For me they normally happen, these career crises, often, actually, on a Sunday evening, just as the sun is starting to set, and the gap between my hopes for myself and the reality of my life starts to diverge so painfully that I normally end up weeping into a pillow.
Кај мене редовно се случуваат, овие кризи во кариерата, најчесто, всушност, во недела навечер, на зајдисонце, и тогаш, разликата помеѓу моите желби за мене самиот и реалноста за мене самиот, станува толку болно голема што обично завршувам со главата во перница, плачејќи.
I'm mentioning all this -- I'm mentioning all this because I think this is not merely a personal problem; you may think I'm wrong in this, but I think we live in an age when our lives are regularly punctuated by career crises, by moments when what we thought we knew -- about our lives, about our careers -- comes into contact with a threatening sort of reality.
Го кажувам сето ова, го кажувам ова затоа што мислам дека не е само мој проблем. Можеби мислите дека грешам. Но мислам дека живееме во доба кога во нашите животи редовно ни се случуваат кризи во кариерата, во моментите кога она што мислиме дека го знаеме за нашите животи, за нашите кариери, доаѓа во контакт со реалност која не изгледа толку идилично.
It's perhaps easier now than ever before to make a good living. It's perhaps harder than ever before to stay calm, to be free of career anxiety. I want to look now, if I may, at some of the reasons why we might be feeling anxiety about our careers. Why we might be victims of these career crises, as we're weeping softly into our pillows. One of the reasons why we might be suffering is that we are surrounded by snobs.
Овие денови е веројатно полесно да се заработи за живот отколку било кога. Но, веројатно е и во исто време најтешко да се остане мирен, и незасегнат од таа криза на кариерата. Ако ми дозволите, би сакал да разгледам некои од причините зошто ова се случува, да бидеме нервозни околу нашите кариери. Зошто можеби сме жртви на овие кризи во кариерата, како што плачеме нежно во нашите перници. Една од причините зошто можеби страдаме е таа дека сме опкружени со снобови.
In a way, I've got some bad news, particularly to anybody who's come to Oxford from abroad. There's a real problem with snobbery, because sometimes people from outside the U.K. imagine that snobbery is a distinctively U.K. phenomenon, fixated on country houses and titles. The bad news is that's not true. Snobbery is a global phenomenon; we are a global organization, this is a global phenomenon. What is a snob? A snob is anybody who takes a small part of you, and uses that to come to a complete vision of who you are. That is snobbery.
Но, имам и лоши вести, особено за странците што доаѓаат во Оксфорд. Постои реален проблем со снобизмот. Бидејќи понекогаш луѓето надвор од Британија замислуваат дека снобизмот е исклучиво британски феномен насочен кон куќите на село и титулите. Лошите вести се дека ова не е вистина. Снобизмот е глобален феномен. Ние сме глобална организација. Ова е глобален феномен. Тој постои. Што е сноб? Сноб е секој кој зема мал дел од тебе и го користи за да дојде до комплетна слика за тебе. Тоа е снобизам.
The dominant kind of snobbery that exists nowadays is job snobbery. You encounter it within minutes at a party, when you get asked that famous iconic question of the early 21st century, "What do you do?" According to how you answer that question, people are either incredibly delighted to see you, or look at their watch and make their excuses.
И доминантниот вид на снобизам кој постои денес е снобизмот на работното место. Кога сте на некоја забава го сретнувате само за неколку минути, кога ќе ви го постават фамозното прашање на раниот 21 век, „Што работите?“ И во зависност од тоа како ќе одговорите на ова прашање, луѓето се или одушевени што ве гледаат, или пак погледнуваат во нивните часовници и се извинуваат што мора да одат.
(Laughter)
(смеа)
Now, the opposite of a snob is your mother.
Сега, спротивност на сноб е вашата мајка.
(Laughter)
(смеа)
Not necessarily your mother, or indeed mine, but, as it were, the ideal mother, somebody who doesn't care about your achievements. Unfortunately, most people are not our mothers. Most people make a strict correlation between how much time, and if you like, love -- not romantic love, though that may be something -- but love in general, respect -- they are willing to accord us, that will be strictly defined by our position in the social hierarchy.
Всушност вашата мајка можеби и не, ама мојата секако да. Идеална мајка. Некој што воопшто не се грижи за вашите постигнувања. Но, за жал, повеќето луѓе не се наши мајки. Повеќето луѓе прават строга врска помеѓу тоа колку време, или ако сакате љубов, не онаа романтичната, иако тоа е веќе нешто, но не таа, генерално колку љубов и почит тие би ни дале е строго дефинирано
And that's a lot of the reason why we care so much about our careers
од нашето место во општествената хиерархија.
and indeed start caring so much about material goods. You know, we're often told that we live in very materialistic times, that we're all greedy people. I don't think we are particularly materialistic. I think we live in a society which has simply pegged certain emotional rewards to the acquisition of material goods. It's not the material goods we want; it's the rewards we want. It's a new way of looking at luxury goods. The next time you see somebody driving a Ferrari, don't think, "This is somebody who's greedy." Think, "This is somebody who is incredibly vulnerable and in need of love."
И ова е многу од причината зошто ние толку многу се грижиме за нашата кариера. И сме почнале да се грижиме за материјалните добра. Знаете, чести ни кажуваат дека живееме во многу материјален свет, дека сме алчни луѓе. Јас не мислам дека сме посебно материјалисти. Јас мислам дека живееме во општество кое едноставно ги поистоветило одредени емоционални награди со добивањето на материјални добра. Ние всушност не ги сакаме материјалните добра. Ги сакаме (емоционалните) награди. И ова е еден нов начин на кој што може да гледаме на луксузните добра. Следниот пат кога ќе видите како некој вози Ферари не помислувајте - „Ова е некој што е алчен.“ Помислете - „Ова е некој што е особено ранлив и му треба љубов.“
(Laughter)
Со други зборови -- (смеа)
Feel sympathy, rather than contempt.
чувствувајте сочувство, наместо презир.
There are other reasons --
Има и други причини
(Laughter)
(смеа)
There are other reasons why it's perhaps harder now to feel calm than ever before. One of these, and it's paradoxical, because it's linked to something that's rather nice, is the hope we all have for our careers. Never before have expectations been so high about what human beings can achieve with their lifespan. We're told, from many sources, that anyone can achieve anything. We've done away with the caste system, we are now in a system where anyone can rise to any position they please. And it's a beautiful idea. Along with that is a kind of spirit of equality; we're all basically equal. There are no strictly defined hierarchies. There is one really big problem with this,
Зошто денес е потешко да се чувствуваме мирни отколку било кога во историјата. Една од овие, е поврзана со нешто што е убаво и затоа е парадоксално, е надежта што сите ја имаме во врска со нашите кариери. Никогаш порано очекувањата не биле толку големи за тоа што се може да се постигне во еден човечки живот. Ни кажуваат, од многу извори, дека секој може да постигне што е да посака. Се ослободивме од кастинскиот систем. Сега сме во систем во кој било кој може да се издигне до која и да посака позиција. И тоа е прекрасна идеја. Заедно со неа доаѓа и еден дух на еднаквост. Дека ние сме во основа еднакви. Нема строго дефинирани хиерархии.
and that problem is envy. Envy, it's a real taboo to mention envy, but if there's one dominant emotion in modern society, that is envy. And it's linked to the spirit of equality.
Има еден голем проблем со ова. А тој проблем е зависта. Зависта, табу е дури и да се спомне завист, но ако во денешното општество постои доминантна емоција, тоа е зависта. И таа е поврзана со духот на еднаквоста. Дозволете да објаснам.
Let me explain. I think it would be very unusual for anyone here, or anyone watching, to be envious of the Queen of England. Even though she is much richer than any of you are, and she's got a very large house, the reason why we don't envy her is because she's too weird.
Мислам дека би било доста необично за било кој тука, или некој што гледа, да и завидува на кралицата на Англија. Иако таа е многу побогата отколку било кој тука. Има огромна куќа. Причината зошто не и завидуваме е затоа што таа е многу чудна.
(Laughter)
Таа едноставно ни е премногу страна нам.
She's simply too strange. We can't relate to her, she speaks in a funny way, she comes from an odd place. So we can't relate to her, and when you can't relate to somebody, you don't envy them.
Не можеме да створиме однос со неа. Таа зборува на смешен начин. Доаѓа од чудно место. Значи не можеме да створиме однос со неа. А кога не можете да створите однос со некој, не можете ни да му завидувате. Колку се поблизу две личности, по возраст, по позадина,
The closer two people are -- in age, in background, in the process of identification -- the more there's a danger of envy, which is incidentally why none of you should ever go to a school reunion, because there is no stronger reference point than people one was at school with. The problem of modern society is it turns the whole world into a school. Everybody's wearing jeans, everybody's the same. And yet, they're not. So there's a spirit of equality combined with deep inequality, which can make for a very stressful situation.
во процесот на идентификација, толку повеќе постои опасност од завист. А тоа е и една од причините зошто не би требало да одите на годишнини од матура. Бидејќи не постои посилна референтна точка отколку луѓето со кои заедно сте учеле. Но, проблемот со денешното општество е дека го претвора целиот свет во огромно училиште. Сите носат фармерки, сите се исти. А сепак, не се. Значи, постои дух на еднаквост, во исто време со длабоки нееднаквости. И ова создава многу стресна ситуација.
It's probably as unlikely that you would nowadays become as rich and famous as Bill Gates, as it was unlikely in the 17th century that you would accede to the ranks of the French aristocracy. But the point is, it doesn't feel that way. It's made to feel, by magazines and other media outlets, that if you've got energy, a few bright ideas about technology, a garage -- you, too, could start a major thing.
Најверојатно е невозможно во денешно време да станете толку богат или познат како Бил Гејтс, како што било невозможно во 17тиот век да се издигнете до ранкот на француката аристократија. Но поентата е дека денес не се чувствуваме на таков начин. Се прави да се чувствуваме, од весниците и другите медиуми, дека ако имате енергија, неколку бистри технолошки идеи, гаража, можете да направите нешто навистина големо.
(Laughter)
(смеа)
The consequences of this problem make themselves felt in bookshops. When you go to a large bookshop and look at the self-help sections, as I sometimes do -- if you analyze self-help books produced in the world today, there are basically two kinds. The first kind tells you, "You can do it! You can make it! Anything's possible!" The other kind tells you how to cope with what we politely call "low self-esteem," or impolitely call, "feeling very bad about yourself."
И последиците од ова можат да се видат во книжарниците. Кога ќе отидете во поголема книжарница и го погледнете одделот за самопомош, како што и јас понекогаш правам, и ако ги анализирате тие книги, има два вида. Првиот ви вели - „Вие можете! Можете да го направите тоа! Се е возможно!“ А другиот вид ви кажува како да се справите со она што културно се нарекува „ниско ниво на самодоверба,“ или некултурно се нарекува „да се чувствуваш навистина лошо во врска со себе“.
There's a real correlation between a society that tells people that they can do anything, and the existence of low self-esteem. So that's another way in which something quite positive can have a nasty kickback. There is another reason why we might be feeling more anxious -- about our careers, about our status in the world today, than ever before. And it's, again, linked to something nice. And that nice thing is called meritocracy.
Има вистинска врска, вистинска врска помеѓу општество кое им вели на луѓето дека можат да на прават се што сакаат и постоењето на ниско ниво на самодоверба. Па, ова е уште еден начин на кој нешто што е прилично позитивно може да има незгодна последица. Има и друга причина зошто можеби се чувствуваме понервозни, во врска со нашите кариери, во врска со нашиот статус во светот, отколку кога и да било порано. И повторно, е поврзано со нешто позитивно. И таа позитивна работа се нарекува меритократија.
Everybody, all politicians on Left and Right, agree that meritocracy is a great thing, and we should all be trying to make our societies really, really meritocratic. In other words -- what is a meritocratic society? A meritocratic society is one in which, if you've got talent and energy and skill, you will get to the top, nothing should hold you back. It's a beautiful idea. The problem is, if you really believe in a society where those who merit to get to the top, get to the top, you'll also, by implication, and in a far more nasty way, believe in a society where those who deserve to get to the bottom also get to the bottom and stay there. In other words, your position in life comes to seem not accidental, but merited and deserved. And that makes failure seem much more crushing.
Сите, сите политичари леви и десни, се сложуваат дека меритократијата е прекрасна работа, и дека секогаш треба да се трудиме да ги направиме нашите општества навистина меритократски. Со други зборови, што е меритократско општество? (општество со заслуги) Меритократско општество е некое во кое ако имаш талент, енергија и вештина, ќе стигнеш до врвот. Не би постоело ништо да те спречи. Тоа е прекрасна идеја. Но, проблемот е што ако навистина веруваш во општество каде што тие што заслужуваат да стигнат до врвот, стигнуваат до врвот, ти автоматски ќе веруваш и, на многу лош начин, во општество каде тие што заслужуваат да дојдат до дното исто така доаѓаат до дното и остануваат таму. Со други зборови, испаѓа дека вашата позиција во општеството не е случајна, туку е заслужена. И тоа прави поразот да биде многу пострашен.
You know, in the Middle Ages, in England, when you met a very poor person, that person would be described as an "unfortunate" -- literally, somebody who had not been blessed by fortune, an unfortunate. Nowadays, particularly in the United States, if you meet someone at the bottom of society, they may unkindly be described as a "loser." There's a real difference between an unfortunate and a loser, and that shows 400 years of evolution in society and our belief in who is responsible for our lives. It's no longer the gods, it's us. We're in the driving seat.
Знаете, во средниот век, во Англија, кога ќе сретневте некој многу сиромав човек, тој ќе беше опишан како „нек’сметлија“. Буквално, некој кој не бил благословен со среќа, т.е. несреќен. Во сегашно време, особено во Америка, ако сретнете некој од дното на општеството, тие се опишани како „губитници“. Има реална разлика меѓу нек’сметлија и губитник. И тоа покажува како 400 години еволуција на општеството, влијаеле на нашето верување за тоа кој е одговорен за нашите животи. Веќе не се одговорни боговите, туку сме ние самите. Ние сме на возачкото седиште.
That's exhilarating if you're doing well, and very crushing if you're not. It leads, in the worst cases -- in the analysis of a sociologist like Emil Durkheim -- it leads to increased rates of suicide. There are more suicides in developed, individualistic countries than in any other part of the world. And some of the reason for that is that people take what happens to them extremely personally -- they own their success, but they also own their failure.
Тоа е прекрасно ако ви оди добро, но е страшно ако не ви оди добро. Тоа води, во најлошите случаи, според анализа на некои социолози како Емил Дуркхајм, води кон повеќе самоубиства. Во денешните индустријализирани земји има повеќе самоубиства отколку во било кој друг на земјината топка. И една од причините зошто е ова вака е бидејќи луѓето го земаат она што им се случува во животот премногу лично и нивна одговорност. Тие го поседуваат својот успех. Но тие исто така го поседуваат и својот неуспех.
Is there any relief from some of these pressures that I've been outlining? I think there is. I just want to turn to a few of them. Let's take meritocracy. This idea that everybody deserves to get where they get to, I think it's a crazy idea, completely crazy. I will support any politician of Left and Right, with any halfway-decent meritocratic idea; I am a meritocrat in that sense. But I think it's insane to believe that we will ever make a society that is genuinely meritocratic; it's an impossible dream.
Дали постои некое ослободување од овие притисоци за кои што досега зборував? Мислам дека постои. Ќе изложам некои од нив. Да ја земеме за пример меритократијата. Тоа е идејата дека сите го заслужуваат тоа што им се случува. Јас мислам дека тоа е луда идеја. Потполно луда. Би поддржал било кој политичар, лев или десен, со било каква дури и половично пристојна метирократска идеја. Јас сум меритократ и тоа е тоа. Но мислам дека е лудо да се верува дека некогаш би можеле да направиме општество што е вистински меритократско. Тоа е невозможен сон. Идејата дека ќе направиме општество
The idea that we will make a society where literally everybody is graded, the good at the top, bad at the bottom, exactly done as it should be, is impossible. There are simply too many random factors: accidents, accidents of birth, accidents of things dropping on people's heads, illnesses, etc. We will never get to grade them, never get to grade people as they should.
каде што буквално секој е оценуван, и добрите одат на врвот, а лошите на дното, и тоа е направено безгрешно, е невозможна. Затоа што едноставно постојат премногу случајни фактори. Случaјности, случајно раѓање, случајно повредување, случајни болести, и.т.н. Никогаш не може да ги оцениме нив. Не може да ги процениме луѓето како што би требало.
I'm drawn to a lovely quote by St. Augustine in "The City of God," where he says, "It's a sin to judge any man by his post." In modern English that would mean it's a sin to come to any view of who you should talk to, dependent on their business card. It's not the post that should count. According to St. Augustine, only God can really put everybody in their place; he's going to do that on the Day of Judgment, with angels and trumpets, and the skies will open. Insane idea, if you're a secularist person, like me. But something very valuable in that idea, nevertheless.
Ме привлекува една прекрасна мисла од свети Августин во „Божествениот град“ каде што вели „Грев е да се суди било кој човек според неговото место“. Во модерен англиски тоа би значело, грев е да се доаѓа до било каков заклучок за некого според неговата визит карта. Не е местото она кое вреди. И според свети Августин, само Господ може да го стави секој на своето место. И тој ќе го направи тоа на судниот ден со ангели и труби, и небото ќе се отвори. Луда идеја, ако сте нецрковна личност, како мене. Но, сепак има нешто вредно во таа идеја.
In other words, hold your horses when you're coming to judge people. You don't necessarily know what someone's true value is. That is an unknown part of them, and we shouldn't behave as though it is known. There is another source of solace and comfort for all this. When we think about failing in life, when we think about failure, one of the reasons why we fear failing is not just a loss of income, a loss of status. What we fear is the judgment and ridicule of others. And it exists.
Со други зборови, воздржете се кога имате порив да ги судите луѓето. Не можете вистински да знаете колку еден човек вистински вреди. Тоа е непознатиот дел од нив. И не треба да се однесуваме така како да го знаеме. И има уште еден извор на утеха за сето ова. Кога размислуваме за неуспесите во животот, за поразите, една од причините зошто се плашиме од нив не е само губењето на приходите и статусот. Се плашиме и од судот и исмевањето од другите. А тоа постои. Знаете, органот број еден за исмевање
The number one organ of ridicule, nowadays, is the newspaper. If you open the newspaper any day of the week, it's full of people who've messed up their lives. They've slept with the wrong person, taken the wrong substance, passed the wrong piece of legislation -- whatever it is, and then are fit for ridicule. In other words, they have failed. And they are described as "losers." Now, is there any alternative to this? I think the Western tradition shows us one glorious alternative, which is tragedy.
денес се весниците. Ако отворите некој весник, било кој ден од неделата, полн е со луѓе кои ги расипале своите животи. Тие спиеле со погрешна личност. Земале погрешна супстанца. Донеле погрешен закон. Што и да е. И тогаш се печени за исмевање. Со други зборови, тоа е нивен личен неуспех. И тие се опишани како „губитници“. И дали постои некаква алтернатива за ова? Мислам дека западната традиција ни покажува една одлична алтернатива.
Tragic art, as it developed in the theaters of ancient Greece, in the fifth century B.C., was essentially an art form devoted to tracing how people fail, and also according them a level of sympathy, which ordinary life would not necessarily accord them. A few years ago, I was thinking about this, and I went to "The Sunday Sport," a tabloid newspaper I don't recommend you start reading if you're not familiar with it already.
А тоа е трагедијата. Трагичната уметност, како што е развиена во театрите на стара Грција, во петтиот век пред наша ера, во основа била форма на уметност која била посветена на следење како тоа луѓето дожувиваат неуспех. И исто така, според нив, нудат одредено ниво на сочуство. Кое што обичниот живот не им го пружа. Се сеќавам, пред неколку години размислував за ова. И отидов да го погледнам весникот „Неделен спорт“ кој што не ви го препорачувам, ако веќе не сте запознаени со него.
(Laughter)
И отидов да поразговарам со нив за некои од големите
And I went to talk to them about certain of the great tragedies of Western art. I wanted to see how they would seize the bare bones of certain stories, if they came in as a news item at the news desk on a Saturday afternoon.
трагедии на западната уметност. И сакав да видам како тие би ги опишале ако тие приказни требаше да ги опишат како
I mentioned Othello; they'd not heard of it but were fascinated.
артикл од весникот.
Им раскажав за Отело. Не слушнале за него, но беа фасцинирани.
(Laughter)
(смеа)
I asked them to write a headline for the story. They came up with "Love-Crazed Immigrant Kills Senator's Daughter." Splashed across the headline. I gave them the plotline of Madame Bovary. Again, a book they were enchanted to discover. And they wrote "Shopaholic Adulteress Swallows Arsenic After Credit Fraud."
И ги замолив да напишат наслов во дух на весникот за Отело. Тие напишаа - „Полуден од љубов, еден имигрант ја убива ќерката на сенаторот“ насред весникот. Потоа ги замолив истото за Мадам Бовари. Исто така, книга која што беа фасцинирани кога ја дознаа. И напишаа - „Прељубница луда за шопинг се отрула со арсеник после измама со кредитни картички“
(Laughter)
(смеа)
And then my favorite -- they really do have a kind of genius of their own, these guys -- my favorite is Sophocles' Oedipus the King: "Sex With Mum Was Blinding."
И потоа моето омилено. Овие момци имаат некој свој гениј.. Мојот омилен е Софоклевиот - „Кралот Едип“. „Заслепувачки секс со мајката“
(Laughter)
(смеа)
(Applause)
(аплауз)
In a way, if you like, at one end of the spectrum of sympathy, you've got the tabloid newspaper. At the other end of the spectrum, you've got tragedy and tragic art. And I suppose I'm arguing that we should learn a little bit about what's happening in tragic art. It would be insane to call Hamlet a loser. He is not a loser, though he has lost. And I think that is the message of tragedy to us, and why it's so very, very important, I think.
На некој начин, ако сакате, на едниот крај на сочувството ги имате ваквите весници. На другиот крај ја имате трагедијата и трагичната уметност. И предлагам дека би требало да научиме малку за тоа што се случува во трагичната уметност. Би било лудо да се нарече Хамлет губитник. Тој не е губитник, иако изгубил. И мислам дека тоа е пораката на трагедијата до нас која мислам дека е многу важна.
The other thing about modern society and why it causes this anxiety, is that we have nothing at its center that is non-human. We are the first society to be living in a world where we don't worship anything other than ourselves. We think very highly of ourselves, and so we should; we've put people on the Moon, done all sorts of extraordinary things. And so we tend to worship ourselves. Our heroes are human heroes.
Другата работа за модерното општество, и зошто ни предизвикува нервоза, е дека не постои ништо во неговиот центар што не е човек. Ние сме првото општество што живее во свет каде што не се обожува ништо друго освен самите ние. И за нас мислиме се најдобро. Така и треба. Ги пративме луѓето на месечината. Направивме многу вчудоневидувачки нешта. И затоа, имаме тенденција да се обожуваме самите себеси.
That's a very new situation. Most other societies have had, right at their center, the worship of something transcendent: a god, a spirit, a natural force, the universe, whatever it is -- something else that is being worshiped. We've slightly lost the habit of doing that, which is, I think, why we're particularly drawn to nature. Not for the sake of our health, though it's often presented that way, but because it's an escape from the human anthill. It's an escape from our own competition, and our own dramas. And that's why we enjoy looking at glaciers and oceans, and contemplating the Earth from outside its perimeters, etc. We like to feel in contact with something that is non-human, and that is so deeply important to us.
Нашите херои се херои-луѓе. Ова е многу нова ситуација. Повеќето други општества, во нивниот центар, имаат нешто трансцендентално што го обожуваат. Бог, некој дух, природна сила, универзум. Што и да е, нешто друго било обожувано. Но, сме ја изгубиле навиката да го правиме тоа. И затоа, сме особено привлечени од природата. Не толку заради нашето здравје, иако често е презентирано на таков начин. Туку затоа што тоа е бегство од нашиот човечки мравјалник. Тоа е бегство од нашиот сопствен меѓучовечки натпревар, и нашите лични драми. И затоа уживаме кога гледаме глечери и океани, и кога размислуваме за земјата надвор од нејзиниот периметар, итн. Бараме да бидеме во контакт со нешто што не е човек. И тоа е ни е длабоко битно.
What I think I've been talking about really is success and failure. And one of the interesting things about success is that we think we know what it means. If I said that there's somebody behind the screen who's very successful, certain ideas would immediately come to mind. You'd think that person might have made a lot of money, achieved renown in some field. My own theory of success -- I'm somebody who's very interested in success, I really want to be successful, always thinking, how can I be more successful? But as I get older, I'm also very nuanced about what that word "success" might mean.
Она за што досега зборував мислам дека се успехот и неуспехот. И една од интерсните работи за успехот е дека знаеме што тој значи. Ако ви кажам дека некој позади екранот е многу успешен, неколку идеи ќе ви дојдат на ум. Ќе помислите дека таа личност сигурно направила многу пари, и станала позната во својата област. Мојата теорија за успехот, а јас сум некој што е многу заинтересиран за успехот. Навистина сакам да бидам успешен. Секогаш мислам „Како би можел да бидам поуспешен?“ Но, како што стареам, исто така и се преиспитувам што зборот „успех“ всушност значи.
Here's an insight that I've had about success: You can't be successful at everything. We hear a lot of talk about work-life balance. Nonsense. You can't have it all. You can't. So any vision of success has to admit what it's losing out on, where the element of loss is. And I think any wise life will accept, as I say, that there is going to be an element where we're not succeeding.
Еве еден увид што го имав во врска со успехот. Не можеш да бидеш успешен во се. Слушаме многу за балансот помеѓу работата и семејството. Глупости. Не можеш да имаш се. Не можеш. Затоа, секој поглед на успехот, мора да признае што се губи со него, кој е елементот од кој треба да се откажеме. И мислам дека сите умни луѓе би признале, додека зборам, дека ваков елемент на откажување и неуспех во другите полиња мора да има.
And the thing about a successful life is that a lot of the time, our ideas of what it would mean to live successfully are not our own. They're sucked in from other people; chiefly, if you're a man, your father, and if you're a woman, your mother. Psychoanalysis has been drumming home this message for about 80 years. No one's quite listening hard enough, but I very much believe it's true.
И уште една работа за успешниот живот, е дека повеќето од времето, нашите идеи за тоа што е успешно и што не е, не се наши идеи. Тие се преземени од други луѓе. Обично, ако сте машко, се преземени од таткото. А ако сте женско, од мајката. Психоанализата ја труби оваа порака во последните 80 години. Но, никој не слуша доволно. Но, јас верувам дека тоа е многу точно.
And we also suck in messages from everything from the television, to advertising, to marketing, etc. These are hugely powerful forces that define what we want and how we view ourselves. When we're told that banking is a very respectable profession, a lot of us want to go into banking. When banking is no longer so respectable, we lose interest in banking. We are highly open to suggestion.
И, исто така преземаме пораки од секаде од телевизија, преку реклами, до маркетинг итн. Овие се огрмони сили кои влијаат на нас. Тие дефинираат што ние сакаме во животот, и како се гледаме самите себе. Кога ќе ни кажат дека банкарството е многу почитувана професија многу од нас сакаат да станат банкари. Кога ќе престанат тоа да ни го кажуваат, губиме интерес за банкарството. Многу сме отворени за сугестии.
So what I want to argue for is not that we should give up on our ideas of success, but we should make sure that they are our own. We should focus in on our ideas, and make sure that we own them; that we are truly the authors of our own ambitions. Because it's bad enough not getting what you want, but it's even worse to have an idea of what it is you want, and find out, at the end of the journey, that it isn't, in fact, what you wanted all along.
И, она за што сакам да расправам, не е тоа дека треба да се откажаме од нашата идеја за успехот. Но, треба да се осигураме дека тоа се наши идеи. Треба да се фокусираме на нашите идеи. И да бидеме сигурни дека се наши, дека навистина ние сме авторите на нашите амбиции. Бидејќи, и така е лошо да не го добиеме она што го сакаме. Но, уште е полошо да имаме идеја за тоа што сакаме, и на крај да дознаеме дека тоа што сме го добиле, всушност и не сме го сакале.
So, I'm going to end it there. But what I really want to stress is: by all means, success, yes. But let's accept the strangeness of some of our ideas. Let's probe away at our notions of success. Let's make sure our ideas of success are truly our own.
Затоа, ќе завршам овде. Она што навистина сакам да го истакнам е да не ме разберете погрешно, успевајте, да. Но, да ја прифатиме и чудноста на некои наши идеи. Да ги преиспитаме нашите идеи за успехот. Да се осигураме дека тие идеи се вистински наши.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)
Chris Anderson: That was fascinating. But how do you reconcile this idea of it being bad to think of someone as a "loser," with the idea that a lot of people like, of seizing control of your life, and that a society that encourages that, perhaps has to have some winners and losers?
Крис Андресон: Ова беше фасцинантно. Како се помирувате со тоа дека е лошо да се мисли за некого дека е губитник, со идејата дека многу луѓе сакаат да ја превземат контролата врз нашиот живот. И дека општеството што охрабрува сака да има победници и губитници.
Alain De Botton: Yes, I think it's merely the randomness of the winning and losing process that I want to stress, because the emphasis nowadays is so much on the justice of everything, and politicians always talk about justice. Now I'm a firm believer in justice, I just think that it's impossible. So we should do everything we can to pursue it, but we should always remember that whoever is facing us, whatever has happened in their lives, there will be a strong element of the haphazard. That's what I'm trying to leave room for; otherwise, it can get quite claustrophobic.
Ален де Ботон: Да. Јас всушност се осврнував на недефинираноста на процесот на успевање и неуспевање. Бидејќи денес акцентот е на праведноста на се и сешто. И политичарите постојано зборуваат за правда. Знаете, јас цврсто верувам во правдата. Но, сепак мислам дека е невозможна. И, треба да правиме се што е во наша можност, се што можеме за да ја постигнеме. Но, на крајот, секогаш треба да сме свесни дека со кој и да се сретнеме, што и да се случувало во нивниот живот, секогаш ќе постои силен елемент на непредвидливост. И, токму за тоа сакам да оставам простор. Бидејќи, без тоа станува премногу клаустрофобично.
CA: I mean, do you believe that you can combine your kind of kinder, gentler philosophy of work with a successful economy? Or do you think that you can't, but it doesn't matter that much that we're putting too much emphasis on that?
Крис Андерсон: Мислам, дали веруваш дека би можел да ја комбинираш твојата подобра и понежна филозофија на успехот во работата со успешна економија? Или мислиш дека не можеш? Или тоа и не е толку битно колку што ние му придаваме значение?
AB: The nightmare thought is that frightening people is the best way to get work out of them, and that somehow the crueler the environment, the more people will rise to the challenge. You want to think, who would you like as your ideal dad? And your ideal dad is somebody who is tough but gentle. And it's a very hard line to make. We need fathers, as it were, the exemplary father figures in society, avoiding the two extremes, which is the authoritarian disciplinarian on the one hand, and on the other, the lax, no-rules option.
Ален де Ботон: Ужасното е во тоа што се мисли дека луѓето треба да се уплашат за да се извлече најмногу работа од нив. И дека, колку е посурова околината толку повеќе, луѓето ќе се борат да успеат. Кого би сакале како свој идеален татко? И вашиот идеален татко би бил некој што е цврст но, и нежен во исто време. И тоа е многу тешко да се разграничи. Нам ни требаат таковци, за пример во општеството кои би ги избегнале двата екстрема. Што би значело на едната страна е авторитативниот, дисциплинаторски. А на другата е опуштениот, татко кој не замара со правила.
CA: Alain De Botton.
Крис Андерсон: Ален де Ботон.
AB: Thank you very much.
Ален де Ботон: Ви благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)