By the end of this year, there'll be nearly a billion people on this planet that actively use social networking sites. The one thing that all of them have in common is that they're going to die. While that might be a somewhat morbid thought, I think it has some really profound implications that are worth exploring.
До краја ове године, на овој планети ће бити скоро милијарду људи који активно користе сајтове друштвеног умрежавања. Сви они имају једну заједничку ствар - да ће умрети. Иако је то можда морбидна помисао, ја мислим да има неке веома значајне импликације које је важно истражити.
What first got me thinking about this was a blog post authored earlier this year by Derek K. Miller, who was a science and technology journalist who died of cancer. And what Miller did was have his family and friends write a post that went out shortly after he died. Here's what he wrote in starting that out. He said, "Here it is. I'm dead, and this is my last post to my blog. In advance, I asked that once my body finally shut down from the punishments of my cancer, then my family and friends publish this prepared message I wrote -- the first part of the process of turning this from an active website to an archive."
Прва ствар која ме је навела да о овоме разишљам је био блог који је нешто раније ове године направио Дерек К. Милер, новинар специјализован за науку и технологију, који је умро од рака. Он је тражио од своје породице и пријатеља да напишу поруку која је објављена укратко након његове смрти. Ево шта је он написао на самом почетку. Рекао је: ”Ево га. Мртав сам и ово је моја последња порука на блогу. Унапред сам тражио да једном када се моје тело угаси, проузроковано казном рака, моја породица и пријатељи објаве ову припремљену поруку коју сам написао - први део процеса претварања овога из активног сајта у архиву.”
Now, while as a journalist, Miller's archive may have been better written and more carefully curated than most, the fact of the matter is that all of us today are creating an archive that's something completely different than anything that's been created by any previous generation.
Иако је Милерова архива можда била боље написана и одржавана него већина других, јер је био новинар, чињеница је да сви ми овде данас стварамо архиву која је потпуно другачија него ишта што је нека друга генерација икада направила.
Consider a few stats for a moment. Right now there are 48 hours of video being uploaded to YouTube every single minute. There are 200 million Tweets being posted every day. And the average Facebook user is creating 90 pieces of content each month. So when you think about your parents or your grandparents, at best they may have created some photos or home videos, or a diary that lives in a box somewhere. But today we're all creating this incredibly rich digital archive that's going to live in the cloud indefinitely, years after we're gone. And I think that's going to create some incredibly intriguing opportunities for technologists.
Погледајте на тренутак ове статистичке податке. У овом тренутку постоји 48 сати видеа који се стављају на ”ЈуТјуб” сваког минута. Свакодневно има 200 милиона твитова. А, просечан корисник Фејсбука ствара 90 елемената његовог садржаја месечно. Па, када помислите на своје родитеље или деде и бабе, они су у најбољу руку створили неке фотографије или кућне видее, или дневник који је негде у некој кутији. Али данас, сви стварамо ову невероватно богату дигиталну архиву која ће заувек живети у облаку, годинама након што нас нема. Ја мислим да ће то створити неке невероватно интригантне шансе за оне који се баве технологијом.
Now to be clear, I'm a journalist and not a technologist, so what I'd like to do briefly is paint a picture of what the present and the future are going to look like. Now we're already seeing some services that are designed to let us decide what happens to our online profile and our social media accounts after we die. One of them actually, fittingly enough, found me when I checked into a deli at a restaurant in New York on foursquare.
Да будем јасан, ја сам новинар, а не технолог, тако да оно што бих укратко желео да урадим јесте да насликам слику онога како ће садашњост и будућност изгледати. Већ примећујемо неке услуге којима је циљ да нам допусте да одлучимо шта се дешава са нашим профилом на интернету као и са нашим налозима друштвених медија након што умремо. Једна од њих ме је адекватно нашла када сам ушао у сендвичарницу у ресторану у Њујорку на једној раскрсници.
(Recording) Adam Ostrow: Hello. Death: Adam? AO: Yeah. Death: Death can catch you anywhere, anytime, even at the Organic. AO: Who is this? Death: Go to ifidie.net before it's too late.
(Снимак) Адам Остроу: здраво. Смрт: Адаме? АО: да. Смрт: смрт те може снаћи било кад, било где, чак и у органској секцији. АО: ко је то? Смрт: посети ifidie.net пре него што буде прекасно.
(Laughter)
(Смех)
Adam Ostrow: Kind of creepy, right? So what that service does, quite simply, is let you create a message or a video that can be posted to Facebook after you die. Another service right now is called 1,000 Memories. And what this lets you do is create an online tribute to your loved ones, complete with photos and videos and stories that they can post after you die. But what I think comes next is far more interesting.
Адам Остроу: мало језиво, зар не? Та услуга једноставно дозвољава да креирате поруку или видео који ће бити окачен на Фејсбук након ваше смрти. Друга услуга која тренутно постоји се зове ”1000 успомена”. Ово вам дозвољава да направите посвету вољенима путем интернета, као и да је употпуните фотографијама, видео записима и причама које ће бити постављене након што умрете. Оно што следи је по мом мишљењу много занимљивије.
Now a lot of you are probably familiar with Deb Roy who, back in March, demonstrated how he was able to analyze more than 90,000 hours of home video. I think as machines' ability to understand human language and process vast amounts of data continues to improve, it's going to become possible to analyze an entire life's worth of content -- the Tweets, the photos, the videos, the blog posts -- that we're producing in such massive numbers. And I think as that happens, it's going to become possible for our digital personas to continue to interact in the real world long after we're gone thanks to the vastness of the amount of content we're creating and technology's ability to make sense of it all.
Многи од вас су упознати са Деб Ројем који је, у марту, показао како је успео да анализира више од 90,000 сати домаћих видео записа. Мислим да ће са наставком усавршавања способности машина да разумеју људски језик, као и да обрађују велике количине података, постати могуће анализирати садржаје читавих живота - твитове, фотографије, видео записе, блогове - све оно што производимо у огромним количинама. И мислим да када се то деси постаће могуће да наше дигиталне персоне наставе да врше интеракцију са спољашњим светом након што их више нема захваљујући бескрају количине садржаја који стварамо као и способности технологије да од тога направи смисао.
Now we're already starting to see some experiments here. One service called My Next Tweet analyzes your entire Twitter stream, everything you've posted onto Twitter, to make some predictions as to what you might say next. Well right now, as you can see, the results can be somewhat comical. You can imagine what something like this might look like five, 10 or 20 years from now as our technical capabilities improve. Taking it a step further, MIT's media lab is working on robots that can interact more like humans. But what if those robots were able to interact based on the unique characteristics of a specific person based on the hundreds of thousands of pieces of content that person produces in their lifetime?
Овде већ увиђамо неке експерименте. Једна услуга која се зове ”Мој следећи твит” анализира цео ваш Твитер систем, све што сте икада окачили како би предвидела шта ћете следеће казати. Тренутно, као што видите, резултати могу бити и помало комични. Можете замислити како би нешто као ово изгледало за 5, 10 или 20 година када се наше технолошке могућности побољшају. Ако одемо још мало даље, медијска лабораторија ”MIT” универзита ради на роботима који могу да врше интеракцију као људи. Али, шта ако ти роботи могу да врше интеракцију на основу специфичних карактеристика одређене особе која садржи стотине хиљада делова садржаја који је та особа произвела током свог живота?
Finally, think back to this famous scene from election night 2008 back in the United States, where CNN beamed a live hologram of hip hop artist will.i.am into their studio for an interview with Anderson Cooper. What if we were able to use that same type of technology to beam a representation of our loved ones into our living rooms -- interacting in a very lifelike way based on all the content they created while they were alive? I think that's going to become completely possible as the amount of data we're producing and technology's ability to understand it both expand exponentially. Now in closing, I think what we all need to be thinking about is if we want that to become our reality -- and if so, what it means for a definition of life and everything that comes after it. Thank you very much.
Коначно, сетите се ове познате сцене која се десила изборне вечери 2008. у Сједињеним Америчким Државама, када је ”CNN” пројектовао живи холограм хип хоп уметника Вил ај ем у свом студију да би га интервјуисао Андерсон Купер. Шта када бисмо могли да користимо исту врсту технологије да пројектујемо представу наших вољених у дневне собе - и да они врше интеракцију као да су живи на основу свог садржаја који су креирали док су били живи. Мислим да ће то бити потпуно могуће како се количина података коју користимо као и споспобност технологије да је разуме експоненцијално шире. Да завршим, сматрам да сви морамо да размишљамо о томе да ли желимо да ово постане наша стварност - и ако желимо, какво то значење има за дефиницију живота и свега што долази након њега. Хвала вам пуно.
(Applause)
(Аплауз)