I'd like to share with you a discovery that I made a few months ago while writing an article for Italian Wired. I always keep my thesaurus handy whenever I'm writing anything, but I'd already finished editing the piece, and I realized that I had never once in my life looked up the word "disabled" to see what I'd find.
Би сакала да споделам со вас едно откритие кое што го открив пред неколку месеци додека пишував колумна за италијанското издание на списанието Wired. Секогаш го имам мојот речник од синоними при рака кога пишувам нешто, но веќе бев завршила со пишувањето на мојата колумна, кога сватив дека никогаш во мојот живот не сум го барала зборот „неспособен„ за да видам што ќе пронајдам.
Let me read you the entry. "Disabled, adjective: crippled, helpless, useless, wrecked, stalled, maimed, wounded, mangled, lame, mutilated, run-down, worn-out, weakened, impotent, castrated, paralyzed, handicapped, senile, decrepit, laid-up, done-up, done-for, done-in cracked-up, counted-out; see also hurt, useless and weak. Antonyms, healthy, strong, capable." I was reading this list out loud to a friend and at first was laughing, it was so ludicrous, but I'd just gotten past "mangled," and my voice broke, and I had to stop and collect myself from the emotional shock and impact that the assault from these words unleashed.
Дозволете ми да ви прочитам што вели. „Неспособен„ - придавка: „осакатен, беспомошен, уништен, угасен, оштетен, ранет, дефицитарен, дефектен, хендикепиран, изморен, истрошен, ослабен, импотентен, кастриран, парализиран, хендикепиран сенилен, болен, завршен,уништен, исцрпен, изморен, скршен, исклучен, исто така види под: повреден, бескорисен и слаб. Антоними: здрав, силен, способен Му го читав ова на глас на еден пријател и во почеток се смеев беше толку смешно, но просто одеднаш се почуствував смелена и останав без глас, и морав да застанам и да се смирам од емоционалниот шок и од ударот предизвикан од нападноста на овие зборови.
You know, of course, this is my raggedy old thesaurus so I'm thinking this must be an ancient print date, right? But, in fact, the print date was the early 1980s, when I would have been starting primary school and forming an understanding of myself outside the family unit and as related to the other kids and the world around me. And, needless to say, thank God I wasn't using a thesaurus back then. I mean, from this entry, it would seem that I was born into a world that perceived someone like me to have nothing positive whatsoever going for them, when in fact, today I'm celebrated for the opportunities and adventures my life has procured.
Знаете, секако, дека ова беше мојот стар речник на синоними. Мислам дека тоа морало да биде некое старо издание, зарем не. Но, всушност, беше издание од почетоците на 1980 кога тргнував во основно училиште и формирав идеја за самата себеси надвор од фамилијарниот круг како и во однос на останатите деца и светот во мојата околина. И секако, фала му на Господа што не користев речник на сининими во тоа време. Сакам да кажам, по оваа дефиниција, изгледаше како да сум се родила во свет што некого како мене го перцепира без никакви позитивни особини, а јас денес сум всушност славна заради можностите и возбудливите искуства што животот ми ги донесе.
So, I immediately went to look up the 2009 online edition, expecting to find a revision worth noting. Here's the updated version of this entry. Unfortunately, it's not much better. I find the last two words under "Near Antonyms," particularly unsettling: "whole" and "wholesome."
Па, веднаш отидов да барам во изданието он лајн од 2009, очекувајќи да најдам некоја ревизија достоинствена да се земе предвид. Еве ја најновата верзија на овој збор. За жал, не е многу подобра. Двата последни збора што се наведени како “Блиски Антоними“ се особено загрижувачки, „комплетен“ и „здрав.“
So, it's not just about the words. It's what we believe about people when we name them with these words. It's about the values behind the words, and how we construct those values. Our language affects our thinking and how we view the world and how we view other people. In fact, many ancient societies, including the Greeks and the Romans, believed that to utter a curse verbally was so powerful, because to say the thing out loud brought it into existence. So, what reality do we want to call into existence: a person who is limited, or a person who's empowered? By casually doing something as simple as naming a person, a child, we might be putting lids and casting shadows on their power. Wouldn't we want to open doors for them instead?
Значи, не се работи само за зборовите, туку за она што мислиме за луѓето кога им се обраќаме со овие зборови Се работи за вредностите кои стојат зад зборовите и како ги претставуваме тие вредности. Нашиот јазик се одразува врз нашиот начин на размислување и врз нашиот поглед на светот и на другите луѓе. Всушност, многу антички општества, вклучувајќи ги и Грците и Римјаните, верувале дека усното изговарање на клетви е многу моќно, бидејќи изговарањето на нешто наглас прави тоа да постои. Па, која е реалноста што сакаме да направиме да постои, личност што е ограничена, или личност со можности? Од обична навика, едно обична работа како давање надимак некому, на некое дете, може да ја згасне и пригуши неговата моќ. Наместо тоа, не би сакале ли да отвориме нови можности за нив?
One such person who opened doors for me was my childhood doctor at the A.I. duPont Institute in Wilmington, Delaware. His name was Dr. Pizzutillo, an Italian American, whose name, apparently, was too difficult for most Americans to pronounce, so he went by Dr. P. And Dr. P always wore really colorful bow ties and had the very perfect disposition to work with children.
Една таква личност која мене ми отвори можности беше мојот доктор од детството во институтот А.И. Dupont во Wilmington, Delaware. Неговото име е Dr. Pizzutillo. Американец од италијанско потекло чие име навидум беше многу тешко за изговарање за повеќето од американците, па затоа користеше замо Dr. P. И Dr. P. секогаш користеше шарени лептир машни и имаше совршена предиспозиција за работа со деца.
I loved almost everything about my time spent at this hospital, with the exception of my physical therapy sessions. I had to do what seemed like innumerable repetitions of exercises with these thick, elastic bands -- different colors, you know -- to help build up my leg muscles, and I hated these bands more than anything -- I hated them, had names for them. I hated them. And, you know, I was already bargaining, as a five year-old child, with Dr. P to try to get out of doing these exercises, unsuccessfully, of course. And, one day, he came in to my session -- exhaustive and unforgiving, these sessions -- and he said to me, "Wow. Aimee, you are such a strong and powerful little girl, I think you're going to break one of those bands. When you do break it, I'm going to give you a hundred bucks."
Целото време што го поминав во таа болница ми беше пријатно со исклучок на моите сесии на физиотерапија. Морав да правам, како ми се чинеа, безброј повторувања на вежби со тие дебели еластични траки-- со различни бои-- знаете, за да се зајакнат мускулите на моите нозе. И ги мразев тие траки повеќе од било што друго. Ги мразев, им измислував имиња. Ги мразев. И, знаете, јас веќе преговарав кога имав само 5 години, со Dr. P. за да се извлечам од правењето на тие вежби, без успех, се разбира. И, еден ден, тој дојде на мојата терапија истоштувачки и неумоливи, тие вежби-- и ми рече, „Браво, Aimee, ти си била многу силно девојче, многу моќно, полека да не скинеш некоја трака. Но, кога ќе ја скинеш ќе ти дадам сто долари.“
Now, of course, this was a simple ploy on Dr. P's part to get me to do the exercises I didn't want to do before the prospect of being the richest five-year-old in the second floor ward, but what he effectively did for me was reshape an awful daily occurrence into a new and promising experience for me. And I have to wonder today to what extent his vision and his declaration of me as a strong and powerful little girl shaped my own view of myself as an inherently strong, powerful and athletic person well into the future.
Тоа секако беше еден мал трик на Dr. P. за да ме наговори да ги правам вежбите кои не сакав да ги правам заради можноста да бидам најбогатото девојче од салата на вториот спрат, но она што тој всушност го направи за мене беше трансформацијата на еден секојдневен настан кој беше ужасен во едно искуство што ветуваше. И морам да се прашам денес, до која мерка неговата визија и неговата декларација за мене како силно и моќно девојче и даде форма на мојата лична визија за мене како личност инхерентно силна, моќна и атлетска во подалечната иднина.
This is an example of how adults in positions of power can ignite the power of a child. But, in the previous instances of those thesaurus entries, our language isn't allowing us to evolve into the reality that we would all want, the possibility of an individual to see themselves as capable. Our language hasn't caught up with the changes in our society, many of which have been brought about by technology. Certainly, from a medical standpoint, my legs, laser surgery for vision impairment, titanium knees and hip replacements for aging bodies that are allowing people to more fully engage with their abilities, and move beyond the limits that nature has imposed on them -- not to mention social networking platforms allow people to self-identify, to claim their own descriptions of themselves, so they can go align with global groups of their own choosing. So, perhaps technology is revealing more clearly to us now what has always been a truth: that everyone has something rare and powerful to offer our society, and that the human ability to adapt is our greatest asset.
Ова е еден пример како возрасните на позиција на моќ можат да ја поттикнат мочта на едно дете. Но, во дефинициите што претходно ги видовме од речникот, нашиот јазик не ни дозволува да пораснеме во реалноста која ја посакуваме, со можност да се гледаме себеси како способни. Нашиот јазик не оди во чекор со промените во нашето општество, од кои многу се должат на напредокот на технологијата. Секако, од медицинска гледна точка, моите нозе, ласерската операција за подобрување на видот, замената со колено и колкови направени од титаниум за постарите, кои им овозможуваат на луѓето да ги користат во целост своите способности и да се движат повеќе од ограничувањата што природата им ги наметнала, а да не ги ни спомнуваме социјалните мрежи, кои им овозможуваат на луѓето да создадат сопствен идентитет, барајќи сопствени описи на самите себеси, на тој начин што можат да постанат дел од глобалните групи кои сами ги бираат. Значи, можеби технилогијата сега ни го открива појасно она што од секогаш било вистина, дека секоја личност има нешто особено и моќно да му понуди на нашето општество, и дека човечката способност за адаптација е нашата најголема доблест.
The human ability to adapt, it's an interesting thing, because people have continually wanted to talk to me about overcoming adversity, and I'm going to make an admission: This phrase never sat right with me, and I always felt uneasy trying to answer people's questions about it, and I think I'm starting to figure out why. Implicit in this phrase of "overcoming adversity" is the idea that success, or happiness, is about emerging on the other side of a challenging experience unscathed or unmarked by the experience, as if my successes in life have come about from an ability to sidestep or circumnavigate the presumed pitfalls of a life with prosthetics, or what other people perceive as my disability. But, in fact, we are changed. We are marked, of course, by a challenge, whether physically, emotionally or both. And I'm going to suggest that this is a good thing. Adversity isn't an obstacle that we need to get around in order to resume living our life. It's part of our life. And I tend to think of it like my shadow. Sometimes I see a lot of it, sometimes there's very little, but it's always with me. And, certainly, I'm not trying to diminish the impact, the weight, of a person's struggle.
Човечката способност за адаптација е нешто интересно, бидејќи луѓето континуирано сакале да разговараат со мене во врска со надминувањето на недостатокот, и ќе признаам нешто. Оваа фраза никогаш не ми била разбирлива и секогаш сум се чуствувала нелагодно обидувајќи се да одговорам на прашањата на луѓето во врска со ова и мислам дека сега почнувам да сваќам зошто. Имплицитно во оваа фраза за надминување на недостатокот се наоѓа идејата дека успехот, или среќата се случуваат на онаа страна од предизвикувачкото искуство неповредени или необележани од искуството, како да моите животни успеси се случиле благодарение на способностите за избегнување или заобиколување на наводните тешкотии од цел еден живот со штеки и протези или на она што други личности го гледаат како моја неспособност. Но, всушност, ние сме променети. Обележани сме, се разбира, од предизвикот, физички, емоционален, или комбиниран. И ќе сугерирам дека ова е нешто добро. Недостатокот не е пречка што треба да ја заобиколиме за да можеме да го продолжиме нашиот живот. Тој е дел од нашиот живот. И се обидувам да мислам на ова како на моја сенка. Понекогаш ја гледам како огромна, понекогаш е скоро неприметна, но секогаш е со мене. И, секако, не се обидувам да го намалам влијанието, тежината, од борбата на еден човек.
There is adversity and challenge in life, and it's all very real and relative to every single person, but the question isn't whether or not you're going to meet adversity, but how you're going to meet it. So, our responsibility is not simply shielding those we care for from adversity, but preparing them to meet it well. And we do a disservice to our kids when we make them feel that they're not equipped to adapt. There's an important difference and distinction between the objective medical fact of my being an amputee and the subjective societal opinion of whether or not I'm disabled. And, truthfully, the only real and consistent disability I've had to confront is the world ever thinking that I could be described by those definitions.
Во животот постојат недостатокот и предизвикот, и тоа е многу реално и се однесува на секоја личност, но прашањето не е дали ќе се соочите со проблемот или не, туку како ќе се соочите со него. Значи, нашата одговорност не е само да ги заштитиме оние кои ги сакаме од повреди и хендикеп туку да ги подготвиме и како би се соочиле со него. И им правиме лоша услуга на нашите деца кога ги правиме да се чуствуваат дека не се спремни да се адаптираат. Има една важна разлика помеѓу објективниот медицински факт дека нозете ми се ампутирани и субјективното мислење на општеството за тоа дали сум хендикепирана. И, искрено, единствениот вистински и конзистентен хендикеп со кој сум морала да се соочам е што светот секогаш мисли дека јас можам да бидам опишана со тие дефиниции.
In our desire to protect those we care about by giving them the cold, hard truth about their medical prognosis, or, indeed, a prognosis on the expected quality of their life, we have to make sure that we don't put the first brick in a wall that will actually disable someone. Perhaps the existing model of only looking at what is broken in you and how do we fix it, serves to be more disabling to the individual than the pathology itself.
Во нашата желба да ги заштитиме оние кои ги сакаме давајќи им тешка и сурова вистина за нивната медицинска прогноза или прогноза за квалитетот на живот што ги очекува, треба да се осигураме дека не ја ставаме првата цигла на ѕид кој на крајот некого ќе онеспособи. Можеби постоечкиот модел да се гледа само она што нечини на тебе и како да се поправи, кај некои личности предизвикува поголем хендикеп отколку самото нешто што нечини.
By not treating the wholeness of a person, by not acknowledging their potency, we are creating another ill on top of whatever natural struggle they might have. We are effectively grading someone's worth to our community. So we need to see through the pathology and into the range of human capability. And, most importantly, there's a partnership between those perceived deficiencies and our greatest creative ability. So it's not about devaluing, or negating, these more trying times as something we want to avoid or sweep under the rug, but instead to find those opportunities wrapped in the adversity. So maybe the idea I want to put out there is not so much overcoming adversity as it is opening ourselves up to it, embracing it, grappling with it, to use a wrestling term, maybe even dancing with it. And, perhaps, if we see adversity as natural, consistent and useful, we're less burdened by the presence of it.
Не третирајќи ја личноста како целосна, не признавајќи ја нејзината потенцијална сила, создаваме друга болест на површината на природната борба што таа ја води. Ние всушност го оценуваме колку е тој вреден за нашето општество. Значи треба да ја испитаме патологијата и да го увидиме рангот на човечките способности. И, уште поважно, има една асоцијација помеѓу она што го нарекуваме недостаток и нашата најголема креативна способност. Значи дека не се работи за обезвреднување, или негирање на овие напори како нешто што сакаме да избегнеме или скриеме под тепихот, туку, наместо тоа, да ги препознаеме тие можности спакувани во недостатокот. Значи, можеби идејата што сакам да ја искажам не е толку во надминување на проблемот, колку што е во нашето отварање кон него, да се прегрне, да се бори со него, за да се употреби термин од професионалното борење, можеби, дури, да се танцува со него. И, можеби ако гледаме на недостатокот како на нешто природно, конзистентно и корисно, ќе бидеме помалку засегнати од неговото присуство.
This year we celebrate the 200th birthday of Charles Darwin, and it was 150 years ago, when writing about evolution, that Darwin illustrated, I think, a truth about the human character. To paraphrase: It's not the strongest of the species that survives, nor is it the most intelligent that survives; it is the one that is most adaptable to change. Conflict is the genesis of creation. From Darwin's work, amongst others, we can recognize that the human ability to survive and flourish is driven by the struggle of the human spirit through conflict into transformation. So, again, transformation, adaptation, is our greatest human skill. And, perhaps, until we're tested, we don't know what we're made of. Maybe that's what adversity gives us: a sense of self, a sense of our own power. So, we can give ourselves a gift. We can re-imagine adversity as something more than just tough times. Maybe we can see it as change. Adversity is just change that we haven't adapted ourselves to yet.
Оваа година го славиме двестотиот роденден на Charles Darwin и поминаа 150 години откако пишуваше за еволуцијата мислам дека Дарвин илустрираше една вистина за карактерот на човекот. Да парафразирам, не се најјаките видови тие кои преживуваат, нити се најинтелигентните, туку се оние кои најдобро се адаптираат на промените. Конфликтот е генеза на стварањето. Од трудот на Дарвин, освен другото, можеме да заклучиме дека човечката способност за преживување и просперитет е поттикната од борбата на човечкиот дух преку конфликтот и трансформацијата. Значи, повторно, трансформацијата, адаптацијата, е нашата најголема човечка способност И, можеби, додека не бидеме тестирани, не знаеме од што сме направени. Можеби тоа е она што недостатокот ни го пружа, чуство за „себеси“, чуство за сопствената сила.. Значи, можеме да си дадеме подарок самите себеси. Да го замислиме недостатокот како нешто повеќе од обично мачење. Можеби можеме да го видиме како промена. Недостатокот е всушност промена на која сеуште не сме се прилагодиле.
I think the greatest adversity that we've created for ourselves is this idea of normalcy. Now, who's normal? There's no normal. There's common, there's typical. There's no normal, and would you want to meet that poor, beige person if they existed? (Laughter) I don't think so. If we can change this paradigm from one of achieving normalcy to one of possibility -- or potency, to be even a little bit more dangerous -- we can release the power of so many more children, and invite them to engage their rare and valuable abilities with the community.
Мислам дека најголемиот проблем кој самите себе си го имаме создадено е таа идеја за што е нормално. Што е тоа нормален човек? Не постои таков. Постои најчесто. Постои типично. Не постои нормално. И дали би сакале да ја запознаете таа сиромашна, монотона личност кога таква би постоела? (Смеење) Мислам дека не. Ако можеме да ја промениме оваа парадигма на постигнување нормалност во онаа која се однесува на можностите или потенцијалот, дури и со малку ризик, можеме да ја ослободиме силата на голем број на деца, и да ги повикаме да низ своите несекојдневни и вредни способности допринесат за заедницата.
Anthropologists tell us that the one thing we as humans have always required of our community members is to be of use, to be able to contribute. There's evidence that Neanderthals, 60,000 years ago, carried their elderly and those with serious physical injury, and perhaps it's because the life experience of survival of these people proved of value to the community. They didn't view these people as broken and useless; they were seen as rare and valuable.
Антрополозите ни зборуваат дека нешто што ние како човечки суштества секогаш бараме од членовите на заедницата е да бидат од корист, да бидат способни да допринесат. Постои доказ дека неандерталците пред 60.000 години ги носеле своите постари членови и оние со сериозни фичички повреди, и можеби затоа што животното искуство за опстанок на овие луѓе се покажало вредно за заедницата: тие не гледале на овие луѓе како на скршени и бескорисни: тие се сметани за посебни и вредни.
A few years ago, I was in a food market in the town where I grew up in that red zone in northeastern Pennsylvania, and I was standing over a bushel of tomatoes. It was summertime: I had shorts on. I hear this guy, his voice behind me say, "Well, if it isn't Aimee Mullins." And I turn around, and it's this older man. I have no idea who he is.
Пред неколку години, бев на пазар во градот во кој пораснав во таа црвена зона на Североисточна Пенсилванија, и стоев над куп домати. Беше лето. Носев шорц. Слушнав глас на човек зад мене кој вели, „Па добро, зар тоа не е Aimee Mullins." И јас се свртувам, гледам постар човек. Немам појма кој е тој.
And I said, "I'm sorry, sir, have we met? I don't remember meeting you."
Реков, „Извините господине, дали ние се познаваме? Не се сеќавам дека сум ве запознала.“
He said, "Well, you wouldn't remember meeting me. I mean, when we met I was delivering you from your mother's womb." (Laughter) Oh, that guy. And, but of course, actually, it did click.
Тој рече, „Па добро и не можиш да се сеќаваш дека си ме запознала. Мислам, кога се запознававме јас те извлекував од матката на твојата мајка.“ (Смеење) О, тој човек. И, но секако, всушност, сватив.
This man was Dr. Kean, a man that I had only known about through my mother's stories of that day, because, of course, typical fashion, I arrived late for my birthday by two weeks. And so my mother's prenatal physician had gone on vacation, so the man who delivered me was a complete stranger to my parents. And, because I was born without the fibula bones, and had feet turned in, and a few toes in this foot and a few toes in that, he had to be the bearer -- this stranger had to be the bearer of bad news.
Тој човек беше dr. Kean, човекот кој го познавав само преку кажувањата на мојата мајка за тој ден, затоа што секако, во свој типичен стил, стигнав на својот роденден со две недели закаснување. И така, гинекологот на мојата мајка отиде на одмор, па човекот кој го изврши породувањето им беше потполно непознат на моите родители. И, бидејќи сум родена без лисна коска, и имав свртени стапала и пар ножни прсти на ова стапало и пар на ова другото, тој мораше да биде доносителот, овој старец мораше да биде доносителот на лошите вести.
He said to me, "I had to give this prognosis to your parents that you would never walk, and you would never have the kind of mobility that other kids have or any kind of life of independence, and you've been making liar out of me ever since." (Laughter) (Applause)
Ми рече, „Морав да им ја дадам оваа прогноза на твоите родители дека ти никогаш нема да проодиш, и дека никогаш нема да го имаш оној вид на подвижност што го имаат другите деца или некоја независност во животот, и ти оттогаш секогаш ме правеше лажго.“ (Смеење) (Аплауз)
The extraordinary thing is that he said he had saved newspaper clippings throughout my whole childhood, whether winning a second grade spelling bee, marching with the Girl Scouts, you know, the Halloween parade, winning my college scholarship, or any of my sports victories, and he was using it, and integrating it into teaching resident students, med students from Hahnemann Medical School and Hershey Medical School. And he called this part of the course the X Factor, the potential of the human will. No prognosis can account for how powerful this could be as a determinant in the quality of someone's life. And Dr. Kean went on to tell me, he said, "In my experience, unless repeatedly told otherwise, and even if given a modicum of support, if left to their own devices, a child will achieve."
Прекрасна работа е што рече дека собирал исечоци од весник во текот на целото мое детство, било да се работело за одликување за правопис во второ одделение основно училиште, марш со девојките скаути, како што знаете, парадата Halloween, кога добив стипендија за колеџ, или било која моја спортска победа, и тој тоа го користел и го интегрирал во предавањата за редовните студенти, студенти по медицина на медицинските школи Hahnemann и Hershey. И го нарекол овој дел од предавањата Фактор X , потенцијалите на човековата волја. Ниту една прогноза не може да објасни колку ова може да биде силно како показател за квалитетот на нечиј живот. И dr. Kean продолжи да ми зборува, рече, „Во моето искуство, доколку повеќе пати не е поинаку речено, и дури ако му е дадена само мала поддршка, и ако е препуштено само на себе, детето ќе успее.“
See, Dr. Kean made that shift in thinking. He understood that there's a difference between the medical condition and what someone might do with it. And there's been a shift in my thinking over time, in that, if you had asked me at 15 years old, if I would have traded prosthetics for flesh-and-bone legs, I wouldn't have hesitated for a second. I aspired to that kind of normalcy back then. But if you ask me today, I'm not so sure. And it's because of the experiences I've had with them, not in spite of the experiences I've had with them. And perhaps this shift in me has happened because I've been exposed to more people who have opened doors for me than those who have put lids and cast shadows on me.
Видете, dr. Kean ја направи таа промена во мислењето. Тој сватил дека постои разлика помеѓу медицинската состојба и она што некој со неа може да направи. И во текот на времето имаше промена во моето мислење, за тоа, да сте ме прашале кога имав 15 години, јас би ги заменила протезите со нозе од коски и месо, ни секунда не би се мислела. Тогаш копнеев за тој вид на нормалност. Ако денеска ме прашате, не сум толку сигурна. А тоа е заради искуството што го имав СО нив, а не заради искуствата кои ги имав и покрај нив. И, можеби, оваа промена во мене се случила затоа што сум била во допир со повеќе луѓе кои отворија врата за мене отколку со оние кои ме попречувале и фрлале сенки на мене.
See, all you really need is one person to show you the epiphany of your own power, and you're off. If you can hand somebody the key to their own power -- the human spirit is so receptive -- if you can do that and open a door for someone at a crucial moment, you are educating them in the best sense. You're teaching them to open doors for themselves. In fact, the exact meaning of the word "educate" comes from the root word "educe." It means "to bring forth what is within, to bring out potential." So again, which potential do we want to bring out?
Видите, се што навистина ви треба е една личност која ќе ви ја открие вашата посебна моќ и вие летате. Ако некому можете да му дадете клуч од неговите посебни моќи, човековиот дух е толку рецептивен, ако тоа можете да го направите и да отворите врата за некого во одлучувачкиот момент, вие го едуцирате во најдобрата смисла. Вие ги учите самите себеси да си отворат врата. Всушност, точното значење на зборот „едуцира“ потекнува од коренот на зборот „извлекува“ Тоа значи, да се изнесе на видело она што е внатре, да се извлече потенцијал. Така повторно, кој потенцијал сакаме да го извлечиме?
There was a case study done in 1960s Britain, when they were moving from grammar schools to comprehensive schools. It's called the streaming trials. We call it "tracking" here in the States. It's separating students from A, B, C, D and so on. And the "A students" get the tougher curriculum, the best teachers, etc. Well, they took, over a three-month period, D-level students, gave them A's, told them they were "A's," told them they were bright, and at the end of this three-month period, they were performing at A-level.
Имаше едно истражување на случај од 1960 во Британија, со учениците од основните школи и гимназијалците. Тие се викаат проби на проток. Ние овде во САД ги викаме пратење. Учениците се поделени на групи А, Б, Ц, Д, итн. Така да учениците А имаат најтешка наставна програма, најдобри наставници итн. Значи, тие земаа, то текот на тромесечјето, ученици од Д нивото и им дале програма А, им рекле дека тие се А и дека се паметни. И на крајот од ова тромесечје, тие имале резултати од нивото А.
And, of course, the heartbreaking, flip side of this study, is that they took the "A students" and told them they were "D's." And that's what happened at the end of that three-month period. Those who were still around in school, besides the people who had dropped out. A crucial part of this case study was that the teachers were duped too. The teachers didn't know a switch had been made. They were simply told, "These are the 'A-students,' these are the 'D-students.'" And that's how they went about teaching them and treating them.
И, секако, тажната страна на ова истражување, е дека ги земале учениците А и им рекле дека се Д. И она што се случило на крајот од тромесечјето. Некои сеуште се мотале по школото, а некои го напуштиле. Суштинското значење на ова истражување е дека наставниците се излажани. Наставниците не знаеле дека е извршена промена. Едноставно им е кажано ова се ученици А, ова се ученици Д. И тие на тој начин ги учеле и ги третирале.
So, I think that the only true disability is a crushed spirit, a spirit that's been crushed doesn't have hope, it doesn't see beauty, it no longer has our natural, childlike curiosity and our innate ability to imagine. If instead, we can bolster a human spirit to keep hope, to see beauty in themselves and others, to be curious and imaginative, then we are truly using our power well. When a spirit has those qualities, we are able to create new realities and new ways of being.
Така да мислам дека единствената неспособност е скршениот дух, духот кој е скршен нема надеж. Не ја гледа убавината. Не ја поседува природната, детската радозналост и внатрешната способност за имагинација. Ако наместо тоа, можеме да го охрабриме човечкиот дух да одржува надеж, да гледа убавина во себе и другите, да биде љубопитен и имагинативен, тогаш ние навистина добро ја користиме нашата сила. кога духот ги има тие квалитети, во состојба сме да креираме нови реалности и нови начини на постоење.
I'd like to leave you with a poem by a fourteenth-century Persian poet named Hafiz that my friend, Jacques Dembois told me about, and the poem is called "The God Who Only Knows Four Words": "Every child has known God, not the God of names, not the God of don'ts, but the God who only knows four words and keeps repeating them, saying, 'Come dance with me. Come, dance with me. Come, dance with me.'"
Сакам да ви оставам една песна чиј автор е персискиот поет од четиринаесеттиот век по име Хафиз за која ми раскажуваше мојот пријател Jacques Dembois. А песната се вика „Бог кој само четири зборови знае.“ „Секое дете го запознало Бог, не Богот на имињата, ниту Богот на неможностите, туку Бог кој само четири зборови знае и секогаш ги повторува, кој вели - дојдете да заиграте со мене“ Дојдете да заиграте со мене.
Thank you. (Applause)
Ви благодарам. Аплауз