A few months ago, a 40 year-old woman came to an emergency room in a hospital close to where I live, and she was brought in confused. Her blood pressure was an alarming 230 over 170. Within a few minutes, she went into cardiac collapse. She was resuscitated, stabilized, whisked over to a CAT scan suite right next to the emergency room, because they were concerned about blood clots in the lung. And the CAT scan revealed no blood clots in the lung, but it showed bilateral, visible, palpable breast masses, breast tumors, that had metastasized widely all over the body. And the real tragedy was, if you look through her records, she had been seen in four or five other health care institutions in the preceding two years. Four or five opportunities to see the breast masses, touch the breast mass, intervene at a much earlier stage than when we saw her.
Пред неколку месеци, 40 годишна жена дојде на ургентното одделение во болницата близу местото каде што живеам, и таа беше збунета. Нејзиниот крвен притисок беше алармантни 230 со 170. После само неколку минути, таа доживеа срцев колапс. Таа беше реанимирана и стабилизирана, и беше префрлена на рентгенско снимање веднаш до одделот ургентното одделение, заради сомнежи за згрутчена крв во белите дробови. Рентгентските снимки не регистрираа згрутчена крв во белите дробови, туку двострани, видливи, опипливи ткива во дојките тумори на дојките, чии метастази беа далеку раширени низ целото нејзино тело. И трагично беше тоа што, доколку погледнете во нејзиното медицинско досие, таа била прегледана во четири или пет други здравствени институции во претходните неколку години. Четири или пет можности да се забележат ткивата во дојките, да се опипаат и да се интервенира во многу порана фаза од оваа во која ние ја прегледавме.
Ladies and gentlemen, that is not an unusual story. Unfortunately, it happens all the time. I joke, but I only half joke, that if you come to one of our hospitals missing a limb, no one will believe you till they get a CAT scan, MRI or orthopedic consult. I am not a Luddite. I teach at Stanford. I'm a physician practicing with cutting-edge technology. But I'd like to make the case to you in the next 17 minutes that when we shortcut the physical exam, when we lean towards ordering tests instead of talking to and examining the patient, we not only overlook simple diagnoses that can be diagnosed at a treatable, early stage, but we're losing much more than that. We're losing a ritual. We're losing a ritual that I believe is transformative, transcendent, and is at the heart of the patient-physician relationship. This may actually be heresy to say this at TED, but I'd like to introduce you to the most important innovation, I think, in medicine to come in the next 10 years, and that is the power of the human hand -- to touch, to comfort, to diagnose and to bring about treatment.
Дами и господа, ова воопшто не е необична приказна. За жал, вакво нешто се случува цело време. Се шегувам, но само половично, дека ако дојдете во една од нашите болници со исечен екстремитет, никој нема да ви поверува се додека не направат рендгенска снимка, или магнетна резонанца или да се консултираат со ортопед. Не сум лудит. Предавам на Стенфорд Јас сум лекар кој работи со помош на најновата технологија. Но би сакал да ви образложам во наредните 17 минути дека кога ги скратуваме прегледите, кога се потпираме само на испитувања отколку на разговор и преглед на пациентот, не само што пропуштаме да дадеме едноставни дијагнози кои можат да бидат дијагнозирани во излечива, почетна фаза, туку губиме и нешто многу повеќе. Губиме еден ритуал. Губиме ритуал кој што верувам дека е трансформациски, трансцендентален, и кој лежи во срцето на односот пациент-лекар. Ова можеби ќе звучи како ерес овде на ТЕД, но би сакал да ви го претставам најважната иновација, според мене, во областа на медицината кое треба да дојде во наредните 10 години а тоа е моќта на човековата рака -- да допре, да утеши, да дијагностицира и да одреди терапија.
I'd like to introduce you first to this person whose image you may or may not recognize. This is Sir Arthur Conan Doyle. Since we're in Edinburgh, I'm a big fan of Conan Doyle. You might not know that Conan Doyle went to medical school here in Edinburgh, and his character, Sherlock Holmes, was inspired by Sir Joseph Bell. Joseph Bell was an extraordinary teacher by all accounts. And Conan Doyle, writing about Bell, described the following exchange between Bell and his students.
Прво сакам да ве запознаам со човекот чија што фотографија можеби ја препознавате. Ова е сер Артур Конан Дојл. Бидејќи сме во Единбург, а ќе додадам и дека сум голем обожавател на Конан Дојл. Можеби не знаете дека Конан Дојл студирал медицина овде во Единбург, и неговиот лик, Шерлок Холмс, бил инспириран од сер Џозеф Бел. Џозеф Бел бил одличен учител, по сите основи. И Конан Дојл, пишувајќи за Бел, го опишал следниот разговор помеѓу Бел и неговитре студенти.
So picture Bell sitting in the outpatient department, students all around him, patients signing up in the emergency room and being registered and being brought in. And a woman comes in with a child, and Conan Doyle describes the following exchange. The woman says, "Good Morning." Bell says, "What sort of crossing did you have on the ferry from Burntisland?" She says, "It was good." And he says, "What did you do with the other child?" She says, "I left him with my sister at Leith." And he says, "And did you take the shortcut down Inverleith Row to get here to the infirmary?" She says, "I did." And he says, "Would you still be working at the linoleum factory?" And she says, "I am."
Замислете го Бел како седи во амбулантата опкружен со своите студенти, а пациентите се пријавуваат на ургентно и откако се евидентирани, доаѓаат кај него. И доаѓа една жена со дете, а Конан Дојл ја опишува следната ситуација: Жената вели, „ Добро утрo." Бел ја прашува: „Какво беше патувањето со траект од Брнтајленд?" Таа вели: „ Добро беше." А тој вели: „Каде ви е другото дете?" Таа вели: „Го оставив кај сестра ми во Лит." А тој вели, „Дали дојдовте по скратениот пат преку улицата Инверлит за да стигнете до амбулантата?" Таа вели: „Да." Потоа тој прашува: „ Дали сè уште работите во фабриката за линолеум?" А таа вели: „Да, работам."
And Bell then goes on to explain to the students. He says, "You see, when she said, 'Good morning,' I picked up her Fife accent. And the nearest ferry crossing from Fife is from Burntisland. And so she must have taken the ferry over. You notice that the coat she's carrying is too small for the child who is with her, and therefore, she started out the journey with two children, but dropped one off along the way. You notice the clay on the soles of her feet. Such red clay is not found within a hundred miles of Edinburgh, except in the botanical gardens. And therefore, she took a short cut down Inverleith Row to arrive here. And finally, she has a dermatitis on the fingers of her right hand, a dermatitis that is unique to the linoleum factory workers in Burntisland." And when Bell actually strips the patient, begins to examine the patient, you can only imagine how much more he would discern. And as a teacher of medicine, as a student myself, I was so inspired by that story.
Тогаш Бел им објаснува на студентите. Тој вели: „Гледате, кога таа рече „Добро утро," по акцентот го насетив дијалектот од Фајф. А најблискиот траект од Фајф е преку Брнтајленд. Значи мора да дошла со тој траект. Забележувате дека палтото кое го носи е премногу мало за детето кое е со неа, значи, тргнала на патов со две деца, но го оставила едното по пат. Ја забележувате глината на нејзините стапала. Таква црвена глина нема во круг од стотина милји од Единбург, освен во ботаничките градини. Па затоа знам дека одела по кратенката преку улицата Инверлит за да стигне до овде. И за крај, таа има дерматитис на прстите на нејзината десна рака, дерматитис кој е карактеристичен за работниците од линолеумската фабрика во Брнтајленд." А откако Бел ќе го соблече пациентот, и ќе започне со прегледот, можете да замислите уште колку многу работи може да открие. Како професор по медицина, и како студент, јас бев многу инспириран од оваа приказна.
But you might not realize that our ability to look into the body in this simple way, using our senses, is quite recent. The picture I'm showing you is of Leopold Auenbrugger who, in the late 1700s, discovered percussion. And the story is that Leopold Auenbrugger was the son of an innkeeper. And his father used to go down into the basement to tap on the sides of casks of wine to determine how much wine was left and whether to reorder. And so when Auenbrugger became a physician, he began to do the same thing. He began to tap on the chests of his patients, on their abdomens. And basically everything we know about percussion, which you can think of as an ultrasound of its day -- organ enlargement, fluid around the heart, fluid in the lungs, abdominal changes -- all of this he described in this wonderful manuscript "Inventum Novum," "New Invention," which would have disappeared into obscurity, except for the fact that this physician, Corvisart, a famous French physician -- famous only because he was physician to this gentleman -- Corvisart repopularized and reintroduced the work.
Но можеби не знаете дека нашата способност да го посматраме телото на едноставен начин, користејќи ги своите сетила, е сосема скорешна. Фотографијата која ви ја покажувам е од Леополд Оуенбругер кој што, во доцниот XVII век, ја откри перкусијата. Приказната оди вака: Леополд Оуенбругер бил син на гостилничар. И неговиот татко одел долу во подрумот да потчукне од страната на бурињата со вино за да одреди колку вино е останато во нив и да види дали треба да нарача уште. Па затоа кога Оуенбергер станал доктор, започнал да го прави истото. Тој потчукнувал на градите од неговите пациенти и на нивнитре стомаци. И скоро се што ние знеме за перкусијата, кое што можете да го наречете и „ултразвук на тоа време" зголемување на орган, течност околу срцето, течност во белите дробови, стомачни промени -- сè ова е објаснето во неговото прекрасно дело „Инвентум Новум“ - „Ново откритие," кое ќе исчезнело во заборав, да не бил еден лекар, Корвисар, познат француски доктор -- познат само затоа што му бил лекар на овој господин -- кој повторно не претставил неговото дело.
And it was followed a year or two later by Laennec discovering the stethoscope. Laennec, it is said, was walking in the streets of Paris and saw two children playing with a stick. One was scratching at the end of the stick, another child listened at the other end. And Laennec thought this would be a wonderful way to listen to the chest or listen to the abdomen using what he called "the cylinder." Later he renamed it the stethoscope. And that is how stethoscope and auscultation was born. So within a few years, in the late 1800s, early 1900s, all of a sudden, the barber surgeon had given way to the physician who was trying to make a diagnosis.
А тоа било пропратено една или две години подоцна со откривање на стетоскопот од страна на Ленак. Ленак, наводно се шетал низ Париските улици и видел две деца кои се играле со прачка. Едно од нив гребело од едната страна на прачката, а другото дете слушало од другата страна. И Ленак помислил дека ова е одличен начин да се слушаат градите или стомакот со нешто што тој го нарекувал „цилиндерот." Подоцна го нарекол стетоскоп. Така се родиле стетоскопот и аускултацијата. После неколку години, во доцниот XIX и раниот XX век, одеднаш, берберот-хирург му одстапил место на лекарот кој се обидува да даде дијагноза.
If you'll recall, prior to that time, no matter what ailed you, you went to see the barber surgeon who wound up cupping you, bleeding you, purging you. And, oh yes, if you wanted, he would give you a haircut -- short on the sides, long in the back -- and pull your tooth while he was at it. He made no attempt at diagnosis. In fact, some of you might well know that the barber pole, the red and white stripes, represents the blood bandages of the barber surgeon, and the receptacles on either end represent the pots in which the blood was collected. But the arrival of auscultation and percussion represented a sea change, a moment when physicians were beginning to look inside the body.
Ако се сеќавате, многу пред ова време, без разлика што и да те мачи, одиш кај берберот-хирург кој те преврзува, ти пушта крв, те прочистува. И да, доколку си сакал, можел да те подстриже -- кратко од страните, долго кај тилот -- и да ти го извади забот додека си веќе таму. Тој не се ни обидувал да дава дијагноза. Всушност, некои од вас можеби добро знаат дека берберскиот столб, црвено-белите пруги ги претставуваат крвавите завои на берберот-хирург, и кутиите на двата краја ги претставуваат лончињата во кои крвта била собирана. Појавувањето на аускултацијата и перкусијата претставувале огромна промена и момент кога лекарите започнуваат да гледаат во внатрешноста на телото.
And this particular painting, I think, represents the pinnacle, the peak, of that clinical era. This is a very famous painting: "The Doctor" by Luke Fildes. Luke Fildes was commissioned to paint this by Tate, who then established the Tate Gallery. And Tate asked Fildes to paint a painting of social importance. And it's interesting that Fildes picked this topic. Fildes' oldest son, Philip, died at the age of nine on Christmas Eve after a brief illness. And Fildes was so taken by the physician who held vigil at the bedside for two, three nights, that he decided that he would try and depict the physician in our time -- almost a tribute to this physician. And hence the painting "The Doctor," a very famous painting. It's been on calendars, postage stamps in many different countries. I've often wondered, what would Fildes have done had he been asked to paint this painting in the modern era, in the year 2011? Would he have substituted a computer screen for where he had the patient?
И мислам дека оваа слика, претставува врв на таа клиничка ера. Ова е многу позната слика: „Докторот" од Лук Филдс. На Лук Филдс му било наложено од страна на Тејт, кој тогаш ја оформил Тејт Галеријата. Тејт го поканил Филдс да наслика слика од општествено значење. И интересно е што Филдс ја избрал оваа тема. Најстариот син на Филдс, Филип, починал на девет годишна возраст на Бадник после кратко боледување. И Филдс бил импресиониран од лекарот кој бдеел над неговиот кревет две, три ноќи, па решил да се обиде да го претстави современиот лекар -- скоро да му оддаде почит на тој лекар. И така се родила и сликата „Докторот", многу позната слика. Таа се наоѓа на календари, поштенски марки во многу различни земји. Често се прашувам што би правел Филдс доколку бил замолен да наслика слика во модерново време, во 2011 година? Дали би ставил компјутерски монитор на местото од пациентот?
I've gotten into some trouble in Silicon Valley for saying that the patient in the bed has almost become an icon for the real patient who's in the computer. I've actually coined a term for that entity in the computer. I call it the iPatient. The iPatient is getting wonderful care all across America. The real patient often wonders, where is everyone? When are they going to come by and explain things to me? Who's in charge? There's a real disjunction between the patient's perception and our own perceptions as physicians of the best medical care.
Имав проблеми во Силиконската Долина затоа што реков дека пациентот во кревет скоро да е претворен во иконка на компјутерот која го претставува пациентот. Дури смислив и назив за таква работа на компјутерот. Го нареков иПациент. иПациентот добива големо внимание низ цела Америка. Пациентот честопати се прашува, каде се сите? Кога ќе дојдат да ми објаснат некои работи? Кој е надлежен овде? Постои вистинска подвоеност меѓу перцепцијата на пациентот и перцепциите на докторите, дури и во најдобрите медицински установи.
I want to show you a picture of what rounds looked like when I was in training. The focus was around the patient. We went from bed to bed. The attending physician was in charge. Too often these days, rounds look very much like this, where the discussion is taking place in a room far away from the patient. The discussion is all about images on the computer, data. And the one critical piece missing is that of the patient.
Сакам да ви покажам една фотографија за да видите како изгледаа визитите кога јас бев на пракса. Целиот фокус беше свртен кон пациентот. Одевме од кревет до кревет. Дежурниот лекар беше надлежен. Деновиве, премногу често, визитите изгледаат вака, а дискусиите се одвиваат во соба која е далеку од пациентот. Дискусиите се во врска со сликите и податоците на компјутерот. Еден многу важен дел, недостасува. пациентот.
Now I've been influenced in this thinking by two anecdotes that I want to share with you. One had to do with a friend of mine who had a breast cancer, had a small breast cancer detected -- had her lumpectomy in the town in which I lived. This is when I was in Texas. And she then spent a lot of time researching to find the best cancer center in the world to get her subsequent care. And she found the place and decided to go there, went there. Which is why I was surprised a few months later to see her back in our own town, getting her subsequent care with her private oncologist.
На моето мислење повлијаеа две анегдоти кои сакам да ги поделам со вас. Едната е поврзана со една моја пријателка која имаше рак на градите, и беше пронајден мал рак на градата -- и имаше лумпектомија во градот во кој живеев. Ова беше додека живеев во Тексас. И таа тогаш долго време истражуваше за да го пронајде најдобриот центар за рак во светот за да ја добие соодветната постоперативна нега. Го пронајде местото и одлучи да оди таму, па отиде. Затоа јас бев изненаден после неколку месеци кога ја видов повторно во градот, како оди на третман кај нејзиниот приватен онколог.
And I pressed her, and I asked her, "Why did you come back and get your care here?" And she was reluctant to tell me. She said, "The cancer center was wonderful. It had a beautiful facility, giant atrium, valet parking, a piano that played itself, a concierge that took you around from here to there. But," she said, "but they did not touch my breasts." Now you and I could argue that they probably did not need to touch her breasts. They had her scanned inside out. They understood her breast cancer at the molecular level; they had no need to touch her breasts.
Инсистирав да ми каже, „Зошто се врати да се лечиш овде?" Таа безволно ми кажа. Рече: „Центарот за рак беше прекрасен. имаше одлични капацитети, огромен атриум, помошник за паркирање, клавир кој свиреше сам, придружник кој те носеше од ваму, до таму.“ „Но,“ рече таа, „но никој од нив не ги допре моите дојки.“ Јас и вие можеме да расправаме за тоа дека најверојатно немало потреба да и ги допираат градите. Сигурно ја скенирале цела. Тие го посматрале нејзиниот рак на дојките на молекуларно ниво; немало потреба да и ги допираат дојките.
But to her, it mattered deeply. It was enough for her to make the decision to get her subsequent care with her private oncologist who, every time she went, examined both breasts including the axillary tail, examined her axilla carefully, examined her cervical region, her inguinal region, did a thorough exam. And to her, that spoke of a kind of attentiveness that she needed. I was very influenced by that anecdote.
Но за нејзе, тоа е од големо значење. Доволно големо за да и помогне да одлучи да побара постоперативна нега кај приватен онколог кој што, секогаш кога ќе отидела кај него, и ги прегледувал и двете дојки, вклучувајќи ги и ограноците на дојките под пазувите, внимателно и ги прегледал пазувите и го прегледал грлото на матката, ингвиналниот дел, и направил детален преглед. Според неа, тоа укажувало на посебна внимателност која и била потребна. Таа анегдота имаше големо влијание на мене.
I was also influenced by another experience that I had, again, when I was in Texas, before I moved to Stanford. I had a reputation as being interested in patients with chronic fatigue. This is not a reputation you would wish on your worst enemy. I say that because these are difficult patients. They have often been rejected by their families, have had bad experiences with medical care and they come to you fully prepared for you to join the long list of people who's about to disappoint them. And I learned very early on with my first patient that I could not do justice to this very complicated patient with all the records they were bringing in a new patient visit of 45 minutes. There was just no way. And if I tried, I'd disappoint them.
Исто така бев под влијание и на едно друго мое искуство, повторно, кога живеев во Тексас, пред да се преселам во Стенфорд. Ме биеше глас дека покажувам интерес за пациентите со хроничен замор. Ова не е репутација која би им ја посакале на вашите најстрашни непријатели. Ова го велам затоа што тоа се навистина тешки пациенти. Тие се често отфрлени и од нивните семејства, а и имале лоши искуства со медицинските институции па затоа доаѓаат сосема подготвени и вие да им се приклучите на листата на луѓе кои ќе ги разочараат. И јас научив уште преку мојот прв пациент дека не можам многу да му помогнам на толку комплициран пациент со толку многу медицински досиеа во времетраење од 45 минути. Едноставно, не можев. И ако пробав, ќе го разочарав.
And so I hit on this method where I invited the patient to tell me the story for their entire first visit, and I tried not to interrupt them. We know the average American physician interrupts their patient in 14 seconds. And if I ever get to heaven, it will be because I held my piece for 45 minutes and did not interrupt my patient. I then scheduled the physical exam for two weeks hence, and when the patient came for the physical, I was able to do a thorough physical, because I had nothing else to do. I like to think that I do a thorough physical exam, but because the whole visit was now about the physical, I could do an extraordinarily thorough exam.
Па затоа започнав со еден метод каде што ќе го повикав пациентот да ми ја раскаже целата своја приказна за време на првиот преглед и се обидував да не го прекинувам. Сите знаеме дека просечен лекар во Америка го прекинува својот пациент на секоја 14-та секунда. И ако некогаш отидам во рајот, тоа ќе биде затоа што јас молчев 45 минути не прекинувајќи го својот пациент. Потоа го закажував физичкиот преглед за две недели, и кога пациентот ќе дојдеше на физичкиот преглед, јас можев детално да го прегледам, бидејќи имав време за тоа. Јас секако мислам дека вршам детални прегледи, но поради тоа што таа следна посета беше само физички преглед, јас навистина можев да направам сосема детален преглед.
And I remember my very first patient in that series continued to tell me more history during what was meant to be the physical exam visit. And I began my ritual. I always begin with the pulse, then I examine the hands, then I look at the nail beds, then I slide my hand up to the epitrochlear node, and I was into my ritual. And when my ritual began, this very voluble patient began to quiet down. And I remember having a very eerie sense that the patient and I had slipped back into a primitive ritual in which I had a role and the patient had a role. And when I was done, the patient said to me with some awe, "I have never been examined like this before." Now if that were true, it's a true condemnation of our health care system, because they had been seen in other places.
И се сеќавам дека тогаш мојот прв пациент продолжи да ми раскажува за себе дури и за време на физичкиот преглед. И јас ќе го започнев својот ритуал. Секогаш започнувам со мерење на пулсот, потоа ги прегледувам рацете, потоа ги гледам ноктите, потоа ја придвижувам раката кон лимфните чворови на надлактицата, и продолжував понатаму со ритуалот. Кога ќе започнев со ритуалот, овој многу зборлив пациент постепено ќе замолчеше. И се сеќавам дека имав морничаво чувство дека јас и пациентот сме дел од еден примитивен ритуал каде што јас имав своја улога а пациентот своја. И кога ќе завршев, пациентот воодушевено ќе ми кажеше, „Досега никој вака не ме прегледал.“ Доколку тоа беше вистина, здравствениот систем е навистина за осуда, бидејќи овие пациенти биле прегледани и на други места.
I then proceeded to tell the patient, once the patient was dressed, the standard things that the person must have heard in other institutions, which is, "This is not in your head. This is real. The good news, it's not cancer, it's not tuberculosis, it's not coccidioidomycosis or some obscure fungal infection. The bad news is we don't know exactly what's causing this, but here's what you should do, here's what we should do." And I would lay out all the standard treatment options that the patient had heard elsewhere.
Тогаш продолжував да му кажувам на пациентот, штом тој ќе се облечеше, за стандардните фрази кои тој сигурно ги чул во другите институции, како на пример, „Ова не е во твојата глава. Ова навистина се случува. Добра вест е дека не е рак, не е туберколоза, не е кокиидиоидомикоза или некоја друга тешка габична инфекција. А лоша вест е дека не знаеме што го предизвикува ова, но еве што можете вие да сторите, а што ние.“ И ќе ги наброев сите стандардни терапии за кои што пациентот сигурно чул и од други места.
And I always felt that if my patient gave up the quest for the magic doctor, the magic treatment and began with me on a course towards wellness, it was because I had earned the right to tell them these things by virtue of the examination. Something of importance had transpired in the exchange. I took this to my colleagues at Stanford in anthropology and told them the same story. And they immediately said to me, "Well you are describing a classic ritual." And they helped me understand that rituals are all about transformation.
И секогаш ќе почувствував дека доколку мојот пациент се откажал да го бара волшебниот доктор и волшебната терапија и го започнал процесот кон оздравување, тоа е затоа што јас сум го заслужил правото да му ги кажам сите тие работи поткрепени од целосно изведениот преглед. Нешто од големо значење се случило во оваа размена. Им го раскажав ова на моите колеги на Станфорд, на катедрата за антропологија им ја раскажав истава приказна. И тие веднаш ми кажаа, „Опишуваш класичен ритуал." И ми помогнаа да сфатам дека ритуалите се поврзани со трансформацијата.
We marry, for example, with great pomp and ceremony and expense to signal our departure from a life of solitude and misery and loneliness to one of eternal bliss. I'm not sure why you're laughing. That was the original intent, was it not? We signal transitions of power with rituals. We signal the passage of a life with rituals. Rituals are terribly important. They're all about transformation. Well I would submit to you that the ritual of one individual coming to another and telling them things that they would not tell their preacher or rabbi, and then, incredibly on top of that, disrobing and allowing touch -- I would submit to you that that is a ritual of exceeding importance. And if you shortchange that ritual by not undressing the patient, by listening with your stethoscope on top of the nightgown, by not doing a complete exam, you have bypassed on the opportunity to seal the patient-physician relationship.
Се венчаваме, на пример, во голем стил, церемонијално и со големи трошоци да би го најавиле нашето заминување од животот во осаменост и мизерија и влегување во вечно блаженство. Не сум баш сигурен зошто се смеете. Така си замислуваме дека ќе е, зарем не? Ги најавуваме премините на моќта со ритуали. Го најавуваме поминувањето на животот со ритуали. Ритуалите се ужасно важни. Тие се поврзани со трансформацијата. Па токму затоа ќе ви се поверам дека ритуалот каде што една индивидуа доаѓа кај друга и им кажува работи кои дури не им ги кажува ни на свештеникот ниту на рабинот и покрај сето тоа, дури и се откопчува и дозволува допир -- Ќе ви се доверам дека тој ритуал е од огромно значење. И доколку го скратите ритуалот и не го соблекувате пациентот, ставајќи го стетоскопот врз неговата гардероба, и не извршувајќио целосен преглед вие ја пропуштате можноста да создадете однос пациент-лекар.
I am a writer, and I want to close by reading you a short passage that I wrote that has to do very much with this scene. I'm an infectious disease physician, and in the early days of HIV, before we had our medications, I presided over so many scenes like this. I remember, every time I went to a patient's deathbed, whether in the hospital or at home, I remember my sense of failure -- the feeling of I don't know what I have to say; I don't know what I can say; I don't know what I'm supposed to do. And out of that sense of failure, I remember, I would always examine the patient. I would pull down the eyelids. I would look at the tongue. I would percuss the chest. I would listen to the heart. I would feel the abdomen. I remember so many patients, their names still vivid on my tongue, their faces still so clear. I remember so many huge, hollowed out, haunted eyes staring up at me as I performed this ritual. And then the next day, I would come, and I would do it again.
Јас сум писател, и би сакал да завршам со еден краток цитат кој што го напишав јас а кој што е поврзан со оваа сцена. Јас сум доктор за инфективни болести, и во раниот период на СИДА-та, пред да се откријат лекови, бев сведок на многу вакви сцени. Се сеќавам, секогаш кога ќе дојдев покрај смртната постела на пациентот, дали во болницата или дома, Се сеќавам на моето чувство на пораз -- чувството на ’незнам што треба да кажам’ Не знам што можам да кажам; Не знам што треба да направам. И со таквото чувство на пораз, се сеќавам дека ќе го прегледав пациентот. Ќе му ги повлечев очните трепки. Ќе му го погледнев јазикот. Ќе го поттчукнев градниот кош. Ќе го послушав срцето. Ќе го допрев стомакот. И се сеќавам дека многу пациенти, нивните имиња сè уште се на врвот на мојот јазик, нивните лица, сè уште се така јасни во сеќавањето. Се сеќавам на толку многу ококорени, празни, прогнати очи кои ме гледаат додека јас го изведувам овој ритуал. И следниот ден, Јас ќе дојдев и повторно ќе ги прегледав.
And I wanted to read you this one closing passage about one patient. "I recall one patient who was at that point no more than a skeleton encased in shrinking skin, unable to speak, his mouth crusted with candida that was resistant to the usual medications. When he saw me on what turned out to be his last hours on this earth, his hands moved as if in slow motion. And as I wondered what he was up to, his stick fingers made their way up to his pajama shirt, fumbling with his buttons. I realized that he was wanting to expose his wicker-basket chest to me. It was an offering, an invitation. I did not decline.
Сакав да ви го прочитам овој завршен пасус за еден пациент. „Се сеќавам на еден пациент кој беше дојден во таа фаза кога повеќе личеше на скелет отколку на човек целиот вовлечен во својата кожа, не можеше да зборува, неговата уста скоравена од кандида која беше отпорна на вообичаените лекови. Кога ме виде во тие моменти, подоцна се испостави, негови последни неговите раце забавено се придвижија. И додека се прашував што сака да направи, неговите ковчести прсти се придвижија до врвот на пижамата, и се бореа со неговите копчиња. Сфатив дека тој сака да ми го открие својот граден кош. Тоа беше понуда, покана. Не се двоумев.
I percussed. I palpated. I listened to the chest. I think he surely must have known by then that it was vital for me just as it was necessary for him. Neither of us could skip this ritual, which had nothing to do with detecting rales in the lung, or finding the gallop rhythm of heart failure. No, this ritual was about the one message that physicians have needed to convey to their patients. Although, God knows, of late, in our hubris, we seem to have drifted away. We seem to have forgotten -- as though, with the explosion of knowledge, the whole human genome mapped out at our feet, we are lulled into inattention, forgetting that the ritual is cathartic to the physician, necessary for the patient -- forgetting that the ritual has meaning and a singular message to convey to the patient.
Му го потчукнав градниот кош. Му го послушнав дишењето. Мислам дека тој знаеше дека тоа беше важно за мене исто толку колку што му беше неопходно нему. Ниту тој, ниту јас не можевме да го заобиколиме овој ритуал, кој што немаше ништо со откривање на крепитации во неговите бели дробови, ниту со откривање на забрзано чукање на срцето. Не, овој ритуал беше важен поради пораката која докторите имаат потреба да им ја пренесат на пациентите. Иако, и Бог е сведок, подоцна, изгубени во нашата помпезност, изгледа ја изгубивме. Изгледа заборавивме -- како, со експлозијатата на знаење, со целиот мапиран човечки геном на наше располагање, сме се успале во невнимание, заборавајќи дека ритуалот е катарзичен за еден лекарот, и неопходен за пациентот -- заборавајќи дека ритуалот има свое значење и единствена порака која треба да му ја пренесе на пациентот.
And the message, which I didn't fully understand then, even as I delivered it, and which I understand better now is this: I will always, always, always be there. I will see you through this. I will never abandon you. I will be with you through the end."
А таа порака, која јас не ја разбирав целосно тогаш, дури и кога ја пренесував, а која што сега подобро ја разбирам, е: Јас ќе сум секогаш, секогаш до тебе. Ќе те следам низ сето ова. Никогаш нема да те напуштам. Ќе бидам со тебе до крајот. "
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)