшто не постои проблем со неа.
My view is that museums should take a leaf out of the book of religions. And they should make sure that when you walk into a museum -- if I was a museum curator, I would make a room for love, a room for generosity. All works of art are talking to us about things. And if we were able to arrange spaces where we could come across works where we would be told, use these works of art to cement these ideas in your mind, we would get a lot more out of art. Art would pick up the duty that it used to have and that we've neglected because of certain mis-founded ideas. Art should be one of the tools by which we improve our society. Art should be didactic.
Моето размислување е дека музеите треба да се оградат од религиозните книги. И, треба да се осигураат дека кога влегувате во музеј, ако јас бев музејски кустос, би направил просторија за љубов, просторија за дарежливост. Сите уметнички дела ни зборуваат за одредени работи. И, ако бевме способни да составиме простори каде би можеле да наидуваме на дела каде би ни кажале, употребете ги овие уметнички дела за да ги врежете овие идеи во вашиот ум, тогаш, би добиле многу повеќе од уметноста. Уметноста би го зела задолжението кое порано го имала, а кое ние го имаме запуштено поради одредени неосновани идеи. Уметноста треба да биде една од алатките преку кои ние го подобруваме нашето општество. Уметноста треба да биде дидактичка.
Let's think of something else. The people in the modern world, in the secular world, who are interested in matters of the spirit, in matters of the mind, in higher soul-like concerns, tend to be isolated individuals. They're poets, they're philosophers, they're photographers, they're filmmakers. And they tend to be on their own. They're our cottage industries. They are vulnerable, single people. And they get depressed and they get sad on their own. And they don't really change much.
Ајде да размислиме за нешто друго. Луѓето во современиот свет, во секуларниот свет, кои се заинтересирани за духовните работи, за умствените работи, за повисоки духовни грижи, тежнеат да бидат изолирани индивидуи. Тие се поети, тие се философи, тие се фотографи, тие се филмаџии. И тежнеат да бидат сами. Тие се нашите самовработени. Тие се ранливи, осамени луѓе. И тие паѓаат во депресија, и тие самите се натажуваат. И не се менуваат многу, навистина.
Now think about religions, think about organized religions. What do organized religions do? They group together, they form institutions. And that has all sorts of advantages. First of all, scale, might. The Catholic Church pulled in 97 billion dollars last year according to the Wall Street Journal. These are massive machines. They're collaborative, they're branded, they're multinational, and they're highly disciplined.
Размислете за религиите, размислете за организираните религии. Што прават организираните религии? Тие се групираат, создаваат институции. И тоа си има свои предности. Најпрво, скалило, моќ. Католичката црква доби 97 милијарди долари минатата година според „Wall Street Journal“. Ова се масивни машинерии. Тие се соработливи, брендирани, повеќе-национални, и се високо дисциплинирани.
These are all very good qualities. We recognize them in relation to corporations. And corporations are very like religions in many ways, except they're right down at the bottom of the pyramid of needs. They're selling us shoes and cars. Whereas the people who are selling us the higher stuff -- the therapists, the poets -- are on their own and they have no power, they have no might. So religions are the foremost example of an institution that is fighting for the things of the mind. Now we may not agree with what religions are trying to teach us, but we can admire the institutional way in which they're doing it.
Сето ова се многу добри карактеристики. Ги препознаваме во однос на корпорациите. А, корпорациите на многу начини се слични на религиите, освен во тоа што се на самото дно на пирамидата на потреби. Тие ни продаваат обувки и автомобили. Додека, луѓето кои ни ги продаваат повредните работи, терапевтите, поетите, се препуштени сами на себе и немаат моќ, немаат сила. Затоа, религиите се најдобриот пример за институција која се бори за умствените работи. Може и да не се сложиме со тоа што религиите се обидуваат да нè научат, но можеме да му се восхитуваме на институционалниот начин на кој тие го прават тоа.
Books alone, books written by lone individuals, are not going to change anything. We need to group together. If you want to change the world, you have to group together, you have to be collaborative. And that's what religions do. They are multinational, as I say, they are branded, they have a clear identity, so they don't get lost in a busy world. That's something we can learn from.
Само книгите, книгите напишани од индивидуи, нема да сменат ништо. Потребно е да се групираме заедно. Ако сакате да го смените светот, морате да се групирате, морате да соработувате. А, тоа е тоа што религиите го прават. Тие се повеќе-национални, како што јас велам, тие се брендирани, имаат јасен идентитет, па не се губат во зафатениот свет. Тоа е нешто од кое можеме да учиме.
I want to conclude. Really what I want to say is for many of you who are operating in a range of different fields, there is something to learn from the example of religion -- even if you don't believe any of it. If you're involved in anything that's communal, that involves lots of people getting together, there are things for you in religion. If you're involved, say, in a travel industry in any way, look at pilgrimage. Look very closely at pilgrimage. We haven't begun to scratch the surface of what travel could be because we haven't looked at what religions do with travel. If you're in the art world, look at the example of what religions are doing with art. And if you're an educator in any way, again, look at how religions are spreading ideas. You may not agree with the ideas, but my goodness, they're highly effective mechanisms for doing so.
Би сакал да донесам заклучок. Тоа што јас навистина сакам да го кажам, е тоа дека за многумина од вас, кои работите во различни полиња, постои нешто што може да се научи од примерот со религијата, дури и ако воопшто не верувате во неа. Ако сте вклучени во нешто што е заедничко, кое вклучува многу луѓе кои се собираат заедно, постојат некои работи за вас во религијата. Ако сте вклучени, да речеме, во туристичката индустрија на некој начин, погледнете ги аџиите. Внимателно следете го аџилакот. Ние сèуште не започнавме со тоа што сè би можело да претставува патувањето, затоа што немаме проверено што прават религиите со патувањето., Ако сте вклучени во светот на уметноста, погледнете ги примерите за тоа што прават религиите со неа. А, доколку сте некој вид на просветен работник, повторно, погледнете како религиите ги споделуваат идеите. Можеби нема да се согласите со идеите, но, жити сè, тие се високо ефикасни механизми за тоа.
So really my concluding point is you may not agree with religion, but at the end of the day, religions are so subtle, so complicated, so intelligent in many ways that they're not fit to be abandoned to the religious alone; they're for all of us.
Па, мојата заклучна точка е дека можеби вие не се согласувате со религијата, но на крајот на денот, религиите се толку суптилни, толку сложени, толку умни на толку многу начини, што не можат да бидат препуштени сами на себе, тие се за сите нас.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)
Chris Anderson: Now this is actually a courageous talk, because you're kind of setting up yourself in some ways to be ridiculed in some quarters.
Крис Андерсон: Ова е всушност храбар говор, затоа што Вие некако се поставувате себе си каде би можеле да бидете исмејани за некои делови.
AB: You can get shot by both sides. You can get shot by the hard-headed atheists, and you can get shot by those who fully believe.
АБ: Можете да бидете погодени од двете страни. Можете да бидете погодени од тврдоглавите атеисти, и можете да бидете погодени од тие кои се целосни верници.
CA: Incoming missiles from North Oxford at any moment.
КА: Надоаѓаат проектили од Северен Оксфорд во секој момент.
AB: Indeed.
АБ: Така е.
CA: But you left out one aspect of religion that a lot of people might say your agenda could borrow from, which is this sense -- that's actually probably the most important thing to anyone who's religious -- of spiritual experience, of some kind of connection with something that's bigger than you are. Is there any room for that experience in Atheism 2.0?
КА: Но, изоставивте еден дел од религијата, тој дека многумина би можеле да речат дека Вашата агенда може да позајми од, што е ова чувство - тоа е всушност најверојатно најважната работа за секој кој е религиозен - духовното искуство, на некој вид поврзување, со нешто што е поголемо од Вас. Дали постои простор за такво искуство во „Атеизам 2.0“?
AB: Absolutely. I, like many of you, meet people who say things like, "But isn't there something bigger than us, something else?" And I say, "Of course." And they say, "So aren't you sort of religious?" And I go, "No." Why does that sense of mystery, that sense of the dizzying scale of the universe, need to be accompanied by a mystical feeling? Science and just observation gives us that feeling without it, so I don't feel the need. The universe is large and we are tiny, without the need for further religious superstructure. So one can have so-called spiritual moments without belief in the spirit.
АБ: Секако. Јас, како и многумина од вас, среќавам луѓе кои кажуваат работи како: „Зарем не постои нешто поголемо од нас, нешто друго?“ А, јас велам: „Секако.“ А тие велат: „Па, зарем не сте Вие на некој начин религиозен?“ И јас велам: „Не.“ Зошто тоа чувство на мистерија, тоа чувство на вртоглаво искачување во универзумот мора да биде проследено со мистично чувство? Науката и веродостојното набљудување ни го даваат тоа чувство без него, па поради тоа не ја чувствувам потребата. Универзумот е голем, а ние сме малечки, без потреба за понатамошна религиозна супер-градба. Така, некој може да има тнр. „духовни моменти“ без да верува во духот.
CA: Actually, let me just ask a question. How many people here would say that religion is important to them? Is there an equivalent process by which there's a sort of bridge between what you're talking about and what you would say to them?
КА: Всушност, дозволете ми да Ви поставам прашање. Колкумина тука би рекле дека религијата е важна за нив? Дали постои подеднаков процес преку кој постои некој вид на мост помеѓу тоа за кое вие зборувате и тоа за кое би сакале да им го кажете?
AB: I would say that there are many, many gaps in secular life and these can be plugged. It's not as though, as I try to suggest, it's not as though either you have religion and then you have to accept all sorts of things, or you don't have religion and then you're cut off from all these very good things. It's so sad that we constantly say, "I don't believe so I can't have community, so I'm cut off from morality, so I can't go on a pilgrimage." One wants to say, "Nonsense. Why not?" And that's really the spirit of my talk. There's so much we can absorb. Atheism shouldn't cut itself off from the rich sources of religion.
АБ: Би рекол дека постојат многу, многу празнини во секуларниот живот и тие можат да бидат пополнети. Не е толку тешко, како што се обидувам да предложам, не како да имате религија и тогаш морате да ги прифатите сите тие работи, или немате религија и тогаш Ви се скратени сите добри нешта. Толку е тажно што постојано велиме: „Не сум верник, па не можам да ѝ припаѓам на религијата, па затоа ми се одземени моралноста, и не можам да одам на аџилак.“ Некој сака да каже: „Бесмислици. Зошто не?“ А тоа е во духот на мојот говор. Постојат толку многу работи кои можеме да ги впиеме. Атеизмот не треба да се оддели себе си од тие богати извори на религија.
CA: It seems to me that there's plenty of people in the TED community who are atheists. But probably most people in the community certainly don't think that religion is going away any time soon and want to find the language to have a constructive dialogue and to feel like we can actually talk to each other and at least share some things in common. Are we foolish to be optimistic about the possibility of a world where, instead of religion being the great rallying cry of divide and war, that there could be bridging?
КА: Ми се чини дека постојат многу луѓе во заедницата на TED кои се атеисти. Но, веројатно поголемиот дел од заедницата секако дека не веруваат дека религијата наскоро ќе исчезне и сакаат да пронајдат јазик на кој ќе имаат исполнети дијалози и ќе се чувствуваат дека ние всушност можеме да зборуваме меѓу себе, и барем да ги споделиме некои од заедничките работи. Дали сме будалести што сме оптимисти за можностите на светот каде, наместо религијата да биде олицетворение на поделба и војна, може да биде на премостувањето?
AB: No, we need to be polite about differences. Politeness is a much-overlooked virtue. It's seen as hypocrisy. But we need to get to a stage when you're an atheist and someone says, "Well you know, I did pray the other day," you politely ignore it. You move on. Because you've agreed on 90 percent of things, because you have a shared view on so many things, and you politely differ. And I think that's what the religious wars of late have ignored. They've ignored the possibility of harmonious disagreement.
АБ: Не, ние треба да бидеме љубезни во однос на разликите. Љубезноста е доста привидна доблест. На неа се гледа како на лицемерство. Но, ние мораме да дојдеме до фаза кога Вие сте атеисти и некој вели: „Па, знаеш, се молев пред некој ден.“ А, Вие љубезно го игнорирате тоа. Продолжувате понатаму. Затоа што сте се согласиле на 90% од работите, затоа што имате заеднички поглед на толку многу работи, и љубезно се разликувате. Сметам дека тоа е тоа што религиозните војни го игнорираат. Тие ја игнорираат можноста за хармонично несогласување.
CA: And finally, does this new thing that you're proposing that's not a religion but something else, does it need a leader, and are you volunteering to be the pope?
КА: И конечно, дали на оваа нова работа која Вие ја предлагате, а која не е религија, туку нешто друго, дали ѝ е потребен предводник и дали волонтирате да бидете Папата?
(Laughter)
(Смеа)
AB: Well, one thing that we're all very suspicious of is individual leaders. It doesn't need it. What I've tried to lay out is a framework and I'm hoping that people can just fill it in. I've sketched a sort of broad framework. But wherever you are, as I say, if you're in the travel industry, do that travel bit. If you're in the communal industry, look at religion and do the communal bit. So it's a wiki project.
АБ: Па, една работа во која сите многу сомневаме, се индивидуалните предводници. Тоа не е потребно. Јас се обидов да поставам рамка и се надевам дека луѓето можат да се вклопат во неа. Нацртав еден вид на широка рамка. Но, каде и да сте, како што велам, ако сте во туристичката индустрија, направете го штосот со туристите. Ако сте во заедницата, погледнете ја религијата и чувството на заедницата. Тоа е проект за истражување.
(Laughter)
(Смеа)
CA: Alain, thank you for sparking many conversations later.
КА: Алан, Ви благодарам што подоцна ќе поттикнете многу разговори.
(Applause)
(Аплауз)